Почетна / Свет / Коцкање са генима

Коцкање са генима

Пише Мара Кнежевић Керн

Прошао је читав век од првих покушаја алтруистички мотивисаних научника да завире у тајне гена, да би после почетних „успеха“ читаву грану науке преузели предузимљиви менаџери, претворивши људски материјал у предмет понуде и потражње. Уместо Хипокритовог етичког принципа, научници и лекари усвајају кодексе слободног тржишта

 

Значајан допринос биоетици дала је др Хариет Вашингтон (Harriet A. Washington), отварајући својим истраживањима многе табу теме – везане за урушавање медицинске етике. У књизи „Медицински апартхејд“ („Medical Apartheid“) – аутор открива позадину тајних медицинских експеримената спровођених над црнцима у Америци, а у недавно објављеној књизи „Смртоносни монопол: Шокантно корпорацијско преузимање живота и последице по ваше здравље и будућност наше медицине“ бави се „глобалним последицама комплексног биолошког парадокса који живот претвара у робу“.

СМРТОНОСНИ МОНОПОЛ
Радећи као истраживач на пољу биоетике, историје медицине и односа америчке цивилизације према Афроамериканцима, она је разоткрила улогу Патентног завода, УСПТО, у предаторском ланцу наука-спонзор-законодавац, нагласивши значај правног акта – Беј Дол Акт,  уведеног 1980. године после одлуке Врховног суда САД-а да сви живи микроорганизми створени људском руком могу бити патентирани од стране програмера, што је омогућило патентирање ћелија, ткива, генетски модификованих биљака и животиња, као и гена. Универзитетске лабораторије се овим законом овлашћују да своје патенте преносе у заинтересоване корпорације, ради продаје и лиценцирања, а сам закон онемогућава било какву конкуренцију на монструозном тржишту. „У последњих 30 година креирано је више од 40.000 патената везаних за гене. Само је питање времена кад ће велике компаније поседовати патенте на људске гене и ткива, иако оне само копирају и мењају људске гене, да би их прогласили за власништво.“ Законодавци су, у спрези са моћним „иноваторима“, ову работу окарактерисали као „интелектуално власништво“ и уколико би се у будућности проширила пракса поигравања с људским генима или контроверзним хибридима, компаније би полагале право на део живог бића.
Поредећи синхронизоване ћелијске функције са „савршеном кореографијом неке игре“, др Вашингтон нас уводи у тајне природе које није могуће реплицирати, ни „поправљати“ технолошким доскочицама. „У нашем телу се налази око сто трилиона ћелија. Оне су саставни део свих ткива (мишићи, кости, крв…), а гледане под микроскопом изгледају као спљоштено јаје: цитоплазма (беланце) пуна је воде и протеина, а нуклеус садржи све генетске информације које нас чине оним што смо. Нуклеус је мозак операција које се одвијају у ћелији, а у сваком нуклеусу сваке ћелије тела налази се идентична копија нашег целокупног генома. Тај геном даје сигнал ћелији кад да расте и кад да се дели, контролишући у потпуности њен рад, било да се ради о куцању срца или о функционисању мозга.“

ПАТЕНТНИ ЗАВОД  

[restrictedarea]

Чињеница је да су живи организми били патентирани и у прошлости: Луј Пастер је патентирао квасац, а Такамин адреналин, али је јавност одувек показивала отпор кад је у питању патентирање делова организма издвојених из природног окружења. Тако је 1980. године одбијен захтев Ананда Чакрабартија за патентирање бактерије – генетски модификоване да може да „једе“ сирову нафту. Патентни завод је у то време сматрао да „може да се патентира само технолошки процес, али не и живи организам“. УСПТО је све до 1987. године уверавао јавност да неће дозволити патентирање људских бића, а с обзиром на то да та област (намерно) није прецизно дефинисана, дошло је до небројених злоупотреба. Многе дилеме нашег времена, везане за заштиту биљног и животињског света, трговину медицинским потребама, маргинализацију сиромашних и присвајање њихових органа, покренуте су управо захваљујући овој новој пракси.
На случају пацијента Џона Мора, оболелог од леукемије, коме је 1967. године уклоњена слезина и без његовог знања коришћена за производњу ћелијске линије процењене на вредност од три милиона долара, види се шема испреплетаних интереса и злоупотреба. Да не би долазило до накнадних спорова с пацијентима, чије су ћелије – после медицинске интервенције – преузете, патентиране и постале нечије власништво, америчке болнице (пред операцију) приморавају пацијента да потпише записник којим се одриче права на своје „одбачене и безвредне“ ћелије. Болнице су, временом, отишле даље у предузетничкој инвентивности, што им је омогућио Закон (уведен у многим америчким државама) који дозвољава лекару да – после обдукције – узорак ткива понуди брокерима. Брокерске куће материјал прослеђују заинтересованим болницама и медицинским установама, а оне склапају уговоре са фармацеутским компанијама. Ту је и Амерички закон из 1996, према којем – у случају да сте изложени некој трауми (срчани удар, саобраћајна несрећа) – медицинска истраживања могу бити обављена на вама, без ваше сагласности. Овакав став правосуђа обрадовао је многе предузетнике из сектора за развој биотехнологије: изоловани ген-патенти постали су камен темељац ове индустрије. Др Вашингтон је писала против овакве праксе, али ниједан медицински часопис није хтео да објави њене прилоге на ту тему.
Описујући климу на универзитетима до 1980, аутор „Монопола“ тврди да је у то време стимулисан слободан проток информација о медицинским достигнућима, а циљ истраживања била је добробит за све људе. У књизи је наведен пример др Џонаса Салка (Јонас Салко) кога су, после успешно развијеног процеса производње полио вакцине, запитали: „Ко је власник патента?“ Др Салко је одговорио: „Амерички народ, претпостављам“.
После 1980. године нагло почиње да јача спрега универзитета и фармацеутске индустрије, уз логистичку подршку законских аката – осмишљених да олакшају трансакције с патентима. У овако успостављеном систему интерес пацијента је на последњем месту, о чему сведоче кафкијански процеси вођени пред америчким судовима. Један од карактеристичних случајева везан је за поступак калифорнијског лекара, који је патентирао исечак медицински вредног ткива свог пацијента. Пацијент је на суду изгубио парницу, уз образложење да „не полаже никакво право на одбачене делове сопственог организма“.

БЕСМРТНЕ ЋЕЛИЈЕ
Занимљиво трагање биолога Ребеке Склут (Rebecca Skloot), везано за деликт крађе генетског материјала, описано је у књизи „Бесмртни живот Хенриете Лакс“ („The Immortal Life of Henrietta Lacks“). Захваљујући Ребекиној упорности откривен је идентитет првог пацијента у историји медицине чије су ћелије узете ради научних експеримената. Ради се о Хенриети Лак , преминулој 1951. године од рака цервикса, којој је извесни др Геј извадио део оболелог ткива и сачувао га ради медицинских експеримената. Убрзо се показало да Хенриетине ћелије поседују изузетну виталност: „Репродуковале су читаву генерацију свака 24 сата, и никад нису престале. Назване су по њеним иницијалима ХеЛа ћелије и представљају један од најважнијих догађаја у медицини у последњих сто година“. Ова прва људска „бесмртна ћелија“ користи се и данас у медицинским експериментима  С обзиром на то да у то време није било озакоњено патентирање ћелија, од Хенриетиних ћелија нико није имао материјалну корист, али је овај случај покренуо низ етичких питања, на која њени потомци још увек траже одговор.
Једна од најмоћнијих технологија данас (Synthetic biology), представља последњи корак ка дехуманизацији науке о човеку. Према изјави др Ендрју Хесела из НАСА-е: „Овај амбициозни пројекат има за циљ стварање контролисаног хуманоида. Ћелије се третирају као живи компјутер, а ДНК је програмски језик, коришћен за контролу и утицај на живе организме. Ова технологија ће напредовати брже од компјутерске и не видим могућност да је било ко заустави“.
Осокољени научници широм света померају границе могућег и замисливог, па тако у Кини убацују људске матичне ћелије у фетус козе, а амерички научници раде на реализацији идеје о креирању миша с људским можданим ћелијама. Суочени са моралним банкротством цивилизације, присећамо се речи енглеског писца Томаса Брауна, који је у „Religio Medici“ („Религија лекара“), давне 1643. године, написао следеће упозорење: „Нико не би смео да приступи храму науке с душом мењача новца“. До које мере су лабораторије постале мењачнице, а „биопиратерија“ и „биоколонијализам“ заменили озбиљан научноистраживачки рад, говоре подаци о нестанку 90 одсто животињских и биљних врста у Америци у последњих 100 година.
„Научно друштво је још у повоју…Треба очекивати да ће напредак у физиологији и психологији дати владама много више могућности за контролу индивидуалног менталитета него што је то данас случај, чак и у земљама са тоталитарним режимом. Људи ће одмалена да буду подвргнути комбинованом  режиму исхране уз инјекције и наредбе, да би се произвеле одређене врсте карактера и врсте веровања које власти сматрају пожељним, а свака озбиљна критика моћи постаће немогућа.“ Бертранд Расел „Утицај науке на друштво“, 1953. године.

[/restrictedarea]

2 коментара

  1. hvala Vam sto nas izvestavate o manje poznatim zbivanjima… A o dostignucima savremene genetike, kao da se sve manje prica ?! Ako bi se slozili, da kod ljudi „preko bare“ – poznavanje Svetog Pisma nije nista neuobicajeno, nekoliko dodatnih pitanja bi moglo da se postavi ?! Zar nije uocljiva tendencija, da se citava Tvorevina ‘preimenuje’ u „industrijsku svojinu“ ?! ( Pa i ljudi, jer ugradnja mikrocipova – moze da utice na osetljive genetske promene ?!) Pa zar se takva nastojanja ne mogu nazvati delom „tajne bezakonja“ Antihrista ???




    0



    0
    • Da je u pitanju antihrist problem bi bio mnogo jednostavnjiji.Ali nije. Problem je u nama i našoj spremnosti da se povinujemo diktatu svake institucije i svakog činovnika.Budimo akteri promena, veoma je lako i jednostavno.I ne prepuštajmo rešenje problema višim silama.




      0



      0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *