Почетна / Колумне / Дуб дуге корене има

Дуб дуге корене има

Пише Драгомир Антонић

 За дуб се верује да је дрво и демонско и божанско, а шта ће у њему преовладати зависи од тога како се према њему односимо

Дуб је старо српско име за храст, а понегде је и општи назив за дрво. О дубу или храсту постоје многобројне легенде и народна веровања. Поштовање дуба је од искона. Јасно из мита о Аргонаутима златно руно се налази на врху храста. Кад су Зевс и Хермес обучени као просјаци пролазили Фригијом само су их сиромашна Баукида и њен муж Филомен примили у своју колибу. Сутрадан су колибу претворили у величанствени храм, а супружницима рекли да ће им испунити једну жељу. Жеља је била да буду вечити чувари храма. Кад је дошло време, богови су Баукиду претворили у липу, а Филомена у храст. Оба дрвета су стајала испред храма и уживала велико поштовање код народа. У претхришћанско доба и бога Перуна су славили као заштитника храста.

ЊИХОВА И НАША РЕАЛНОСТ За дуб се верује да је дрво и демонско и божанско, а шта ће у њему преовладати зависи од тога како се према њему односимо. Зато се дуб готово редовна појављује као запис, свето дрво којем се једном годишње приносе дарови и чита молитва. Тад крстоноше пролазе селом. Са дуба у Средачкој жупи на Косову и Метохији се секла грана која се кући носила као бадњак. Према запису објављеном у „Српском етнографском зборнику“, у селу Честину у Гружи некад се народ окупљао код старог храста под којим се, по предању, у доба Карађорђа, а затим и Милоша Обреновића причешћивало, а свештеници су крштавали децу. Да је дуб служио као место где се народ окупљао и обављао верске обреде почетком двадесетог века је записао српски академик Јован Ердељановић. „У прошлим вековима бивало је да Кучи подуже време нису имали више до једне, па чак и ниједне целе цркве у свом племену. Побожни Кучи су осећали потребу да имају какво освећено место, које би им колико-толико замењивало цркву. У тој тежњи су прибегавали једном средству, које је и у других Срба врло обично. То су освјештани дубови. Код дуба би свештеник вршио црквене обреде, око дуба су сељаци сахрањивали своје мртве и окупљали о празницима“.

[restrictedarea] О празнику Усековања главе Светог Јована 1997. у атару села Ратине код Краљева, на месту Савине воде, присуствовао сам Светој литургији коју су одржали свештеници Српске православне цркве. Литургија је одржана у шуми, а иконе су биле стављене на повеће стабло које је вршило улогу олтара у цркви. Постоји једна народна прича у којој се као наравоученије казује да не ваља дуб никад из корена вадити. Чак ни кад се због удара грома, старости или нечег другог стабло поцепа и почне да суши. Стабло се може посећи, али корење не дирати. Поменута прича коју сам чуо у више крајева Србије (Сиринћкој жупи, Драгачеву, Азбуковици, долини Скрапежа) говори о човеку који је по сваку цену хтео да ишчупа стари и оронули храст који је од памтивека растао на његовом поседу. Храст је био на усамљеном месту, неких стотинак метара удаљен од богатог забрана из којег је домаћин секао и продавао дрва прехрањујући породицу. Оглушујући се на сва упозорења и молбе комшија да то не ради јер дрво ником није сметало, он уз много муке крену да чупа корење. Вадећи корење примети, нажалост касно, да се оно раширило по целом поседу и да вадећи њега истовремено уништава младо и здраво дрвеће које му је било потребно. Завршетак приче говори о сушењу забрана од којег је његова породица живела, домаћиновој болести и деци која одоше са имања да би се као убоги сиромаси потуцали по белом свету. Народна прича ме је по ко зна који пут уверила да се на овом свету ништа не дешава без ваљаног разлога и да свако зашто има своје зато. Да се о свему мора водити рачуна. Три пута мери, једном сеци – каже народна изрека. Чекају нас тешке одлуке јер нам већ сад свака страна шуша, без икаквог зазора, држи придике о Косову и Метохији и упозорава како морамо бити „реални“ и „разумни“. Као да ми желимо да будемо нереални и неразумни. Разлика између њихове реалности и наше не реалности је само у једној маленој ситници. Од нас захтевају да нешто што није њихово, већ је наше, предамо трећем и предају писменим путем оверимо. Тад наводно ми постајемо европски разумни и једнога дана ће нас можда примити у своје болесно и похлепно друштво. Хвала им лепо.

ПРКОС НИЈЕ ПАО С НЕБА Косово и Метохија су за Србију и грађане Србије исто што и дуб из народне приче. То је освештана светиња која је дубоко укорењена у српском бићу. Ако корење почупамо, све што имамо ће се врло брзо осушити и нестати. То је неминовност која ће задесити сваког Србина ма где живео. Ову чињеницу не износим да бих неког плашио или са њом упознао Владу Србије или председника Србије. Знам да они неће дозволити да се српски духовни корен ишчупа. Ово пишем због свих нас: новинара, економиста, писаца, сељака, радника,професора, инжењера, академика,запослених, незапослених, писмених, неписмених, младих, старих, средовечних… Свих нас који желимо да живимо као сав остали нормалан свет. Пробудимо се, изађимо из летаргије, дигнимо се из депресије и рецимо гласно, јасно, сваком и на сваком месту: Не дамо Косово и Метохију! Јесте га ви привремено отели, али ми нећемо дозволити да нам га ишчупате из душе и тела. Било шта да радите, било шта да нудите, никад нећемо рећи ни писмено, ни усмено: Косово је ваше. Оно је наше, српско и биће заувек српско. Можда ће неко помислити да пишем из некаквог пркоса. Не, јер пркос како би рекао чика Јова Змај:„Пркос није пао с неба; зато ниче где не треба./ Пркос има кратка вида;пркос руши, а не зида./Пркос само јаде справља;пркос на све заборавља.“ Није ово време кад би требало да будемо пркосни. Ово је тренутак кад би требало да будемо: мудри, храбри и поносни. Ако смо такви, а већина нас верује да смо управо такви, онда нема разлога за страх. Победа је наша.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. .. u pravu ste, redak je onaj dragoceni prkos, upravljen prema bescascu ?! Kao i inat, kapric, koji je najcesce – od tastine ?!
    A dubova ima, kao i dubrava i dubnica itd. ( za razliku od ‘hrasnica’ ?!) -i istocno od Severne Morave, gde je i Osrblie i reka (rieka) Osrblianka i kod ‘severne’ Kremne…?! Za Potsdam kazu da je od „pots dubmi“ ( ispod hrastova) ?! A Persijanci su odavno tvrdili da je taj ‘buk’ ( book, Buch) zapravo od – buka ( bukve) i bukovih dascica na kojima se nekad pisalo ?!
    P.S. Izvinjavam se zbog latinice… jednostavno, ne umem da ‘namestim’ racunar… A nije nikakva mana za srpski jezik sto moze da se pisa na dva pisma… Naprotiv !? psd




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *