Srbija 2011.

Piše Miodrag Zarković

Deset događaja koji su obeležili proteklu godinu u Srbiji

 

1.

Kosmetska alternativa – od 25. jula, pa nadalje

Da Kosovo možda i može da izađe iz Srbije, ali da Srbija nikada ne može da izađe iz Kosova, postalo je jasno onog časa kada je Hašim Tači na jedina dva prelaza koja ne kontroliše, Jarinje i Brnjak, poslao svoje specijalce. U roku od nekoliko časova, Srbi sa severnog dela okupirane pokrajine postavili su barikade i njima blokirali KFOR-ova i EULEKS-ova vozila, koja su do tada na sve moguće načine pomagala Tačijeve komandose. Ispostavilo se, na iznenađenje mnogih, da je javnost u celoj Srbiji i dalje osetljiva na pitanje Kosova i Metohije, iako su nas nebrojeni anketari godinama unazad uveravali da je stanovništvo masovno diglo ruke od otete teritorije; centralna Srbija, ruku na srce, nije se pretrgla u pomaganju zemljaka sa juga, ali je ipak stvorena atmosfera u kojoj kvislinška politika režima Borisa Tadića nikada nije bila vidljivija. I nikada pogubljenija: čas podržavaju barikade, čas pozivaju na njihovo uklanjanje, pa onda Vuk Jeremić priča jedno, pa Borko Stefanović nešto sasvim drugo, pa Tadić nešto skroz deseto, a na kraju sve začini portparol Vlade Milivoje Mihajlović… Ovdašnji dužebrižnici, navikli da seire nad svakom srpskom mukom, pokušali su da iskoriste početni metež ne bi li nas ubedili kako su Srbi paljenjem punkta na Jarinju još jednom „poslali lošu sliku u svet“. Isto su pokušavali i kasnije, pa smo tako na Kosmetu imali jedinstvenu priliku da slušamo kako je jedan narod, običan narod, napao do zuba naoružane vojnike najagresivnije armade u istoriji! Ali danas, bezmalo pola godine kasnije, dok se krizi na severu Kosmeta još uvek i ne nazire rešenje, jasno je da su kosmetski Srbi prvenstveno poslali sliku o sebi u Srbiju. Da su podsetili možda i previše opuštenu braću iz centralne Srbije: još smo živi!

2.

Hapšenje Ratka Mladića – 26. maj

Jedva je objašnjivo to da su srpska „glasila“ mnogo više „znala“ i javljala o Ratku Mladiću dok je on bio u bekstvu, nego sada, kada se nalazi u pritvoru Haškog tribunala, gde je munjevito poslat pošto je krajem maja uhapšen u selu Lazarevo, kraj Zrenjanina. Pre nego što je uhvaćen, beogradska štampa je redovno pisala o njemu i njegovom kretanju – te viđen je na stadionu, te primećen je u kasarni, te bio je u toj i toj bolnici – što im je sve dojavljivala, sa suludom uverenošću, najpoznatija svetska gatara i vračara Karla del Ponte, a kasnije i njen naslednik Serž Bramerc. Danas, niko više i ne pominje ostarelog i od svih ostavljenog generala. Niti se iznose pojedinosti optužnice koja ga tereti za sve ono za šta ga tereti i, recimo, Anđelina Džoli i Ričard Gir, pa da javnost proceni koliko je ta optužnica utemeljena, a koliko predstavlja politički fetiš vašingtonske ratne propagande. Niti se naročito pažljivo prate pripreme za suđenje. Što će reći, o ratnom komandantu Republike Srpske vlada muk, izuzev toga što dežurne narikače do iznemoglosti ponavljaju presudu, odavno donetu protiv svake srpske ruke koja je uzela pušku devedesetih. Za poslednjih 16 godina, ispada, o Ratku Mladiću se verodostojno izveštavalo samo onih nekoliko dana što ih je proveo u beogradskom pritvoru, pre nego su ga izručili: a izveštavalo se o najbanalnijim, nedostojnim sitnicama generalovog tamnovanja, koje je dresiranim izveštačima servirao poslednji koji je to smeo da radi, previše vulgarni i previše brbljivi Bruno Vekarić. Shodno tome, jako se malo zna i o epilogu jedinog protestnog skupa povodom Mladićevog hapšenja, onog što ga je organizovala Srpska radikalna stranka, a koji je završen brutalnim premlaćivanjem demonstranata od strane nikada nervoznije policije: glasila su tada prećutala policijsku svirepost; ista ta glasila su, koji mesec kasnije, javljala da su, zamislite, kosmetski Srbi napali KFOR.

3.

Hapšenje Gorana Hadžića – 20. jul

Čim je uhapšen i isporučen, Ratko Mladić prestao je da bude pominjan kao glavni uslov za nastavak i napredak evropskih integracija Srbije. A umesto njega, kao uslov je bio ispostavljen poslednji preostali haški begunac Goran Hadžić. Režim Borisa Tadića je, međutim, letos bio zacrtao sebi da ukloni sve prepreke koje ometaju Milicu Delević, pa je dva meseca posle Mladića predao Hagu i Hadžića, uhapšenog na Fruškoj Gori. I Vašington i Brisel više nisu imali haških uslova za Beograd. Ali je, nepunu nedelju kasnije, Hašim Tači u dosluhu sa Vašingtonom i Briselom poslao svoje specijalce na Jarinje i Brnjak.

[restrictedarea]

4.

Odbijena kandidatura za kandidaturu – 9. decembar

Šta bismo dobili, ako išta, da je prihvaćena kandidatura Srbije za članstvo u Evropskoj uniji, Bog sveti zna. A šta smo dobili time što je kandidatura odbijena, znamo odlično: ostavku Božidara Đelića. Jes` da je to premala nadoknada za svu količinu demagogije, obmane, prevare, zatupaste osionosti i beskrupuloznosti koju je ovaj nabeđeni stručnjak uneo u srpsko društvo (jedina bi pravda bila da Đelić provede ostatak života na njegovom čuvenom „tetkinom kauču“), ali u ovo smutno vreme razne sitnice mogu da usreće ljude. U svakom slučaju, ko je na pameti imao tri prethodno nabrojane stavke, nikako nije mogao da bude iznenađen istorijski uobičajenim „ne“ Angele Merkel: Nemci već stotinak godina i nemaju drugi odgovor za Srbe.

5.

Štrajk Tomislava Nikolića – 16. april

Dotog dana, verovalo se da izmučenu srpsku javnost više ništa ne može da prodrma, a kamoli potrese. Ali, Tomislav Nikolić je uspeo u tome. Onog časa kada je na mitingu Srpske napredne stranke okupljenim demonstrantima rekao da je prestao da uzima i hranu i vodu, kao da je cela Srbija bila zatečena, što je samo po sebi bio priličan uspeh. Ispostavilo se, kasnije, da neko ipak nije bio zatečen. Ako je verovati kuloarskim pričama, lider jedne vladajuće stranke uopšte nije bio iznenađen Nikolićevim štrajkom: naprotiv, on ga je i nagovorio na to, obećavši mu, navodno, da će srušiti Vladu pre nego što lider „naprednjaka“ propisno i ogladni. S obzirom na to šta je sve ovaj lider do sada uspeo da obeća i izneveri, koga je sve preveo žednog preko vode, zaista je začuđujuće ako mu je Nikolić istinski poverovao. Začuđujuće je i da srpski mediji masovno nisu poverovali Nikoliću da stvarno štrajkuje. Istini za volji, njegovo ponašanje za vreme štrajka jeste podstrekivalo mnoge sumnje, isto kao i nevešta pravdanja Nikolićevih najbližih saradnika… Ali, naprasna „kuraž“ srpskih medija mogla bi da izazove čak i veći šok nego Nikolićevo štrajkovanje. Isti ti mediji koji su se naslađivali Nikolićevim nesmotrenostima, nikada nisu postavili bilo kakvo, makar provokativno pitanje vladajućim, evromiljeničkim stranačkim prvacima.

6.

NATO konferencija u Beogradu – 13. i 14. jun

Neko ko je rođen pod NATO bombama 1999. godine – pod uslovom, dakle, da su projektili promašili porodilište sa okolinom – proteklog je leta ulazio u pubertet. Što će reći, počeo je da sazreva. Da li su sazreli i odnosi Srbije sa najsmrtonosnijim vojnim savezom u istoriji? Pa, ne baš. Dvanaest godina je malo za takve traume da zacele, a pogotovo ako se u tih dvanaest godina nastavlja iživljavanje NATO-a nad Srbijom, samo u političkom smislu. Letošnji skup NATO rukovodstva, tačnije, njihov tradicionalni susret sa „prijateljskim“ državama (prisustvo ruske delegacije mnogi su neuverljivo koristili kao dokaz da to ipak nije čisto NATO-ov skup), protekao je bez masovnijih protesta. Ali, Srbija je ovo. Ćutanje je u našem slučaju vrlo retko znak odobravanja. Još je knjaz Miloš bio svestan toga.

7.

Peticija protiv progona Koštunice – 17. mart

Ne radi se ovde samo o bivšem premijeru Vojislavu Koštunici, u čiju je odbranu stalo na stotine uglednih javnih ličnosti, čak i onih koji nisu naročito bliski njemu ili njegovoj stranki. Ovde se, naime, radi o večitom adutu drugosrbijanske klike, o njihovoj tapiji na „utvrđivaču“ nečega što oni nazivaju „političkom pozadinom“ ubistva Zorana Đinđića. Oni, koji ne smeju ni da pomenu političku pozadinu bombardovanja Srbije, ili otimanja Kosmeta, ili nerazjašnjene smrti ćerke Ratka Mladića, ili pogroma od 17. marta 2004, ili „Oluje“ i „Bljeska“, ili streljanja Srba u Sarajevu početkom bosanskog rata…oni, dakle, što beže od političke pozadine u svim ovim slučajevima, ne vade iz usta „političku pozadinu“ atentata na Đinđića. Štaviše, tom „političkom pozadinom“ terorišu vaskoliku srpsku javnost već osam i po godina. Peticija protiv klevetanja Koštunice, mada zakasnela, ipak je uspela u velikoj meri da ućutka „političke pozadince“, i barem joj na tome hvala.

8.

Koncerti Dina Merlina – 25. do 27. novembra

Dugotrajno političko propadanje neminovno ima posledice na sve slojeve društva, pa i na kulturu. Pogotovo na kulturu. Koncerti Dina Merlina podsetili su nas na tu uzročnoposledičnu vezu: osvedočeni sarajevski etno-pop ratnohuškač tri uzastopne večeri je pevušio svoje priproste hitiće pred prepunom „Beogradskom arenom“, što nije samo politički, već i kulturni sunovrat. Ukratko, nikada veći srbomrzac nije pokupio toliko mnogo novca od toliko brojnih Srba za toliko ispraznu zabavu.

9.

Rekonstrukcija Vlade – mart/februar

Kakva Vlada, takva i rekonstrukcija: nebitna. U državi kojom, kako nedavno reče hrabri Ljubiša Milanović, protivzakonito vlada predsednički kabinet, a Vlada služi samo tome da opozicija ne bi mogla da je formira, rekonstrukcija takve Vlade može da bude udarna vest jedino u strogo kontrolisanim glasilima. Treba li podsećati da su je beogradska glasila upravo tako i ispratila?! Elem, u novom sastavu, potvrđenom u Skupštini, 14. marta, sa 129 glasova „za“, Vlada ima 17 ministarstava i 21 člana. Prava rekonstrukcija se, međutim, dogodila mesec dana ranije, kada je Mirko Cvetković (?!) 14. februara smenio Mlađana Dinkića, koji je, da čudo bude veće, smenu prihvatio mirno.

10.

Srbija do Vikiliksa – avgust/septembar

Sve što ste jedva čekali da znate, i još nestrpljivije vrebali priliku da pitate, o srpskoj političkoj sceni, javio vam je „Vikiliks“ tokom avgusta i novembra, objavljujući gro diplomatskih depeša vezanih za Srbiju i Balkan. U tim depešama mogli ste da ispratite raznorazne vratolomije „demokratskih“ vlasti za proteklih 11 godina, koliko već traje ova vladavina naroda u kojoj se jedino ništa ne pita – narod. Naročito su slikoviti sastanci američkih diplomata sa prvacima Tadićevog režima, čija svojstvena nabusitost i drskost netragom nestaju čim sednu naspram kakvog stranog činovnika. Kao svojevrsni zapisnici sa tih sastanaka, depeše pružaju jedinstven uvid u jedinstvenu spoljnu politiku, u kojoj predsednik jedne načelno suverene države i njeni ministri sa spokojem đaka-prvaka primaju naređenja velikog prekoatlantskog brata. Do tih depeša ste, inače, mogli da dođete samo na tri načina: 1) da sami lutate po internet prostranstvima i čitate ih u originalu; 2) da pratite redovne osvrte „Pečata“ na skandalozna saznanja iz diplomatskih prepiski; 3) da pročitate knjigu Nikole Vrzića o Vikiliksovim otkrićima, do sada jedinu u regionu (a verovatno i šire) koja se bavi senzacionalnim depešama. Ostala štampana i elektronska izdanja, koje narod od milošte i dalje zove „glasilima“ iliti „medijima“, spremno su prećutali svaku i jednu srpsku zagonetku rešenu na Vikiliksu.

[/restrictedarea]