Почетна / Култура / Парадни корак „трећесрбијанаца друге Србије“

Парадни корак „трећесрбијанаца друге Србије“

Пише Љиљана Богдановић

Од тренутка када су поруке из текста једног подгоричког колумнисте у Београду – од медија и политичких званичника, препознате као „говор мржње“, што је потом подстакло бескомпромисно и неуобичајено реаговање српске Владе – порота највиђенијих другосрбијанских просветитеља и мисионара неуморно заседа, лако изричући „тешке“ пресуде свима који се осмеле да јавно изразе сумњу у доктрину о српској „осведочено геноцидној и злочиначкој природи“

 

„Под асфалтом калдрма – под калдрмом Србија“! Иза ових речи, ритмом налик простодушној основачкој питалици, објашњења даље нема, машти се препушта да допуни поруку „мудролије“. Аутор необичне синтагме о Србији „испод калдрме“, нејасно да ли „још (не)измилелој“, јесте Сретен Угричић (цитат је из његовог дела „Незнаном јунаку“), писац, донедавно и директор једне од најзначајнијих институција националне културе, „Народне библиотеке Србије“. Досетка пишчевог луцидног духа била је протеклих дана у кругу истомишљеника прихваћена као богомдана водиља, у складу с чијим, у задатом кључу протумаченим значењем се морало размишљати и разговарати, а поруке и закључци, као откровење потом даље преносити.

„ТРЕЋЕСРБИЈАНЦИ“ И ТАБУ ЗЛОЧИНА
У низу званичних објава и разговора у духу поменуте „поетике“ догодила се и прошлонедељна јавна дискусија и снимање радио емисије „Пешчаник“, посвећене теми познатог „случаја Угричић“, односно смени директора-у-сукобу-са-Владом- која-га-је-именовала. Колико о „отпуштеном“, овом приликом се, као можда и преча и важнија,  водила расправа о друштвено-политичком, идеолошком  и културном дискурсу што опстаје и траје у „испод калдрме“ Србији. Аутори „Пешчаника“ су наиме као уводни мото свог програма, који се одвијао у „Центру за културну деконтаминацију“ (емисија је  уједно била и трибина и протестни скуп поводом смене управника Библиотеке), истакли позајмљену поругу детронизованог дојучерашњег газде НБС-а, па се ужарена дискусиона „под асфалтом калдрма…“ водила (урбано и цивилизовано, разуме се) са намером да се разјасни политичка позадина случаја Угричић. Те вечери, ова идеја је удружила полемичке и интелектуалне снаге: Срђе Поповића, Весне Ракић-Водинелић, Весне Пешић, Мирјане Карановић и самог, ових дана неуморног, Сретена Угричића… Око политичко идеолошког контекста у који је по мишљењу ових говорника смештен „случај смењеног“ недоумица нема, јасни закључци упућују на „табу злочина у ратовима деведесетих“, као и на прећуткивање и одбијање Србије, али и немалог дела њене политичке и владајуће класе, да се суоче са почињеним „геноцидом“ што је наводно утемељен у стварање Републике Српске. Тако мисли и резолутно говори Сретен, слажу се остали, па су се под кровом ЦЗКД на особен начин те вечери поновили ставови заступани у сочињенију Андреја Николаидиса, аутора који се залаже за укидање РС као „геноцидне творевине“, а чије је пак „право на  слободно изражавање мишљења“ од медија и званичног Београда на нож дочекано и са „неразумевањем ауторског рукописа и слободе“ третирано. Управо том јавном и званичном реакцијом згрожен, огласио се муњевитим реаговањем на ползу Подгоричанина, иначе саветника председника црногорског Парламента, круг београдског „Форума писаца“. Форумаши, уз придружени потпис сада бившег директора НБС-а, пружили су неувијену подршку Николаидису, што значи и његовим порукама и ставовима, међу којима се по овдашњим медијима највише вртео онај крштен као „терористички“, будући да је аутор отворено сеирио над замишљеном сликом могућег оружаног дејствовања којим би „нестао“ политички и црквени врх две земље – Србије и Републике Српске. Наставак је познат, Угричић је због своје јавно демонстриране искрености у изражавању идеолошко политичких мање-више „некоректних“ убеђења изгубио функцију, а овим догађањем „упаљена“ је својеврсна „иницијална каписла“ за  најновији фуриозни ангажман и низ бучних и нервозних активности једног дела утицајне београдске НВО-елите. Од тренутка када су поруке у тексту подгоричког колумнисте Николаидиса у Београду препознате као „говор мржње“, порота највиђенијих другосрбијанских просветитеља и мисионара неуморно заседа, изричући  пресуде, „непристрасне, а тешке“, свима који се осмеле да јавно изразе сумњу у доктрину о српској „доказано геноцидној и злочиначкој природи“ или се пак залажу за њено аргументовано и критичко преиспитивање. У овим данима, јавни и медијски живот земље сцена је на којој се у континуитету играју чинови бескрајне представе што сведочи о полемичкој снази, боји и идејном  „капацитету“ групације коју данас поједини духовити аналитичари већ зову „трећесрбијанским дисидентима друге Србије“! „Трећа Србија друге Србије“ ових дана непрестано заседа и већа: нема смираја пред надахнућем што га производи Србија, тако несвесна себе и својих трагичних мана, „примитивизма“ и аутистичне „отупелости“ за идеје одговорности и спремности да моли, трпи и пати због грехова и злочина који су „у њено име“ деценијама чињени а неокајани.

СЕКУЛАРНИ „ФУНДАМЕНТАЛИСТИ“  ПРОТИВ „ЧОПОРА“

Шта мисли, како поступа и којој се идеологији и „технологији друштвеног удара“ приклања екстремно и радикално крило домаће „мисионарске интелектуалне елите“, као показну практичну вежбу „за упућене и нас остале“ управо гледамо. Часови се нижу, протести, писма, апели и притисци не престају. Прозивају се, небираним речима запенушане критике, готово псовке, српски ПЕН, као и СКД, књижевничке организације које „нису заштитиле свог члана“, „угледног писца, жртве неслободе и политичког државног терора“. „Форум писаца“ саопштава да је Захтев за укидање одлуке о смени Угричића са места директора „Народне библиотеке Србије“ потписао 1001 грађанин из земље, региона, чак и света, а „будући да Влада Србије игнорише протест грађана, Уставном суду Србије поднеће се  захтев за оцену уставности одлуке о смени“. Поменимо у том низу и скуп који је претходио „Пешчанику“, а одржан је у Дворани „Културног центра Београда“, када су уз неизбежног Угричића, о смени и „ ефекту медијске харанге на Андреја Николаидиса и чланове ‘Форума писаца’ који су се заложили за слободну реч и примерену јавну дискусију“, говорили Филип Давид, Саша Илић, Владимир Арсенијевић,  Вукашин Обрадовић, Бранислав Димитријевић, Лазар Стојановић, Бранка Прпа, Борка Павићевић, Драгољуб Тодоровић…
За посматраче и слушаоце дискусионе трибине (истомишљеника) понекад изгледају као увод у стварање јединственог бревијара говора мржње, управо у складу са дословном дефиницијом овог појма. Подстакнута невољом изненадног губитка једне значајне позиције, овог пута утицајног управљачког места у важној институцији националне културе, ова милитантна, у јавном животу веома утицајна групација секуларног свештенства (у савременим друштвеним и социолошким теоријама, поред других и овим именом се назива поменута „мисионарска елита“, коју у новије време исцрпно анализирају и објашњавају између осталих у свету и Ноам Чомски, а код нас професори Мило Ломпар и Слободан Антонић), шаље јасне поруке друштву. Те поруке су без околишења у служби апсолутног наметања  неолибералне и евроатлантске идеје животу и судбини српског друштва. Под лирским поетизованим насловом „Чопор“, тексту који је заправо опширан увод у поменуту радио емисију посвећену Угричићу, ауторка „Пешчаника“ Светлана Лукић говори низ чињеница које су у овом смислу вредне пажње.
Ко су припадници „чопора“ којем се она обраћа и шта им то поручује?
Најпре то да је „глупост, бесловесност и безочност тзв. ‘српских државотворних политичара’ и њихових аналитичара и патриотских интелектуалаца… оборила све рекорде“. Такође, и да „каскадери ДС“ овом сменом и ставовима према Николаидисовим и Угричићевим порукама „стварају опасну атмосферу у друштву, тако да ће се „увек наћи неко ко ће пребити онога коме су мету на грудима нацртали патриотски политичари и медији…“ Појашњава да је „архетип издајника јуче и данас Угричић…“ а потом даје смернице за идентификовање „чопора“: „У међувремену, спин мајстори, разни Тадићеви и Дачићеви саветници и политички пријатељи, и даље ће нас хушкати показивањем оргија полусвета по разним блоговима, форумима и ‘Фејсбуку’, који, полусвет, као некада у римском Колосеуму, палац диже или га спушта, у зависности од тога да ли мисли да је гладијатор заслужио смрт или није“. И то није, разуме се, „ни све, ни најбоље“ од ове ауторке. Следи један од катарзичних врхова индикативног осврта Светлане Лукић, у којем  она помиње дефиле оптуженика на клупи Хашког трибунала: „Јуче смо на оптуженичким клупама због геноцида и злочина против човечности имали сакупљен цвет српског народа, и због тога, уместо да од срамоте макар на час престанемо да дишемо, ми стварамо хистерију којој се прикључује армија јадног, пониженог, бесловесног света који само чека да се неко, било ко, било због чега, пошаље на  гиљотину“.

СВЕ СРАМОТЕ СРБИЈЕ
Да би се програмски манифест „фундаменталистичког“, доктринарно острашћеног дела секуларног свештенства, које са монашком посвећеношћу овде служи религији неолибералног тоталитаризма (у Београду и Србији оно је стасавало и „калило се“ деценијама, а посебно у минуле две), уз суочавање са мислима ауторке „Пешчаника“, можда је вредно цитирати и штогод из симптоматично названог „Последњег говора“, који је Сретен Угричић одржао 19. јануара (дан уочи смењивања) у „Народној библиотеци Србије“, на панелу „Чиме ће се Србија бавити у 2012. години“, када је већ у уводним речима,  посредно образложио чиме би Србија данас требало да се бави: „Овде је реч о одсуству кајања. Кад кажем овде, мислим на Србију. Како је могуће да нисмо опрхвани кајањем, како је могуће да нас није срамота? Требало би да одавно осећамо како никада себи нећемо опростити и да онда молимо за опроштај“. Суштину очајања интелектуалца који је деценију провео на челу НБС-а, ипак препознајемо у речима, које су, извесно, поента његовог излагања: „Има ли ишта што нас одликује и диференцира у односу на окружење, на регион? Само једно: пораз. Новонастајуће нације око нас верују да су из ратова током распада СФРЈ изашли као победници. Србија то не верује, али пресудно је да не верује ни у пораз. Србија до данас није прихватила пораз. Главна и утемељујућа сила која одлучујуће одређује стање ствари, активности, односа, институција, писаних и неписаних норми, појединачних душа и укупног друштва: порицање пораза“.
Тако је ето Угричић говорио, али са дистанце од ових десетак дана који су протекли од његове смене, с правом му се може рећи да је бар у нечему „типичан  Србин“ –  не мири се са поразом и не признаје га, а љутита острашћеност са којом наступају он и његово окружење речито сведоче о тој чињеници.
Поред битке „за једну фотељу“, у игри је овде – да се послужимо омиљеним формулацијама Угричићевих заштитника, „нешто далеко опасније, значајније и веће“. Ако, наиме, Запад „данас влада Србијом секторски и по дубини“, као што многи тврде, тај утицај се спроводи управо преко стабилности и добре распоређености припадника овог „правоверног крила“ секуларног свештенства. Да је реч о добро осмишљеној стратегији и сигурним путевима утицаја на све сегменте живота и „по дубини“ и по секторима сведочи и писмо које подсећа на један познати догађај у култури – недавни  сукоб око „Борине недеље“ у Врању. Управо у време одржавања скупова подршке Угричићу, јавности је упућено занимљиво саопштење КЗ „Борисав Станковић“ из Врања, а поводом спора и присвајања угледне књижевне манифестације са дугогодишњом традицијом. Између осталог, из Врања пишу: „Већина учесника, укључујући и чланове жирија (Сретен Угричић, Мирјана Ђурђевић, Дејан Илић, Владимир Арсенић, Милета Продановић, Саша Илић…), који су имали удела у организовању нелегитимне, властодржачке Борине недеље налазе се на списку оних који су подржали Андреја Николаидиса… Та скупина, назови списатеља, дала је подршку човеку за кога би активирање експлозива у бањалучкој хали „Борик“ представљало „цивилизацијски искорак“, док Републику Српску дефинише као геноцидну творевину, на шта су грађани Србије остали згрожени. Сада је јасно, а видело се то неколико година раније, ко је креатор ујдурме и незабележеног културног скандала у новијој историји Србије, али и бесомучне хајке и вишегодишњег медијског линча над главним и одговорним уредником Књижевне заједнице „Борисав Станковић“ Мирославом Цером Михаиловићем. Очигледно је да су им Врање и „Борина недеља“ послужили као експериментални полигон у остваривању идеолошких циљева… диверзантску акцију у култури, на шта смо ми благовремено упозоравали, говорећи да они овде, у граду Боре и  Св. оца Јустина излажу не књижевне и поетичке, већ политичко-идеолошке, за сваког ко мисли ишта добро овој држави,  апсолутно неприхватљиве ставове“.

У СВЕТУ „ХАРДКОР“  ЧИЊЕНИЦА
Међу чињеницама које убедљиво оспоравају да поводом случаја смене Угричића и реаговања, односно демарша званичног Београда Подгорици због Николаидисовог текста, као и расположења јавности према актерима ових догађаја, имамо на сцени првенствено успламтелу борбу за слободу јавне речи, појављује се и један готово пророчански цитат из текста Слободана Антонића, објављеног 2008. године, а посвећеног годишњем извештају Хелсиншког одбора за људска права „Самоизолација – реалност или циљ“ (Београд, 2008). У анализи деловања, прогресивним интелектуалцима супротстављених и „неприлагођених“ групација српске (патриотске) елите, пре свега на Универзитету, наводи се: „За све је крива, наравно, српска интелектуална елита. Она шири пожар српског национализма на околне мирне, демократске, еуропске и мултукултурне земље, које предводе њихове напредне, еуропске, демократске и мултикултурне елите. Тежње српске елите да задржи Црну Гору у својој орбити су нереалне, посебно имајући у виду темпо и квалитет политичких процеса Црне Горе, која је окренута еманципованом мултиетничком црногорском друштву. Црна Гора је постала важан фактор у региону захваљујући својој европској, модерној и демократски профилисаној елити“, закључује се у извештају који поменути аутор  исцрпно анализира.
Да је и у овом конкретном случају бурног спорења и неочекиваних догађања око Николаидисове колумне „ствар“ другачија од онога у шта нас убеђују овдашњи мисионари, речито сведочи и сам Николаидис. Не без извесне намере да запањи, он објашњава како је његова баба „која га је одгојила, била Српкиња. И то не било каква, него хардкор Српкиња са Романије“. Још важније од опаске о припадању, по женској линији, „тврдом језгру српства“ међутим је то да он признаје: „У овом тренутку то можда неко не види, али и ово што се десило са овим мојим текстом јесте освајање нових слобода“.
Са том констатацијом се слажемо, управо о појму „нових слобода“, схваћених као слобода да се жестоко и оштро, без скрупула и уздржавања, шовинистички и бесрамно, шамара, из региона и света, дакако и из куће,  по укупном српском корпусу на Балкану, овде и јесте реч. Да ли је ова сасвим посебна и „партикуларна слобода“ (поганог дискурса против Срба) само на кратко заустављена или је реч о нечему дугорочнијем и комплекснијем?
Постоје мишљења да је „афера Угричић“ само део добро осмишљене кампање и замене тезе пред изборе у којој се, како кажу, „уместо аргументоване критике власти од стране опозиције фингира сукоб власти и њихових из НВО, а Тадићу, у међувремену, гради рејтинг ‘реалног патриоте и незаменљивог председника’“! Као што се у овој јавној „Хардкор сторији“, због неких „детаља“ распршила илузија о грађанском шлифу, добром укусу, осећању за меру у редовима мисионара који се јавно лажно представљају као цивилизовани Европејци, надмено и арогантно подучавајући правилима доброг  понашања „дивљу, необразовану и примитивну“ Србију, тако ће се можда ускоро порушити и ровита представа о „окретању листа“ од стране владајућег режима. У међувремену, цитирајмо пажње вредно запажање Ненада Кецмановића, који је иначе међу првима употребио појам „трећесрбијанских дисидената“: „Многи из ‘Форума писаца’ већ годинама траже кривично гоњење новинара који су својевременом критиком владе и премијера ‘стварали атмосферу за атентат на Ђинђића’, па би, консеквентно томе, и сами могли постати суодговорни за неки будући терористички успјех у РС“.

4 коментара

  1. Какви су ово пацијенти!?
    Слика говори више од хиљаду рећи!!!




    0



    0
  2. Читајући ПЕЧАТ и још неке, малобројне првосрбијанске новине, и ја сам од њих „присвојио“ израз -друдосрбијанци.Елем, овај љиљанин назив ми је ипак одговарајући-Трећесрбијанци друге Србије.Звучи ми некако аналитичније.Али, мени би највише ипак одговарао прост, народски језик-ИЗДАЈНИЦИ,СТРАНИ ПЛАЋЕНИЦИ,ЕУропски плаћеници,Сорошевци,надничари америчких и осталих обавештајних служби,огласне табле НАТО-а, билтенисти ЦИА,..




    0



    0
  3. Svaka cast za portret bez rama, sve velicina do velicine. I Dostojevski se nosio sa svojim prozapadnjacima ali velkog pisca pamtimo a njegove oponenete je progutao mrak istorije.




    0



    0
  4. Interesantno, ali istinito da ni u jenoj nasoj novini nisam procitao nista o americkom genocidu nad autohtonom narodu indijancima, ili o ubistvu par stotina hiljada ljudi u par minuta bacanjem bombi na Hirosimu i Nagasaki, a da nepricam o drugim genocidima koje su izvrsili i ne samo oni nego i njemacka koja u evropi daleko prednjaci po tome. Ja bi pohvali Nikoladisa da je tako nesto napisao ali kako da napise kad ga ti isti placaju, njega i njegovog gazdu. Za nikoladisa nezavisna hrvatska drzava nije stvorena na genocidu iako su iz Hrvatsdke proterali 90% stanovnika pravoslavne vere i to samo zato sto su pravoslavci. Cisti i skolski primer genocida nad drugom nacijom. Nisam cuo niti jednog od gore naslikanih da je to nazvao genocidom ali za Srebrenicu gde se nezna koliko je ljudi streljano ili kolio ih je poginulo u proboju barataju cifrom koja nije dokazana. Lep je Dodik upitao Jovanovica u duelu: a sta cemo sa onih 500 zivih koji se nalaze na ploci poginulih, samo na to Jovanovic nije odgovorio niti jedno slovo. I na kraju da budem sasvim iskren gadi mi se vec kad vidim koliki prostor dobivaju minorni politicari koji nikako ne mogu da predju cenzus. Tako nesto mozete da citate samo u srbiji, tamo u EU gde streme neki toga nema, tamo se priznaju samo jaki i bogati.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *