Вања Вученовић: Срби под уздама војвођанерске касте

Разговарала Љиљана Богдановић

Парадоксална је тренутна ситуација у којој, статистички посматрано, Срба никада није било више у Војводини, а да се, опет, српско присуство суштински и институционално никада мање није осећало него данас

Када смо са нашим саговорником Вањом Вученовићем (1982) пре непуне три године у „Печату“ објавили разговор, теме су биле одређене чињеницом да је овај правник по образовању, а политички аналитичар, активиста  и новинар по занимању, као творац и главни уредник познатог интернет магазина „Српска аналитика“ (политичка, геополитичка, економска и геоекономска истраживања и анализе) био у прилици да мења медијски живот Србије.  Поменули смо да Вученовић припада генерацији од које се очекује да потврди нову енергију и генерацијски дух на замореној и проблематичној друштвено-политичко-партократској сцени земље. Као и тада, и данас можемо поновити да „медији одређују живот савремене Србије“, уз извесност да су се у међувремену медијске  прилике, као и укупни друштвени дискурс у  земљи значајно погоршали. Будући да се део горућих савремених проблема и драме опстанка државе и народа снажно исказује управо у средини у којој Вученовић живи,  разговор започиње освртом на прилике у северној покрајини.

Живите у Новом Саду,  политичком, економском и културном центру у којем се савремена домаћа и шира друштвена   кретања, противречја и антагонизми, уз извесне специфичности, јасно очитавају. Колико  покрајинске посебности одређују садржај вашег е-гласила?
Нови Сад је специфичан по много чему, а све те специфичности имају  и своје рефлексије у политичком и културном животу  Војводине у целини. Најспецифичније и најактуелније у животу покрајине у овом тренутку, што верујем да и сами знате – јер се и ваш цењени лист бавио тим „феноменом“ – јесте то да овдашња „војвођанерска“ политичка каста крајње перфидно ради на десрбизацији овог простора са убедљиво најбројнијим српским становништвом. Могуће је да моја констатација у први мах делује чудно и неуверљиво, посебно ако се има у виду околност да статистика говори убедљиво у прилог далеко већинског српског народа. Међутим,  чињеница постојања већине Срба не одражава се безусловно и на постојање већинског српског „расположења“ у Војводини.
„Клима“ у којој се спроводи целокупна економска и културна политика АП Војводине данас, и Новог Сада као њеног центра, заснована је, дугорочно и прорачунато пројектована ка нечујном издвајању овог простора из државног наручја и утицаја Републике Србије. Некако се осећа да су, буквално, сви политичко-медијски ресурси овде упрегнути ка остварењу „пројекта“. Видљив је и неспокој читалаца нашег магазина са ових простора који све учесталије и отвореније показују видну забринутост због проблематичног развоја ситуације у Војводини. Основаност такве бојазни налазимо у самом проблематично уставном Статуту АПВ, као и касније донетом Закону о утврђивању надлежности Војводине и његовом спровођењу, што као своју коначну импликацију има – уколико пажљиво проникнете у сам дух аката – јасан призвук додељивања државних прерогатива покрајини, а у чему званични Београд, индикативно је, не види ама баш ништа спорно, и све то би  у перспективи могло ескалирати у драматично велики проблем. Свима нама који живимо овде је јасно да нека платформа таквог „сценарија“ постоји, само је питање до које мере ће Србија да дозволи војвођанској индепендистичкој струји да се уживи у улогу независне власти. Ако уопште било шта више може да дозволи или спречи.

Према догађајима и вестима које о друштвено-политичкој и културној сцени Новог Сада   медији најчешће преносе, није тешко закључити да градске и уопште покрајинске елите или „елите“, негују сепаратистичко-аутономашко расположење, да се служе бескрупулозном пропагандом и да улажу у то „новце из војвођанског шлајпика“.
Непрестано наглашавање и истицање самобитности и самодовољности Војводине, позивање на неко њено наводно историјско право и легитимитет јесу, заправо, у функцији аспирација и тежњи све моћнијих и самоуверенијих „војвођанских“ политичких кругова да створе погодну климу и амбијент да једног дана Србију на њеном северу врло вероватно снађе неки нови „косовски проблем“. Питали сте за новце, што и јесте оно што је најлицемерније у психолошкој пропагандној операцији војвођанских властодржаца, који флоскулама типа „ди су наши новци“ Србију у очима грађана Војводине представљају као злу маћеху која непрестано искоришћава јадно и неухрањено војвођанско „чедо“. Зашто се онда, исто тако не каже, када се већ толико галами и прашина диже око фамозног „новца“ да  се промоција таквих посредно или директно сепаратистичких тежњи финансира поред других извора, нажалост и новцима грађана Војводине и Србије, а тешко да је њих неко за тако нешто уопште и питао. И управо они што непрестано папагајски понављају питање „ди су наши новци“, требало би први да завуку руку у свој сопствени, све дубљи џеп, па тек онда да показују  прстом у лопове. То вам је класично „хватање на галаму“ по добро опробаном методу: „дрш’те лопова!“ Када је о војвођанским новцима реч, мишљења сам да није потребно ићи изван Новог Сада, и свима, који иоле познају овдашње прилике, потпуно је познато да овде почињу сви „путеви новца“ и да се највећи део ту и завршава.
Не би требало занемаривати ни моћну пропаганду и средства која се улажу у сврху изграђивања новог засебног „војвођанског идентитета“,  за шта је ангажован озбиљан и добро умрежен политичко-медијски апарат покрајине, са све невладиним организацијама и појединим „независним“ новинским удружењима. Посебну и нимало безначајну улогу у изградњи тог идентитета има овдашњи „Јавни сервис“ са нескривеним политичким опредељењем да „меком пропагандом“ потпуно „војвођанизује“ све аспекте друштвеног, економског и културног живота, тако да они ни на који начин не би могли да подсећају на један шири, српски контекст. Пример распада и сукоба на тлу некадашње СФРЈ показује да све почиње у сфери дезинформација и пропаганде, те када се створи погодан медијски амбијент и „подобно“ јавно мњење, није тешко произвести тињајући конфликт и користити га – у датом и погодном тренутку – за одговарајуће „државотворне“ намене.

Необично је да се „друга страна“, односно они који другачије мисле, јавно готово уопште не оглашавају?

[restrictedarea]

Не бих могао да тврдим како се не чују гласови против оваквих процеса који се дешавају наочиглед свих нас који живимо овде. Многе опозиционе странке са националним предзнаком у Војводини и Новом Саду готово свакодневно, додуше још увек тихо, упозоравају на опасности од изградње „војвођанског идентитета“ у намери дугорочног остварења пројекта „Војводине републике“ као отворено антисрпског пројекта. Није ни мали број независних српских интелектуалца који непрестано дижу свој глас против „неприметне“ изградње државотворности Војводине, интерпретирајући суштину Статута покрајине као „боцу из које је пуштен дух“ и којег, како време буде одмицало, нико неће бити у стању да контролише.
Ако смем још једном да запазим, помало је парадоксална тренутна ситуација у којој, статистички посматрано, Срба никада није било више у Војводини, а да се, опет, то српско присуство суштински и институционално никада мање није осећало него данас. И управо ту долазимо до недавне, отрежњујуће и поразне упитаности његове екселенције амбасадора Русије Александра Конузина: „Има ли овде Срба?“ Зато, и поред присуства великог броја гласова са разних страна усмерених против сепаратистичких намера појединих кругова у Војводини – све  то у ситуацији потпуне медијске блокаде делује невидљиво и неприметно. На тај начин ствара се, ипак, погрешан утисак како озбиљног отпора „војвођанизацији“ заправо и нема. И ту се враћамо на  причу о важности медија у савременим политичким процесима и уопште о значењу и садржају слободе медија.
Морам бити искрен и рећи да постоји још једна битна „бољка“, која отупљује ефикаснији отпор наведеном процесу, а то је видна неслога и разједињеност „српског корпуса“ у Војводини, који често заокупљен међусобним размирицама или неким ситним ускостраначким интересима превиђа да на тај начин „тера воду на млин“ промотора војвођанске државотворне идеје.

Које шансе аутономаши, сви они који заговарају „Војвођанере“ у Војводини, односно  стварање посебне нације, као и државе, имају у будућности? Ко ће им се супротставити?
Сви ми, који активно учествујемо у политичким дешавањима у Војводини потпуно смо свесни чињенице да идеја „Војводина република“ није нимало безазлена, и она је као таква, данас у неким, можда још увек блажим варијантама, веома утицајна и жива и то у највишим круговима политичког одлучивања у покрајини. Уосталом, да ствар није нимало наивна, требало је да нам буде јасно већ после изјаве некадашњег немачког амбасадора у Србији Андреаса Цобела, да  би „уколико Србија не буде кооперативна у вези Косова, могло да буде отворено и питање Војводине“, а што „војвођанерима“ данас, несумњиво, служи као довољно јак мотив, али и „миг“да треба да остану истрајни у својој „игри“ колико год она дуго трајала.
Процес „војвођанизације“ је, ако мало боље обратимо пажњу, дугорочан и постепен, и он није питање само овог тренутка, нити је од данас. Свакако да је неке своје новије контуре добио Уставом из 1974. године, а мера у којој ће да буде спровођен и активиран умногоме зависи и зависиће од политичких кретања на међународном плану и од односа Србије према питању Космета, где је Војводина у очима ненаклоњених центара моћи у Европи, а посебно у САД-у (а мало је наклоњених) потенцијални „спавач“ који би могао бити лако активиран ако Србија не буде довољно „кооперативна“.
Ипак, тешко је давати прогнозе до када ће, и до које мере ће да буде реализован пројекат „војвођанизације“. Данас, његови промотори и носиоци, којих је подоста у владајућим странкама у Војводини пројекат користе за остварење првенствено сопствених, себичних интереса, представљајући их вешто као „интерес свих грађана Војводине“.
Желим да нагласим, што и сами знате, да уз уважавање одређених географских и историјских специфичности овог простора које нико не може да оспори, не постоји нити један релевантан аргумент историјске, правне, економске или културолошке природе, којим би се могло оправдати евентуално одвајање Војводине од Србије.

Којим аргументима „војвођанери“ оправдавају потребу за стварањем „Војводине републике“?
Неке озбиљне аргументе у прилог томе, осим најприземнијег политиканства и шибицарења, до дан-данас нисмо имали прилику да чујемо. Грађани су, под условом да етнички моменат ставимо по страни, остали ускраћени за одговор на важно питање, како би то данашња, „развојна“ привреда Војводине била у стању да им обезбеди донекле извесну егзистенцију и будућност.
Зато, поред свега осталог, сви они који данас отворено или прикривено заговарају сецесионистичке идеје у Војводини – а  није их мало у самом врху покрајинске владе – заправо беже од одговорности за катастрофалну економску ситуацију у коју су довели подједнако све грађане Војводине без изузетка, ма које националности  били. Та ситуација на најбољи начин репрезентује, у ствари, поразну економску и привредну слику Србије у целини. И ту престају све поделе на Србе и на све оне који нису. Опште сиромаштво и немаштина заједнички су именитељ за стање у којем се данас налази већина грађана Србије, и то како на југу, тако и на крајњем северу наше земље.

Није ли мало „необична“, а многи експерти тврде – и сасвим неоправдана и спинована, опсесија како Србија експлоатише и економски искоришћава Војводину? Бројке, наиме, демантују та популарна и популистички фризирана убеђења?
Као што сам и рекао, реч је о  медијски и маркетиншки добро утренираној мантри инденпендистичких политичких кругова и струја у Војводини, којима ће Србија бити увек и за све крива, и који ће се, за сваки свој политички и економски неуспех, бацати дрвљем и камењем на Србију, али и на све што је српско. То је, ништа друго до већ „проваљени“ јефтини популизам типа „дрш’те лопова“! Зато, на тако нешто, заиста, не треба трошити речи, јер би на тај начин поменутим „круговима“ превише придавали на значају. Не знам само да ли су се исти душебрижници за Војводину питали свих ових година колико су грађани Војводине искоришћени, преварени и понижени, управо благодарећи „плодовима“ и успесима њихове бајне власти и то у надлежностима где Република Србија уставно и законски посматрајући нема никаквог фактичког утицаја.

Ви сте главни уредник интернет магазина  „Српска аналитика“.  Шта је била пресудно у идеји да покренете ово интернет гласило?
Реч је, пре свега, о личној визији по којој је било потребно да се на српском медијском небу појави медиј који ће обрађивати, анализирати теме, догађаје и феномене о којима се данас ретко шта може чути у мејнстрим медијима, из разлога што је на медијској позорници Србије, као што и сами знате, присутан својеврсни орвелијански мониторинг и забрана свега онога што би могло да уздрма интересе политичких и економских субјеката код нас који су најдиректније наслоњени на глобалистичке интересе и фондове. Немам проблем да кажем да је „Српска аналитика“ дубоко посвећена заштити и одбрани српских националних интереса и православне традиције у време великих искушења за српски народ, а то чини кроз разобличавање и огољивање свих покушаја дестабилизације народа и државе на чему нови светски поредак непрестано ради већ дуже време преко „наших“ послушничких и однарођених политичких експозитура и подједнако – за дугорочне државне и националне интересе – деструктивних медијских матрикс спин мајстора.

Простор Интернета данас се разуме и као још један, можда компликованији и посредован, али ипак систем контроле и средство за сложену, не увек транспарентну  манипулацију. Истовремено, у свету контролисаних медија, Интернет је (преостала) оаза слободе мишљења и протока информација! Како коментаришете могућности и стварност е-простора?
Рат за истину, у којем и ми учествујемо посредством магазина „Српска аналитика“, није нимало лак. Истина је данас софистицирано утамничена и обесмишљена, као никада пре у целокупној историји 20. века.  То је, уосталом, планетарни феномен и Србија која ужурбано трчи у загрљај „врлог“ глобалног света није, нити може да буде изузетак. Ипак, у ово време пројектоване глобалне кризе, у којој су моћни играчи постали још моћнији, а сиромашни додатно осиромашили (о томе неком другом приликом), донело је са собом и „транзицију“ писаних медија у електронске, с посебним акцентом на интернет медије. У својим почецима, пре неких десетак година, Интернет се заиста могао сматрати оазом слободне, нецензурисане и ничим спутане мисли. Међутим, како је време пролазило и сам свет је постајао униформнији у економском и политичком смислу и изграђиван искључиво по пројекцији глобализма, западног или америчког типа, а изван које ништа друго – па и по цену ангажовања највеће могуће војне силе – није дозвољено да опстане или постоји. Ту је реч о нескривеним претензијама најмоћнијих глобалистичких кругова да директно или преко својих марионетских и анационалних влада ставе под своју контролу све што „живи и дише“ на планети. Тако долазимо и до суштине одговора на ваше питање о месту Интернета и његовим домашајима у савременим глобалним и локалним политичким приликама. Са јасном агендом којом су се водили, планетарни владари и њихова глобалистичка медијско-пропагандна „коњица“ су направили, показује се, правилну процену да првобитна – по њиховом мишљењу – „претерана“ слобода Интернета може лако да буде искоришћена против њих самих, па им није требало много да „ствар“ узму у своје руке, не забрањујући, при том, слободу Интернета. Насупрот томе, уместо забране или ограничавања те слободе, дошло се до закључка да је лакше и много ефектније ако – у условима експлозивног развоја интернет технологија и све већег броја корисника истих – ударну песницу своје пропагандне машинерије водећи глобални мејнстрим пренесу на поље интернет мреже која пружа неограничене могућности манипулације у, првенствено, политичке сврхе. А ови „наши“ локални мејнстим медији их одлично прате у свему томе.  Потврду о томе да, ако не највећи, онда претежни и најутицајнији део интернет простора, данас моћно и опасно средство манипулације у „под уздама“ глобалистичке елите, али и својеврсна претходница, тј. предигра савремених ратова и других облика оружане агресије, налазимо и у, не толико давним, „арапским пролећима“ – револуцијама „мајчински“ подржаних од стране Сједињених Америчких Држава, а чији је ток контролисан и усмераван првенствено путем „Фејсбука“ и других популарних глобалних „социјалних мрежа“. Мејнстрим медији у Америци – штампани  и електронски – „одрадили су њихов део посла“ за који су били ангажовани, да би се поменутим револуцијама најбезболније увезле „демократија“ и „слобода“, у чијим благодатима данас „уживају“ грађани Египта, Туниса и Либије.

Важи ли то за  прилике у нашој земљи?
Када је реч о слободи Интернета  Србија нимало не заостаје за поменутим глобалним трендовима и кретањима. Овде је, у том погледу, потпуно пресликана ситуација. Зато је право и у исто време спорно питање, колико је Интернет заиста једина преостала оаза слободне речи и какав је квалитет те слободе. Шта вам значи и ако сте слободни у погледу изражавања свог личног става или пласирања неспорних истина на Интернету (и у томе вас, да се разумемо, нико још увек не спречава или спутава), уколико тај ваш став неће прочитати или истина неће допрети до довољног броја грађана Србије, који су данас, у највећем делу и у тој мери „зомбирани“ потпуно периферним и спинованим информацијама пласираним из „наших“ мејнстрим медија, да више нису у стању правилно да расуђују шта је добро за њих, а шта није или одреагују на било шта што им се дешава пред очима, а што им свакодневно дозира и сервира владајућа политичко-пропагандна гарнитура. Не примећујете ли да изостаје свака озбиљнија критика, реакција или шира грађанска акција која би упозорила на катастрофално стање у свим сегментима српског друштва, без изузетка. Каква је то паклена тишина у чијој мрежи ропће данашња Србија? Какав су нам то мир даровали, а који је страшнији од сваког рата? Какви се то психоексперименти спроводе над нашим народом? Откуд такав страшни мук? Несхватљиво је да у овом тешком историјском тренутку када је очување државе Србије, лична егзистенција грађана, као и било каква извесна будућност са овом и оваквом владајућом политичком гарнитуром суштински озбиљно доведена у питање – изостаје свака и најмања реакција народа. И то је, у ствари, оно што највише забрињава. Велику одговорност за такво стање, да се разумемо, сноси и данашњи већински део опозиционог блока, који се често не понаша опозиционо већ, свесно или несвесно, даје додатни ветар у леђа систему. Нема кога да по српски „удари шаком у сто“ и једном засвагда каже :„е сада је било доста“. Крајње је време да неко пробуди грађане из необјашњиве хипнозе и апатије. Да их тргне из лажног осећања уљуљканости у којем из дана у дан губимо све и свја под плаштом и изговором неке светле и неизвесне евробудућности. За све те преваре, обмане и, усудићу се да кажем, отворене издаје и велеиздаје, неко ће морати кад-тад озбиљно да одговара и положи рачун.

Према Вашем уређивачком искуству, шта читалачку публику посебно интересује и који су садржаји који другим медијима – штампаним и електронским недостају?
Читаоци магазина „Српска аналитика“ спадају у групу људи који, напросто, не пристају на компромисе са истином, каква год она била. Ипак, компромис је, нажалост, оно на чему се заснива, уз часне изузетке, готово претежно медијско деловање у Србији данас. Не бих желео да звучи претенциозно, али морао да нагласим, да управо услед тако скромне и мршаве понуде  мејнстрим медија многи људи налазе неку врсту, условно речено, уточишта или утехе у оквиру нашег интернет магазина. Већина медија код нас – под палицом актуелног система – од Србије свесно ствара пинковско-орвеловску фарму, плански контролисани простор „телетабиса“, где се свакодневном промоцијом и натурањем филозофије јефтине разоноде и циркуске забаве смишљено скреће пажња са најболнијих тема и проблема од којих хронично болује српско друштво. Али зато, хлеба, игара и евромита никада доста. Ко још данас искрено и отворено, без увијања,  прича о томе да губимо државу, територије, да су нам економија и привреда пред колапсом, да смо духовно болесно и морално посрнуло друштво, са разореним системом вредности. Шта још треба да се деси да би се коначно увидело да је стање крајње алармантно? Докле ћемо се претварати да је све у реду и пристајати на то да нам намичу „ружичасте наочаре“, гурајући нас у Алисин свет чуда који води у бездан без дна? Нестајемо као народ и питање је да ли ћемо, и у којем броју уопште дочекати наредни век.  Где је ту било каква државна стратегија данас или је можда, пак, план – што ме не би чудило – да нас у некој даљој перспективи уопште и не буде. Где су сви ти вајни медији и јавни сервиси да упозоре на све ове опасне тенденције?
Не, они су „пројектовани“ за неке друге ствари, „важније“ ствари. Њихов посао је да сваки државни и национални пораз прогласе за победу, да ноћ представе као дан ако је то у служби интереса глобалне „невидљиве руке“ која и данас непогрешиво усмерава све потезе владајуће политичке врхушке у Србији. Уосталом, нешто слично открио нам је и садржај Викиликс депеша које се односе на нашу земљу, а којима је и ваш лист посветио велику пажњу. С тим у вези, вашем читалаштву као и читаоцима „Српске аналитике“, препоручујем одличну књигу колеге Николе Врзића „Викиликс – тајне београдске депеше“.
Колико је оправдано питање чија је наша владајућа политичка елита, толико је, у истој мери, оправдано и питање, чији су, заправо, „наши“ медији.

Тврдите, дакле, да Ваш е-часопис одступа од поменутих правила уређивачке политике?!
Магазин „Српска аналитика“ анализира и обрађује глобалне политичке и економске феномене и истражује њихове домашаје на локалном плану, тачније њихов директни и индиректни утицај на политичке и економске процесе у нашој земљи. У средишту истраживања нашег интернет гласила је погубни глобализам у свим његовим најважнијим манифестацијама, и све оно негативно што накарадни орвелијански систем носи са собом. Сва та истраживања која спроводимо у оквиру „Српске аналитике“ су, у коначној инстанци, у сврху и зарад освешћивања и „буђења“ српског народа и свих наших грађана којима разноразни спин мајстори на домаћој медијској сцени свакодневно раде отворене „захвате“ на мозгу. Морамо да се похвалимо – на шта смо изузетно поносни – и  све јачом интеракцијом између редакције магазина и наших читалаца, који својим афирмативним коментарима, сугестијама и критикама неретко и сами намећу избор тема које ће магазин да обрађује. Такво искуство даје нам разлог за оптимизам и наводи нас на закључак да  постоји значајан део Србије који још увек мисли својом главом и ни по коју цену не пристаје на сервиране и наменске „истине“ домаћих, медијских мејнстрим гебелса.

Културна и уметничка сцена у Новом Саду, па и Војводини уопште, „сликана“ је и обликована расположењем и поетиком која инсистира на изразито прозападно и анационално оријентисаним погледима и систему вредности? Како то објашњавате?
Заиста је све тако као што кажете. У Војводини се, путем широке политичко-пропагандне лоботомије, уз нескривену подршку и „благослов“ владајуће политичке клике, ради на војвођанизацији свеукупних друштвених аспеката живота, па тако ни култура, ни уметност нису и не могу да буду „поштеђене“. Култура и уметност су – јасно је друштвеним инжењерима који „оперишу“ на овом простору – изузетно  битне карике и компоненте у поступку брисања једног, у овом случају српског, и устоличавању другог, новог и све актуелнијег, тзв. „војвођанског идентитета“. На овим просторима је на делу отворени „друштвени инжењеринг“, који се састоји у планском и дугорочном преобликовању свести грађана Војводине и то с акцентом на већински српски народ као главну мету „инжењера“, а у шта су директно или индиректно укључене практично све релевантне покрајинске институције политичког и културног карактера. Крајњи циљ се састоји у транзицији идентитета, као и у стварању потенцијалних предуслова да војвођански идентитет добије своју надоградњу у облику неке нове војвођанске нације једног дана. Пројекат „војвођанизације“ је у својој суштини антисрпски. Занимљиво је да војвођанизација не брише, нити задире у идентитете осталих националних заједница који живе у Војводини. Због свега наведеног, сматрам да је потребан озбиљан и што хитнији ангажман српске интелектуалне елите у Војводини, како би се афирмацијом и промоцијом здравих духовних (православних), традиционалних и културних вредности српског народа свим овим погубним трендовима – док још има времена за то – стало на пут.

Вратимо се Новом Саду и Војводини чији се страначки и политички живот разликује од престоничког, као и од страначко-политичког догађања  у „остатку“ Србије. Ви сте у странци  Нова Србија, како Ваша странка дефинише одговоре на питања која су у овом тренутку за земљу судбоносна, између осталог и на Косово и ЕУ интеграције?
Као функционер Нове Србије у Новом Саду окренут сам првенствено изазовима са којима се странка сусреће на нивоу Новог Сада и у оквиру покрајине. О каквим изазовима је реч, могли сте лако да закључите из свих претходних одговора. Вероватно да сте и сами упознати да ситуација овде није нимало сјајна – иако је тако можда представљају – и то како у вези питања очувања идентитета већинског српског народа, тако и у вези са све неизвеснијим економским стандардом и егзистенцијом свих наших грађана широм Војводине. За такво стање у Новом Саду и Војводини, које је, практично, слика и прилика целе Србије, можемо да захвалимо способности актуелне власти у Новом Саду и Војводини, под којом и због које данас више мало шта функционише и послује.
У вези са питањем Европске уније, ми из Нове Србије имамо потпуно јасан и трезвен став. На ЕУ треба гледати као на евентуалну станицу на путу развоја Србије и српског друштва, а никако као на једини и искључиви циљ. Једини циљ може мора да буде препород посрнуле Србије, општи „васкрс“ српског народа и свих осталих грађана који живе у нашој земљи.
Јер коме данас треба оваква уништена, неуређена и слаба Србија која под оваквом влашћу није у стању да брине о својим грађанима и заборавља свој народ када му је најтеже. Космет је био, јесте и биће неодвојиви део Србије, и у вези са тим не сме бити двоумљења, и нико не може да тражи од Србије да се одрекне дела своје територије. Не постоје довољно вредне компензације за Косово и Метохију. Нису то ни кандидатуре, а ни чланство у ЕУ. Нова и другачија власт која ће доћи треба да буде оштра и изричита, да истраје у очувању својих националних интереса и интереса свог народа који живи на  Космету, колико год да се то некоме у иностранству свиђало или не. Јер, ако сами себи не будемо помогли, тешко да ће нам било ко, у оваквом, постојећем међународном окружењу, на било који начин помоћи. У то смо се већ уверили толико пута до сада. А кандидатура? Шта с њом?  Србија, уз дужно поштовање свих других, не треба да чека Годоа. Када изградимо и ојачамо земљу биће нам потпуно свеједно да ли ћемо и када ћемо да добијемо „фамозну“ кандидатуру. Како данас стоје ствари у Европи, лако је могуће да кроз неко време ни статус кандидата, ни чланство не буду више никаква привилегија, престиж или бенефит.

[/restrictedarea]

5 коментара

  1. Avatar

    srbija izgleda ide u smeru prema beogradu sto moze da se pretvori u tarabicevu sljivu,kojem broj stanovnika raste dok ostali,sudeci po popisu imaju drasticno smanjenje i to sve na nekom putu u EU,vojvodjanska elita nece imati kime da vlada ako se tako nastavi pa je krenula otvoreno i to djonom,narod se ne sukobljava nego elite

  2. Avatar

    BARANJA JE OTRGNUTA OD SRPSKE CELINE,TO JE POČETAK RASTAKANJA
    SRBIJE.OD SREMA OTKINULI DOBAR KOMAD SA VUKOVAROM,TO DELO ĐILASA
    I VESELINOVA KRČME SRPSVO KAO DA IM JE TO OČEVINA.OD OSEKA DO
    BEOGRADA PEŠKE DA IDEŠ NEMORAŠ PROĆI KROZ HRVATSKO SELO BILO JE
    PONEKO NEMAČKO A NAJVIŠE U ZEMUNU I OSEKU.TO ZNAM JER SAM TU ROĐEN.

  3. Avatar

    Према Уставу Србије службено писмо је српска ћирилица а у Војводини где је већина Срба уведена латиница. Што бре те војвођанске демократе не расписаше референдум за тако нешто? Друго, откуд војвођанске дипломате у Бриселу у то у објекту амбасаде Србије? Ако хоће своје представништво недипломатског профила тј економског карактера нека га и плате из свог шлајпика а не да после имамо још једну сукцесију око тек купљене зграде Српске амбасаде.

  4. Avatar
    Верољуб

    Сопствен народ даје сопственом народу аутономију на једном делу сопствене државе.Страшно

  5. Avatar

    СЛОБОДНИ МЕДИЈИ су основни услов СЛОБОДЕ – Србији су неопходне слободне дневне новине и слободна ТВ станица са националном фрекфенцијом – има ли у Србији и у свету СРБА који то могу да ураде и народу пласирају истину за спас СРБИЈЕ ….БОЖЕ ПОМОЗИ НАРОДУ СРПСКОМ И ЦЕЛОЈ СРБИЈИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *