Почетна / Друштво / Непрекинута нит неправде (део други)

Непрекинута нит неправде (део други)

Пише Миодраг Зарковић

Стефан Величковић јесте најочигледнија жртва незапамћеног судског злочина, али није једина. Због апсурдности његовог случаја, Величковић најлакше упада у очи међу десеторицом осуђеника, али се неправда не завршава на њему. У ствари, када се изнети и, још више, волшебно уклоњени докази сагледају мало поближе, стиче се врло јак утисак да закључци Судског већа и председавајуће Мирјане Илић малтене немају никакве везе са оним што се уистину догодило кобног четвртка на Обилићевом венцу, нити са стварним разлозима смрти Бриса Татона

 

Стефан Величковић није једина жртва срамног судског поступка. Не постоје валидни докази ни да су други оптужени учествовали у убиству Бриса Татона

Галама којом су гласила у Србији, слепо одана тада владајућем режиму Бориса Тадића, испратила хапшење навијача осумњичених да су убили Бриса Татона, била је толика да је заглушила све остале халабуке из тог хистерично бучног времена. Новинари и коментатори као да су се просто утркивали ко ће да осмисли оштрије и суровије осуде на рачун „хулигана“ који су целу државу „осрамотили пред светом“.
Човек који нема више шта да изгуби, међутим, спреман је да и од непријатеља тражи, ако не милост, а оно барем разумевање. Тако је Срђан Величковић, отац Стефана, момка који је ухапшен и осуђен на робију (са првобитних 12, казна му је у апелационом поступку смањена на седам година), иако уопште није био ни присутан на попришту туче, управо код тако острашћених гласила покушао да изазове занимање за невероватан случај неправде нанете његовом сину:
„Ишао сам са комплетним предметом у ‘Прес’, у ‘Ало’, слао сам и у ‘Блиц’“, сећа се Срђан Величковић. Какви су резултати били, можете да наслутите и сами – новинари са којима је долазио у додир приватно су му изражавали подршку, али је прича о Стефану у најутицајнијим овдашњим медијима добијала минималан или никакав простор. У сваком случају, далеко мањи простор него што је добијала оптужница заједно са пратећом еврофилном какофонијом.
„Обратио сам се свим шефовима посланичких група у Скупштини Србије, Венсану Дежеру, заштитнику грађана…“

ЗАШТИТНИЦИ ЉУДСКИХ ПРАВА БЕЗ ТЕКСТА

[restrictedarea]

У име Венсана Дежера, шефа Делегације Европске уније у Србији, Величковићу је одговорила Дежерова правна канцеларија, обавештавајући га да не може да му помогне јер Дежер нема утицаја на овдашње судство. То је, наизглед, изузетно коректан одговор, зато што пристојност у међународним односима и налаже да особа са Дежеровим звањем не би смела да се меша у унутрашње ствари земље домаћина, а правосуђе је ипак једно од најважнијих унутрашњих питања сваке земље, ма шта о томе мислио Слободан Хомен (државни секретар у тадашњем Министарству правде, иначе човек који је на телевизији изјавио да Србија има „уставну обавезу“ да странцима одобри да исконтролишу спроведену реформу, тј. стање у српском правосуђу).
Сетимо се, међутим, да је управо у време када је Срђан Величковић очајнички покушавао да пронађе ма какву помоћ у извлачењу невиног сина из затвора, на Србију вршен неподношљиви притисак да ухапси и изручи преостале хашке бегунце – именом, Ратка Младића и Горана Хаџића. Ниједном од страних дипломата на служби у Србији, па ни Венсану Дежеру, никада није било тешко да подсети званични Београд на то да се Младић и Хаџић морају предати Хагу (јербо, у противном, не би ништа било од фамозних европских интеграција, а то би већ била космичка штета, дабоме). Ни трага од увиђавности или уздржаности није било у Дежеровом држању и његовим иступима, када је говорио о најпознатијем живом српском генералу и притискао Србију да га изручи. Када је, са друге стране, један грађанин од истог тог Дежера затражио помоћ у незапамћено очигледном примеру неправде и властодржачке бахатости, Дежер се напрасно сетио дипломатске пристојности и избегао да се заложи код својих „београдских пријатеља“ за преиспитивање пресуда у „случају Татон“.
Некакву врсту одговора Срђану Величковићу дао је и Саша Јанковић, у то време заштитник грађана:
„Он ми је буквално одговорио овако: ‘Мене ово лично погађа, ја ово желим да пратим, али само могу да вас упутим на регуларне правне лекове, јер не постоји елеменат заштите људских права; ако постоји судска пресуда, ја не могу да је коментаришем’; тако ми је одговорио“, сећа се Срђан Величковић.
Дакле, човек који је својевремено био нашао за сходно да угрози наше билатералне односе са Кином – ни по чему битном земљом, осим по томе што је убедљиво најмногољуднија на свету, и што је реч о најзахукталијој светској привреди, па и по томе што је, уз Русију, главни савезник Србије у дипломатској борби за очување Косова и Метохије – тако што је у чувеној епизоди из децембра 2010. муњевито одлетео у Осло владиним авионом како би тамо присуствовао додељивању крајње спорне „Нобелове награде за мир“ Лиу Шјаобоу, овом је приликом својим надлежностима пришао пажњом и осетљивошћу ходача по јајима. Заиста заслужује какво почасно место у аналима вечних апсурда чињеница да српски омбудсман који је своју надлежност препознао и у додели „Нобелове награде“ кинеском држављанину, не препознаје „елеменат заштите људских права“ у случају Стефана Величковића, младића којем ни полицајац на дужности није уважен као алиби, иако би управо полицајчев записник требало да буде необорив доказ у прилог томе да Стефан није био ни близу туче, а камоли учествовао у њој.
Зато би наравоученије покушаја Срђана Величковића да до правде за свог сина дође нешто посреднијим путем, могло да се протумачи и овако: да је његов син Стефан био ангажован на хапшењу Младића или да је ушао у отворени сукоб са званичним Пекингом, сва је прилика да га ни Дежер, ни Јанковић не би тако олако одбацивали из својих вајних надлежности.

КАКО ЈЕ ЛЕЧЕН ТАТОН?
Стефан Величковић јесте најочигледнија жртва незапамћеног судског злочина, али није једина. Због апсурдности његовог случаја, Величковић најлакше упада у очи међу десеторицом осуђеника, али се неправда не завршава на њему. У ствари, када се изнети и, још више, волшебно уклоњени докази сагледају мало поближе, стиче се врло јак утисак да закључци Судског већа и председавајуће Мирјане Илић малтене немају никакве везе са оним што се уистину догодило кобног четвртка на Обилићевом венцу, нити са стварним разлозима смрти Бриса Татона.
Јавност, рецимо, не зна да је на суђењу навијачима сведочило и особље амбулантног возила које је превезло тешко повређеног Татона до болнице. Људи су на суђењу јасно и гласно рекли да је Татон у возилу био свестан, оријентисан, покретљив и комуникативан. Како је онда млади Француз – свестан, оријентисан, покретљив и комуникативан Француз – преминуо дванаест дана касније: то је било можда и најпрече питање за Судско веће, али је у току поступка то питање било сасвим скрајнуто, односно постављало се само када је одбрана оптужених имала реч, док је и Тужилаштву и Судском већу било потпуно небитно да утврде шта се дешавало са Татоном од тренутка када је стављен под медицинску негу, па све до његове смрти. Критичком уму, чак и лаичком, морало би да буде сумњиво због чега су на Брису Татону вршене две операције, од којих је прва – на аорти – била не само скроз непотребна, већ врло могуће и штетна. У Татоновој глави је, наиме, одмах био утврђен хематом, статичан и задобијен приликом пада са врха степеница; али, уместо да хематом буде одстрањен, лекари су оперисали Татонову аорту, која није ни била оштећена, чиме су, могуће је, повећали и покренули хематом у глави, који је на крају изазвао смртан исход.
„По мишљењу наших бројних медицинских стручњака, од којих се један и потписао на налазу који сам уз приговор против оптужнице доставила, успостављен је неадекватан редослед примене медицинских поступака, па је тако приступљено операцији аорте и хепаринизацији, која нужно доводи до повећања хематома који већ постоји на мозгу“ – ово је део завршне речи Зоре Добричанин-Никодиновић, адвоката оптуженог и касније најсуровије осуђеног Ивана Грковића, за кога Тужилаштво тврди да је лично гурнуо Татона са врха степеништа.
Наравно, Тужилаштво није без сумње утврдило чак ни то одакле је Брис Татон пао на плочник, а у судском поступку су, уместо прецизних скица целог платоа којима је одбрана располагала, коришћене мапе објављиване по дневним листовима (конкретно, у „Блицу“, неизбежној мирођији у свакој „демократској“ чорби из протекле четири године), са графичким детаљима о томе одакле су наводно навијачи Партизана гурнули Татона преко ограде у смрт. Вештак одбране, др. Душан Дуњић, сведочио је да се према повредама Татона не може извести недвосмислен закључак да је он са врха степеништа био бачен. Штавише, оценио је доктор Дуњић: „Изглед и карактеристике (врста, опсежност, тежина и локализација повреда на глави Б. Татона) искључују да је он пао на главу, односно да је примарни контакт тела оштећеног са земљано-травном површином остварен предњом и левом половином главе“. Такође и ово: „Анализирајући повреде и примарни контакт тела са подлогом, уз потпуно одсуство и неутврђивање трагова контакта тела и травнато-земљане површине, као пропуста од стране криминалистичке технике, и претходно изнетог става и мишљења да тело није имало велико хоризонтално убрзање, те да је могао да доспе на травнату површину и контролисаним падом („одразом“ и/или „скоком“), односно када је искорачио са лица места на платоу Обилићевог венца, то се, овакве повреде и овај начин повређивања који сам навео, може уклопити у исказ Грковић Ивана који је дао пред судом, са објашњењем како је наведено.“

МРЖЊА ИЗ ДНА ДУШЕ
Када смо већ код Грковићевог објашњења, оно је садржано и у његовом обраћању Судском већу на самом крају поступка. У завршној речи, Грковић је, као и Стефан Величковић у писму мајци објављеном у прошлом броју „Печата“, практично доказао да су у поступку небо и земља заменили места: да се над скупином честитих, морално савесних момака, већ годинама иживљава стихија отужних послушника.
Грковић од почетка тврди да је он видео тренутак пада Бриса Татона, испративши га повиком и дизањем руку изнад главе, док се степеницама успињао на плато Обилићевог венца. Такав исказ, да је Татон сам и у бекству скочио у провалију, и то док су касније похапшени навијачи тек пристизали на поприште обрачуна, Грковић је дао када још није ни знао да постоји видео снимак тог тренутка. То је, уједно, и једини доступан снимак, једини који није нетрагом нестао заједно са десетинама других. На том снимку, приказаном и у филму „Претпоставка правде“, виде се похапшени навијачи – без Величковића, наравно, јер њему у том часу полицајац пише казну на сасвим десетом месту, али то суд није занимало – како се пењу степеницама ка Обилићевом венцу, а Грковић заиста, како је и изјавио полицији, негде када ступа у подножје степеништа диже руке изнад главе и виче нешто у правцу изнад себе (снимак нема тонски запис, па се не чује шта виче).
„Оспоравам извршење кривичног дела које ми се ставља на терет и не само да нисам предузео никакве радње које се односе на то кривично дело, већ покојног Б.Т. нисам ни такао, а нисам ни могао све и да сам хтео, а из разлога који сам већ у својој одбрани навео, а то је да је пок. Б.Т. пао на површину испод платоа Обилићевог венца у тренутку када ја још нисам ни ступио на фамозно степениште“, изрекао је Грковић у својој завршној речи. Подсетио је, дакле, на то да је снимак накнадно потврдио све оно што је он и рекао у првобитном исказу полицији, иако Грковић у време давања исказа није ни знао за било какав снимак.
Уопште, Грковићево понашање никако не упућује на учесника, па још главног виновника, у једном овако тешком злочину. Иван се, наиме, сам предао полицији 18. септембра 2009. године, и ево шта је о томе рекао у завршној речи:
„Током целог поступка говорио сам само истину, са намером да свако одговара само онолико колико је крив и да свако одговара за своје поступке, па и ја. Нисам, међутим, спреман да сносим одговорност ни за кога другог, посебно не за оне који су прикривени, иако их снимци јасно разоткривају. Мене су позвали из полиције са телефона мога брата и одмах сам тамо добровољно отишао знајући да ме траже због догађаја дан пре на Обилићевом венцу. Знао сам зашто ме траже, знао сам да нисам никога ни пипнуо, а спреман сам да одговарам ако сам крив што сам уопште отишао по Пузином позиву и што сам неке своје другове позвао да дођу код Теразијске чесме да се загрејемо пред утакмицу.“
„Ради утврђивања истине чак сам и навео имена и надимке лица која сам видео тог дана у парку и код ‘Буренцета’, али уместо да се тужилац заинтересује за сва та лица, кад они већ немају петљу да се сами пријаве, већ се као прави ‘јунаци’ крију иза мојих другова са оптуженичке клупе који су на превару похапшени, којима су изнуђене изјаве, и иза мене који сам у полицију отишао јер сам се надао да ће се утврђивати истина, а да се неће измишљати сценарио и пре бих цркао него што бих дозволио да клинци попут Тарлаћа, Карбића, које сам позвао да дођу у град, а и остали моји другови са којима сам био тог дана, труну у притвору, а да се ја шврћкам по свету и правим се као да нисам ни био у Београду тога дана. Можда сад неко каже да сам испао будала што нисам побегао, већ сам као кретен самостално дошао, што се каже ‘мечки на рупу’, да ме до краја живота полиција и тужилац напакују у затвор као жртвено јагње! Можда јесам будала, али јесам човек, дакле пристајем да будем будала зато што сам дошао да се на мени иживљавају и тужилац и медији, али сам човек и пре ћу се обесити у затвору, него што ћу да уживам у кафићима испијајући пића, а без части!“
Осврнувши се на то да га је Тужилаштво издвојило као вођу групе и непосредног починиоца убиства Бриса Татона, Грковић је додао:
„Мој утисак је да ме тужилац мрзи из дна душе и то зато што сам својим исказом задао задатак за који сви видимо да га тужилац није остварио, јер ишта од онога што сам рекао није проверио. Само могу да претпоставим да тужилац није хтео да проверава оно што сам рекао, зато што би тако дошао до неких који су заштићени као бели медведи, а неко им је унапред обећао да неће одговарати. Можда и сад док ово причам делујем као будала, али не могу да трпим неправду.“
Подсећајући да је пре затвора студирао права, Грковић је рекао:
„Да нисам жртва ове политичке игранке и да нисам у притвору већ читаву вечност, сад бих вероватно био ваш колега судијски или адвокатски приправник. Јесам будала, али нисам глуп и јасно је мени где све ово иде, ваљда ми страх и инстинкт помажу да ми се отворе сва чула, па ми је јасно да сам своју каријеру запечатио и да ми једино преостаје да будем свој бранилац и да ћу се судница нагледати, али са оптуженичке клупе. А правда у коју сам веровао? Сад се надам у ону Божју која ће нас све стићи, кад-тад, и мене и Вас, а богами и тужиоца (…) А молим и вас да ако некако можете одлучите праведно. А и, ако будете морали другачије, ја ћу вас разумети – жртвовали су и вас кад су вам дали овај предмет, исто као мене и моје другове, остаћемо обележени и ви и ми, како год да одлучите… Имам утисак да неке звери које су творци свега овога у шта сам као будала сам себе довео, не би биле задовољне ни када бисте сада ви нама овде сваком дали по 200 година робије или када бисте извадили митраљез и све нас пострељали као ђаке у Крагујевцу. Интересантно је, осим наших бранилаца нико не тражи истину, сви траже да нас, како се у жаргону каже, ‘поцепате’.“

САДА МЛАДИЋИ ОПТУЖУЈУ
Ово Грковићево обраћање, као и писма Стефана Величковића од којих смо једно објавили у прошлом броју, а друго, ништа мање потресно, делом је приказано у филму „Претпоставка правде“, показују да су у току самог поступка тужени и тужиоци заменили места. Не места у судници, нити у затвору, јер тамо се, иза решетака, и даље налазе младићи чији дух није поклекао ни усред незапамћене неправде која им је нанета, уместо да ћелију осете сви који су на било који начин допринели оваквој травестији правосуђа. Не, места су заменили у мерилишту на које алудирају и Величковић и Грковић – у вечности: време ће морати да прихвати ових десет момака као тужиоце, а њихове тлачитеље као оптужене.
Јер, оволика изопаченост једног судског поступка, а поготово поступка уздигнутог на ниво првостепеног моралног питања читавог друштва, језиво је сведочанство суноврата српског друштва у протеклом периоду, а нарочито правосуђа. У целом поступку, беспрекорни су били једино оптуженици, испољавајући задивљујућ лични интегритет. Лако ћемо се сетити колико су доскорашњи властодршци волели да хвале саме себе и да своје потезе и одлуке, онако непристрасни какве их је бог дао, представљају као врхунске примере храбрости и бескомпромисности. Али, да ли иједан потез Бориса Тадића или неког од његових послушника на свим нивоима може по храбрости да се мери са снагом исказаном у Величковићевим писмима и Грковићевом обраћању? Тешко! А при том се Величковић и Грковић, заједно са својим пријатељима, већ три године налазе у ужасним условима и пред претешким, свакодневним и сваконоћним изазовима – док њихови прави прогонитељи још и даље кукавно лелечу због силаска са власти.
Пробајте, уосталом, да се присетите макар једног писменог или усменог обраћања неког од политичких првака доскорашњих властодржаца, које се може мерити са оштрином, продорношћу и непоколебљивошћу позатвараних „хулигана“. Сва је прилика да вам такав пример ипак неће пасти на памет.
Тако да су, од сада, па надаље, судије у ствари неправдом оковани младићи. И за то звање нису се изборили преко старе, добре политичке коректности, у пуном капацитету тог застрашујућег појма, што је у накарадно реформисаном правосуђу био најбржи и најбезболнији начин за успех у каријери. Ови младићи су право да, сваком изговореном речју, суде својим мучитељима, стекли далеко непријатнијим, свирепијим, али часнијим путем.
Ухапсили су их за злочин који нису починили. Мрцварили су их пред нишанима режиму оданих, клеветама наоружаних стрељачких одреда, распоређених по овдашњим гласилима. Јавно мњење је додатно оштрено против њих, тако што је режим своје плаћене убице људског достојанства, од Бранкице Станковић до Ненада Чанка, пуштао да се иживљавају над личном чашћу похапшених и тако што им је, наводно у име преких друштвених потреба, укидао свако и једно Уставом зајемчено грађанско право; Месецима су их држали у притвору, не дајући ни најрођенијима да их обилазе, нити да знају шта је са њима. Онда су им у судском поступку доделили веће састављено од особа глувих и слепих, како за правду и вапаје невиних, тако и за суве чињенице. На крају зликовачки острашћеног поступка одрапили су им казне као да су баш они својеручно ономад срушили „Хејсел“, па и горе од тога, јер ни за „Хејсел“ нико није добио више од три године затвора. Па им је потом Апелационо веће, уместо да укине срамну првостепену пресуду, преполовило казне, пошто је то, је ли, доброћудно и хумано веће. И на послетку су их осудили на заборав, оставили су те младиће да у миру и спокоју труну у некој од српских казнионица.
Зато сада, када су демони завршили свој потез и када више не могу ништа осим да, што рече Грковић, поваде митраљезе и пуцају, сада ови младићи имају реч. Сада они оптужују, горком и чемерном истином не толико о себи, толико о друштву које овакву неправду може и да изнедри, и да трпи, и да прећуткује.

Крај

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *