Почетна / Интервју / Др Славенко Терзић: Како се Србија вратила кући

Др Славенко Терзић: Како се Србија вратила кући

Разговарала Наташа Јовановић

Шта је Србија добила победом у Првом Балканском рату, шта је мотивисало српску интелигенцију да пође на фронт, кроз које фазе је пролазило етничко чишћење Срба из Старе Србије, у првом реду Косова и Метохије, те да ли је ревизија резултата овог рата последица реваншизма и зашто?

У настојању да научно осветли главне историјске проблеме двовековне прошлости Старе Србије и да на неки начин изнова афирмише једно име које је у широј јавности готово заборављено, др Славенко Терзић написао је књигу „Стaра Србија (19-20. век): драма једне цивилизације“ која је објављена ових дана.
„Више година сам боравио на терену заједно са групом колега у оквиру пројекта историјско-географских истраживања Полимља, Горњег Ибра, Пештери и Метохије. Кад кренете од Гусиња преко Плава и Рожаја или преко Пештери и наравно даље, преко Метохије, готово да нема села у којем не постоје остаци старог ‚грчког‘ гробља, а врло често се наилази и на остатке старих цркава и манастира. Настојао сам да на основу објављених извора и на основу архивских истраживања у домаћим архивима и архивима у Скопљу и на Цетињу, као и Архиву спољне политике Русије, прикажем сву драматику историјског живота овог простора, у првом реду драму српског народа“.

Рекли сте да су се сви велики историјски ломови српскога народа током последња два века у Старој Србији испољавали у најдраматичнијем виду.

Под Старом Србијом подразумева се, према Цвијићу, Рашка, Косово и Метохија и Скопско-тетовска област. Реч је о областима некада јаке демографске и културне снаге српскога народа, некадашњим државним и духовним средиштима као што су Рас, Приштина, Пећ, Призрен и Скопље, простору изузетних културних и уметничких достигнућа попут Милешеве, Сопоћана, Пећке патријаршије, Високих Дечана, Грачанице, Богородице Љевишке и бројних српских манастира у области Куманова, Скопља и Тетова. Историја овога простора носи обележја једне истинске историјске драме. Очигледно је да је, пре свега током 18. и 19. века, дошло до масовних демографских и етничких померања, како услед великих ратних догађаја тако и услед продора арбанашких горштачких струја према питомим и плодним областима Метохије и Старе Србије у целини. Пратио сам историјске процесе све до новијег времена, практично до разбијања југословенске државе. Нова архивска грађа ми је помогла да ближе осветлим и новија збивања као што су Призренски процес и други догађаји, нарочито политику српског и југословенског руководства према преотимању старосрпског простора, нарочито према албанском сепаратистичко-терористичком покрету на Косову и Метохији.

За неколико дана навршава се сто година од ослобођења Старе Србије и Вардарске Македоније од турске власти. Како је изгледала та акција са војностратешког становишта?

Ослободилачком рату претходио је Балкански савез, као и узајамни споразуми балканских држава – Србије, Црне Горе, Бугарске и Грчке. Ретко је када у српској историји владала таква слога и заједнички дух као у току 1912. и 1913. године. Ослобођење Старе Србије видело се као тријумф српске ослободилачке идеје, у чијем средишту је стајала косовска мисао. Краљ Петар I Карађорђевић саопштио је ратну прокламацију у Нишу 5/18. октобра 1912. године. Нешто раније Црна Гора је такође објавила рат Турској, а затим су то учиниле и Бугарска и Грчка. Према Старој Србији и Вардарској Македонији српска војска је наступала у пет борбених групација. Начелник Штаба Врховне команде био је војвода Радомир Путник, а његов заменик генерал (касније војвода) Живојин Мишић. Ударну снагу чинила је Прва армија под командом регента Александра Карађорђевића, која је однела одлучујућу победу у Кумановској бици 23. и 24. октобра 1912. године. На левом крилу Прве армије налазила се Друга армија под командом генерала (касније војводе) Степе Степановића, а на десном Трећа армија под командом генерала Божидара Јанковића која је ослободила Косово. Ибарска војска под командом генерала Михаила Живковића ослободила је Нови Пазар и Косовску Митровицу, и наступала даље према Метохији. Јаворска бригада под командом потпуковника Миливоја Анђелковића Кајафе наступала је према Сјеници, Пријепољу и Пљевљима. Источни одред црногорске војске под командом генерала Јанка Вукотића наступао је, са својом главнином, из Горњег Полимља према Метохији, док су мањи делови наступали у правцу Пљеваља и Бијелог Поља.

У тексту „Ослобођење Старе Србије 1912.“ написали сте да су многи млади српски интелектуалци – песници, књижевници и научници – бодро кренули у рат. О каквом стању духа сведочи тај податак?

Сва ондашња српска интелигенција била је или на фронту, или у позадини. У Кумановској бици је погинуо секретар Министарства иностраних дела Владета Ковачевић, париски ђак, син јединац академика Љубе Ковачевића. У наступању од Медвеђе према Приштини погинуо је као комита Александар Сања Живановић, београдски студент, син јединац државног саветника Живана Живановића. Познати песник Милан Ракић, тек што се био вратио из Приштине са конзулске дужности и био именован за шефа политичког одељења МИД-а, кренуо је ка Приштини у комитском одреду Војина Поповића – војводе Вука. Са Ибарском војском је наступао познати академик Љуба Стојановић, академик Јован Жујовић ставио је председнику владе Николи Пашићу на располагање сву своју покретну и непокретну имовину. Тадашњи председник Српске краљевске академије, познати научник Стојан Новаковић, предводио је српску делегацију на Лондонској конференцији 1912-1913. године. Јован Скерлић је у „Српском књижевном гласнику“ објавио свој чувени уреднички уводник под насловом „Светли дани“. Између осталог је написао: „Наде које су у вековима таме и страдања одржавале Српски народ, снови толиких нараштаја српских, данас се увелико остварују. За три недеље Стара Србија и Северно-Западна Маћедонија, драге земље наше славне прошлости, где је сваки камен за нас једна историјска успомена, ослобођене су; цео Балкан враћа се у руке балканског народа.“ Врло надахнуту беседу изговорио је после молебствија у Саборној цркви у Београду митрополит Димитрије. Између осталог је казао: „Не идемо туђинима, него својој браћи, идемо тамо где нам је колевка, где је непријатељ запретао огњиште наше просвете славе. Идемо, да на том загашеном огњишту поново наложимо огањ слободе и да око њега окупимо све српске душе, жудне среће и мирног напредовања. Идемо у свој дом, у којем се љути безбожник настанио, прегазивши реке мученичке крви и суза жалосних предака. Идемо у своју цветну домовину, коју је непријатељ претворио у земљу пустоша, у земљу туге и плача, крви и ужаса. Идемо да раскинемо ропске вериге са робља, које за нама чезне. Идемо, да од црног робља направимо витезове. Да им вратимо понос Душанових јунака, идемо да животворном водом, са светога извора слободе, сперемо са друмова и пространих поља мученичку крв наших предака“. У Призрен, одмах после ослобођења стиже позната сликарка Надежда Петровић, у улози болничарке. Сви познати српски песници као што су Ракић, Шантић, Дучић, Дис, Сима Пандуровић и други, певају о Косову, Газиместану, Призрену, Вардару, Куманову. Сликар Драгутин Инкиостри црта графику „Тамјан над светлим гробовима косовских осветника“. Било је то време непомућеног родољубља, великих нада и снажне вере у себе и у своје националне циљеве.

[restrictedarea]

Шта су ваша истраживања показала у погледу положаја Срба на тим просторима пре ослобођења?

Стара Србија је истраживачки веома занимљива тема. У јавности се мало зна о многим историјским феноменима који су обележили прошлост овог простора. На првом месту то је исламизација Срба која је била нарочито масовна у 18, а у нешто мањој мери и у 19. веку. У Рашкој области и данас постоје бројне породице истог порекла и међу православнима и међу муслиманима, као на пример у Полимљу (Гојаковићи, Ровчани и др) који знају своје сродство и чак су се, бар до најновијег времена, међусобно рођакали. Преласком на ислам, они су задржали неке старе хришћанске обичаје везане нарочито за велике хришћанске празнике. О томе се данас нажалост мало говори и пише. Цивилизацијски је врло необична, али истраживачки занимљива та симбиоза старе и нове вере. Етнички су они остали и даље Срби, али је у околностима османске власти започео процес удаљавања од њихових православних сродника и прихватања османске државне идеје. Они су почели да се идентификују са Турцима, а тако су их звали и њихови православни сродници. Постоји једна занимљива фотографија мајке Ружице Пејовић из околине Пријепоља са два сина, од којих један носи шајкачу, а други једну врсту чалме (у локалу се то зове ћулав), јер је прешао на ислам и касније узео презиме Потурак. Сама та фотографија илуструје сву драму нашег народа, који није успевао да се окупи око једне националне идеје. Истина, мањи број образованих муслимана у Босни и Херцеговини као што су Осман Ђикић, Авдо Карабеговић, Омербег Сулејманпашић-Деспотовић, касније Хасан Ребац, Шукрија Куртовић, Мустафа Мулалић и још неколицина, сматрао је себе Србима муслиманске вере. У Пљевљима је то, на пример, био Омер-бег Бајровић који је убрзо по окупацији у Првом светском рату интерниран у Сарајево, где је и уморен. Историчар Ејуп Мушовић из Новог Пазара је у својој књизи о етничкој структури и етничким процесима у новопазарском крају објавио податке о српском пореклу многих муслиманских породица и братстава у Рашкој области. Данас има случајева да њихови потомци тврде да су досељени из Анадолије. Са друге стране, у извесном броју села на Пештери и околини, живе потомци досељених католичких Климената које је Турска овамо насилно населила 1700. године. Они су врло брзо били исламизирани.

Широј јавности је можда непознато да је западна пропаганда о наводним српским злочинима према Албанцима на Космету почела управо тада, по завршетку Првог балканског рата, а да је у наше време исходовала извиканом „реалношћу“. Како бисте ви одговорили на такве критике упућене Србији?

Косово и Метохија као централна област Старе Србије су истраживачки посебно занимљива и вишеслојна тема. Представа која постоји у широј јавности данас, нарочито у западном свету, далеко је од историјске реалности. Та представа се своди на клише по којем на том простору живе мирни и питоми Албанци које сурови Срби „окупирају, врше злочине над њима и масовно протерују“. У време турских освајања крајем 15. века проценат Албанаца на простору Косова и Метохије и Старе Србије је минималан. Као иоле компактније целине налазе се само на ободу тог простора. Њихов силовит продор дешава се у последња три века. Неки домаћи и страни писци истичу да је патријарх Арсеније III Чарнојевић учинио грешку што је знатан део српског народа повео преко Саве и Дунава у Хабзбуршку монархију. У околностима анархије и насиља који су пратили збивања у балканским провинцијама Османског царства током 18. и 19. века, уочљиво је неколико битних историјских феномена о којима је врло темељно писао руски конзул у Призрену Иван Степанович Јастребов, а касније код нас нарочито исцрпно Јован Цвијић. Они праве разлику између Арбанаса, односно етничких Албанаца досељених из Албаније, и Арнауташа, односно прво исламизираних, а потом поарбанашених Срба. Тај процес је био врло изражен током 18. и 19. века. Досељени Албанци, углавном као католици који врло брзо примају ислам, били су главни носиоци насиља и анархије над православним Србима. Централна власт је бивала све слабија и није успевала да успостави ред у држави. Срби су прво примали ислам, затим су врло често, не само исламизирани него и православни прибегавали мимикрији узимајући арбанашки начин одевања и понашања да би временом прихватили албански идентитет. То је нарочито било изражено у Дреници, Ораховцу и другим крајевима. Често су до уназад неколико деценија, задржавали стара презимена и знали своје сроднике међу православним Србима. Потреба доказивања у новом идентитету рађала је радикализам у обрачуну са својим некадашњим сродницима.

У историјском контексту, шта су за Србију значиле победе у Балканским ратовима?

Ослобођење 1912. године било је вишеструко важније за Србију и српски народ у целини. Наравно, најважније је да је Србија ослободила српски народ у Старој Србији, и тиме омогућила његов напредак у наредним деценијама. Области Старе Србије које су поново ушле у састав Србије и једним делом у састав Црне Горе, биле су области за које су најјаче везани српска национална свест и национално осећање. Оне су биле важне и са привредног и стратегијског становишта. Србија је победом у Балканском рату повратила области преко којих су вековима ишле важне стратегијске и привредне комуникације, с једне стране из правца запада према истоку, а са друге стране са севера према југу, низ Моравско-вардарску долину. Искуство царинског рата Србије са Аустро-Угарском просто је терало Србију да тражи путеве за своју економску и политичку еманципацију. За Србију је био врло важан излазак на море. Она је покушала да то оствари продором преко Албаније на јадранску обалу, али је то, неспорно, био ризичан корак: прво стога што се улазило у албански етнички простор, а друго, што је било више него извесно да ће те жртве као и са Скадром бити узалудне, јер је Аустро-Угарска већ деценијама била енергично против такве идеје и радила је на конституисању аутономне Албаније. Пошто је овај правац изласка на море био неизводљив, Србија се оријентисала према Солуну, где је добила слободну царинску зону која је постојала све до новијег времена. Пруга Београд –Бар је на неки начин представљала излазак Србије на море, али је отцепљењем Црне Горе Србији затворен још један саобраћајно-трговачки пут у политици западних сила потпуног заокруживања и изолације Србије.

Ослобођење ипак није донело коначан мир тамошњим Србима. Зашто су српска страдања својеврсна константа на косметским просторима?

Етничко чишћење Срба из Старе Србије, у првом реду Косова и Метохије, имало је неколико својих фаза. До 1878. насиља и злочини, о којима поред осталих пише и архимандрит манастира Дечана Хаџи Серафим Ристић, у књизи „Плач Старе Србије“ (Земун, 1864), имају стихијски карактер, и последица су, с једне стране фанатизма према хришћанима, а с друге стране, горштачке тежње за освајањем питомих и плодних предела. Од времена стварања Албанске лиге у Призрену, тзв. Призренске лиге, устоличује се пројекат етнички чисте „велике Албаније“ која би требало да обухвати територије четири вилајета – Косовског, Скадарског, Битољског и Јањинског. Мржња према православним Србима, и уопште Словенима, последица је добрим делом утицаја и спољних фактора, пре свега британске и аустро-угарске дипломатије, а касније фашистичких и нацистичких сила. Према Цвијићевим истраживањима од 1876. до 1912. из Старе Србије се у Краљевину Србију иселило око 150.000 Срба. Друга фаза настаје током окупације у Другом светском рату када су највећи део Косова и Метохије, делови новопазарског, тутинског, рожајског и плавско-гусињског краја припојени фашистичкој „великој Албанији“. Према досадашњим истраживањима, само на Косову и Метохији, током Другог светског рата, убијено је најмање 10.000 Срба, најмање 100.000 је протерано, углавном у централну Србију, а најмање толико (мада неки аутори наводе и много веће цифре), насељено је ратних колониста из Албаније. Ипак, парадоксално је да је одлучујући преокрет у етничком чишћењу Срба настао после Другог светског рата, у југословенској држави. Према истраживањима Милована Радовановића, из јужне српске покрајине се у периоду 1945-1990. у централну Србију иселило око 250.000 Срба. Проблем протеривања Срба од 1999. до данас још увек није довољно истражен, говори се о 220.000 протераних Срба. Међутим, ван икакве пажње јавности остаје проблем илегалног насељавања Албанаца из Албаније у јужну српску покрајину. Такозвана међународна заједница потпуно ћути и толерише тај процес исто тако као што није учинила ништа да спречи протеривање Срба, напротив, чак је благонаклоно гледала на те злочине. У својој књизи „Стара Србија“ објавио сам интегрално документ од 87 страна под насловом „О непријатељском деловању и негативним појавама на Космету“, који је за потребе тајне седнице Извршног комитета ЦКСК Србије 1962. године припремио Војин Лукић, тадашњи републички секретар за унутрашње послове. У њему је дата целовита анатомија сепаратистичко-терористичког покрета албанске мањине на Косову и Метохији, са мноштвом детаља о унутрашњој и спољној подршци овом покрету. Овај документ, поред осталих, сведочи о томе да је руководство Србије, а свакако и Југославије, 1962. године до детаља било упознато са свиме што траје и што се припрема на Косову и Метохији.

Годишњицу Балканских ратова обележиће часни појединци, али не и држава. Озбиљна иницијатива је изостала. Зашто?

Стогодишњица ослобођења Старе Србије је несумњиво велики историјски догађај који заслужује да буде достојно обележен. Далеко мање годишњице у историји европских народа се обележавају врло свечано и на свим нивоима друштва. Српска војска је после више векова ослободила Приштину, Призрен, Скопље и друга средишта, вратила се на Газиместан, повратила од Турака главна средишта своје старе државе, ослободила српски народ вишедеценијског насиља и терора. Познато је да је пресудну улогу имала Кумановска битка 23-24. октобра 1912. године и да је на Зебрњаку уочи Другог светског рата подигнут величанствен споменик јунацима ове битке. Бугари су 1942. године срушили ово монументално здање, а послератна македонска власт није показивала нимало воље не само да га обнови него ни да га заштити од даљег пропадања. Додуше, колико ми је познато ни српско руководство није инсистирало на његовом обнављању. Примећује се да у нашем јавном животу много простора добијају потпуно безначајни догађаји, а да једна оваква историјска годишњица бива потиснута сасвим у страну или препуштена приватној иницијативи појединих родољуба. Реч је у суштини о томе како потомци вреднују велике историјске подухвате својих предака и како се односе према духовним темељима своје прошлости. Ми смо сведоци недостатка елементарног самопоштовања према догађају који је био сан многих генерација Срба пре 1912. године.

Чињеница је да се данас суочавамо са ревизијом резултата Балканских ратова. Да ли је реч о историјском реваншизму?

Ревизија резултата Првог балканског рата и уопште историјски реваншизам су данас више него очигледни, али трају већ одавно. Већ одмах после ослобођења Старе Србије и Вардарске Македоније аустроугарска пропаганда је настојала да те догађаје прикаже као историјски корак у стварању тзв. велике Србије. Аустро-Угарска у томе није била усамљена. Требало би видети извештај Карнегијеве задужбине из 1914. године, чији је репринт са предговором Џорџа Кенана објављен деведесетих година да би се схватило колико савремени геополитички пројекти имају дубоке корене. Кенан препоручује како би се требало односити према балканским народима имајући у виду југословенску кризу: према њима не би смели да се примењују стандарди који важе за западни свет. Већ 1912. се говорило о српској „окупацији“ ових области и о „српским масовним злочинима над Албанцима“. Фашистичке и нацистичке земље између два светска рата и њихови сателити у нашем суседству покушавају да угрозе ослободилачке тековине 1912. Сличне ставове има Коминтерна и КПЈ, приказујући Југославију као „версајску“ и „великосрпску“ творевину. Вођство југословенских комуниста је победом у грађанском рату учинило највећи корак у ревизији резултата Првог балканског рата. На територији Србије са којом је она ушла у Краљевину СХС конституисана је македонска федерална јединица, као и Аутономна Косовско-метохијска област. Током Другог светског рата и у Рашкој области је била конституисана тзв. Партизанска аутономија Санџака, али је 1945. вољом Кардеља и осталих била распуштена. Јер било је више него очигледно да је крајњи циљ те политике слабљење српског фактора у југословенској држави. У исто време хрватска федерална јединица, поред Хрватске, добија и Славонију (са дарованом Барањом) и Далмацију, плус још и Дубровник. Није се могло говорити о било каквој српској аутономији у Хрватској, иако су Срби у појединим областима као што су Лика, Банија и Кордун били готово једино становништво. Цео ток догађаја последњих деценија ишао је у правцу враћања Србије у границе пре 1912. године. Већ у пресуди Душку Тадићу у Хагу у уводном делу се истиче да је стварање „велике Србије“ започело „укључивањем Војводине и Косова“ у њен састав. Судско веће је у ствари на овакав идеолошки начин тумачило уставне промене крајем осамдесетих година 20. века којим су одузети атрибути државности српским покрајинама. Све што се дешавало од почетка разбијања југословенске државе до данас било је у ствари један велики тријумф историјског реваншизма према Србима.

Подлежу ли и сами Срби ревизионизму, како би се могло закључити и по томе што су називи попут Старе Србије скоро па сасвим заборављени?

Међу Србима је уочљива склоност да стара историјска имена својих земаља заборављају или потискују, а прихватају административно-управне или друге називе страних сила. То се, поред осталог, види на примеру Рашке области. Многи страни истраживачи и путописци у 19. и почетком 20. века ову област називају Рашка или Стара Рашка, док се међу нама укорењује назив Санџак, иако је познато да је санџак назив једне османске административне јединице, величине округа или нешто веће, и да је таквих санџака било на стотине широм Османског царства. Никада није у турско време постојала област под називом Санџак, већ само конкретни санџаци. Ослобођење 1912. године Рашка област је дочекала са четири санџака: пљеваљски и сјенички, а мањи делови су припадали приштинском и пећком санџаку. Призивати санџак после ослобођења 1912. значи тежити реосманизацији ове области и инсистирати на њеном турском идентитету.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Господине Терзићу тачно је текао Митрополит Думитрије стварно
    смо ишли сјојима на своме 1912-13.После тога кренула је Србија
    на Запад који нам никад није био близак па и тако звана браћа
    Хрвати и Словенци. Знам да то знате осташмо и без својих и без
    државе која је створена победом у балканским ратовима осташмо
    десетковани омражени у Европи и код нове Империје захваљујући
    погрешним путем који је водио на Запад.И на крају добијамо поново
    ултиматум од тог Германског Запада да морамо признати да смо
    погрешили што смо ишли код својих у СТАРУ СРБИЈУ.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *