Почетна / Регион / Грешна рука ратног команданта

Грешна рука ратног команданта

Пише Љиљана Богдановић

Званични почетак суђења генералу Ратку Младићу обележила је прошлонедељна медијска хистерија око наводног генераловог недоличног понашања  које камере иначе „нису забележиле“, портпаролка хашког суда „није могла да потврди“, да би се потом испоставило (и у медијима прећутало) да је  реч о циљаном рециклирању агенцијске лажи из јуна 2011. године

 

Да Међународни трибунал за бившу Југославију увек функционише и као позорница јавног, пре свега политичко-медијског спектакла, потврдило се и прошле недеље, када је – у среду, 16. маја – званично почео седамнаест година очекивани (прва оптужница против команданта војске РС потписана је 1995. године) судски процес против генерала Ратка Младића.
У складу са правилима  спектакла као призора  у којем има много шта  срцу и чулима интригантно да се види и чује,  хашка машинерија, сама, али и преко своје глобалне медијске продужене руке, и овог пута је заиграла одлучно. Светске агенције и најважнији медији, посвећујући велику пажњу овом „суђењу века“, журно су наиме јавили како је Младић у једном тренутку успоставио „контакт очима“ са једном од муслиманки у публици и прешао руком преко грла! То је потом навело судију Орија да одреди кратку паузу и позове присутне да прекину са „неприкладном комуникацијом“. У савременом  свету који и функционише као својеврсно „друштво спектакла“ најважније  и  јесте да драматизација  буде свестрана, вештина поигравања са утисцима и емоцијама публике, посебно оне која никада није ни привирила у Хаг, промишљена и комплетна. Спретни извештачи  јавили су својим редакцијама да је часни суд, под претњом навлачења застора на стакло које одваја оптуженог и публику,  позвао обе стране, Младића и посматраче окупљене на галерији Суднице један, да не „успостављају контакт очима“. Мелодраматично,  новинар „Ројтерса“ навео је чак и како је, док је Младић наводно зачикавао прелазећи  руком преко грла, „ једна од мајки сребреничких жртава неколико пута прошапутала ‘лешинару’“!Мучном утиску и плански спинованој бури неконтролисаног испољавања емоција,  прилог је дала преводилачка служба, драматизовањем и „шмиром“ делова излагања која су, према тврдњи тужилаца, заправо била писана сведочења муслиманских жртава.

[restrictedarea]

СПЕКТАКЛ НИЈЕ САМО СКУП СЛИКА
Температуру су дакле подгревали „сви“, у спектаклу је заиграо уиграни ансамбл искусних хашких извођача, а са  дозом подразумевајућег ауторитета своју улогу ефектно је изнео и председавајући, холандски судија Алфонсо Ори.  Као и портпаролка суда Нерма Јелачић која „није могла“ да каже шта се тачно десило. На питање агенцијског извештача  да ли је  тачно да је Младић прешао прстом преко грла, она је одговорила: „Могу само да потврдим да је дошло до комуникације између оптуженог и особа које су се налазиле у јавној галерији…“
Шта се, у моћној институцији правде, од милоште званој „Инквизиција“, заиста догодило и због чега је створена медијска хистерија око догађаја  који камере „нису заблежиле“? Пре него што наведемо један од  веродостојних (чињенично документованих) и јавности „савршено непознатих“ одговора, поменимо и неке  моменте, чини се важне за разјашњавање енигме.
Спектакл није само скуп слика и интрига већ је то  друштвени однос међу људима посредован сликама, кажу мудри теоретичари, присталице идеје да је наша планета, а пре свега њен  део издвојен као  „међународна заједница“,  организована као друштво спектакла.  Ова наизглед компликована хашка  скаска, као и њен у медијима продужени живот, њиховој проницљивости напросто хрле у загрљај. У бизарном, готово воајерском бављењу невербалном комуникацијом и такозваним контактом очима, нешто, наиме, и јесте  скривени „друштвени однос“, замаскиран видљивим призором спектакла. Сирово литераризовање и медијско уподобљавање најновије хашке приче о Аски и Вуку, у којој жртва показује и извесну борбеност подстакнуту заштитничким присуством упућених и правдољубивих сведока и судија,  понешто открива, да би нешто друго остало, евентуално, скривено!
Најпре, у  сенци банализоване приче о злом  генералу,  и гестовима генералове руке (иначе у та два дана у судници много помињаног  појма, будући да је током читања оптужнице  понављано како се  „у готово свим злочинима у босанскохерцеговачком рату могла препознати рука генерала Ратка Младића“), остала је чињеница да је Тужилаштво траљаво урадило посао. Тужилаштво наиме није испунило своју обавезу да одбрани обелодани велики број докумената, изјава сведока и другог важног доказног материјала, па је, стога, наставак суђења (темпираног  у складу са намером да се климакс исповедања сведока оптужбе поклопи са обележавањем годишњице Сребренице) одложен на неодређено време.
Пречасни  Ори био је одређен: због озбиљних грешака Тужилаштва исказ првог сведока оптужбе одлаже се. Тужилаштво је можда показало стварну професионалну неспособност, али ово ограничење није умањило његове амбиције. У два дана током којих су тужиоци – Американци Дермот Грум и Питер Меклоски –  вишесатним читањем скицирали портрет ратног команданта Војске РС,  могло се разумети, како је то тужилац Грум и нагласио, да је „ван сваке разумне сумње“ уверење да је Младић крив „за геноцид, ратне злочине против човечности и кршење права и обичаја рата“. Како разматрање појединости и утемељености оптужнице против генерала Ратка Младића није у домашају овог осврта, поменимо само (за потпуније разумевање наше теме упутне и корисне) речи  оцене коју је о раду Тужилаштва рекао Александар Мезјајев, један  од најпознатијих хашких адвоката, професор међународног права из Москве.
„Испоставило се да је стратегија оптужбе врло проста, чак примитивна. Основни део излагања је био посвећен опису ових или оних злочина, или тешких услова за живот у избегличким логорима. Међутим, нису поднети никакви докази за кривицу генерала Младића у тим злочинима. Тужилац је најчешће користио изразе као „доказаћемо у току процеса“ или „доказе ћемо накнадно поднети“, односно – са глаголом у будућем времену, али је упорно понављао оптужбу: „то је чињено по наређењу Младића“ –  каже Мезјајев.
Ако докази за кривицу измичу дакле оптужници, догађаји и спектакл режиран у судници показују како „докази“ о „злочиначкој природи“ напросто боду очи свету.
Приказане слике спектакла прекриле су у хашкој судници неке друге, несумњиво важније, а истовремено „друштвени односи“, даље теку уређивани у складу са правилима спектакла. Део тока и последичног наставка друштвене игре којој се у Хашком трибуналу даје почетни такт препознаје се, на пример, и у изјави  Јанка Велимировића, директора Републичког Центра за истраживање ратних злочина из Бањалуке, који је оценио да је „почетак суђења генералу Ратку Младићу пред Хашким трибуналом међунационалне тензије у БиХ поново подигао на највиши ниво, тако да од оснивања до данас хашко Тужилаштво и Трибунал нису били у функцији помирења, већ продубљивања међунационалног јаза и сукоба у региону“.

КАКО ТО МАЈСТОРИ РАДЕ
Стварни смисао спектакла, поменутих слика и сличица велике представе, бива, међутим још разумљивији „ читањем“ порука и садржаја новинарских текстова  писаних под надахнућем извештаја о „инцидентима“ на суђењу Младићу. За светске и регионалне мајсторе пера (српско новинарство, пословично иначе уздржано и хипокризијом  обојено када је о Хагу реч, није показало посебно интересовање за овај догађај у Трибуналу) повод није био само неодољив, већ и прилика да се каже и онако  успут – у жару  професионалног и интелектуалног ангажмана, пресуди не само Младићу, већ  и другим њему блиским актерима и много широј друштвеној заједници, са јасним алузијама, и непосредно апострофираним националним и државним адресама.
Парадигматичан је текст који је освануо на сајту Радија „Слободна Европа“, а из пера овде познате хрватске публицисткиње Славенке Дракулић. Згрожена је она чињеницом да „Младић није био само пркосан, био је и бестидан“. Скужила је како „Младић ужива у театарским гестама“, па под насловом – „Подсјећа свијет да би учинио исто“, она, Славенка, вођена племенитим наумом, анализира: „Босанци који су видјели ту гесту, не могу је протумачити као понашање луђака. Његова геста не говори само о појединачном чину убојства, већ говори о политици етничког чишћења: истријебили смо вас и учинити ћемо то опет. Иако је прошло 17 година од геноцида у Сребреници, тај догађај треба изазвати језу код сваког ко живи у државама бивше Југославије, од оних који су преживили рат до оних који су рођени после њега. Јер то значи да рат није завршен.“
Поента Славенке Дракулић долази на крају, и по свом значењу није нимало сентиментална, напротив – из ње кипте идеје и поруке. Ове идеје и натукнице, део су скривених сличица поменутих „друштвених односа“ и споменуте опсенарске игре великог  спектакла Ево шта колумнисткиња каже, и заправо предлаже:
„Али спријечити да се то поново деси могло би бити довољно. Детаљно размотрити тренутну ситуацију у Босни и Херцеговини би могао бити прави начин за то. Онда би се Младићевој пријетњи приписало другачије значење. Сигурно не оно које је он желио.“
Текстовима мајстора хашке пропаганда, којима је прича о невербалној комуникацији у хашкој судници само „набацила на волеј“ интригу о „бестидном генералу“, као репрезентативан придружује се и текст београдског новинара Бојана Тончића. Нимало изгледа не сумњајући у своју божанску способност да сазна оно што је„обичним“ људима када покушају да погоде мисли ближњих  – недокучиво, он свом осврту на хашки спектакл даје наслов: „Младић би још да коље“. Тончић ваљда зна „шта би … Младић“. Овај аутор, посредно колико и без стварне намере, признаје да је генерал, појавом и држањем у судници,  оставио заправо веома добар утисак. „Деловао је као да је сишао са мајица србијанских адолесцената и њихових предака, одакле плени победничким полуосмехом“, каже Тончић, аутор за кога је несумњиво и ово: „Наводи оптужнице остали су у сенци комуникације оптуженог са породицама жртава којима је покретом руке испод врата саопштио колико му је жао што је поштедео жене, обесмисливши тиме своју одбрану и шаљући поруку онима који га и данас подржавају“.

КАДА ЈЕ ЈЕДНОМ ДОБРА ИДЕЈА, УВЕК ДОБРА
Откријмо коначно и који, овом хору и његовим зналачки спинованим тврдњама „дисонантни тон“, може да поквари задовољство поменутих хашких и иних „музичара“? Кажемо – може, а слутимо да – неће, а неће будући да је реч о „грешци у систему“. Ова изненађујућа и реметилачка чињеница  која се  не уклапа у добро скоцкану причу  из хашке суднице, причу кадру да удари право у срце и душевни мир светске јавности заробљене у виртуелној стварности логореичних  медија, живи у продуженој, односно трајној медијској изолацији. Добро скривена, пре свега зато што је за потребе поменутог спектакла „погрешна и штетна“, ова истина,  заслугом српског аналитичара и блогера Небојше Малића, осванула је ових дана пред читаоцима неколико сајтова. Документујући, опширно у тексту објашњавајући о чему је стварно реч, пре свега позивањем на стране изворе које педантно наводи,  Малић под насловом „Повампирена лаж“ открива како је и када настала тврдња о наводном Младићевом  нечовечном гесту. Све то је, наиме, „дежа ви“ доживљај, сцена спектакла која је већ лане одиграна, па сада поновљена. И тада, као и сада, беше то пресна лаж, шљампава, једнако нечасна, али тада, јуна 2011. године убрзо по настанку – разголићена. Лаж у којој су учествовале угледне светске агенције (између осталих и АП) и њихови – на крв, зној, сензације и сузе  халапљиво острвљени извештачи. У јуну прошле године, подсећа нас Малић, медији су погрешно пренели причу о генераловој претњи, да би убрзо потом, „поносним признањем“ муслиманке Каде Хотић ( „У бесу, прстом сам прешла преко свог грла“) испливало на видело да је поруку послала она, а не оптужени. Медији су са познатом уздржаношћу потом демантовали своје претходно страсно и сензационалистичко писаније о „злочинцу“ и његовим монструозним гестовима. У Србији, том догађају није поклоњена пажња ни тада, па нема ни сећања на фантастични обрт, за који су били заслужни неки пажљивији страни читаоци и славна  америчка активисткиња Џулија Горин, која је лажљивце коначно и  сатерала у ћорсокак.  Изненађени општом и свеприсутном немаштовитошћу мајстора спиновања и других режисера спектакла, можемо ли, овако неспремни за енергичније подухвате,  сада бар да очекујемо нову Каду Хотић?

[/restrictedarea]

6 коментара

  1. Gospodin GENERAL RATKO MLADIĆ će uvek u srbskom narodu biti pisan velikim slovom, kao i drugi veliki srbski generali. Spasio je tolike srbske glave, uspostavio RS. To je junak za sva vremena. Kako to nije „politički korektno“, neće dobiti javno priznanje, ali će biti opevan kroz narodne pesme. A one su besmrtne.
    To je pravi profesionalni časni vojnik, pri tome izuzetno human i pravedan. Osuđen je bez suđenja još 1995.g. od tzv. demokratskog sveta, jer je „politički korektno“ da bude ono što opravdava intervencije i zlodela NATO-a i njegovih saveznika.
    Nadam se da će ga SPC proglasiti mučenikom, jer to zaslužuje.




    0



    0
  2. I sam je mogao da zna da ce mu jednog dana suditi jer se borio protiv NATO. Citav taj cirkus NATO placa.




    0



    0
  3. Boze Blagoslovi Ratka Mladica, naseg mucenika i heroja.




    0



    0
  4. Mislim da je kao častan general već ušao u srpsko pamćenje




    0



    0
  5. Isto kao što su Pavelić, Luburić i drugi ušli u pamčenje manjeg djela Hrvatskog naroda !?




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *