Почетна / Друштво / Поред оваквог Тужилаштва, шта ће нам непријатељи?!

Поред оваквог Тужилаштва, шта ће нам непријатељи?!

Пишу Наташа Јовановић и Миодраг Зарковић

Бруно Векарић тврди да су са сведоком, чија је језива исповест потресла српску јавност, београдски истражитељи ступили у контакт још пре 16 месеци, што је само појачало сумње у праве намере и побуде Тужилаштва за ратне злочине

Владимир Вучевић и Бруно Векарић

Када Наташа Кандић заподене јавну кавгу са Тужилаштвом за ратне злочине, а баш је то урадила када их је протекле седмице оптужила да су незналице и дилетанти склони кривотворењу сведочанстава, најлакше би било ни не улазити у ту унутарпородичну расправу, већ оставити истомишљенике да се међусобно касапе и кидају једни другима органе. То што је најлакше, међутим, у описаном случају је и нечасно, зато што су се Наташа Кандић и Тужилаштво дохватили за гуше у вези са питањем које се не тиче њихових органа, већ се тиче органа многобројних српских мученика које су терористи тзв. ОВК током и после оружаних сукоба у јужној покрајини усмртили и раскомадали на једва замислив начин.
Препустити Наташи Кандић и Тужилаштву којим руководе Владимир Вукчевић и Бруно Векарић давање коначне речи о зверствима Тачијевих и Харадинајевих крволока, напросто би био тежак грех према жртвама и њиховим породицама, те према самој правди. А управо је жртве и правду узимао у уста Векарић када је покретао лавину – и изазвао Наташу Кандић – у емисији „Анатомија злочина“ на Јавном сервису у понедељак, 10. септембра, у којој је запањеном гледалишту приказан снимак дела исказа заштићеног сведока, бившег припадника ОВК који тврди да је био приморан да лично учествује у касапљењу отетих Срба. Изговарајући све оно што је изговорио, Векарић је у ствари, сасвим невољно и спонтано, израстао у главног сведока, пошто се на основу његових речи може закључити много тога што на целу причу баца ново, много злокобније светло.

ТАЈАНСТВЕНИХ 16 МЕСЕЦИ
Најпре упада у очи податак који је Векарић, портпарол Тужилаштва и помоћник тужиоца за ратне злочине Владимира Вукчевића, поновио више пута у току емисије, а то је да је Тужилаштво прибавило дотично сведочење још пре 16 месеци. Наводно, Шиптар им се, сломљен грижом савести, обратио још средином прошле године, пошто су његови саборци неколико пута покушали да га ликвидирају како би га спречили да сведочи о зверствима ОВК. С обзиром на то да је Векарић у више наврата изнео исти временски податак, односно напоменуо да је реч о 16 месеци, са приличном сигурношћу може се сматрати да је то прецизан податак, а не оквирна процена (која би, да је оквирна, вероватно гласила „годину и по дана“, што је далеко уобичајеније, а опет довољно блиско наведеном периоду).
Оно што произлази из таквог податка, јесте да је Тужилаштво за ратне злочине располагало овим стравичним сведочењем у доба највећих притисака на Србију у вези са испуњавањем „хашких обавеза“. Пре тачно 16 месеци, почетком маја 2011. године, главни тужилац Хашког трибунала Серж Брамерц боравио је у дводневној посети Београду, приликом које је не само испоручио очекиван репертоар притисака и уцена везаних за „сарадњу“ са Хагом, већ и приметно заоштрио реторику. Први пут тада Брамерц је изнео да „није задовољан“ нивоом сарадње на који наилази у Београду, те је најавио и да ће извештај Савету безбедности Уједињених нација, који је тада припремао, бити неповољан по Србију. За невољу, Брамерцова посета поклопила се са боравком делегације холандских парламентараца, која је такође, истих дана, нашла засходно да „подсећа“ Србију на испуњавање „хашких обавеза“. Сличне су биле и поруке које је, опет у то време, слао комесар за проширење Европске уније Штефан Филе, а за сваки случај је услове/уцене/претње понављао и Венсан Дежер, представник ЕУ у Србији.
(По сценарију који је тада већ био уигран, министар спољних послова Вук Јеремић се баш тих дана налазио у посети Турској, тј. био је ван Београда, као и сваки пут када су нам у госте долазили званичници чија би империјална несмотреност могла да разруши привид Јеремићевог наводно родољубивог усмерења).
Иста атмосфера трајала је све до 26. маја 2011, када је у Лазареву ухапшен Ратко Младић. Било је то неколико недеља током којих су чак и многи овдашњи еврофили једва издржавали надмене придике са Запада. А све то време је, тврди данас Бруно Векарић, београдско Тужилаштво за ратне злочине имало на располагању сведока чија би исповест могла можда не да ућутка западне силнике – за то би, ипак, требало да имају савест – али барем да им отежа посао „дисциплиновања“ Србије.
Чак ни хапшење и испоручивање Младића није суштински променило однос снага. После неколико дана наводних похвала, које је српски државни врх добио за то што је генерала српске војске предао у руке доказано противсрпском међународном телу, уследио је нови талас притисака и уцена, ништа слабији од претходних. Јер, на слободи је и даље био Горан Хаџић, који је ухапшен крајем јула исте године на Фрушкој гори, дакле, безмало два месеца после Младића. У та два месеца, било је довољно времена да се провери и потврди веродостојност шиптарског покајника, поготово када се има у виду да је касапљење Срба и кидање њихових органа већ тада било увелико поткрепљено и доказима, а не само озбиљним сумњама (поред истраге Дика Мартија, ту су и наводи Карле дел Понте, која се тек у аутобиографској књизи осмелила да наведе сазнања о зверствима ОВК, о којима је, док је била на положају главног хашког тужиоца, пристала да ћути). На причу коју су Марти и Дел Понтеова увелико били „завртели“ у светској јавности и која ни тада, ни данас није била ни на који начин уверљиво порекнута (напротив, све реакције Хашима Тачија и његових западних покровитеља, попут Бернара Кушнера, могу само да појачају основане сумње да се на Космету и северу Албаније одиста одигравао незапамћен злочин), београдско Тужилаштво за ратне злочине требало је само да се надовеже, тако рећи да поентира.
Тужилаштво је, међутим, тада остало немо. Током описаног временског периода из 2011. године, Тужилаштво је, према данашњим тврдњама Бруна Векарића, имало „у рукаву“ сведока који би у најмању руку могао да умањи тај, сећамо се, неподношљиви притисак Запада на Србију, али је ипак одлучило да не предузме ништа. После свега, може само да се постави питање шта је страшније: да Векарић не говори истину, већ да из ко сна каквих нечасних разлога измишља да је контакт са шиптарским сведоком успостављен још пре 16 месеци или да је све заиста и било онако како тврди, али да су Векарић и Вукчевић донели одлуку да ћуте о запањујућем сведочанству.
Поређења ради, ни о једном злочину који се ставља на терет Младићу, Радовану Караџићу и уопште Републици Српској или Србији на Космету, не постоји овако подробно и потресно сведочење непосредног учесника, као што је случај са шиптарским покајником. Утолико је несхватљивија одлука београдског Тужилаштва да такво сведочење крије оволико дуго. То, наравно, не значи да би Хаг сместа подигао оптужницу против руководства шиптарских терориста – могли су, а морално и били обавезни, да ураде то чак и без дотичног сведочења, али нису хтели, но, то је већ друга прича – али би бестидним западним галамџијама исповест шиптарског покајника барем отежала работу, ако ништа друго. Вукчевић и Векарић, међутим, из овог или оног разлога нису се усудили да тако и поступе.

[restrictedarea]

ПРАВДАЊЕ ХАГА
Добро, рећи ће неко, али су сада барем изашли у јавност, и то на прави начин, на националној телевизији у ударном термину, са водитељем који је, у разговору са Векарићем, савршено контролисао ситуацију. Али, ни то није онако како изгледа.
Водитељ емисије „Анатомија злочина“, у којој је српској – у мањој мери и светској – јавности представљено језиво сведочанство шиптарског покајника, био је Милош Милић, који је, што би се рекло, „органима гоњења“ познат одраније, и то са „Б92“. Хајде, то још и да му се прогледа кроз прсте, није он једини (камо лепе среће!) који је почетком светске економске кризе остао без ухлебљења у телевизијском царству Верана Матића, па га је генерални директор Јавног сервиса Александар Тијанић муњевито примио под своје скуте. Много је већа невоља у томе што је Милић дуго био истакнути активиста Иницијативе младих за људска права, као бајаги невладине организације која већ годинама делује у Београду, и то искључиво са противсрпског становишта.
Како је наведено на Милићевом профилу на једној друштвеној мрежи, он је скоро годину и по дана, од новембра 2005, па до фебруара 2007, био у најужем руководству Иницијативе, у њиховом главном одбору. Ово је спорно из простог разлога што Иницијатива представља организацију која би, када би се у Србији поштовао Устав, морала да буде забрањена. Иницијатива младих за људска права, наиме, отворено подржава независност Косова, што истиче у многим својим издањима, брошурама, али и уличним активностима и иступима руководећих чланова. Не само да не крију, они се тиме и хвале, како се може видети и на њиховом званичном сајту. Руку на срце, у време када је Милић био у руководству Иницијативе младих за људска права, Приштина још није била једнострано прогласила независност (то се догодило годину дана касније, фебруара 2008), али је Иницијатива чак и пре самог проглашења подржавала одвајање Космета од Србије, све у склопу чувеног, злослутног „суочавања са прошлошћу“ и „признавања злочина вршених у наше име“. (Иницијатива је, иначе, широј јавности постала позната лета 2005. године, када су покренули широку кампању потврђивања сребреничке митологије, те српске градове затрпали билбордима са порукама типа „да се не заборави“; памти се, такође, да су покренули тужбу против београдског дневног листа „Глас јавности“, због тога што је у њему био објављен оглас којим се, због хрватских злочина над Србима, становништво Србије позивало на бојкот продајног ланца „Идеа“, чији је власник хрватски тајкун Ивица Тодорић). У сваком случају, тешко је поверовати да је Милош Милић напрасно променио некадашња уверења.
Из те перспективе, вероватно је јасније због чега су и Милић и Векарић у „Анатомији злочина“ онако олако претрчали, и то на самом крају емисије, преко питања одговорности Хашког трибунала, за то што још нико није изведен пред суд под оптужбом да је учествовао у касапљењу отетих Срба.
„Чини ми се да Хашки трибунал више нема неку суштинску надлежност. Његова прича се завршила уништавањем доказа, ако се добро сећам“, запитао се у једном тренутку Милић, иначе некадашњи дописник „Б92“ управо из Хашког трибунала (2004. и 2005. године).
„Јесте. Мислим, Хаг просто… колегијално ћемо сигурно са господином Брамерцом разменити ове информације, с обзиром на то да смо у константној комуникацији са њим. То јесте започето на неки начин у Хашком трибуналу, али се не односи на неке злочине који се тамо третирају, тако да апсолутно мислим да то нема везе са њиховом надлежношћу“, узвратио је Векарић. Колегијално. И то је било све што су проговорили о једној од ретких неспорних чињеница, а то је да је Хаг својим упадљивим нечињењем  заправо заштитио шиптарске крволоке, на челу са Тачијем, Харадинајем, Чекуом и осталим терористичким предводницима.

 

Препустити Наташи Кандић и Тужилаштву којим руководе Вукчевић и Векарић, давање коначне речи о зверствима Тачијевих и Харадинајевих крволока, напросто би био тежак грех према жртвама и њиховим породицама, те према самој правди

НАМЕРНА ТРАПАВОСТ?
Неспокој уноси још једна ствар, везана за начин на који је направљена емисија „Анатомија злочина“. Разговори са саговорницима, које је обавио новинар сарадник, вођени су у врло необичном облику, преко „скајпа“, што је израз за видео-аудио везу остварену Интернетом. Такав контакт са саговорницима је, благо речено, врло необичан, више аматерски него професионално новинарски, а говори о томе да је емисија рађена на брзину, па се није имало времена за прописно узимање изјава. Зашто би неко, ко је претходно чекао 16 месеци, сада брзао са изласком у јавност?!
Прилично су сметала и непрестана упозорења водитеља о томе да сведочење Шиптара садржи веома узнемирујуће појединости. Оно, опис вађења срца „на живо“ јесте страхотан и потресан, другачији не може ни да буде ако је аутентичан, али су Милићева упозорења ипак била пречеста и претерано наглашена, као да се то све не дешава у држави чија је јавност већ две деценије затрпавана најстравичнијим садржајима.
Гледалиште би, дакле, имало све разлоге да сумња у тврдње Бруна Векарића, као и намере „РТС“-а и посебно намере Милоша Милића. Ако нас досадашње искуство са Тужилаштвом и Јавним сервисом ичему учи, то је да, рецимо то благо, нису претерано оптерећени српским националним интересима, а још мање правдом. Зашто су, онда, проценили да би баш у овом историјском тренутку требало да изађу са оваквом причом?
Неколико је могућих одговора, својствених српској политичкој сцени, нарочито у протекле четири године.
Први одговор могао би да се тиче потпуне нестручности, коју никако не би требало искључити, сетимо ли се, на пример, како су се исти ти људи, Вукчевић и Векарић, пре само неколико месеци хвалисали да су у цртежима Моме Капора препознали Радована Караџића. Ко је у стању да тврди тако нешто, и онда маше цртежима не би ли импресионирао ко зна кога, заиста може да забрља и најаутентичније сведочење у једној од најважнијих истрага усмерених ка ратним злочинима деведесетих.
Друго објашњење гласило би да „трапавост“ Вукчевића и Векарића није уопште случајна, већ да оваквим понашањем практично намештају „зицере“, тј. сигурне поготке, супарничкој страни. У прилог том објашњењу могао би да послужи случај Илије Јуришића, који је на крају ослобођен одговорности за покољ војника у сарајевској Добровољачкој улици, управо због пропуста и брљотина београдског Тужилаштва за ратне злочине. До дана данашњег Вукчевић и Векарић ретко су кога убедили да им је, ето, било силно стало да задовоље правду у случају „Добровољачка“, само им се није посрећило. Уосталом, не би били ни једини који су поступали онако како само наизглед одговара Србији, а у ствари иде у прилог српским непријатељима: цело оно замешетатељство око Међународног суда правде, са предвидљивим прошлогодишњим исходом на који су промишљени људи упозоравали, али је тадашња српска власт одбијала да их послуша, било је уприличено по вољи западних силника (као што су и депеше „Викиликса“ разоткриле). Да ли би, заиста, после свих напора које је београдско Тужилаштво предузело не би ли оправдало сваку пропагандну лаж о Србима осмишљену у Вашингтону, Берлину или Загребу, икога зачудило ако би неки будући „Викиликс“ открио да су челници Тужилаштва све време били „убачени елемент“?
По трећој верзији, веома раширеној у обавештеним круговима српске престонице у време закључивања овог броја, ради се о пукој потреби за политичким преживљавањем. Вукчевић и Векарић су, наиме, предосетили да се и њима тресу положаји, па су решили да изненадном, наврат-нанос подигнутом галамом – а у односу на случај у којем заиста постоје и докази и сведоци – скрену пажњу јавности на себе, те отежају намере новим властима које би да их смене. У овом смислу, индикативно је то што је Векарић у „Анатомији злочина“ поменуо и Миљка Радисављевића, специјалног тужиоца за организовани криминал: о Радисављевићу се причало да је одређен за смену, али онда је покренута истрага око „Агробанке“ и о његовој смени је престало да се прича; могуће је да су Вукчевић и Векарић само применили исти сценарио.
Практично, једино у шта нико не верује, јесте управо оно што Векарић и Вукчевић истичу као своју превасходну намеру: искрен покушај да се достигне правда.

КОЛОПЛЕТ ИНТЕРЕСА
Исто тако, нико не може ни да поверује да је Наташи Кандић наједном стало до мирног сна породица чији су припадници завршили под скалпелима шиптарских крволока. Председница Фонда за хуманитарно право, што је недопустиво симпатичан назив за удружење које се већ две деценије залаже искључиво за нехумано поступање према Србима и Србији, пожурила је да већ сутрадан по приказивању „Анатомије злочина“ оцени како је цело сведочење неуверљиво, а да је објављивање таквог исказа само „узнемирило јавност и породице жртава“. Напросто је сумануто да неузнемиравање јавности и породица призива особа која од памтивека пребројава сваку измишљену или стварну (а много чешће ово прво) кост коју је српска војска оставила иза себе. Жена која је снимак стрељања сребреничких муслимана од стране „Шкорпиона“ – иначе, снимак за који су верзирани правници истакли да би онакав какав је, што ће рећи недвосмислено обрађиван, био одбијен као доказни материјал у већини западних земаља – гурала малтене и у дечји образовни програм, сада се брине боже о узнемиравању јавности!
Једини закључак који се са великом дозом сигурности може извести на основу свега виђеног у протеклих неколико дана, јесте да је реч о игри у коју су уплетени небројени интереси и то на различитим нивоима: страни, домаћи, лични, каријерни… У тим интересима, нажалост, тешко је препознати жељу да се дође до истине и правде. Без обзира на то да ли је сведочење шиптарског покајника веродостојно или није – а чак и да није, већ да је реч о некој ујдурми, то нимало не мења чињеницу да су злочини ОВК крвника над Србима истражени и документовани од стране Дика Мартија, много боље него што би Владимир Вукчевић и Бруно Векарић могли то да ураде за четири живота – остаје мучан утисак да о жртвама и онима који су остали иза њих ипак нико не размишља. Иако се многи, а нарочито Наташа Кандић и Бруно Векарић, куну баш у бригу за њих.

___________

Марко Јакшић

Кандићевој ни Дик Марти није уверљив

 

„Глас сведока и учесника у монструозним злочинама дошао је у тренутку одлуке о прекиду надгледане независности и тој лажној победи донео горак укус. Горак, јер сведочење говори да темељ државе чији су главни актери албански политички прваци не може бити од другачијег сочињенија, него што су повађена људска срца“, каже за „Печат“ Марко Јакшић, лекар из Косовске Митровице и један од лидера тамошње српске заједнице.
„Друга је ствар што је сведок држан далеко од очију јавности пуних 16 месеци и једно од објашњења јесте да се чекало да прођу Ђурђевдански избори, па тек онда, у складу са резултатима, донесе одлука о томе да ли обзнанити постојање сведока или не. Тек је трећа ствар да ли је сведок уверљив у свом исказу или није. О томе, као и повређивању породица жртава овим снимком, најмање сме да говори Наташа Кандић са својом НВО, односно, што би Руси рекли, са страном агентуром. Никада ту жену није занимало ни Косово, ни српске жртве. О њему и њима своје мишљење имају они који се боре за Косово, а они не сматрају да је снимак неприкладан, јер може да повреди осећања породица настрадалих. Породице су већ довољно повређене и ћутање о судбинама њихових ближњих само је со на живу рану. Но, Наташа Кандић и њени истомишљеници, сви под контролом држава које су признале независно Косово, тврдили су и да је извештај Дика Мартија неуверљив. Зашто? Најбољи одговор можемо наћи у чињеници да велики број земаља са Запада не дозвољава да се истрага пренесе у Савету безбедности УН, јер би на тај начин била откривена и улога УНМИК-а у целој причи.“

___________

Милован Дрецун

Уплашили се, па пустили снимак

 

„Познавајући Владимира Вукчевића и Бруна Векарића и њихов допринос умањивању тешких злочина почињених над српским народом, ово последње сведочанство могу да оценим само као потпуно веродостојно, уверен да га људи из Тужилаштва нису радо уступили јавности на увид“, сматра Милован Дрецун, некадашњи извештач „РТС“-а са Косова и Метохије, а данас посланик СНС-а и члан скупштинског Одбора за безбедност.
„Снимак који сам одгледао у потпуности се поклапа са сликом коју сам годинама уназад склапао о злочинима почињеним у Албанији. Исто је име доктора, иста су места на којима су вађени органи, аутентична је локација, као и свирепост са којом су злочини почињени, па и коначно кајање човека кога је сустигла крв. Са детаљима дешавања у Жутој кући била је упозната албанска обавештајна служба. Преостаје само одговор на питање зашто се толико дуго чекало са обелодањивањем сведочанства. Сматрам да га ни сада не бисмо добили да се Вукчевић и Векарић нису уплашили за своје позиције.“

[/restrictedarea]

4 коментара

  1. Ja sigurno ne spadam u soviniste (supruga mi je madjarica)ali mi je oduvek bilo nejasno zasto su nam ta dvojica uopste bili potrebni kada sigurno imamo velik broj dobrih pravnika a srbi su,s obzirom na osetljivost problema.Ovako me ni necudi njihovo ponasanje.




    0



    0
  2. Vukcevic je ocigledno radio po necijem nalogu da se ispovest ovog zlocinca monstruma nesme prikazati.Dakle,ocigledno je to radio u interesu drugih podanika ove zemlje.Da je ovo prava vlast sa pravnom drzavom odavno bi se ispitalo cutanje Vukcevica i time ovaj gospodin i svi oko njega morali da odgovaraju zbog zlocina neotkrivanja iskaza zlocinca-monstruma.I odjednom sada se seto da prikaze tog monstruma,a postavlja se pitanje opet po cijem odobrenju.Ih secam se Vukceviceve naduvenosti pri hapsenjima nasih patriota i isporucivanju Hagu,kao i ovog Vekarica.Dakle na tim vaznim funkcijama u sudstvu su i dalje provereni dupelisci firme DS-a i sta od njih ocekivati.Nova vlast nesme da ih smeni,a to je situacija ista i u policiji,BIA,svuda gde su osetljiva mesta za traganje placke ili bilo sta drugo.Mediji su takodje u njihovim rukama.I dalje vlada mrak Srbijom,nista se nije promenilo,jedino sto svakodnevno trube o hapsenjima a od toga nema nista.Vreme ce pokazati ko su ovi novi vlastodrsci i dali rade u interesu drzave i naroda.




    0



    0
  3. Gospodo Srbi sećate li se onog snimka ustaške zavere u početku devedesetih. Ovo mi liči ko jaje jajetu što znači da je jaje snela ista živina. Razmislite malo kao njima država a nama budalama svedok koga opet ona druga živina ali lešinar osporava. Sačuvaj Bože.




    0



    0
  4. Srbija je zemlja sramote,već duže vreme.Sramno je da smo izabrali zutaće da nam vode zemlju.Sramno je da smo metiljavo reagovali kada su nam „majku majčinu“u njihovom periodu vladavine.Sramno je da pojedinci sada,iz stranačke ostrašćenosti,brane njihove pljačke,otimačine,bahatost,svinjarije svih vrsta.U tom kontekstu,ništarija, treba gledati i Vukčevića,Vekarića,Radosavljevića i ostale zute poslušnike iz „čuvene“njihove „demokratske“ ere.Obesmislili su i Tužilaštvo za ratne zločine i Tužilaštvo za organizovani kriminal.Obesmislili su sve što se u ovoj zemlji moglo obesmisliti.Zato zdravo i nepovratilo se to tužno vreme više nikad




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *