Почетна / Култура / „Сумњиво лице“ у ЈДП-у: Карикатура Нушићеве гогољијаде

„Сумњиво лице“ у ЈДП-у: Карикатура Нушићеве гогољијаде

Пише Рашко В. Јовановић

У представи су духовитости текста заснованог на сатиричној пројекцији власти и тупости њене бирократије, али и на комици ситуације и ведрим шалама, потиснуте у други план захваљујући жовијалном сценском изразу приказаном специфичним покретима и геговима глумаца чија су тумачења ликова изгледала као грубе карикатуре

 

Да је „Сумњиво лице“ актуелно и данас, упркос томе што приказује слике и прилике у Србији осамдесетих година претпрошлога века, показала је и ова премијера помпезно изведена пред публиком у којој су се налазили бројни званичници, почев од председника Демократске странке и до недавно шефа државе Бориса Тадића и градоначелника Београда Драгана Ђиласа, па до више активних и пређашњих министара и високих страначких функционера. И сви присутни аплаудирали су баш као да се радња комедије дешава негде другде, можда чак и на некој другој планети, будући да је редитељ изместио радњу на неодређени простор са тежњом да извођење буде у знаку приказа универзалног проблема. Али, упркос таквом приступу, испоставило се да „Сумњиво лице“ и те како има алузија на појаве настале данас и овде,  које су и сада применљиве, а да не говоримо о комичним ситуацијама и односима, будући да су држање и поступци бирократа вазда исти.

ОПКОЉАВАЊЕ ЕВРОПЕ

[restrictedarea]

Иако су и угледни критичари оцењујући „Сумњиво лице“ приликом првог извођења у Београду 1923. године, које је режирао Пера Добриновић и истовремено интерпретирао улогу Јеротија, оспоравали уметничке вредности ове комедије, она је  једна од најчешће извођених Нушићевих сценских дела. По три пута је постављано у Народном позоришту, ЈДП-у и БДП-у, по једном у „Атељеу 212“ и „Звездара-театру“.
Настало осамдесетих година 18. века, „Сумњиво лице“ дуго је чекало да се појави на сцени. Управници Народног позоришта у обреновићевској Србији – Милорад Шапчанин и Никола Петровић, па и сам Нушић када се 1900. године нашао на том положају – нису се усудили да прикажу то дело. Несумњиве искре сатире провејавају кроз читаву комедију, која би била само весела играрија да Нушић није у њој генерално насликао све представнике власти у једном срезу не само приказујући оно што чине и предузимају, обављајући поверене им дужности, него и залазећи у њихову прошлост која није без тамних мрља. Иако је сам Нушић указао на пресудан утицај Гогољев у „Сумњивом лицу“ и, уопште, када је у питању читав први период његовог стварања, свакако да је у овој комедији доследно спровео њему својствен комедиографски поступак, заснован на веома успелој симбиози оштре политичке сатире и водвиља, духовитих сценских каламбура и отвореног карикирања корумпираних носилаца власти.
Таква поливалентна структура ове комедије погодна је за различите редитељске стилизације, те се може рећи да смо у том смислу у нашем позоришту имали више занимљивих подухвата, почев од представе Соје Јовановић на сцени БДП-а средином педесетих година прошлога века, па до поставке Мате Милошевића у ЈДП-у 1969. године.
Јагош Марковић придружиће се тим настојањима фолклорно обојеном представом „Сумњивог лица“ у сомборском Народном позоришту, од које се ова у ЈДП-у знатно разликује. Наиме, користећи особености комедије „Сумњиво лице“, Марковић је колебљивом стилском линијом градио представу у којој су примат имали водвиљски елементи којима су доминирали сценски каламбури у виду карактеристичних наглашено карикатуралних поза и покрета, што је као последицу имало потискивање смисла  текста у други план. Такође, редитељ Марковић, који је и сценограф представе, желео је да универзализује, заправо да глобализује проблем који Нушићева комедија на сатиричан и у исти мах на забаван начин третира, те је прибегао стилизацији у виду пародијске и карикатуралне персифлаже у глуми и неодређеној сценографији, којом је доминирао један дугачак сто у центру око којег и на којем се све дешавало, док се изнад на вишем нивоу налазио велики носач са обешеном различитом одећом, који се, не знамо зашто, на почетку подигао, а на крају спустио. Уопште, сценографски се удаљавајући од нашег поднебља, лишавајући нас његове живописности и локалнога колорита, Марковић нас је одвео у некакав неодређен простор који личи на студио за снимање. Слично је решена и костимографија Стефана Савковића.
У жељи да избегне раније примењивана и већ класична решења, редитељ је поједине сцене настојао да другачије организује. Такав је случај са појављивањем из подземља среског шпијуна Алексе Жуњића и његовим одласком у простор одакле је и дошао. Сличан је поступак и са антологијском сценом разраде тактике плана „напада“ на хотел „Европу“, не би ли се ухватило сумњиво лице. Упркос томе што је читав тај призор некако „згужван“, пробила се Јеротијева констатација о томе како ћемо опколити читаву „Европу“, што је, наравно, могло изазвати асоцијације на уверење данашње власти како то нема алтернативу.

НЕУЈЕДНАЧЕНА ГЛУМА
Дабоме да је у представи било и других призора који су изазивали аоцијације на данашњицу, попут сцена са Миладином који три месеца чека да се реши његов „случај“ са Јосифом из Трбушнице, да би му у другом чину, пошто га је позвао да буде сведок као грађанин, срески писар Жика осорно ставио на знање: „Позвао сам те овде да будеш грађанин, а кад си грађанин, онда нема шта да мислиш!“ Такве реплике често су у представи биле просто запретене наглашено карикатуралним покретима у склопу предозиране персифлаже, која је постајала, нарочито у другом чину, извештачена, па тако и сувишна. Такав је био случај са интерпретацијом лика Жике, писара кога је Бојан Димитријевић приказивао као да је непрестано у жестоко пијаном стању, док је према тексту он мамуран. Одвише карикиран приказ лика Жике, у основи сасвим погрешан, будући да је у питању једина донекле образована личност у среском начелству, због чега му се и сам  начелник Јеротије обраћа за савете, не једном деловао је као карикатура карикатуре. Небојша Глоговац тумачио је Јеротија Пантића са добро изнађеном мером у персифлажи, живописно еманирајући амбициозност за напредовањем у служби због чега је необично ревностан и енергичан у потрази за сумњивим лицем, али истовремено уплашен и несигуран када би требало да се то лице ухвати или да се реализује истрага. Анђу је са доследно изграђеном персифлажом, заснованом на исувише агресивном тону приказала Јелисавета Саблић. Младалачки енергична Лана Караклајић, у улози Марице, нападна у демонстрирању непопустљивости када је у питању љубавна веза са њеним изабраником, изгледала је као разгоропађена и похотљива девојка која је спремна на све истрчала из неке београдске дискотеке или кафића. Драган Мићановић сценски веома ефектно оживео је лик Алексе Жуњића као полицијскога доушника нашег времена, дошљака, по говору судећи  пореклом из динарских предела, подсећао је на фигуре које су се донедавно често могле видети на нашим улицама. „Ансамбл“ писара неуједначен: док је Радован Вујовић у улози Виће нашао праву меру у персифлирању, нарочито у пози вазда надобудне особе која личи на петла, Небојша Миловановић блед и недовољно изразит као Милисав, док Власта Велисављевић у улози Тасе, не примењујући средства персифлаже, као да је приспео из аутентичне нушићевске представе негдашњег времена. Јанош Тот као газда Миладин са мером је градио срачунат однос према носиоцима власти, док је Божидар Зубер као Јоса имао у изразу потребну снисходљивост, али и грубост. Александар Радојичић убедљиво је наступио у улози Ђоке.

ПОТРАГА ЗА СУМЊИВИМ ЛИЦЕМ
Заплет у „Сумњивом лицу“ Нушић гради  на основу забуне настале око замене идентитета да би обрадио свевременски општу тему – безобзирне и окрутне поступке бирократске власти, њен нехајан и ниподаштавајући однос према грађанима с једне стране, а с друге стране, унутар бирократскога система – понизност и страхопоштовање према претпостављенима, према онима „горе“, главешинама на самом врху пирамиде власти. Без обзира на то што је као ознаку времена радње назначио „доба наших очева“, а као место одредио „једну пограничну паланку“, Нушић је имао у виду непрестану актуелност теме, па је у предговору комедији написао и ово: „Ако ипак у овој комедији има алузија које нису застареле; ако има погдекоје речи која би се могла и данас рећи; ако има појава на које би се и данас могао пружити прст – то је само доказ да у бирократији целога човечанства, свих народа и свих раса, има елемената који су и општи и вечити, те који ће комедиографима будућности тако исто пружити материјал као што га је мени прошлост пружила.“ И био је у праву.
Представа се завршава призором који би симболично требало да прикаже победу младости, што се само донекле може разумети, јер излази из оквира основне идеје комедије и мења смисао њене сатиричне усмерености.
Сагледано у целини, представа је била карикатура Нушићеве гогољијаде, тако да се може закључити како се у нашем позоришту још тражи „Сумњиво лице“,  као што је и у нашем друштву неопходна потрага за таквим лицима.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *