Почетна / Свет / Бил Гејтс и спржена земља

Бил Гејтс и спржена земља

Пише Мара Кнежевић Керн

Били тога свесни или не, наша земља, вода и ваздух представљају бојно поље за титанску борбу мултинационалних компанија, а неке од њих имају позамашан досије којим се доказује њихов удео у овим драматичним променама. Иза компанија стоје људи – невидљиви и недоступни правди, али се један од њих недавно јавно експонирао признавши да је власник 500.000 деоница „Монсанта“. Ради се о Билу Гејтсу, предузимачу и овејаном „филантропу“, који је са технолошких иновација и присилних вакцинација затворио круг моћи загазивши у поље биотехнологије

 

Анализирајући утицај људског понашања на земљину атмосферу и њен екосистем, еколог Јуџин Стермер (Eugene F. Stoermer) сковао је хронолошки термин антропоцен, да означи период од неколико последњих векова у којем је дошло до ових геолошких промена. Иако је још увек у неформалној употреби, нобеловац – атмосферски хемичар Пол Круцен (Paul Crutzen) настоји да се термин озваничи, а почетак ових промена смешта у XVIII век, везујући их за Индустријску револуцију.
Били тога свесни или не, наша земља, вода и ваздух представљају бојно поље за титанску борбу мултинационалних компанија, а неке од њих имају позамашан досије којим се доказује њихов удео у овим драматичним променама.
Иза компанија стоје људи – невидљиви и недоступни правди, али се један од њих недавно јавно експонирао признавши да је власник 500.000 деоница „Монсанта“. Ради се о Билу Гејтсу, предузимачу и овејаном „филантропу“, који је са технолошких иновација и присилних вакцинација затворио круг моћи загазивши у поље биотехнологије (и ко зна чега још). О каквом се човеку ради може се закључити из једног интервјуа (Би-Би-Сију), у којем признаје да је – под утицајем оца – „у почетку“ био опчињен филозофијом Роберта Малтуса, који је веровао да на планети постоје „некорисни ждерачи“ – „људски коров“ који би требало истребити. Гејтсови актуелни пословно-хуманитарни ангажмани сведоче о модификованом малтузијанском приступу, а искорењивање „људског корова“ уз помоћ вакцина и ГМО постало је легална пракса.

„УМРО САМ, А ДА ТО НИСАМ ЗНАО“

[restrictedarea]

Склопивши договор са „Монсантом“, Гејтс се докопао палете смртоносних производа, међу којима се налази озлоглашени агент оранж – чију су рецептуру „Монсантови“ лаборанти, у јеку операција у Вијетнаму (1962. и 1971), „обогатили“ диоксином. Овај „за људе безопасан“ хербицид уништио је екосистем Вијетнама и делова Лаоса и Камбоџе, а последице осећа четврта генерација жртава десетогодишњег предузимачког подухвата америчке војске, под називом „Ранч хенд“ („Ранчерска рука“). Десет милиона хектара спржене земље још увек сведочи о монструозној спрези новца, политике и науке.
Ни после 50 година злочинци нису очистили депонију у некадашњој америчкој војној бази на аеродрому „Да Нанг“, који се данас налази на домак насељене зоне. Новинар Саyер Ји је недавно отишао на лице места и затекао „санирану депонију“ у запањујућем стању. У ограђеном простору је немарно избетонирана, излокана површина, испод које се налазе контејнери са отровном течношћу, која се цеди у подземне воде и испарава, ширећи несносан задах хемикалија. Мерења су утврдила присуство 350 пута веће количине диоксина него што је актуелним прописима дозвољена, а од испуњења обавезе да се санација обави до 2014. године очигледно нема ништа. Чак је и Викиликс дошао у посед докумената који говоре о марифетлуцима америчке владе и „Монсанта“ у циљу избегавања овог непланираног „трошка“. „Монсанто“ се оградио тврдећи би да случај требало да реше две владе међу собом, и неометано наставио да смишља формуле смрти.
„Умро сам у Вијетнаму, а да то нисам ни знао“, изјавио је један амерички војник, оптужујући претпостављене да су намерно крили шта их чека после проласка кроз спржену земљу. Сведочења америчких војника забележио је Фред Вилкокс (Fred Wilcox) у књизи „Чекајући да армија умре: трагедија агент оранжа“ („Waiting for an Army to Die: The Tragedy of Agent Orange“). Амерички суд је заштитио „Монсанто“ и „Доу хемикал“ од сваке одговорности, да не би дошло до банкрота због одштетних захтева око три милиона евидентираних жртава. У „Монсантовом“ рекламном афишу пише да је употреба овог отрова била „патриотски чин“.
Над Вијетнамом се данас поново надвија „фармерска рука“ „Монсанта“, да би се наставило еколошко насиље путем генетски модификоване хране.

СВЕТ ПРЕМА „МОНСАНТУ“
Иако „Монсанто“ не мења производни програм, ни стил рада, постоји наговештај да је, бар на европском пољу, дошло до промена. Француски пољопривредници су у фебруару добили сатисфакцију на суду због тровања  „Монсантовим“ хербицидом, а листа одштетних захтева је све већа. На основу хиљаде докумената означених као „поверљиво: прочитати и уништити“, види се да је компанија деценијама камуфлирала своје активности, прикривајући димензије причињене штете уз коментар: „Не смемо дозволити да изгубимо ниједан долар“ („Вашингтон пост“).
Генезу развоја овог екоцидног гиганта забележила је Мари Моник Робин (Marie-Monique Robin) у филму  „Свет према Монсанту“. Када је у Сент Луису 1901. године основан скромни погон за производњу сахарина, није се могло претпоставити да ће „Монсанто“, временом, постати највећи произвођач семена на свету и један од највећих загађивача планете. Први у низу „еколошких акцидената“ догодио се у Тексас Ситију, када је погинуло 500 људи. После две године, погон за производњу хербицида „Нитро“ (Вирџинија) нестао је у пожару, а 200 запослених је тешко оболело. У Вирџинији су жртве тек 2007. године доказале на суду да је фабрика илегално пуштала отровни отпад у окружење и деценијама угрожавала живот сиромашног црначког становништва, настањеног у окружењу постројења убице. Становници Алабаме су такође тужили компанију, када су открили да је 40 година изливала на хиљаде тона контаминираног отпада у отворену депонију и поток који протиче кроз град, док су грађани Анистона, после маратонског судског процеса, добили од „Монсанта“ одштету у висини од 700 милиона долара.
„Гардијан“ је открио да се овај агрохемијски гигант понашао на исти начин у многим градовима Велике Британије. У документу којим је недељник располагао пише да су отровне супстанце као што је агент оранж, досин и ПЦБ бацани у јаму у Галеу (1965. до 1972. године). Градске власти у Брофискину криле су од становника да је вода затрована, а „депонија“ је била незаштићена рупа у каменолому. Брофискин је једно од најзагађенијих места у Британији. Овај локалитет садржи најмање 67 токсичних елемената. У Амстердаму се 1963. године догодила експлозија у фабрици за производњу 2-4-5-Т, а фабрика је затворена тек 1973. године. Била је до те мере контаминирана диоксином да је морала да се демонтира, забетонира и потопи у море. Напомињемо да ниједна одговорна особа из компаније никада није одговарала за пословне потезе „Монсанта“.
У серији комерцијализованих изума против живота налази се и први изум из биотехнолошког асортимана – „Просилац“, говеђи хормон раста rBGH. У канадском документарном филму „The Corporation“ говори се о притиску који је  „Монсанто“ вршио на Мардоков „Фокс њуз“ (1997), не би ли спречио ширење вести о опасности „Просилаца“.

ЧЕЛИЧНА „РУКА ФАРМЕРА“
Што се ГМО технологије тиче, према сведочењу Арпада Пустаја овај програм представља „наднационални интерес“, с обзиром на то да је Даунинг стрит интервенисао у вези са заташкавањем скандала око ГМ кромпира. Између 1995. и 2005. године „Монсанто“ је купио преко 50 компанија за семе широм света, а њихова политика води брисању свих генетски немодификованих сорти.
Вандана Шива је у књизи „Семе самоубиства“ ставила на оптуженичку клупу ауторе „Друге зелене револуције“, промовисане од Била Гејтса уз логистику „Монсанта“, која нема везе са осигуравањем хране: „Ради се само о профиту.У овом тренутку тестирају 20 усева са уграђеним БТ генима. Ништа не остављају нетакнуто: патлиџан, пиринач, карфиол…То је моћније од оружја, најбољи начин за контролу становништва – глад“.
Према студији Игнациа Чапеле, ГМО су већ контаминирали мексички кукуруз. Мексико је генетски резервоар 150 врста кукуруза, одржаваног хиљадама година. Да би се сачувала разноликост сорти забрањено је генетски модификовати усеве, али због уговора о слободној трговини НАФТА дошло је до контаминације кукуруза. Против проф.Чапеле је уследила „Монсантова“ кампања „прљавих трикова“, која је резултирала отпуштањем овог научника и мафијашким методама угрожавања његове егзистенције.
Недавно је у Аргентини покренут судски поступак против „Монсанта“ и гиганта дуванске индустрије „Филип Морис“ због свесног излагања узгајивача дувана отровним супстанцама. Компаније су присиљавале сељаке да засипају дуван „нешкодљивим“ хербицидима, услед чега је дошло до трагичних здравствених последица по целу популацију.
Данас се „Монсантов“ раундап распрскава по целом Парагвају, из авиона и незаштићених возила. Засипају се насеља, деца добијају осипе, живина умире. Три четвртине произвођача ГМ соје су странци, који траже право на зелено злато, а 70 одсто земљишта поседује два одсто власника. То је „земљорадња без земљорадника“ каже Хорхе Галеано, борац против „зелене пустиње“ – „ГМ соја је моно усев који уништава све остале пољопривредне културе“.
Србија је на путу да отвори врата за трансгенетску окупацију, захваљујући Министарству које по угледу на Парагвај функционише по принципу „свршеног чина“. Парагвајски министар пољопривреде изјављује да је семе ушло у земљу путем „неисписаних врећа“, избегавајући реч кријумчарење. „Кад је већ једном ушло у земљу, влада је морала да одобри ГМО“, каже министар, а чим је легализована производња „Монсанто“ је почео да зарађује од ауторских права на сваку тону произведене соје. Као у Бразилу. Од тог момента почело је незадрживо крчење шума и протеривање малих, непослушних фармера. Челична „Рука фармера“ и после 50 година сеје смрт и убира приход.

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *