Вања Вученовић: Срби под уздама војвођанерске касте

Разговарала Љиљана Богдановић

Парадоксална је тренутна ситуација у којој, статистички посматрано, Срба никада није било више у Војводини, а да се, опет, српско присуство суштински и институционално никада мање није осећало него данас

Када смо са нашим саговорником Вањом Вученовићем (1982) пре непуне три године у „Печату“ објавили разговор, теме су биле одређене чињеницом да је овај правник по образовању, а политички аналитичар, активиста  и новинар по занимању, као творац и главни уредник познатог интернет магазина „Српска аналитика“ (политичка, геополитичка, економска и геоекономска истраживања и анализе) био у прилици да мења медијски живот Србије.  Поменули смо да Вученовић припада генерацији од које се очекује да потврди нову енергију и генерацијски дух на замореној и проблематичној друштвено-политичко-партократској сцени земље. Као и тада, и данас можемо поновити да „медији одређују живот савремене Србије“, уз извесност да су се у међувремену медијске  прилике, као и укупни друштвени дискурс у  земљи значајно погоршали. Будући да се део горућих савремених проблема и драме опстанка државе и народа снажно исказује управо у средини у којој Вученовић живи,  разговор започиње освртом на прилике у северној покрајини.

Живите у Новом Саду,  политичком, економском и културном центру у којем се савремена домаћа и шира друштвена   кретања, противречја и антагонизми, уз извесне специфичности, јасно очитавају. Колико  покрајинске посебности одређују садржај вашег е-гласила?
Нови Сад је специфичан по много чему, а све те специфичности имају  и своје рефлексије у политичком и културном животу  Војводине у целини. Најспецифичније и најактуелније у животу покрајине у овом тренутку, што верујем да и сами знате – јер се и ваш цењени лист бавио тим „феноменом“ – јесте то да овдашња „војвођанерска“ политичка каста крајње перфидно ради на десрбизацији овог простора са убедљиво најбројнијим српским становништвом. Могуће је да моја констатација у први мах делује чудно и неуверљиво, посебно ако се има у виду околност да статистика говори убедљиво у прилог далеко већинског српског народа. Међутим,  чињеница постојања већине Срба не одражава се безусловно и на постојање већинског српског „расположења“ у Војводини.
„Клима“ у којој се спроводи целокупна економска и културна политика АП Војводине данас, и Новог Сада као њеног центра, заснована је, дугорочно и прорачунато пројектована ка нечујном издвајању овог простора из државног наручја и утицаја Републике Србије. Некако се осећа да су, буквално, сви политичко-медијски ресурси овде упрегнути ка остварењу „пројекта“. Видљив је и неспокој читалаца нашег магазина са ових простора који све учесталије и отвореније показују видну забринутост због проблематичног развоја ситуације у Војводини. Основаност такве бојазни налазимо у самом проблематично уставном Статуту АПВ, као и касније донетом Закону о утврђивању надлежности Војводине и његовом спровођењу, што као своју коначну импликацију има – уколико пажљиво проникнете у сам дух аката – јасан призвук додељивања државних прерогатива покрајини, а у чему званични Београд, индикативно је, не види ама баш ништа спорно, и све то би  у перспективи могло ескалирати у драматично велики проблем. Свима нама који живимо овде је јасно да нека платформа таквог „сценарија“ постоји, само је питање до које мере ће Србија да дозволи војвођанској индепендистичкој струји да се уживи у улогу независне власти. Ако уопште било шта више може да дозволи или спречи.

Према догађајима и вестима које о друштвено-политичкој и културној сцени Новог Сада   медији најчешће преносе, није тешко закључити да градске и уопште покрајинске елите или „елите“, негују сепаратистичко-аутономашко расположење, да се служе бескрупулозном пропагандом и да улажу у то „новце из војвођанског шлајпика“.
Непрестано наглашавање и истицање самобитности и самодовољности Војводине, позивање на неко њено наводно историјско право и легитимитет јесу, заправо, у функцији аспирација и тежњи све моћнијих и самоуверенијих „војвођанских“ политичких кругова да створе погодну климу и амбијент да једног дана Србију на њеном северу врло вероватно снађе неки нови „косовски проблем“. Питали сте за новце, што и јесте оно што је најлицемерније у психолошкој пропагандној операцији војвођанских властодржаца, који флоскулама типа „ди су наши новци“ Србију у очима грађана Војводине представљају као злу маћеху која непрестано искоришћава јадно и неухрањено војвођанско „чедо“. Зашто се онда, исто тако не каже, када се већ толико галами и прашина диже око фамозног „новца“ да  се промоција таквих посредно или директно сепаратистичких тежњи финансира поред других извора, нажалост и новцима грађана Војводине и Србије, а тешко да је њих неко за тако нешто уопште и питао. И управо они што непрестано папагајски понављају питање „ди су наши новци“, требало би први да завуку руку у свој сопствени, све дубљи џеп, па тек онда да показују  прстом у лопове. То вам је класично „хватање на галаму“ по добро опробаном методу: „дрш’те лопова!“ Када је о војвођанским новцима реч, мишљења сам да није потребно ићи изван Новог Сада, и свима, који иоле познају овдашње прилике, потпуно је познато да овде почињу сви „путеви новца“ и да се највећи део ту и завршава.
Не би требало занемаривати ни моћну пропаганду и средства која се улажу у сврху изграђивања новог засебног „војвођанског идентитета“,  за шта је ангажован озбиљан и добро умрежен политичко-медијски апарат покрајине, са све невладиним организацијама и појединим „независним“ новинским удружењима. Посебну и нимало безначајну улогу у изградњи тог идентитета има овдашњи „Јавни сервис“ са нескривеним политичким опредељењем да „меком пропагандом“ потпуно „војвођанизује“ све аспекте друштвеног, економског и културног живота, тако да они ни на који начин не би могли да подсећају на један шири, српски контекст. Пример распада и сукоба на тлу некадашње СФРЈ показује да све почиње у сфери дезинформација и пропаганде, те када се створи погодан медијски амбијент и „подобно“ јавно мњење, није тешко произвести тињајући конфликт и користити га – у датом и погодном тренутку – за одговарајуће „државотворне“ намене.

Необично је да се „друга страна“, односно они који другачије мисле, јавно готово уопште не оглашавају?

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну