Почетна / Друштво / Граница Србије

Граница Србије

пише Никола Врзић

Ако Србија, као што је то у Њујорку рекао председник Томислав Николић, „никада, ни под којим условима, неће да призна, ни експлицитно, ни имплицитно, једнострано проглашену независност своје јужне покрајине, Косова и Метохије“, а истовремено се, како је такође рекао, „обавезала и испуниће све обавезе које је као држава преузела договорима постигнутим до сада“ – укључујући, дакле, и о успостављању границе између Србије и Косова – значи ли то да је једини излаз из ове немогуће ситуације пресуда Уставног суда Србије да су бриселски договори Борка Стефановића противуставни? Или ће се Борков параф показати јачим од Устава Србије…

Откад су нас први пут уплашили својим нејасним ставовима о Косову и Метохији, обећали смо да ћемо им, баш на Косову и Метохији, судити по делима, а не по речима. Е, па, косметска (не)дела почели су да ређају тако да их од озбиљне сумње и једнако тешке оптужбе да настављају политику Бориса Тадића деле још само њихове речи, да наставка те политике неће бити, и наша (и даље) неверица да би тако нешто заиста могло да нас снађе. Неверица, упркос томе што су – о Влади Србије је реч – пристали да седе поред представника независног Косова и без оне фусноте, и упркос томе што су се потом писмено – разменом писама, како нам је објашњено – обавезали Европској унији да ће ударити границу између Србије и Косова, у складу са „Договореним закључцима у вези са ИБМ“, онако како их је у Бриселу парафирао Борко Стефановић. За тај параф на познатом споразуму смо, узгред буди речено, сазнали тек ових дана.

ПИСМО ИЛИ ПОТПИС Покушали су, при том, да ту одлуку о „размени писама са ЕУ“ сакрију државном тајном (премијер Ивица Дачић, не објашњавајући зашто би овако крупна одлука била тајна: „На седници владе је донета одлука, али као што се зна, таква одлука се не објављује, она је под ознаком поверљивости…“), али им је ту намеру покварио Штефан Филе, ЕУ комесар за проширење, који је „поздравио потпис Владе Србије на ИБМ протокол, и изразио наду да ће брзо бити спроведен у дело. Овај потпис је конкретан знак политичке воље нове српске владе да се у потпуности ангажује у дијалогу са Приштином, у циљу нормализације односа између њих“. Какав, сад, потпис? Зар није посреди пука размена писама, на основу Стефановићевог парафа? Али и Венсан Дежер, шеф ЕУ делегације у Србији, поздравио је ове среде управо „потписивање Споразума о ИБМ“… Значи ли то да смо се пре неколико дана обавезали још жешће да утврдимо границу између Србије и Косова, него што нас је на то обавезао Борко Стефановић? Насупрот Филеу и Дежеру, Стефановићев наследник на челу преговарачког тима с Приштином (Дејан Павићевић) тврди да „протокол није потписан, а нарочито не протокол са Приштином“, и понавља да је само „дошло до размене писама“ са шефом ЕУ дипломатије Кетрин Ештон. О овој недоумици између размене писама и потписивања протокола – при чему смо болно свесни да се такве бриселске недоумице увек заврше на нашу штету – биће још речи, сигурно. Председници четири српске општине севера Космета већ су затражили увид у спорно писмо…

Тек, да су Штефан Филе и Венсан Дежер заиста имали разлога да похвале Дачићеву владу, имали су, и да је Мирослав Лајчак, специјални ЕУ представник (и шеф словачке дипломатије), мирно могао да констатује да у тој влади „види доста преданости, доста добре воље“, могао је, и то баш мирно. Јер, када су од владе затражили косовску фусноту, добили су фусноту. Српска влада је заузврат од њих добила похвале, а онда и нови услов: спровођење ИБМ споразума. Речима Мирослава Лајчака: „Одлука српске владе око фусноте, која је одблокирала учешће ваших представника на регионалним скуповима, јесте добар пример у којем би правцу требало ићи. Сада је на реду интегрисано управљање границама.“ Добио је Брисел опет шта је тражио – ни 24 сата нису прошла од ове Лајчакове изјаве до размене писама о ИБМ – и опет је Београд добио похвалу. Стрпимо се дан-два, и сазнаћемо који је следећи захтев који ћемо добити у том логичном, познатом редоследу; захтев Брисела – пристанак Београда – похвала Брисела – нови захтев Брисела. Опет Лајчак: „Поред имплементације већ договореног, за отварање преговора биће потребно да Србија начини додатне кораке. Које конкретно, одлучиће Европски савет.“ И тако до признања независности Косова…

[restrictedarea]

ОПАСНИ ЗАКЉУЧЦИ Но, зашто су „Договорени закључци у вези са ИБМ“ толико катастрофални по Србију? Зато што се њима директно крши Устав Србије, који у члану 8 каже да је територија Србије „јединствена и недељива“. Зато што се, приде, крши и скоро заборављена, последња косметска резолуција Скупштине Србије, од 31. јула прошле године, која у свом првом члану констатује да су, покушајем довођења косовских цариника на Јариње и Брњак (ноћни препад РОСУ специјалаца Хашима Тачија 25. јула 2011), „привремене институције у Приштини покушале да промене реално стање на терену“, због чега су (члан 3) „непосредно угрожени суверенитет, територијални интегритет и уставни поредак Републике Србије“. (ИБМ договором Тачијев ноћни препад је легализован; парафом Борка Стефановића, личног преговарача Бориса Тадића, прекршен је Устав Србије и узурпирана воља њене скупштине. Жели ли, заиста, Дачићева влада да настави тим путем?) Катастрофални су по Србију „Договорени закључци у вези са ИБМ“ зато што, речју, утврђују границу између Србије и Косова.

Ево и зашто: већ први члан „договора о интегрисаном управљању“ онога што се у скраћеници ИБМ означава словом Б (Integrated Border – граница – или Boundary – административна линија – Management) показује да то Б, заиста, уз благослов Београда представља границу између две државе. У том члану, наиме, од двеју страна „захтева се“ да своје законе ускладе са „релевантним прописима ЕУ“, побројаним у фусноти 2 – са Шенгенским граничним закоником, Фронтекс прописом, Прописом о локалном пограничном саобраћају, ВИС прописом и Заједничким законом о визама – од којих сваки понаособ говори о државним границама, како међу чланицама ЕУ, тако и ка остатку света. Штавише, тачке 4 и 5 овог споразума и на Јариње и Брњак доводе царинике и полицајце Хашима Тачија који ће ту – у складу са чланом 4 косовског Закона о интегрисаном управљању и контроли државне границе – „осигуравати неповредивост државне границе“ „независног Косова“. Али је још гора тачка 6 ИБМ споразума („У основи аранжмана биће јасан задатак преноса важећих законских одговорности и обавеза на јурисдикције сваке од страна“), јер је њоме Србија, признајући јурисдикцију друге стране, признала и устав „независног Косова“. А ту је, најзад, и тачка 7, која каже да ће „импликације ових закључака бити узете у обзир приликом имплементације слободе кретања“, што значи да ће Тачијеви цариници и полицајци на Јарињу и Брњаку – без обзира на улогу коју ће имати ЕУЛЕКС, а и она ће трајати тек колико и сама мисија – моћи да заплењују српске таблице и српска документа издата за косметске градове. Зато што је то, је л’, у складу са договором о слободи кретања који је у Бриселу постигао Борко Стефановић.

На све то, Ивица Дачић лаконски изјављује да „нисмо имали избора него да применимо договоре“ које је у Бриселу направила бивша власт. Или смо имали тај избор? Сеирећи над ониме у шта је увалио државу, Борко Стефановић хладнокрвно изјављује: „Влада Србије није обавезна да спроводи договоре које смо постигли са Приштином. Јер, ми нисмо потписивали међународне споразуме, а уредбе и закључци којима је претходна влада потврђивала те договоре могу бити поништени.“ Па наставља да понавља да  „подржавамо то што су се обавезали да ће имплементирати све оно што смо се ми договорили“… Другим речима, ако нисте издајници какви смо ми, поништићете споразуме; ако пак јесте, ако наставите с политиком коју смо ми спроводили, подржаћемо вас. Да ли је Дачићевој влади (и) оваква подршка потребна?

ПОРУКЕ ИЗ ЊУЈОРКА У међувремену пак, из Њујорка, са заседања Генералне скупштине Уједињених нација, од председника Србије Томислава Николића стигла је нешто сложенија порука од Дачићеве. Порука која није могла сасвим да задовољи ни заштитнике, ни отмичаре српског Космета. С једне стране, тако, председник наставља забрињавајућим премијеровим трагом: „Србија се обавезала, и испуниће све обавезе које је као држава преузела договорима постигнутим до сада, мада их оцењујем као испуњавање списка жеља албанске стране и попуштање нашег тадашњег руководства под тешким притисцима.“ С друге стране, међутим, после тог „да“ досад постигнутим договорима, рекао је и „не“ свим следећим уценама Запада: „Истовремено, дозволите ми да будем јасан: Србија није спремна, не може и никада, ни под којим условима, неће да призна, ни експлицитно, ни имплицитно, једнострано проглашену независност своје јужне покрајине, Косова и Метохије.“ И још: „У наставак преговора Србија ће ући потпуно спремна да помогне свим грађанима Косова и Метохије да живе боље, у демократским и безбедним условима, али неће да преговара о спровођењу независности такозване државе Косово. Томе је дошао крај, мада стално слушамо да о статусу Косова нема преговора и да се ми о томе ништа не питамо.“

Ако смо спремни да подржимо потоњи део Николићевог говора – а јесмо, из свег срца – ред је и да му помогнемо да пронађе елегантан излаз из противречја с првим цитатом из његовог обраћања Генералној скупштини УН. Зато што „ни експлицитно, ни имплицитно признање Косова“, једноставно, никако не иде уз спровођење свих досадашњих договора; ако утврђивање границе између Србије и Косова не представља имплицитно признање те државе, шта би онда представљало?!

А излаз је ту иза ћошка, у Немањиној 26 у Београду. У Уставном суду Србије. Демократска странка Србије Војислава Коштунице најавила је да ће пред УСС-ом покренути поступак за оцену уставности уредби Владе Србије којима се спроводе бриселски договори, а истовремено ће, најавио је Коштуница, „ДСС од Уставног суда тражити и да обустави спровођење свих аката и радњи који проистичу из ових споразума док траје поступак оцене уставности, да не би настале дугорочне штетне последице“ спровођења договора који су „противуставни и супротни српским националним и државним интересима“.

Зачкољица је сада, међутим, у томе хоће ли ДСС покренути иницијативу за покретање поступка пред УСС-ом или ће покренути поступак пред тим судом, а не зависи то сасвим од ДСС-а; разлика је, иначе, велика зато што прва варијанта, на коју право има свако, подразумева дужу и неизвеснију процедуру, а УСС на крају може и да одбаци иницијативу и не покрене поступак. У другој варијанти, поступак се покреће аутоматски ако га покрене „овлашћени предлагач“, а то је, поред органа државне управе, и „најмање 25 посланика“ (Устав Србије, члан 168). ДСС има само 21 посланика. Постоје ли у Скупштини Србије још четири (4) Србина? То је сада питање на којем ћемо добити одговор да ли Србија, и после мајског избора, на своју штету наставља да спроводи политику Бориса Тадића или се тој политици, коначно, назире крај. А ДСС-ова би иницијатива пред Уставним судом Србије и председнику Николићу могла да послужи као савршен изговор да не спроведе досадашње бриселске договоре, за које ионако каже да су „испуњавање списка жеља албанске стране и попуштање нашег тадашњег руководства под тешким притисцима“. Јер одлуке Уставног суда Србије су – члан 166. Устава – „коначне, извршне и општеобавезујуће“.

Или је, заиста, параф Борка Стефановића јачи?

Ако се покаже да је заиста тако, шта ће нас, уопште, делити од испуњавања и осталих косметских захтева Европске уније? А међу њима су, за почетак, тврди „Блиц“, што хитнији састанак председника и премијера Србије и Косова, који ће у присуству Кетрин Ештон потписати споразум о добросуседској сарадњи. Баш као што су затражили и немачки парламентарци, предвођени Андреасом Шокенхофом.

Извесну наду да нам се то, ипак, неће догодити, пружио је из Њујорка председник Томислав Николић. Дан уочи састанка са шефицом ЕУ дипломатије рекао је: „Нисам саговорник за причу о добрим односима са Косовом као државом, али јесам за причу о добром животу на Косову и Метохији.“ И: „Само знам да сам овде рекао апсолутно јасно да не желим да се сретнем са Хашимом Тачијем, све док постоји основана сумња да је директно учествовао у злочинима над Србима“. (Додуше, додао је и да „Влада Србије може да одлучи на други начин. Говорим о себи као о појединцу. Ако би влада и Скупштина донеле одлуку да прихватамо било ког саговорника, онда би са тим саговорником требало да се разговара, пошто ни они неће моћи да утичу на то ко од нас преговара о томе“…)

Са овом оградом или не, тек, пут до остварења извесне наде коју смо у Њујорку ипак добили, јасно је, сигурно не води преко бриселских парафа, писама и потписа, већ на сасвим супротну страну. Преко Уставног суда Србије, за почетак.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Kakao se jadno i mizerno osjecaju gradjani SRBIJE. Diagonalno suprotno njihovim ocekivanjima i zeljama, odnos VLADAJUCIH prema KOSMETU ostaje jedna konstanta.Poslije svakog galamljivog zaklinjanja u odbranu KOSMETA slijedi neki konkretan „potpis“ u smejru priznavanja fantom drzave.




    0



    0
  2. Господин Врзић уочава последњу наду за рехабилитацију атуелне власти након бруталног уверавања народа о нужности активирања раније постинутих договора са сепаратистима. И заиста, уколико то није осмишљени маневар, да се позивањем на (претпостављену) неуставност постигнутих договора, спречи спровођење договора (одржављења) Космета, на помолу је пораз чије последице нећемо лако санирати. а трајаће.




    0



    0
  3. Bitna razlika izmedju prosle, tzv. demokratske vlasti i nove vlasti je osnova za spas Srbije.Prosla vlast je podrzavala evroatlantskog osvajaca, a nova vlast osvajacu daje OTPOR. Ma koliko taj otpor bio tezak zbog „ugovorene“ izdaje, bitno je da otpor traje i da iskoristi sve mogucnosti Medjunarodnog prava i obaveze iz Ustava Srbije. Ako DSS-u nedostaje 4 poslanika da bi pokrenuo postupak odbrane KiM od osvajaca, Skupstina ima ne samo 4 vec 144 poslanika branioca otadzbine. Od naseg prava da odbranimo Srbiju nova vlast nece odustati, sto se moze zakljuciti iz dosadasnjeg nastupa Vlade preko svog predstavnika Aleksandra Vulina.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *