Почетна / Култура / „Устаничка улица“: Намештени мултиетнички казан

„Устаничка улица“: Намештени мултиетнички казан

Пише Владислав Панов

После хвалоспевних цена и усхићења свих оних који су задужени за такав одзив када је реч о филмовима са тематиком српских ратних злочина и злочинаца, пред филмску публику широм Србије и „екс-Ју“ држава стигао је политички трилер Мирослава Терзића

 

Недавно је у српске и неке комшијске биоскопе стигао нови наслов из овдашње продукције, мада подржан на разне начине и „са стране“. Реч је о играном првенцу београдског режисера Мирослава Терзића који се последњих десетак година бавио углавном рекламама и доказивањем у својству асистента режисера, а „прославио“ се документарцем о 5. октобру. Први играни филм овог аутора, иначе, занимљиво, дипломираног правника, „Устаничка улица“ има везе са његовом основном струком, будући да се бави радом Тужилаштва Специјалног суда за ратне злочине. Дакако, српске.

[restrictedarea]

„У ГЛАВАМА И НА ПАПИРУ“
Популарни српски глумац Гордан Кичић је такође на овом послу био дебитант, пошто је ово први пут да се на замашном продукцијском подухвату лати и продуцентске обавезе. Кичић је поводом „Устаничке улице“ изјавио како је филм стваран, у главама, на папиру и током конкретних логистичких припрема, као и када је реч о самој реализацији, скоро пет година. Толико им је требало да дођу до средстава и коначне верзије сценарија мењаног и допуњаваног безброј пута. Иако је силно време проведено у лицкању приче, филм је управо најслабији на том месту. Што, уосталом, није изненађујуће. Ретко је који домаћи филм, посебно када је реч о новијим, ствараним после демократског „ослобођења“, могао да се похвали да је сценаристички бриљантно подржан. А овде то и није било могуће, јер је „Устаничка улица“ морала да одговори на захтеве својих патрона, заштитника и помагача, као и финансијера, с једне стране, па онда да испуни стереотипе за лак извоз и путовања по фестивалима с друге, а да некако у целој тој ујдурми успе да не буде баш превише увредљив за најшири слој домаће публике која би требало да га гледа. Много је уступака требало да се уштимује не би ли сви били задовољни или бар не превише незадовољни. С друге стране, није да су око ове приче окупљени највећи мајстори филмског писања (Ђорђе Милосављевић, Никола Пејаковић, Филип Шварм), нити је приметно из његових кадрова да су на овом послу били посебно надахнути. Клацкалица уверљивости, доброг укуса и каквог-таквог поштеног односа према причи и стереотипном ратном српском злочинцу копипејстованом из западне кинематографске банализације када смо ми у питању, имала је значајна одступања током одвијања приче и, посебно, у њеном расплету. У једном мањем делу ликови, њихови поступци и мотиви су ако не прихватљиви, а оно бар уверљиви, у већем, међутим, нису. Филм, дакле, није конзистентан, његова је радња повремено и досадна, а претерана приврженост жанровским законима које диктира америчка филмска литургија резултује иритантном предвидљивошћу и инфантилношћу, како у политичком, тако и жанровском (трилер) смислу.
Мада, на премијери у Центру „Сава“, у Београду, беше задовољно окупљена „елита“, политичка и кинематографска. Беше ту чак и прави тужилац за гоњење ратних злочинаца, све са својим замеником, као и комплет булумента политичара напредних стремљења, увек спремних да буду забележени на правом месту. Сви су хвалоспевно испратили премијеру уверени да је наше друштво коначно спремно да се суочи са својим злочинима (туђе према нама, наравно, нико не сме ни да помене) и да је овај филм управо један од доказа да је то тако. Када, међутим, погледате ко је све био његова економска, политичка и свака друга подршка у периоду стварања и промоције: Краљевина Холандија, „Фонд за отворено друштво“, „Балкан траст демокраси“, Делегација Европске уније у Србији, „МТВ“, „Б92“, филм је још и добар какав је могао да буде, јер цео поменути скуп напредних прегалаца демократије и србомржње не би био окупљен ни у најекстремнијој машти поборника теорија завере који би, додуше, сада сигурно у одабрано друштво овог габарита обавезно ставили и Анђелину Џоли.

ОБЕСНО НАГОЈЕНИ СТЕРЕОТИП
Прича о младом заменику тужиоца за ратне злочине (игра га Гордан Кичић) који добитком свог првог случаја бива суочен с криминално-политичком завером која вуче вишедеценијске репове и сеже до најопаснијих политичких фактора, наравно, из сенке, није сама по себи нешто што се не да прогутати и што вероватно и није, барем као контура, преузето из живота (аутори тврде да су се добрано инспирисали праксом поменутог Тужилаштва), али је потреба да се таква прича избаци у свет љигаво снисходљива и провидно рачунџијска. Дакле, није филмски већ политички калкулисана како би се „провокативним“ филмом лакше пропутовао фестивалски свет, а можда уграбила и нека награда, привилегија и било која друга корист. Већина филмова из протекле деценије је, уосталом, снимљена са истим приоритетима које су, нажалост, препознавали они којима су били подређени, па су се с прегалачким антисрпством подичили у очима света товећи обесно нагојени стереотип о дежурним злочинцима на Балкану. У Терзићевом филму је главни негативац бивши српски ратник који је одсецао главе својим жртвама и затим се годинама успешно крио, све док га младалачки поштени и непоколебљиви ангажман младог заменика тужиоца није избацио на површину и суочио с „правдом“. Посебно је, вероватно, задовољство просперитетних снага с обе стране камере и продукције овог дела што је српског злочинца играо Албанац (Уликс Фехмију), што је боље и од ироније за коју је иначе задужен живот и који би вероватно нешто слично урадио само да је био бржи. Овако, добијамо, авај, намештени мултиетнички казан (главног тужиоца, иначе у једном од ретких солидних издања у последње време, игра „југословенскисрпскохрват“, свуда присутни експонент типичног, изузетно уверљивог негативца словенског злочиначког генетичког садржаја, Раде Шербеџија, тек пристигао после ултразлочиначког тезгарења код Анђелине Џоли, где беше тумач још једног српског масубице без душе, у којем се скувао нови велики српскокриминални гулаш за страно тржиште које увек зна да цени овакве ђаконије. Филм који је могао да буде поштенији и бољи, занатски барем снажнији и оригиналнији, ипак ће, сва је прилика, имати добар фестивалски живот и пружиће још један важан сегмент у мозаику тужне илустрације о нама као о злочинцима који су се крвљу замерили свима, а једини то никако да коначно прихвате и признају, па то, уместо њих, ето, морају да раде филмаџије. А ако се неко безобразно и незахвално пита када ће силна демократска и „слободна“ друштва, снаге и организације стати на страну филма о, рецимо, неколико стотина несталих људи на Косову о којима се дванаест година не зна ништа, о страшним причама породицама убијених „колатералних штета“ за време бомбардовања 1999. године, о „Олујама“ и прогонима Срба са свих територија бивше СФРЈ или барем о десетинама хиљада економски унесрећених током последњих десетак година „демократске слободе“, одговор је – никада! О томе се овде не снимају филмови. То би било дегутантно и супротно напредним начелима новог друштва. Свакако не случајно, уосталом, „Устаничка улица“ ће се свету продавати под насловом „Улица искупљења“. Тиме је ваљда све речено. Време је за искупљења…

[/restrictedarea]

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *