Почетна / Друштво / Реформом против безбедности

Реформом против безбедности

Пише Угљеша Мрдић

„Печат“ истражује чему воде нове реформе сектора безбедности Србије и у којој мери челници и високи функционери државе Србије гледају искључиво личне, а не државне и националне интересе, и да ли се, и како злоупотребљава Савет за националну безбедност

Ако узмемо у обзир територијалну угроженост Републике Србије и све безбедносне ризике и терористичке претње, наша држава одавно није била у тежој ситуацији.
Да би свака држава у свету била спремна за одбрану од спољних и унутрашњих непријатеља требало би да има јак и добро урађен сектор безбедности, то јест војску, полицију и све безбедносно-обавештајне службе.

ЛИЧНИ ИНТЕРЕСИ
Реформа сектора безбедности представља, како у теоријском, тако и у практичном смислу, један од најизазовнијих концепата савремених студија безбедности. У теоријском смислу концепт реформе сектора безбедности пружа аналитички оквир за разумевање система безбедности. У практичном погледу, реформа сектора безбедности све више обележава једну од кључних области јавне политике, посебно у постконфликтним и постауторитарним друштвима.
У тренутку када је угрожен територијални интегритет Републике Србије, када западне силе уз помоћ албанских терориста и међународне заједнице чине све да би отцепили јужну српску покрајину Косово и Метохију од наше државе, када стране службе вршљају на нашој територији, када прете да смо сведоци великих безбедносних и терористичких ризика у Рашкој области и у Војводини, челници Војске Србије, као и много пута у нашој новијој историји, размишљају искључиво о личним интересима, добрим положајима и исплативом одласку у пензију.
Било је питање времена када ће нам из Брисела стићи такав апсурдан захтев да са нелегалном државом Косовом размењујемо обавештајне податке.
Према речима некадашњег генерала Војно-безбедносне агенције Момира Стојановића западне земље имају своје људе у нашем безбедносном систему.
„Није тајна да у нашим институцијама постоје канцеларије многих страних тајних служби, као што је немачки БНД, ЦИА или МИ6. Плашим се да су те службе толико инволвиране да угрожавају наше виталне националне интересе. Од свих стандарда које нам постављају као услов, овај је најосетљивији. То је један од низа корака ка томе да косовске институције дођу у међународне форуме. Индикативно је да нам тај захтев, да безбедносно сарађујемо са Косовом, долази одмах пошто је, како то они виде, решено стање на прелазима Јариње и Брњак. Кажем, то они виде решеним, али је питање времена када ће Срби севера опет поставити препреке на путеве. А лепо би волели да знају ко то и где спрема. Дакле, чим један испунимо, стижу нови услови, нове уцене, и то би паметним и државотворно одговорним људима требало да буде поука, али ми нисмо те среће да нас такви воде. Не смемо да пристанемо на захтев да имамо регионалну безбедносну сарадњу са Косовом. Сматрам да се неће стати на томе. Једноставно, Србија се сама подметнула да буде условљавана званичном политиком да жели кандидатуру за ЕУ по сваку цену. У САД-у, на пример, амерички председник може без дозволе судова да тајно и неограничено одобрава прислушкивање свакога. Да ли ми имамо такве регулативе? Немамо, а да ли је угрожена безбедност наше земље по било којем питању? Очигледно, јесте. Дакле, они притиском даље разграђују ионако разграђен систем безбедности у нашој земљи, чак бих се усудио да тврдим да су наше безбедносне службе неефикасне, кадровски ослабљене, функционално дезоријентисане и потпуно под страном контролом“, каже за „Печат“ Момир Стојановић.
Министар одбране Драган Шутановац изјавио је средином новембра у Нишу да је најзначајнији резултат реформи у Војсци Србије њена професионализација и поверење код грађана.
„Војска заузима водеће место међу државним органима и, уз цркву, ужива највеће поверење грађана“, рекао је Шутановац на централној прослави вида копнене војске и рода пешадије.
Међутим чињенице и реформе које спроводи Влада Србије говоре другачије.
У свакој иоле развијеној земљи у свету, која држи до себе и свог државног и националног интереса, када прете велики безбедносни ризици и стране силе чине све да одузму на нелегалан начин 15 одсто територије, војни врх треба јачати, а не због квазиреформи из године у годину вршити турбуленције у Генералштабу.
Председник Србије Борис Тадић донео је прошле недеље указ о постављењу генерал потпуковника Љубише Диковића за начелника Генералштаба Војске Србије.
За директора (главног инспектора) Инспектората одбране Министарства одбране
постављен је генерал-потпуковник Александар Живковић, за команданта Копнене војске бригадни генерал Милан Мојсиловић, а за начелника Управе за људске ресурсе (Ј-1) Генералштаба Војске Србије пуковник речних јединица Петар Бошковић.
У чин генерал-мајора унапређен је бригадни генерал Данко Јовановић, у чин бригадног генерала пуковници Васо Грујић, Дејан Јанковић и Маријан Новаковић.
Ванредно у чин генерал-мајора унапређен је бригадни генерал Милан Мојсиловић, а у чин бригадног генерала пуковници Миломир Тодоровић и Миодраг Чолић, наводи се у саопштењу Прес службе председника Републике.
Сви набројани су људи од поверења председника Републике, а колико су способни да професионално обављају своју дужност и да се одбране од политичких притисака актуелне власти показаће време.
Да се нешто дешава у кадровским померањима у војном врху могло се наслутити када је на сајту ВС-а објављена информација о пензионисању начелника Управе за оперативне послове Генералштаба генерал-мајора Драгана Колунџије. Било је то мало изненађење, јер је он приликом ранијих промена у врху редовно међу познаваоцима прилика помињан као будући начелник Генералштаба.
Одлазећи начелник Генералштаба генерал Милоје Милетић ову дужност обављао је три године, а на њу је дошао са места заменика начелника. Током његовог мандата завршен је процес професионализације, а војска се интензивније ангажовала у међународним вежбама и мировним мисијама.
Померања у војном врху почела су још у фебруару када је указом председника Србије тадашњи бригадни генерал Младен Бјелица унапређен у чин генерал-мајора и именован на функцију заменика начелника Генералштаба. Његов претходник на тој функцији генерал-потпуковник Младен Ћирковић је пензионисан.
Занимљиво је да се Ћирковић, цењен међу војницима због ратног искуства на Космету, али и официр који је одржавао добре односе са КФОР-ом, и после пензионисања у цивилном оделу појављивао уз војни врх приликом обиласка јединица на југу Србије.

[restrictedarea]

БЕЗ КАДРОВА ИЗ ДЕВЕДЕСЕТИХ…
Западним силама не одговара да у војном и полицијском врху буде било ко, ко се истакао за време одбране наше земље током деведесетих година, као и приликом обрачуна са албанским терористима у Копненој зони безбедности почетком овог века.
Наводи се да ће за неколико година начелник Генералштаба и први човек Војске Србије бити Милан Мојсиловић, заменик команданта здружене оперативне команде, који ће имати задатак да Србију уведе у НАТО.
И на све наведено челници Министарства одбране и Војске наводе да је „тренутна безбедносна ситуација у Србији и региону релативно стабилна и да и даље постоје одређени ризици, пре свега на КиМ, а делимично и на југу Србије и у Рашкој области, али њихова природа није таква да би се решавали војним путем“.
Да ова власт мисли добро Србији, поштовала би сопствени Устав и одлуке Скупштине и Владе Србије из претходних година. Једна од њих је и одлука о оснивању Савета за националну безбедност Републике Србије, који би требало да заједно са основаним Бироом за координацију рада служби безбедности обавља одређене послове и задатке из области националне безбедности.

КО РУКОВОДИ САВЕТОМ ЗА НАЦИОНАЛНУ БЕЗБЕДНОСТ?
Подсетимо, да је на основу члана 43. став 1. Закона о Влади („Службени гласник РС“, бр. 55/05 и 71/05-исправка), члана 62. Закона о државној управи („Службени гласник РС“, број 79/05), а у вези с чланом 112. став 2. и чланом 123. тачка 5. Устава Републике Србије, Влада Србије 31. маја 2007. године донела одлуку коју је потписао потпредседник Владе Божидар Ђелић о „Савету за националну безбедност Републике Србије“.
Овом одлуком основан је Савет за националну безбедност Републике Србије (у даљем тексту: Савет), уређују његов делокруг и састав, сазивање његових седница и председавање њима.
Одлуком се оснива и Биро за координацију рада служби безбедности (у даљем тексту: Биро за координацију) и уређују друга питања која су значајна за рад Савета.
У одлуци стоји: „Савет је тело Републике Србије које обавља одређене послове и задатке из области националне безбедности. Савет се стара о националној безбедности тако што:
– разматра питања из области одбране, унутрашњих послова и рада Војне службе безбедности у Министарству одбране, Војно-обавештајне службе у Министарству одбране и Безбедносно-информативне агенције (у даљем тексту: службе безбедности);
– разматра међусобну сарадњу органа надлежних за одбрану, органа надлежних за унутрашње послове и служби безбедности и њихову сарадњу с другим надлежним државним органима, као и сарадњу са органима и службама безбедности страних држава и међународних организација;
– предлаже надлежним државним органима мере за унапређење националне безбедности;
– разматра предлоге за унапређење националне безбедности које му упућују органи надлежни за одбрану, органи надлежни за унутрашње послове, службе безбедности и други надлежни државни органи;
– разматра питања из делокруга органа државне управе, аутономних покрајина, општина, градова и града Београда која су значајна за националну безбедност;
– разматра и друга питања која су значајна за националну безбедност.
Савет усмерава и усклађује рад служби безбедности тако што:
– разматра обавештајно-безбедносне процене и доноси закључке којима одређује приоритете и начине заштите и усмерава остваривање националних интереса који се спроводе путем обавештајно-безбедносне делатности;
– доноси закључке у вези с радом служби безбедности и Бироа за координацију;
– доноси закључке којима усмерава и усклађује рад служби безбедности;
– доноси закључке којима усмерава сарадњу служби безбедности са службама безбедности страних држава и међународних организација;
– доноси закључке којима усклађује делатности државних органа које су посвећене међународној сарадњи у области националне безбедности и одбране;
– прати извршење закључака које је донео;
– даје мишљења о предлозима годишњих и средњорочних планова рада служби безбедности;
– даје мишљења Влади о предлозима буџета служби безбедности и прати како службе безбедности троше одобрена буџетска средства;
– даје мишљење Влади о предлогу за постављење и разрешење руководилаца служби безбедности.
Савет се стара о усаглашеној примени прописа и стандарда за заштиту података о личности, као и других прописа којима се штите људска права која могу да буду угрожена разменом информација или другим оперативним радњама.
Најодговорнији за безбедносну ситуацију у Србији је Савет за националну безбедност. Списак чланова Савета се ретко помене у медијима, а још ређе критикује.
Чланови Савета су председник Републике Борис Тадић, председник Владе Мирко Цветковић, министар одбране Драган Шутановац, министар унутрашњих послова Ивица Дачић, министар правде Снежана Маловић, начелник Генералштаба Војске Србије Љубиша Диковић, директор Безбедносно-информативне агенције Саша Вукадиновић, руководилац Војне службе безбедности у Министарству одбране Светко Ковач и руководилац Војно-обавештајне службе у Министарству одбране Драган Владисављевић.
Савет има секретара Савета Миодрага Микија Ракића, који учествује у раду Савета без права одлучивања. Секретар Савета стара се о извршењу закључака Савета и обавља друге послове који су одређени пословником и другим актима Савета.
Шеф Кабинета председника Републике Миодраг Ракић по положају је секретар Савета.
Седницу Савета сазива председник Републике. Предлог дневног реда седнице утврђују председник Републике и председник Владе. Седници Савета председава председник Републике, а ако је он спречен – председник Владе. Закључке и друге акте Савета потписује председник Републике. Седнице Савета одржавају се по потреби, а најмање једном у три месеца. О тим седницама јавност Србије не зна готово ништа, јер све почиње и све се завршава у Кабинету председника Републике.
Председник Републике може, на своју иницијативу или на иницијативу члана Савета, позвати на седнице Савета руководиоце других државних органа и институција и друга лица која нису чланови Савета. Савет доноси пословник о свом раду. Пословником Савета уређује се начин на који се обављају административни и технички послови за Савет.
Биро за координацију оперативно усклађује рад служби безбедности и извршава закључке Савета о питањима из своје надлежности.
Биро за координацију посебно:
– утврђује задатке који се извршавају оперативним усклађивањем делатности служби безбедности и служби безбедности и других државних органа и с тим у вези координира њихове активности;
– утврђује начин оперативног усклађивања у појединим случајевима;
– оснива мешовите радне групе за оперативне задатке који се извршавају оперативним усклађивањем делатности и утврђује њихове задатке;
– анализира резултате оперативног усклађивања и о томе по потреби извештава Савет, а најмање једном у шест месеци.
Рад Бироа за координацију подробније се уређује Пословником Савета.
Биро за координацију чине руководиоци служби безбедности и секретар Савета Миодраг Ракић.
У раду Бироа за координацију могу по позиву и без права одлучивања да учествују:
– представници Министарства спољних послова који руководе Службом за истраживање и документацију и Службом безбедности;
– директор полиције и начелници управа полиције;
– Републички јавни тужилац;
– директор Управе царине;
– руководиоци других државних органа, организација и институција.
Надлежни државни органи дужни су да у складу са својим Уставним и законским положајем сарађују са Саветом у питањима из надлежности Савета, а пре свега у извршењу закључака Савета. Ако надлежни државни орган не сарађује са Саветом или не извршава закључке Савета, секретар Савета Миодраг Ракић о томе, без одлагања, обавештава Савет, који у том случају може позвати руководиоца државног органа да предузме све мере које су предвиђене законом да би државни орган успоставио сарадњу са Саветом или извршио закључак Савета.
Средства за рад Савета обезбеђују се у буџету Републике Србије.
Поставља се питање ради ли Савет свој посао или само спроводи налоге и захтеве председника Републике и његовог Кабинета на Андрићевом венцу у Београду…
Да ли у опис радног места људи из Савета, а нарочито Миодрага Ракића, спада и „рад“ са опозицијом и да ли је прекинута пракса да се безбедносне структуре или функционери мешају у рад опозиционих политичких странака? Да ли се у циљу државне безбедности координира  сарадња  опозиционих са владајућим странкама, са тајкунима оданим режиму и конфинирано одобравање њихових пословних захвата, укључујући, рецимо, и оне о куповини највећих новинских кућа, попут „Политике“ и „Новости“ или, пак, застрашују и на разне друге начине осујећују оне који другачије мисле? Да ли у безбедносне координације спада и  контрола медија и политичко-приватна контрола јавних предузећа?

УТИЦАЈ СТРАНИХ СИЛА
Међутим, под утицајем страних сила, првенствено САД-а, у држави Србији полако се примењује амерички модел који су већ примениле одређене европске земље, које важе за америчке сателите. Наиме, реч је о концепту да се у Србији у наредном периоду Министарство одбране, Министарство унутрашњих послова и безбедносне службе интегришу у једну државну институцију, то јест једно министарство.
После тога би уследило смањење броја припадника војске, полиције и припадника БИА, ВБА и ВОА.
Уз све то помажу и западни кадрови у Министарству одбране и Војсци Србије, они и те како користе „вирус Г“ који годинама влада нашом Војском. „Вирус Г“ или „Вирус генерал“ значи да се већина генерала држи искључиво личних интереса и амбиција и битно им је да само они „преживе“ на својим положајима и да се припреме за „квалитетан“ и добро исплатив одлазак у пензију. Овог пута им је циљ да се један број генерала стави на располагање западним факторима, да би по одласку у пензију прешли да раде у дипломатским представништвима Србије у свету или да се запосле у западне амбасаде у Београду, што се већ догодило у случају једној војног официра који се запослио у британској амбасади у Београду, а у Војсци је био задужен за важна војно-обавештајна питања. Код Британаца се запослио после само месец дана по одласку у пензију. Други план је да се због 30.000 веће пензије и решења стамбеног питања један број генерала пензионише. На крају ће сви они да буду задовољни. Војни генерали ће наплатити то што смо их читав њихов радни век плаћали из буџета да бране Србију, западне силе ће ставити под контролу наш безбедносни сектор, а Министарство одбране и Војска Србије ће се очистити од „ратних кадрова“.
Сукоб и несугласице на релацији две војне службе – ВОА и ВБА такође штете Србији.
При том генерал Драган Владисављевић већ три године обавља функцију вд директора ВОА, као заменик директора. Од Бранка Крге и 2001. године Војна обавештајна агенција није имала ауторитативног шефа.
У српској полицији и БИА је ситуација нешто другачија, па се МУП и БИА колико-толико држе и највећи број запослених у тим државним институцијама професионално и поштено обавља свој посао. Међутим и у тим институцијама су убачени кадрови са Запада. Верујемо да највећи број запослених у војсци, полицији и безбедносно-обавештајним службама, што војним, то и у цивилним професионално обавља свој посао. Међутим, њихови челници би такође требало да буду увек у функцији државе и уставних овлашћења, то јест поштовању Устава и закона.
Постављамо и оправдано питање колико често и због чега наши безбедносни функционери посећују САД и седиште ЦИА у Ленглију, и да ли, и коме тамо подносе извештаје? Да ли америчка ЦИА добија све податке од наших безбедносних служби? Такође, када челници државе Србије размишљају да предложе да припадници наших безбедносних снага буду на Косову и Метохији?
Србији није потребан овакав начин реформе сектора безбедности, већ да се све службе ојачају и ослободе политичких злоупотреба. Јаке службе, јаке институције, а јаке институције – јака и држава…
Тако раде све државе које држе до себе. А Србија…

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Nemoj da brinete moj dragi narode , ne narocito Srbi , sve dok su kumovi na vlasti u Srbiji niko vam nista me moze . Jedan je presednik drzave , znaci vrhovni komadant S. Vojske drugi je ministar te iste vojske . Obojica lobiraju za one koji su nas skoro tri meseca ubijali , jedino sto nam se moze desiti da nam drasticno smanje drzavu .




    0



    0
  2. Верољуб

    Ако ове не сменимо на следећим изборима готово је са Србијом(њихове газде ће све учинити да они остану на власти)У фебруару ће им дати ту кандидатуру па ћемо после бити 20год.кандидати.Како би остали на власти и да зааврше посао за њих до краја.




    0



    0
  3. Prvo, što treba uraditi, treba proterati sve vladine organizacije Amerike i ostalih satelita iz EU, koje su u stvari naše tzv. ne vladine. Zatim treba ukinuti sve fondove poput onog ZA POLITICKU IZUZETNIOST i njemu slicnim u kojima uglavnom sede mutivode i strani placenici tj. ovi nasi koji rade za njih. Drugo, ove preokretace , direktore stotine raznoraznih fondova koji nas „sve srdno pomazu“ kao i ostale mutivode u Sbiji ukunuti i zabraniti pristup medijima jer su toliko zagadili sav, pa i medijski prostor u Srbiji da se od mraka vise nista ne vidi. Trece, isterati sve one strane posmatrace ili ti savetnike u svim ministarstvima i na kraju ovo što kaze General Moma Stojanovic, sve te MI6, BND, CIA itd. napolje iz Srbije.Dakle, sav otpad kako onaj koji je uvezen tako i ovaj domaći iz dvorišta Srbije treba izbaciti i kad Srbija postne Ekološka drzava, imacemo cistu – zdravu sredinu i šansu da disemo cist vazduh punim plucima, da sa svojim prijateljima popijemo kafu i na miru trasiramo put Srbije za koji postoje stotine alternativnih pravaca samo nam treba sloboda da pronadjemo onaj pravi a Srbija za to pameti ima na pretek.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *