Почетна / Култура / Зора Петровић (17. мај 1894 – 25. мај 1962): Формат пролећа

Зора Петровић (17. мај 1894 – 25. мај 1962): Формат пролећа

Пише Лаура Барна

Уметнички, али и друштвено ангажована, увек у жижи дешавања, како у свету, тако и код нас, Зора Петровић је била чланица неколико уметничких  група: „Лада“, „Облик“, „Дванаесторица“, „Самостални“

 

Рођена у пролеће, у пролеће и умире. Из својеврсно изграђеног пролећа као да никада није ни излазила. Зора Петровић, сликарка оригиналног стила и шарма, колориста чија гама захвата у традицију српског средњовековног фрескосликарства и засићени флуид поднебља, као и у уметничку експресију Запада, на којем се додатно школовала и ликовно усавршавала.
Необично опирући развојни пут Зоре Петровић ишао је преко Пеште, где је учила у Великој сликарској школи код чувеног професора Лајоша Деака Ебнера. По повратку из Пеште у Београд 1919. одлази код Љубомира Ивановића у Уметничко-занатску школу, да би се 1925. запутила у Париз, привучена хедонизмом бројних артистичких експеримената, баш као и многи наши уметници који ће у раскораку између Минхена и Париза донети и у српску уметност – модерну.
У Паризу упознаје Андре Лота, сликара, писца и теоретичара кубизма, у чијем су атељеу у Rue d’Odessa 10 боравили многи наши сликари (Сава Шумановић, Милица Чађевић, Момчило Стевановић, Милан Коњовић, Стојан Аралица, Миленко Шербан и други). И као да јој није било довољно да препозна себе у себи, Зора Петровић осим занатског умећа не преузима од својих учитеља трајно ништа што ће је коначно оформити у сликарку особеног стила. Потрага за особеношћу и сопственим креативним импулсом наставља се знатижељним испитивањем сензибилитета, залажењем у актуелне уметничке правце, од реализма до пленеризма и симболизма, од пленеризма до импресионизма и експресионизма. Али највећа њена преокупација у фази изналажења сопственог израза било је интересовање за форму, зачето и подстакнуто у атељеу кубисте Андре Лота. Проблематика форме коначно опредељује њену естетску стварност. Она интуитивно приступа сваком сегменту слике, откривајући њену сложену структуру и кохезивне законе, али и узајамно садејство између ствараоца и створеног. И не само у вези са питањем форме него и одлучнијом употребом боје, Зора Петровић зачиње тонско моделовање облика, градећи, али и разарајући форму бојом, стварајући тако свој аутентични правац који ће је дефинисати у српској ликовној уметности као савремену сликарку драматичног експресивног проседеа, свом снагом у свом времену, уносећи баш простор и време у конструкт слике.
Ипак, она не стаје, шибана у леђа раздуваним ветром са Запада, стамена на међи Истока – иде даље.
„Просто сам побегла од Лота, јер као теоретичар он је одличан, али је предавао по шаблону“, рекла је настојећи да настави самосталну потрагу за суштином, разбијајући предрасуде о слици као моделу одраза места и времена. Из тог истраживачког периода остало је мало њених радова („Глава девојчице“, „Акт“), иако ће снажан лотоовски утицај задржати све до најпродуктивнијих фаза – конструктивног сликарства треће и ангажованог сликарства четврте деценије 20. века.
Оно што је стварала протеклу годину, боравећи у Лотовом атељеу, Зора Петровић ће изложити 1927. године у Салону пријатеља уметности „Цвијета Зузорић“. После Пете југословенске изложбе 1922, а на којој није имала очекиваног успеха, са жаром се ишчекивало шта то париска повратница има да прикаже српској и југословенској јавности. Преображена од ларве до лептира приказала је последњи сликарски опус у најбољем светлу, далеко од стега академизма и канонске посвећености темама, а ипак остала блиска традицији, и свом народу, и поднебљу из којег је поникла. Растерећена свих лажних намета, патетике и коби које неретко у стопу прате сликарство и сликаре, измењене и усавршене технике и стила, тематски смелија и отворенија, представиће се и сместа заузети значајно место међу авангардним младим сликарима код нас.
Њено сликарство, после дугог и упорног тражења и експериментисања, засновано и утемељено у трећој деценији као личносно и аутохтоно, са малим дорадама, прилагођеностима и изменама остаће такво до краја њена стваралачког живота. Боја и форма се преплићу са истом важношћу, не потиру, нити надилазе једна другу. Њен израз, као и потез, пуни су гестуалне снаге и искреног сазвучја спољних и унутарњих представа, било да је реч о пејзажу, акту, портрету или мртвој природи. Густи пастуозни наноси искричавих боја, па чак и кад су у тамној гами, одлика су Зориног колорита по којем сликарка бива препознатљива у новијој српској уметности („Циганка, женски акт са жутим чарапама“, 1935).
Уметнички, али и друштвено ангажована, увек у жижи дешавања, како у свету, тако и код нас, Зора Петровић је била чланица неколико новооформљених група („Лада“, „Облик“, „Дванаесторица“, „Самостални“).
По повратку из Европе скрасиће се у Београду (Топчидерско брдо, Истарска улица), где хонорарно ради као учитељица цртања све до 1952. године, када је примају на Академију ликовних уметности са звањем редовног професора.
Животни пут сликарка Зора Петровић завршила је у Београду, али је сахрањена у Панчеву – у пролеће 1962. године.

Један коментар

  1. Зора Петровић је рођена сестра моје прабабе Софије Петровић Смедеревац.Чувам диван портрет моје маме, који је 1923.године, оловком цртала Зора Петровић. Ми смо често ишли код ње на Дедиње.
    Године 1946 ја сам имала 13 година.Сећам се да сам сатима седела са чинијом кромпира на крилу и књигом у рукама док ме је прабаба Зора сликала.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *