Почетна / Култура / Крај игара

Крај игара

Пише Васа Павковић

1.

Време Олимпијаде

Док пишем ове редове, Олимпијада у Лондону се завршава. Пола месеца није било важно време, ни суша ни поплаве. И земљотреси су пролазили без уобичајених цунамија информација. Пре неки дан је у Ирану изгинуло 250 душа, али томе су медији посветили мању пажњу, него бронзаној медаљи у синхроном пливању. Без обзира на то, Олимпијада је успела у сваком погледу и можда мимо очекивања. Преко 10.000 младих људи је јурило резултате – неки су постали славни, а други малтене омражени. Спорт је још једном показао да је и лепши и суровији од свакодневице.

2.

Свештеник батинаш

[restrictedarea]

Управо овакав, у бити фантастичан, наслов преплавио је наше дневне и недељне новине. Човек за којег неки тврде да је свештеник, сa презименом Перановић, очито убеђен да је батина из раја потекла, убио је једног од многих младих људи које је наводно лечио од дроге. Сви су лечени батинама или с претњом батина као ургентног медикамента. И све је то трајало неколико година, упркос повремених сукоба новина и телевизијских кућа с Перановићевом идеологијом „медицине“ насиља. Сада ће овај убица одслужити неки затворски рок – а онда  ћемо видети шта намерава даље. И под чијом камилавком.
Још страшније је упитати се: а шта ће бити с педесет његових „штићеника“ који су по распуштању лечилишта „пуштени кућама“…

3.

Сирија – шта даље?

Управо када је на Јавном ТВ сервису Србије ишао серијал емисија о Сирији, као једном од мирнијих острва у арапском узбурканом мору, праћен идиличним призорима с улица и из породичних станова – десила се катастрофа. Земља је, уз обилату инострану помоћ, посрнула у крвав грађански рат. Како год се он завршио, нико неће моћи да помогне мртвима, осакаћенима и осиромашенима.
Пропагандни рат који свакодневно стиже и до нас посредством западних медија, сада је још софистициранији, него што је био у припреми напада на Србију 1999. Посебно је импресивно када западне дипломате протестују због прекомерне употребе силе у борби владиних снага с побуњеницима у Алепу. Циник би додао: крајњи је час да теоретичари оваквих ратова објаве дозвољени интензитет ратовања – посебно за владине снаге! – па да се сви тога придржавају!

4.

Лек за главобољу

За једну од најфантастичнијих епизода с лондонске Олимпијаде опет смо се побринули ми. Наиме, наш десетобојац је напустио десетобој после четврте дисциплине, због жестоке главобоље. Једну ноћ је због ње провео и у лондонској болници. Да ли нико од наших лекара није понео аналгин или кафетин или су сви заборавили да се они користе против мигрене – питање је сад.

5.

Поетика бејзбол палице

Чврсто ослоњен о бејзбол палицу амерички председник је телефоном разговарао с турским државником.  Обичан човек се пита каква је порука те фотографије која је из председниковог кабинета пуштена у свет. Не постоји, наиме, ниједан једини човек који би поверовао да је реч о нечијој омашки, па се амерички пиареви нису ни труд или да тако објасне Обамин невероватни маркетиншки гест. Неки тврде да је фотка упућена само америчкој јавности – с блендом на предстојеће изборе. Други тврде да је она искључиво за „међународну употребу“ и да поручује многим потенцијалним Сиријама шта их убрзо чека – у другом председниковом мандату!

6.

Гуча без конкуренције

По рецепту који је испробан на Егзиту, организатори овогодишње Гуче  поручују да ће припреме за наредну почети већ ујутро, после затварања овогодишњег Сабора. То „логистичко-маркетиншко“ претеривање је једино што, бар ове године, повезује две музичке манифестације. Све остало је, на моју рокерску жалост, дало примат трубачима из Гуче. Јер, док на Егзиту није било ниједног истински релевантног и актуелног светског бенда, на Гучи је било бар 15 одличних трубачких оркестара којих су свирали импресивно – свеједно да ли су били из Загужања, Котраже, Буковице, Владичиног Хана или Злакусе.

7.

Годишња изложба српског стрипа

У галерији „Прогрес“ отворена је изложба српског стрипа – прочитао сам на чувеним Стрип вестима Златка Миленковића. Кад сам неколико дана по отварању дошао до стаклених излога галерије, видео сам празне зидове и два момка који седе за једним столом. На срећу ушао сам у галерију да видим у чему је ствар – где су стрипови? Момци рекоше: у сутерену. Доле ме је дочекало право чудо – преко 160 дела српских уметника – од великана из 60-их: Добрић, Живадиновић, Богичевић, Буин, Радичевић до мајстора из 80-их: Керац, Јањетов, Перовић, Пахек, Гера, Ненадов и све тако до аутора који су  тренутно звезде европског стрипа: Гајић, Ковачевић, Милутиновић, Јовановић… Уз њих веома фино стоје и алтернативци као Зограф, Восток или Маја Веселиновић… У сутерену је, схватио сам, одувек симболичко место српског стрипа, али он је много, много више него што му овдашњи културни естаблишмент признаје.

8.

Олимпијада, опроштај

Како оценити учинак наших спортиста на Олимпијади у Лондону? Рекло би се да је реалан, с обзиром на стање у нашем друштву и бригу о спортистима и младима уопште.  Пошто се рачунају само медаље,  већина ће рећи да је њих сасвим мало и да би без фантастичног успеха младе теквондисткиње Милице Мандић све деловало тужније и објективније. Али ако се узму у обзир и стварни успеси Чавића у пливању, Новака у тенису, неких веслача и неких атлетичара, неких стрелаца и пливача, и одузму промашаји тзв. колективних спортова (сем ватерполиста!), наших ваздашњих узданица – ипак је све на месту. Да будемо организованији нећемо – па сходно томе више и не можемо да очекујемо. Ни у Рију. Ни доцније.
А Јусаин Болт ће увек трчати!

9.

Август је врео месец

У очекивању киша као да заборављамо горњу парафразу наслова једног романа Едне О Брајен. Биће још врелих дана, али лепеза Олимпијаде је склопљена и морамо да пронађемо неку другу хладилицу.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *