Почетна / Друштво / Случај „Татон“: Неправда без краја

Случај „Татон“: Неправда без краја

Пише Миодраг Зарковић

Покретање таласа преиспитивања случаја „Татон“ најпластичније је сведочанство о изопачености политичких и друштвених структура моћи у протекле четири године. Полиција, правосуђе, медији – сви су у овом случају не заказали, него се отворено сврстали на страну неправде, репресије и тираније

 

Када „Б92“ као ударну постави вест да је дошло до „нових детаља“ у случају смрти Бриса Татона, остале телевизијске станице, али и београдска штампа затим пренесу ту информацију у безмало истоветном облику, а премијер Ивица Дачић дан касније изјави да је дао налог да се испитају опет ти „нови детаљи“, реч је о нечему што би се, у најбољем случају, могло посматрати као недопустива непрецизност. „Нови детаљи“ на које се набројани чиниоци позивају, наиме, нису никакви детаљи, већ запањујуће сведочење очевица који на Татонову смрт баца сасвим другачије светло од оног под којим је цео случај до сада био посматран. Осим што није „детаљ“, ово сведочење је још мање „ново“, јер је истражним, а вероватно и судским органима познато још од по злу упамћеног 17. септембра 2009. године, када је туча навијача „Партизана“ и „Тулуза“ у центру Београда исходовала тешким, испоставиће се смртоносним повредама 28-годишњег Француза.
Познато је чак и Јавном тужилаштву, па и портпаролу Тужилаштва Томи Зорићу, иако са те стране већ данима стиже само злослутна тишина, иначе потпуно опречна заглушујућој, славодобитној галами којом су Тужилаштво и Зорић својевремено испратили како хапшење осумњичених, тако и драконску, првостепену пресуду, сада увелико доведену у питање.

ОЧЕВИЦИ ОСТАЛИ БЕЗ ПОСЛА!

[restrictedarea]

Дана 17. септембра 2009. Драган Ц, пензионисани полицијски инструктор, налазио се у гаражи „Обилићев венац“, где је хонорарно радио на пословима обезбеђења. Положај гараже му је омогућио, а професионално искуство олакшало, да све што се десило Брису Татону помно испрати и запамти, иако је цео инцидент трајао неколико десетина секунди и протекао у свеопштем метежу, својственом навијачким обрачунима. О томе шта је видео, Драган Ц. обавестио је своје колеге полицајце, када су ови нешто касније дошли на лице места. Његово сведочење, међутим, није доспело ни до суднице, ни до јавности, све док протекле недеље, тачније, у понедељак 27. августа текуће године, дневни лист „Информер“ није објавио Драганову писану изјаву. У изјави се, између осталог, каже:
„Негде око 17.30 часова налазио сам се у приземљу гараже близу степеништа, која воде у улицу Маршала Бирјузова. У једном тренутку видео сам да је један младић, касније сам сазнао да се зове Брис Татон, скаче са платоа на Обилићевом венцу и пада поред мене. Одмах сам му пришао, био је повређен, али потпуно свестан. Убрзо је дошла ‘Хитна помоћ’… Тада смо инкасант и ја ставили Татона у столицу и пренели га преко ограде, а потом изнели уз степенице на плато на Обилићевом венцу, где је било возило ‘Хитне помоћи’. Напомињем да приликом скока Татона нико није био поред њега, као ни на степеницама. Кад сам уносио Татона у возило ‘Хитне помоћи’ рекао ми је: ‘Мај френд’ (пријатељу мој). Тада је ту био и колпортер Ђурић, који је свако вече ту продавао разне часописе, и исти ми је рекао да је Татон бежећи из туче наскочио на жардињеру и прескочио ограду. Заједно смо видели да су у жардињери остали трагови Татонових патика и изломљене гране тује.“
Драгана је чекало немало изненађење када је изнео свој исказ инспекторима београдске полиције:
„Инспектори су инсистирали да променим ту изјаву и кажем да сам видео да је Татон бачен. Нисам на то пристао, јер то није истина и од тада ме у вези овог случаја нико никад није звао.“
Драган тврди и да је поменута жардињера накнадно уклоњена, као и да су многи конобари из околних кафића, који су били на радном месту управо у тренутку туче, у наредним данима подобијали отказе, што је ем чудно (најблаже речено), ем је спречило његов контакт са њима.

КРВОЛОЧНА ЗЛОНАМЕРНОСТ
Драган је дотичну писану изјаву доставио Првом основном суду, где је запала за око изворима дневног листа „Информер“, који је изјаву прибавио и објавио у понедељак 27. августа текуће године. Текст у „Информеру“ изазвао је горе описану лавину: истог дана, у предвечерњим часовима, „Б92“ на свој сајт качи чланак под насловом „Нови детаљи у случају ‘Брис Татон’“, да би причу дан касније преузеле и остале телевизије, као и дневни листови. Свуда се, као што је већ наведено, оперисало појмом „нових детаља“ или „нових доказа“, што је читаоце и гледаоце у значајној мери збуњивало. Сви ови текстови и прилози, наиме, очекивано су привукли велику пажњу, што на Интернету обавезно исходује великим бројем коментара посетилаца сајтова. У многим од тих коментара осуто је дрвље и камење на Драгана Ц, уз оптужбе да је или неморална кукавица, или лажов, када је оволико дуго чекао да би саопштио шта је видео. Људи су се напросто и очекивано више везали за наслове накрцане позивањима на „нове детаље“, него за чињеницу јасно истакнуту у самој Драгановој изјави, да је он своје сведочење изнео инспекторима још пре три године, али да су они – а касније и суд – одбили да га уваже и уврсте у истражно-судски поступак, зато што је он одбио да промени исказ онако како је њима одговарало за уклапање у унапред утврђену пресуду.
Подоста је и оних који су све повезали са политичким променама у Србији, по начелу: ето, чим је проевропска власт замењена националистичком, одмах се јављају сумњиви сведоци чији ће искази послужити да се из затвора ослобађају доказане убице, како би их нови режим користио за остваривање својих клерофашистичких циљева. Таквим теоретичарима „српских националистичких завера“ (свако мало помињу се и реакционарне струје ДБ-а, непоражени остаци режима деведесетих, нарко-картели, антихашки лоби и шта све не) могла би и Бранкица „Инсајдер“ Станковић да позавиди на маштовитости…
То што је збуњеност, па и крволочна злонамерност једног дела публике – застрашујуће је велик број читалаца који сматрају да, чак и ако је Драганов исказ веродостојан, то ништа не мења ствари, тј. ни за промил не умањује кривицу осуђених навијача – више него очигледна, не значи да би требало занемарити могућ утицај новонасталих друштвених и политичких околности на покретање таласа преиспитивања случаја „Татон“. За почетак, чак и потпуним политичким лаицима мора да је јасно да ни до каквог преиспитивања не би дошло, нити би се за исказ Драгана Ц. уопште сазнало, да је на власти остао Борис Тадић са својим режимом. Чизма којом је Тадићева власт била „завела ред“ и у медијима и у правосуђу, не би дозволила да о било каквим „новим детаљима“ ниједно слово изађе на светлост дана. Та је чизма, уосталом, првенствено и одговорна што је до прикривања, прекрајања и мењања доказа уопште и дошло, те што се све завршило скандалозним судским поступком и незапамћено срамотном пресудом.

ДАЧИЋЕВА ОДГОВОРНОСТ
Затим, ту је и улога Ивице Дачића, министра унутрашњих послова у претходној влади, а садашњег премијера. Сама изјава Драгана Ц. највише оптужује управо полицију, односно инспекторе који су, тврди њихов пензионисани колега, захтевали од њега да промени сведочење. Испостави ли се тачним да су инспектори надлежни за истрагу о смрти Бриса Татона поступали онако како наводи Драган Ц. – а до одласка овог броја „Печата“ у штампу многи су знаци упућивали на такав закључак, првенствено то што се нико из саме полиције није огласио покушавајући да порекне „нове детаље“ из писане изјаве – цео случај постаће најпластичније сведочанство о изопачености политичких и друштвених структура моћи у протекле четири године, са полицијом у средишту скандала. Сама формулација Драгана Ц. да је реч о инспекторима, дакле о множини, намеће утисак да је реч о широком фронту испреплетаних кадрова, који су у овом конкретном случају свесно газили преко истине и правде зарад нечасних, противдржавних циљева.
Према томе, нису само премијерске дужности навеле Дачића да се први од званичника огласи о „новим детаљима“ и обећа темељну истрагу у вези са питањем сензационалне изјаве. Истрага, при том, може да доведе и до исхода који би у потпуности оправдао познати децембарски наступ Љубише Милановића, тадашњег помоћника министра здравља Зорана Станковића, а раније дугогодишњег полицијског службеника, па и команданта јединице „Поскок“, специјализоване за борбу против организованог криминала. Тада је, пред крај 2011, Милановићево гостовање у Јутарњем програму „РТС“-а њега коштало положаја помоћника министра, а водитељку Наташу Миљковић беспрекорног тена, с обзиром на гримасе и грчеве на лицу којима је покушавала да скрене Милановића са теме корупције у највишим врховима власти. Милановић је тада, подсетимо се, између осталог рекао да полицијом уопште и не руководи Дачић, већ Кабинет Бориса Тадића: вероватно се Дачић данас не би нимало противио таквој Милановићевој оцени, пошто би она превасходну кривицу за све изопачености у случају „Татон“ свалила на Тадића и његове најближе саветника из протекле четири године.
Дачић, међутим, тешко да ће моћи да избегне тзв. политичку одговорност, а у обавештеној београдској чаршији може се чути да је његова политичка одговорност чак и прворазредни циљ целог овог прекопавања случаја „Татон“. Наводно, Српска напредна странка је отварањем ове афере послала премијеру јасну поруку, својеврсно подсећање на четворогодишњу деобу власти са Борисом Тадићем, деобу у којој ни светац не би остао неумазаних руку, а камоли председник парламентарне странке и потпредседник владе, кога су баш у том периоду китили бројним признањима типа „нај-Европљанин године“.

ЈЕЗИВО ЋУТАЊЕ
Чак и да се испостави да су, мањим или већим делом, у позадини напрасног занимања за „нове детаље“ заиста строго политички мотиви, то ништа не мења неупоредиво важнији аспект целог скандала. У том аспекту, и Дачић, и полиција, и претходна власт имаће са ким да поделе кривицу. Јер, испостави ли се да је сведочење Драгана Ц. веродостојно, то ће бити само још један у низу доказа и наговештаја да је у својеврсном линчовању оптужених навијача учествовало забрињавајуће много различитих друштвених слојева.
Правосуђе је свакако један од тих слојева, можда чак и први међу њима. У том кошу се, пре свих, налази Републичко јавно тужилаштво, заједно са портпаролом Томом Зорићем који у овом тренутку одбија да се огласи, сматрајући цео случај закључен првостепеном и другостепеном пресудом. Зорић, међутим, уопште није био тако ћутљив јануара 2011, када је Судско веће на челу са председавајућом Мирјаном Илић изрекло окривљујућу пресуду и 14 навијача осудило на укупно 240 година робије.
„Тужилаштво је задовољно изреченом пресудом. Ова пресуда је доказ да је правда достижна, али то је и потврда ефикасности српског правосуђа, које је показало да за само седам месеци може да се оконча првостепеном пресудом поступак у једном овако сложеном предмету“, изјавио је Зорић за „Новости“, 25. јануара прошле године.
Нема се шта олакшавајуће рећи и о самом Судском већу, па ни о Мирјани Илић. „Печат“ је у више наврата већ писао о запрепашћујућем начину на који је поступак вођен, а колико су видљиви и злослутни – вероватно и намерни – били пропусти, може се закључити и по документарном филму „Претпоставка правде“, чија је тема управо јавна хајка против навијача оптужених да су убили Бриса Татона. Коауторка филма Ивана Рајовић пратила је суђење као студент права, али је убрзо, шокирана оним што види, дошла на идеју да о свему направи документарни филм. Недавно је, поводом премијере „Претпоставке правде“, за наш часопис изјавила:
„Мирјана Илић се понашала крајње пристрасно. Она је све време грубо одбијала све доказе које би доставила одбрана оптужених, док је Тужилаштву максимално излазила у сусрет. Није се ни трудила да уопште образлаже зашто одбија практично непобитне доказе, који на цео случај бацају сасвим ново светло. Тако је, на пример, она одбила сведочења осталих француских навијача, који су са Брисом Татоном седели у башти у тренутку када су били нападнути. Видео линком су из Француске сведочила двојица или тројица од њих, али их је било много више и њихове речи су у значајној мери супротне наводима оптужнице. Мирјана Илић је, међутим, одбијала да та сведочења буду укључена у поступак.“

НЕЗАПАМЋЕНА ХАЈКА
Уосталом, само је случај Стефана Величковића, момка који у тренутку туче „Партизанових“ и „Тулузових“ навијача није ни био присутан на Обилићевом венцу, довољан да појасни о каквом се руглу од суђења ради. Величковића је управо за време обрачуна, а километар удаљено, саобраћајни полицајац легитимисао и записао му казну због непрописног паркирања. Све то, па ни сведочење дотичног полицајца, није било довољно да Величковића ослободи кривице – зато што би, у том случају, неминовно пала и цела оптужба, а то режим није смео да дозволи и да ризикује да нека нова истрага још тада покаже да је Драган Ц. можда у праву. Величковић је тренутно на издржавању затворске казне, са 14 смањене на седам година.
Многи „нови“ или „стари“ „детаљи“ напросто налажу да се темељно истражи деловање Тужилаштва, Мирјане Илић, па и целокупног правосуђа, онако европски реформисаног.
На крају, али не и најмање важно, потребно је осврнути се и на деловање гласила. Подсетићемо поново на изјаву Иване Рајовић, која је „Печату“ препричала неколико случајева да су новинари, на њене очи, један извештај са суђења слали у редакцију, да би се у новинама сутрадан појавио сасвим другачији текст. Неко врло моћан – а ко се, вероватно, препознаје и у изјави Љубише Милановића – веома се потрудио да јавност у Србији свих ових година остане ускраћена за основне чињенице, од којих једна говори да Тужилаштво међу десетинама посетилаца околних кафића није било пронашло ниједног сведока који би потврдио да су ови или неки други навијачи заиста бацили Бриса Татона са врха у подножје степеништа. Тај неко је био дао све од себе да одржава атмосферу линча, а у томе је имао несебичну помоћ најтиражнијих штампаних и електронских гласила. У хајци су предњачили „Б92“ и „Блиц“, нарочито по броју острашћених коментара посетилаца њихових сајтова – неретко се ту позивало на преки суд, аутоматске доживотне робије, па и смртне казне – али ни многа друга гласила нису показала ни трунку жеље да целом предмету приђу објективније и непристрасније. Може се чак рећи и да је медијска халабука припремила скандалозно суђење, што не чуди, сетимо ли се колико су бивши властодршци били оптерећени сопственим „имиџима“, те „неговали“ послушност њима најбитнијих гласила. Неки медији, тј. уредници и новинари, сада делују као да су спремни да прикрију своје непочинство накнадним глумљењем правдољубивости; отуда и оволико много позивања на „нове детаље“, уместо признања, једине честите одлуке, о личном доприносу незапамћеној хајци и судском поступку који је по беспризорности без премца не само у Србији, него и у вишепартијским политичким устројствима уопште.
Још једном, на крају, можемо да склопимо слику важнијих учесника у извођењу срамотног судског исхода: полиција, правосуђе, медији. Поред законодавства (Скупштина), то су најважнији стубови сваког друштва које се кити придевом „демократско“. И сви су у овом случају не заказали, него се отворено сврстали на страну неправде, репресије и тираније.
Ваља имати у виду да толики број учесника искључује могућност стриктне завере. Већина оних који су пуноправно узели учешће у јавном линчовању похапшених навијача, није следила никаква званична или незванична наређења, већ је добровољно партиципирала у стихији покренутој са врха државе (буквално са врха, пошто Борис Тадић није могао да одоли петљању у смрт Бриса Татона, иако тог дана није ни био у земљи већ у посети Словенији, док је градоначелник Београда Драган Ђилас доделио Брису Татону улицу у Београду, и муњевито окачио таблу са следећим натписом: „У знак сећања на Бриса Татона, љубитеља спорта. Био је невина жртва безумног насиља 17.9.2009, преминуо 29.9.2009“).
Толика присутност језивог конформизма, толика спремност широког спектра различитих утицајних група и професија да се ставе на располагање државном врху и у овако нечасним работама, можда најбоље појашњава заслепљујућу учесталост негативних коментара читалаца на изјаву Драгана Ц. Једино одозго наметнут конформизам може да буде узрок оноликих стотина, па и хиљада оцена да „пензионера неко плаћа да лаже“, да „деведесете долазе назад пошто националисти ваде убице из затвора“ или да „никаква нова сазнања не могу да умање кривицу осуђених навијача, којима би требало вратити првобитне, двоструко веће казне“.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *