Почетна / Култура / Данојлићев дијалог са Дучићем

Данојлићев дијалог са Дучићем

Пише Драган Хамовић

Уочи Благовести, у Требињу, у част добитника Дучићеве награде, одржаће се од 5. до 7. априла 2012. године научни скуп „Песничко дело и мисао о поезији Милована Данојлића“ који је окупио преко тридесет књижевних тумача из Србије, Републике Српске и Црне Горе

 

Пишући есеј о Јовану Дучићу с краја седамдесетих година прошлог века – иначе, међу најбољим о кнезу песника уопште написаних – Милован Даној­лић нашег песника пореди са Јејтсом, чију је поезију обилно преводио: „И један и други су показали да се од Требиња, односно од Слајгоа до света, може напредо­вати само цртом беспоштедног самопо­рицања“. Када песник, пово­дом других, изриче овакве тврде судове, значи да их нај­дубље дели. Прибегава овде Данојлић и заоштреној оцени наше културе, па и себе самог, као њене активне честице: „Преко Француза, ми смо, дуго, с променљивом срећом, поку­шавали да дођемо до себе. У Дучи­ћевом стиху, поред усвајања александринца, тај би се утицај огледао у тежњи ка строжем регулисању реченице“. Песник поентира општу дијаг­нозу као да уједно има на уму неже­љену страну сопствених раних стихова: „Наша је болест, болест источња­чка. Њено је име свео­бухватност која се губи у неодређености или замире у распли­нутости“.

ПОЧЕЦИ НАДСТВАРНОГ

[restrictedarea]

Насупрот томе, разматрање Дучићевих песама почеће констатацијом да „пажњу нај­више привлачи оно што је тачно запажено“. Тумач развија похвалу „тачном опису“ у коментарима успелих Дучићевих песама, поготово из циклуса „Сунчане песме“: „Виђење је добило драматичну јас­ноћу“, истиче песник што је на почет­ку свога јавног наступа опомињао да су јасне песме опасне, и наста­вља: „Појединости су изврсно уочене, од њих су изнуђена неочекивана, високо осмиш­љена значења. Као да је довољно загледати се оштро према било којем пределу или појави, да би нам Природа, истом, понудила кључ, понудила кључ за његово разумевање“. Ово пише, на примеру великог претходника коме се покајно враћа, пес­ник што је, пре тога, испе­вао збирку „Чистине“ (1973), и у њима песме „Да разазнаш та тако видна, ал недоку­чива места“, „Балада о древним речима“, „Светиљци“, „Шума. Шушањ“, у којима приме­њује управо такву песничку стратегију. Глас личног ауторског опита, једнако колико и читање Дучића, навео га је на овакав закључак: „Тачан опис, у опису речи, води врло далеко. Савршено приказан исечак стварног садржи узнемирујуће почетке над­ствар­ног“.
У одређењима „тачан опис“ и „савршено приказан исе­чак стварног“ лежи главни кључ постсимболистичког израза и Дучића и Данојлића. За песме Милована Данојлића, нарочито у збирци „Чистине“ – али и пре, а особито после – важи следеће Баурино запажање о третману природе у лирици Пастернака: „Он пред­мете не посматра у издвојености него као делове једног ширег јединства, обележава њихове односе у сложеној целини и наглашава доми­нантни карактер призора колико и поједине елементе у њему“. Најчистије се такав смисао, код Данојлића, изводи у песми „Шума. Шушањ“: „Шушањ. Лист листу. Лесе / Од тешких грана, ломног сјаја. / Лист листу шану. Не. Пренесе / Оно од почетка. Оно без краја.“ Није искорак у томе да видљива твар оличава невидљиву и тајну страну света и да су обе стране повезане у неод­гонетљиво јединство, него у томе што лирски опис, под појачаним диоптри­јом, опажа ланац сит­них померања, чулних сензација и микрозбивања за које поезија раније није марила. У ту сврху, упос­лена је и затурена лексика, благогласна трења, као и елиптична синтакса песме, у лирском извештају о тренутним променама у пољу описа. Још и више, стратегија минуци­озног описа, именовања свега што име може имати, а суделује у видљивом обиљу, приме­њена је у почетној, ненасловље­ној песми збирке „Чис­тине“, чији је почетни стих „Да разаз­наш тако видна, а недокучива места“. Данојлић, на начин енциклопедијског описа каквог биолога, језички оприсутњује сав безимени микроко­смос фокусираног одсечка природне сре­дине: „коленаста стабалца, дрхтаве јелење ноге / које стоје, укопане, у звиждуку при­земног ветра, / зимзелена слова дуж замрзнуте стазе: / кукице, петељке, трепељке, зарђали пупољци, / срцасте лиске назу­бљене маказицама ветра.“ У таквом опису, сведени простор напросто израста, као и зна­чења његових састо­јака и свега укупно. Стварно садржи „узне­ми­рујуће почетке надствар­ног“, бујни микрокосмос је жива слика макрокосмоса. У песми „Балада о древним речима“ напросто врви од збијене конкретности преплетеног сеоског и природног света, са којима је лирски субјект сто­пљен: „Диме се дуге ноћи уочи зимских слава; / Цепа се кора бреста, пуца церић на мразу / И звезда сама од себе кадикад јаче плане; / Звери, дајте нам места; поделимо јаз­бине / Где лишће од лане мирише на цвеће од преклане.“

СВЕВИШЊИ СКУЛПТОР
Упоредо с поступком максималне конкретизације описа Данојлић упошљава и личну варијанту бодлеровске „шуме симбола“ или света као књиге, или пак текста, у чијем састављању, сри­цању и разумевању учествују новооткривени знакови, или слова мноштва природних микропоје­диности около нас. Читав речник појмова из домена писмености тран­спонује песник на чињенице из природе коју детаљно, изоштрено опажа, као да чита. Отуда, само у поменутој уводној песми збирке „Чистине“ затичемо дуги низ метафо­ричких варија­ција на тему при­роде као стецишта знакова и значења: „угласти рукопис зимзеленога биља“, „зелена азбука“, „закучаста биљна слова“, „реченица вечно млада, јер се из земље храни“, „хијероглифи по лишајивом камењу“, „бодље и одсечни знаци“, „пис­мена са шум­ског тла“. Птичје канџе на прагу, у песми „Кућа са тремом“, постају: „Почетно слово у књизи мрака“. Дрво је, у једној ненасловљеној песми, „ускличник пос­тојања“, а „самогла­снике скрива поље“. Касније, с краја насловне поеме збирке „Пут и сјај“, опет налазимо израз тоталне сим­болизације, тј. алфабетизације простора: „То ми је земља, то град мој. То су ми / Знаци и слова – листови по шуми / Цвет детелине, и речи из грмља / Где успавана лето­шњица мрмља.“ Слично, и у чувеној наивној, дечјој песми, Данојлићева хиљада пчела „исту реч мрмља“, читајући неко „древно штиво“. И небеса и море, у песми „Мртва природа“, биће означени као „штива, брижно пробрана“. У „Песми о поре­клу“ шум шума испоставља се као јасни, иако немушти одговор на отворену идентитетску запитаност лирског субјекта: „Хуји, обноћ, из јаруга, из корења, / Из незнања, из црнога незборења, / И док слушам, обеспућен и избрисан, / Хук ми јавља ко сам, шта сам и чији сам.“ („Зло и наопако“, 1991).
Такав приступ описима природе и уопште окружења (па и урбаног), нарочито у песмама спрегнутим у строжи облик и краћи обим, Данојлић задржава и развија у потоњем певању. Један од изврсних примера симболичке семантизације микродетаља, са суптилним аналогијама, оличава песма „Нај­зад март“ („Чекајући да стане пљусак“). Свачија појединачна космогонија, тајна рођења и раста, опредмећена је у голим оком невидљивом опису отварања једне семенке. На супротном полу од рађања, подразуме­вани сиже о поништењу, ватри и ничему, изражен је у огледном, концентри­са­ном опису радње „разгоревања  ватре“, у песми истог наслова.
Ако су и песници Данојлићеве генерације, попут Ивана В. Лалића или Борислава Радовића на при­мер, посебну пажњу поклањали обликовању развијеног и подробног описа, онда сам Данојлић, у песмама попут наведених, искушава делотворност микроописа, који собом – понављамо – делује надстварно, опипљиво, а чудесно. Ако се постиже „ренесанса поетске маште“ после симболизма, коју помиње Рејмон, онда је лирски препород у овоме. Сам опис, код Данојлића није само усредсређен на ситно, него је у ста­лној истанчаној динамици. Опис тежи потпуној прецизности, али ни најмање није јед­нозначан. За такав учинак неопходно је, најпре, језичко умеће високог степена и најширег распона, али, изнад свега, фина аналитичност у раду лексичким нијансама. Исто тако, пес­ник у сам текст неретко уграђује лир­ске одгонетке имплицитно постављених симболичких значења и односа, преводи говор своје лирске „шуме сим­бола“ или „тајне азбуке“.
У песми „Звезде“, објав­љеној средином деведесетих (потом у избору „Разгоревање ватре“), испеваној у терцинама, са погледа кроз прозор на зимско звездано небо – у бескрај што паскаловски ужасава и независно од реалне јануарске сту­дени – тежиште описа песник надаље пребацује на унутарњи доживљај несносне тескобе, која се не може друкчије уверљиво дочарати него представом из видљиве реалности. Отуда посеже за сликом „мразне пести“ (попут Рилкеове руке што све држи), згрчене шаке што притиска сву твар и проба њену грађу („У мразну пест се година стисла, / Ово су ноћи кад Творац проба / Издржљивост твари“), али и низ тачних глаголских радњи за мучно душевно зби­вање пресликано на људску телесну конструкцију („и тако те // Меси и пршти, цеди и сиса / До задњег прегиба, глежња и зглоба“). У заврш­ном делу песме Творац добија атрибуте вајара, јер напокон, по Светом писму, човек је од земљаног праха и уме­шен, па наш Свевишњи скулптор – као и сваки други мајстор ове уметности – испробава творевину, „куцка чело од теракоте“. Асоцијативно зрачење, значи, песник хитро преноси на најосновнији културни подтекст. Тиме и завршава песма, у знаку будућег васкрса траве, колико и људске наде у смисао обнове: „Куша, можеш ли ледено доба / Да издржиш, и да на врху Голготе / С тра­вкама избориш обнову смисла.“

БЕСПОШТЕДНО САМОПОРИЦАЊЕ
Код познијег Данојлића нала­зимо и песме које као да су свесни одјек Дучићевих зрелих песама што их је Данојлић с пажњом разматрао. Конкретно и метафизичко сједињени су у тим, махом сведено датим призорима, као у песми „Свети Мрата“ у збирци „Зло и наопако“ (На крсту разапет црни трн. / Ноћ запо­седа земљу, део по део. / Гавран, на снегу, толико црн / Колико је снег, спрам њега, бео“) или у песми „Врата јесени“ из „Мишје рупе“ („Оборено ста­бло: ћивот / Коме се, пасући, овца клања. / Што у почетку беше живот / Сада је слатки бол трајања“), или пак у песми „Дрво на утрини“ („Чекајући да стане пљусак“): „Тако, у друштву папрати, / Коприва, гљива, бујади, / Ноћу, са кишом, плакати, / Дању, са сунцем, бујати“). Ипак, чини се да најизрази­тији прећу­тни интертекстуални дијалог са чувеном Дучићевом песмом „Сенка“ из теста­мен­тарне „Лирике“, Милован Данојлић изводи у песми „Пратиоци“ („Пешачки монолог“, 2007), датоване на песников седамдесети рођендан: „Док сам сподби­јао по земљи пете / За мном је ишло једно дете, / А преда мном, читавог века / Посртала је дуга сенка.“ Симбол, израстао из свима предочиве, топичне животне представе о човеку у живот­ном ходу под „горком игром сунца“, код Данојлића се преиначава и обо­гаћује за додатни симбол детета и за полемичку тензију проистеклу из назначене тријаде (човек удвојен с дететом у себи и његова сенка) окупљене у лирском појединству: „Дете ми је, можда, могло рећи / Пут што спокоју води и срећи, / Ал ме је сенка, црна стокућа, / Учила да срећа није могућа.“
Није ли овакав лирски резултат, дубок и прозрачан – упоредив с Дучићевим у песми „Сенка“, вероватном подтексту песме „Пратиоци“ – пример прижељкиваног „интегралног реали­зма“, који је давно помињао Драган М. Јеремић, у име младих неосимболиста, међу којима је био млади, револтирани и, како је сам признао у одговору на анкету часопису „Дело“ из 1957. године, собом незадовољни песник Данојлић? Начелно разре­шење почетничког аутор­ског незадовољства налазимо у закључку напо­мене с краја књиге „Ране и нове песме“ (1979), склопљене скоро истовремено с писањем есеја о Дучићу: „И спонтаност ваља неговати, а до изворности се писац мора пробијати. Лепота је нешто чему се служи (…) Поезију храни тежња ка саврше­ном; на путу ка врховно тачном изразу ниједна реч није последња, ни непри­косно­вена“. Ко би могао да потцени овако продорно тачну артикулацију егзистенцијалних преоку­пација које поезија тежи да изражава, до чега се не долази тек тако, него по цену „беспоштедног само­порицања“ и стрпљивог пробијања до изворности, прекривене слојевима накнадних и површинских, скорелих или случајних значења.

_____________

Милован Данојлић

ПРАТИОЦИ

Док сам сподбијао по земљи пете
За мном је ишло једно дете,
А преда мном, читавог века
Посртала је дуга сенка;

Дете ми је, можда, могло рећи
Пут што спокоју води и срећи,
Ал ме је сенка, црна стокућа,
Учила да срећа није могућа;

У годинама што су некад отекле
Боравио сам само донекле;
Дете је хитало, радознало,
А сенка заостајала, мало-помало

Опомињући ме и вукући
Међ ниске брегове, родној кући
Изваљених врата, зидова мокрих
Под кровом који никад не покрих;

Заглушна је, тешка веома
И мртва тишина родног дома,
И опојна је јесења плесан:
Где јесам нисам, где нисам јесам;

У океану црног мастила
Дечја ме је машта саснила,
А сенка је далеко, без одмене
Носила године место мене

3. јул 2007.

_____________

Поздрав Требињу

У Требињу ће се, између 5. и 7. априла, одржати научни скуп о песничком делу Милована Данојлића. На разговор, у организацији „Института за књижевност“ и „Учитељског факултета“ из Београда, као и Општине Требиње, позвано је преко тридесет универзитетских професора, књижевних истраживача, песника и критичара. Спречен да присуствује том културном догађају, добитник „Дучићеве награде“ и наш сарадник, Данојлић је учесницима скупа послао овај поздрав:

Драги пријатељи,
Жао ми је што не могу учествовати у раду скупа на којем ће се разматрати моја присутност у српској поезији. Раздаљина између Поатјеа и Требиња одвећ је велика да би је добра воља могла лако савладати. А ту је и она друга раздаљина, која се мери годинама. Прву песму сам објавио у „Листу младих“, гласилу београдских средњошколаца, крајем 1954. године. Одонда је прошло 58 година, и свака је увећала количину мог умора. Како сам, донедавно, у сваком часу био спреман да кренем на пут, тако су се, у последње време, намножиле физичке и психичке сметње за предавање тој врсти пустоловина. Живим у мирној кућици на рубу града, in solitudine campestre, како рече неки талијански писац, одржавајући, при том, живу везу са неким тачкама родног поднебља. Једна од тих тачака је, данас, Требиње. Славећи успомену на свог великог сина, који је главнину свог живота провео у туђини, Требиње је, у нашем племену и у овом оскудном времену, узело улогу чувара светог пламена поезије. Та му улога, у нашем духовном простору, вишеструко пристоји.
Много нас је који вучемо корене из Херцеговине, колевке српског и све бројнијих јужнословенских језика, па је природно да нас тај племенити град позива на полагање рачуна о ономе што смо, на крепком и нежном језику који је овде рођен, испевали. Најуређенији град нашег рода, вештијег у заснивању збегова него у урбаном неимарству, Требиње је љупко и складно као вешто изведен сонет: оно је, и по естетским мерилима, стекло право да награђује и тумачи српске песнике…
У последње време сам посебно везан за дело песника под чијим се именом одржавају Требињске вечери. Једна врло образована госпођа, љубитељ поезије, одличан зналац српског и француског језика, припрема избор Дучићеве поезије на језику Игоа и Бодлера, те и ја учествујем у остваривању те замисли, давањем више или мање корисних савета и запажања. Беседа, коју сам изговорио ту, у Требињу, при додели награде, већ је преведена на француски и ићи ће као предговор том издању. Можете замислити на какве тешкоће наилазимо и колика је наша радост кад понека песма, као поново рођена, заблиста на овом старом романском језику, којем тренутно није до поезије…
Остаје ми да вам се топло захвалим на пажњи и уложеном труду. Моје одсуство са ваших седница ослободиће вас нелагоде да отворено износите критичке опаске. Речи лете, остаје оно што је записано и што ћу читати у зборнику који припремате. И ја сам, за ову прилику, написао једну подужу исповест о свом песничком искуству, па ћу, преко ње, учествовати у раду вашег цењеног скупа.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. може ли ми неко рећи да ли се могу и на ком сајту чути све до сада емитоване емисије силент коју води бињана ђоровић’?




    0



    0
  2. Šteta što Pečat ne izlazi i na francuskom da sinovi M. Danojlića mogu da pročitaju sve ove mudre reči svoga oca




    0



    0
    • Valjda njegovi sinovi znaju srpski jezik? Danojlic je sve ove godine sa reflektorom posmatrao svoje ponore, nadajuci se da ce, tako, razumeti i narod ciji je sin. A nije razumeo… No, barem je izgradio stil, barem se ne moze reci da nije pokusao.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *