Почетна / Култура / Бетмен између филма и живота: Култура у којој нема заробљеника

Бетмен између филма и живота: Култура у којој нема заробљеника

Пише Миодраг Зарковић

Масовно убиство на премијери најновијег филма о Бетмену, а још више непримерена реакција режисера и сценаристе Кристофера Нолана, само су последња упозорења на све оно што нам се подмеће под паролом „западних вредности“

 

Кристофер Нолан је режисер и, заједно са рођеним братом Џонатаном, сценариста филмске трилогије о Бетмену, састављене од наслова „Бетменови почеци“ (2005), „Мрачни витез“ (2008) и „Успон мрачног витеза“. Премијера последњег одржана је 20. јула ове године широм света, али у Аурори у Колораду је поноћно приказивање тог дана прекинуто на најмонструознији начин, када је негде на пола филма костимирани Џејмс Холмс из више комада оружја отворио ватру по сали, усмртивши 12 и ранивши 58 људи. Вест о трагедији муњевито је обишла планету, заједно са појединостима које су неминовно дизале косу на глави. Холмс је, наиме, био обучен по узору на Џокера, главног негативца у претходном филму, а да је био уверљив, сведоче и изјаве преживелих, од којих су неки рекли да су испрва, пре него што је убица почео да пуца, били убеђени да је Холмс део промотивне кампање!

„НЕВИНИ“ БИОСКОПИ

[restrictedarea]

По небројеним интернет сајтовима напрасно се повела расправа о томе колико су Ноланови филмови заиста одговорни за смртоносни поход Холмсовог очигледно поремећеног ума. Расправа се, као и у многим ранијим сличним приликама, сводила на то да ли је данашња публика уопште дорасла гледању уметничких дела која се баве мрачним и осетљивим друштвеним темама или свако такво дело ризикује да подстакне каквог лудака налик Холмсу да истерује неку своју правду. Очекивано, огласио се и сам Нолан:
„Говорећи у име целе екипе филма ‘Успон мрачног витеза’, желео бих да изразим нашу дубоку тугу због безумне трагедије која је снашла целу заједницу Ауроре. О жртвама пуцњаве не могу ништа ни да претпоставим, осим да су били тамо да би погледали филм. Верујем да филмови представљају једну од великих америчких уметности, а искуство заједничког гледања приче која се одмотава на платну јесте значајна и радосна разонода. Биоскопска сала је мој дом и разара ме помисао да би неко могао да наруши то невино место пуно наде на тако неподношљиво дивљачки начин. Ништа што би неко од нас могао да каже не би могло да одговарајуће изрази наше саосећање са невиним жртвама овог грозног злочина, али у мислима смо са њима и њиховим породицама.“
Тешко је сварљива Ноланова одлука да у наведеном саопштењу нагласак стави на „невину“ биоскопску салу као његов „дом“. Уместо да се на јасан и недвосмислен начин осврне на трагедију, Нолан као да је осетио некакву неприкладну потребу да филозофира, а да у том филозофирању унапред брани себе од било какве примисли да су он и његови филмови довели до смрти дванаесторо људи. Да ли би Нолану било можда прихватљивије да је Холмс побио људе у пекари или на стадиону, а не у „невиној“ биоскопској сали? – ово се питање неминовно намеће из Нолановог неспретног, безосећајног саопштења. (Да не помињемо то што је, као да је реч о додатној промоцији, нашао за сходно да у првој реченици саопштења понови пун назив филма!)

МЕШАВИНА ЦИНИЗМА И ПОВРШНОСТИ
Занемаримо за тренутак публику: да ли су данашњи ствараоци, првенствено филмски али не само они, интелектуално и морално дорасли темама које су надмено приграбили да обрађују? Судећи по Нолану, једном од најцењенијих филмаџија данашњице, никако нису, а за тај закључак нам чак и није био неопходан Холмсов злочин.
Рођен у Лондону, светској престоници надобудног цинизма, а годинама настањен у Лос Анђелесу, светској престоници површне забаве, Нолан је у трилогију у Бетмену, као и у своје остале радове, уткао и цинизам и простаклук, правећи тако експлозивну мешавину озбиљних питања и неозбиљних одговора. Желећи да зађе дубље у друштвене проблеме, а неспособан да види даље од визуелног спектакла којем је једино вичан, Нолан је направио злокобно недоречена дела, тако својствена савременом филму, па и савременој масовној култури на Западу (музика је, у свим својим рок и поп дериватима, још једно поље које робује сличним законитостима).
И „Бетменови почеци“ и „Мрачни витез“ баве се темама занемарене правде и запостављене праведности, те јунаштва, али и жртве коју јунак мора да поднесе у име своје заједнице. На самом крају „Мрачног витеза“ чак је постављено и питање које личи на средишње питање непревазиђеног опуса Фјодора Достојевског: да ли имамо право да у име потраге за истином газимо по туђој вери и туђим надама? Све су те теме у данашњем свету, пораженом свеопштом кризом, више него добродошле. Али, то што Нолан зна да изабере праве теме, не значи да је у стању да им приступи и да их обради на зналачки начин. Напротив, сва три његова филма о Бетмену, а нарочито овај последњи (упадљиво испразнији од претходника), као и његово саопштење о убиствима у Колораду, говоре да он никако није способан да се ухвати укоштац са нареченим темама, а камоли још да то ради на нивоу стваралачких великана из ранијих епоха.

„СТРАСТВЕНА“ КЛАНИЦА
Такозвана поп-култура, незадржива и надмоћна деценијама уназад, упорно брише границу између уметности и забаве. Тако се уметницима сматрају појединци попут Нолана, недоказано размажени и отуђени од стварности у којој живи већина њихове публике. Јесте бесмислено бежати од те културе, али јој никако не би требало ни робовати, а поготово не прихватати је здраво за готово. Зато, када приучене незналице наклапају о „дометима“ и „вредностима“ поп-културе, ваљало би подсетити их да је Холмсов можда најтежи, али да никако није први злочин такве врсте.
Џон Хинкли је 1981. пробао да убије тадашњег америчког председника Роналда Регана, не би ли оставио утисак на глумицу Џоди Фостер, у коју је био заљубљен од како ју је гледао у извиканом „Таксисти“. Мотоциклисти „Анђели пакла“ до смрти су изболи ножем 18-годишњег црнца Мередита Хантера децембра 1969, на концерту „Ролингстонса“ у околини Сан Франциска. Осмог децембра 2004. у Коламбусу, у Охају, на концерту групе „Демиџплен“ (проистекле из чувеније „Пантере), 25-годишњи Нејтан Гејл је скочио на бину и из пиштоља упуцао најпре гитаристу и вођу групе Дерела Абота, усмртивши га са три хица у главу, а затим је убио још једног посетиоца, службеника дискотеке и радника обезбеђења, пре него што је њега самог убио полицајац. Ово су само неки од најпознатијих трагедија везаних за филмску и музичку индустрију забаве, али никако нису и једини: само су рок концерти однели више живота него што би ико смео и да преброји.
Огрезла у распродаји огољене агресије, индустрија забаве подстиче бес међу својим поклоницима. Вратимо се поново на „Успон мрачног витеза“: дан пре трагедије у Аурори, сајтови појединих филмских критичара били су преплављени претећим порукама; сви критичари који су се лоше изразили о Нолановом последњем филму били су изложени најстрашнијим увредама „обожавалаца“; због тога је сајт „Ротен томатос“ („Трули парадајз“), који сабира најистакнутије филмске критике са енглеског говорног подручја, био принуђен да привремено укине коментаре посетилаца испод „Успона мрачног витеза“, јер су посетиоци неумерено нападали све критичаре којима се филм није допао.
А какве је била реакција Кристофера Нолана на све то?
„Мислим да су обожаваоци веома страствени према овим ликовима, онако како је много људи иначе страствено. Бетмен је присутан већ више од 70 година и постоји разлог за то. Он се допада многим људима“, изјавио је Нолан, правдајући анонимне манијаке који не могу да поднесу то што се њима омиљени филм – који они, узгред буди речено, у том тренутку нису још били ни погледали, јер се за професионалне критичаре увек уприличавају посебна приказивања данима пре званичне премијере – није допао том и том критичару.
Само дан пошто је Нолан ово изјавио, један од његових „веома страствених“ обожавалаца усмртио је 12 људи. По свој прилици, Нолана то није навело да преиспита себе и оно што ради. Као и Стивен Спилберг или Мадона, или многе њихове једнако пребогате колеге, тако је и Нолан тек један из плејаде најмрачнијих „витезова“ који су се до славе и моћи успели газећи – неки пут и буквално, као у случају Колорада – преко људских лешева. О тим њиховим успонима нам је неопходно чак и више сазнања него о Бетмену или Џокеру, или, у крајњем случају, о поремећеном Џејмсу Холмсу.

Антрфиле
„Цензурисани“ трејлер
Колико се поп-култура отела не само контроли, него и разуму, показала је једна од реакција на пуцњаву у Аурори: промоција „Гангстерског одреда“, наредног филмског хита (снимљеног по истинитој причи о калифорнијском мафијашу Микију Коену), за сада је прекинута, јер је рекламни спот за овај филм препун насиља, па је оцењено да би тај спот, када би се у изворном облику приказивао у биоскопима, само подстицао даљу агресију. Такође је и премијера „Гангстерског одреда“ одложена са децембра ове на јануар следеће године, како би накнадном монтажом била избачена сцена масакра у биоскопу – хвала богу да је некоме од одговорних пало на памет да би таква сцена могла да охрабри неке нове психопате попут Холмса.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *