Србија 2011.

Пише Миодраг Зарковић

Десет догађаја који су обележили протеклу годину у Србији

1.

Косметска алтернатива – од 25. јула, па надаље

Да Косово можда и може да изађе из Србије, али да Србија никада не може да изађе из Косова, постало је јасно оног часа када је Хашим Тачи на једина два прелаза која не контролише, Јариње и Брњак, послао своје специјалце. У року од неколико часова, Срби са северног дела окупиране покрајине поставили су барикаде и њима блокирали КФОР-ова и ЕУЛЕКС-ова возила, која су до тада на све могуће начине помагала Тачијеве командосе. Испоставило се, на изненађење многих, да је јавност у целој Србији и даље осетљива на питање Косова и Метохије, иако су нас небројени анкетари годинама уназад уверавали да је становништво масовно дигло руке од отете територије; централна Србија, руку на срце, није се претргла у помагању земљака са југа, али је ипак створена атмосфера у којој квислиншка политика режима Бориса Тадића никада није била видљивија. И никада погубљенија: час подржавају барикаде, час позивају на њихово уклањање, па онда Вук Јеремић прича једно, па Борко Стефановић нешто сасвим друго, па Тадић нешто скроз десето, а на крају све зачини портпарол Владе Миливоје Михајловић… Овдашњи дужебрижници, навикли да сеире над сваком српском муком, покушали су да искористе почетни метеж не би ли нас убедили како су Срби паљењем пункта на Јарињу још једном „послали лошу слику у свет“. Исто су покушавали и касније, па смо тако на Космету имали јединствену прилику да слушамо како је један народ, обичан народ, напао до зуба наоружане војнике најагресивније армаде у историји! Али данас, безмало пола године касније, док се кризи на северу Космета још увек и не назире решење, јасно је да су косметски Срби првенствено послали слику о себи у Србију. Да су подсетили можда и превише опуштену браћу из централне Србије: још смо живи!

2.

Хапшење Ратка Младића – 26. мај

Једва је објашњиво то да су српска „гласила“ много више „знала“ и јављала о Ратку Младићу док је он био у бекству, него сада, када се налази у притвору Хашког трибунала, где је муњевито послат пошто је крајем маја ухапшен у селу Лазарево, крај Зрењанина. Пре него што је ухваћен, београдска штампа је редовно писала о њему и његовом кретању – те виђен је на стадиону, те примећен је у касарни, те био је у тој и тој болници – што им је све дојављивала, са сулудом увереношћу, најпознатија светска гатара и врачара Карла дел Понте, а касније и њен наследник Серж Брамерц. Данас, нико више и не помиње остарелог и од свих остављеног генерала. Нити се износе појединости оптужнице која га терети за све оно за шта га терети и, рецимо, Анђелина Џоли и Ричард Гир, па да јавност процени колико је та оптужница утемељена, а колико представља политички фетиш вашингтонске ратне пропаганде. Нити се нарочито пажљиво прате припреме за суђење. Што ће рећи, о ратном команданту Републике Српске влада мук, изузев тога што дежурне нарикаче до изнемоглости понављају пресуду, одавно донету против сваке српске руке која је узела пушку деведесетих. За последњих 16 година, испада, о Ратку Младићу се веродостојно извештавало само оних неколико дана што их је провео у београдском притвору, пре него су га изручили: а извештавало се о најбаналнијим, недостојним ситницама генераловог тамновања, које је дресираним извештачима сервирао последњи који је то смео да ради, превише вулгарни и превише брбљиви Бруно Векарић. Сходно томе, јако се мало зна и о епилогу јединог протестног скупа поводом Младићевог хапшења, оног што га је организовала Српска радикална странка, а који је завршен бруталним премлаћивањем демонстраната од стране никада нервозније полиције: гласила су тада прећутала полицијску свирепост; иста та гласила су, који месец касније, јављала да су, замислите, косметски Срби напали КФОР.

3.

Хапшење Горана Хаџића – 20. јул

Чим је ухапшен и испоручен, Ратко Младић престао је да буде помињан као главни услов за наставак и напредак европских интеграција Србије. А уместо њега, као услов је био испостављен последњи преостали хашки бегунац Горан Хаџић. Режим Бориса Тадића је, међутим, летос био зацртао себи да уклони све препреке које ометају Милицу Делевић, па је два месеца после Младића предао Хагу и Хаџића, ухапшеног на Фрушкој Гори. И Вашингтон и Брисел више нису имали хашких услова за Београд. Али је, непуну недељу касније, Хашим Тачи у дослуху са Вашингтоном и Бриселом послао своје специјалце на Јариње и Брњак.

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну