Почетна / Колумне / Последњи хрватски борац против усташтва

Последњи хрватски борац против усташтва

Пише Ратко Дмитровић

Само једном човеку, у новијој хрватској историји, идеолошко и политичко питање било је важније од националног, хрватског, а меру људског и моралног кредибилитета одређивао је и кроз однос према Србима у Хрватској

 

Био је идеолошки искључив, намћораст, у разговорима оптерећавајуће тих, упоран као мазга, често досадан, повремено циничан, доследан чак и у заблудама којих је делимично био свестан, свашта му се могло замерити осим онога што је радио последњих 14 година живота. То је било часно, људски, високоморално. Реч је о Стипи Шувару.
Знам, и данас у Београду, међу писцима, позоришним и филмским радницима, социолозима, интелектуалцима уопште, много је оних који ће да направе киселу фацу на спомињање Шувара. Одмах ће споменути „Бијелу књигу“ и биће у праву кад кажу да је у том партијском материјалу са највише идеолошке чеке нападнута слободна мисао и уметничко стваралаштво у Србији.

ПОЛИТИЧКЕ ЗЛОУПОТРЕБЕ
Све или скоро све што је тих година (књига је објављена 1984. године) вредело у Београду, а време је показало да вреди и данас, нашло се у „Бијелој књизи“ иза које је стајао Шувар. Он сам касније је објашњавао да се ту радило о указивању на политичке злоупотребе у култури и стваралаштву уопште, о сузбијању растућих национализама широм Југославије, а када су га питали због чега је српско стваралаштво у „Бијелој књизи“ заступљено у толикој мери да се без икакве дилеме може закључити да је тај материјал и урађен због „претераних слобода“ у српској култури, Шувар је одговарао да се уметност Београда и Загреба, у квантитативном смислу, уопште није могла ни поредити.
Године и важни догађаји који су прошли кроз наш живот, остављајући трагове на нама и у нама, релативизовали су и „Бијелу књигу“ и Шуваров „обрачун са српским националистима“. Шуварови мотиви, ако је некоме за утеху, нису били хрватски, националистички, антисрпски. Његов каснији живот то је доказао. Шувар је „Бијелу књигу“ срочио у страху да му они који су се тамо нашли не сруше државу и политички систем у који је веровао.
Изван уметничко интелектуалних кругова Београда у Србији је било подоста антишувароваца насталих неколико година после „Бијеле књиге“, када је Милошевић већ чврсто седео у најважнијој фотељи Србије, а Стипе Шувар представљао Хрватску најпре у ЦК СКЈ, а потом и у Председништву СФРЈ. Срби су му спочитавали антисрпство. И грешили су. Хрвати су у њему видели човека који очајнички, без икакве подршке из Загреба, покушава да сачува какву-такву Југославију. И били су у праву.

КРВАВИ СУКОБИ
Нова хадезеовска власт 1990. године смењује Шувара и уместо њега у Председништво СФРЈ именује Стипу Месића, онога који се касније похвалио да је обавио задатак, „да Југославије више нема“. Сећам се, тада ми је у Загребу један политиком и национализмом неоптерећен Хрват рекао: „Правићете ви Срби Шувара од пластелина“.
На саборском заседању, када је смењен, опозван из Председништва СФРЈ, Шувар је рекао да народима Југославије следе крвави сукоби, узео своје папире и кренуо према излазним вратима, праћен звиждуцима и вулгарним добацивањима хадезеовског чопора. Рачан (Шуварово политичко дете) је ћутао и гледао у под, као и остали дојучерашњи чланови Савеза комуниста Хрватске за које је Шувар пре само годину дана био политички див. „Идеш Стипе, бог Стипе“, викао је Владимир Шекс.
Упркос свему томе, према верзији која се и данас може чути у Загребу, Фрањо Туђман је понудио Шувару могућност „да ради за Хрватску“. Наводно му је предложио да буде амбасадор Хрватске у Москви. Овај је одбио, уз коментар: „Нисам ја Фрањо из ваше приче“. И није.
Шувар је пре распада Југославије, у време њеног убијања и после успоставе независних држава на њеним рушевинама, био и остао антифашиста, упорни борац против усташтва као идеологије и усташизације хрватског друштва.
Био је последњи искрени левичар у Хрватској. Не „хрватски левичар“, а читаоци „Печата“ знају шта под тим подразумевам, већ истински социјалиста, најпре левичар, па онда Хрват, за разлику од осталих „социјалноодговорних“ хрватских политичара и интелектуалаца који су најпре Хрвати, а онда све остало.
Вратићемо се на овај део Шуварове биографије, можда и најинтересантнији, најчаснији свакако у његовом животу, а пре тога да видимо откуда долази Шувар.
Рођен је 1936. године у селу Загвозд, код Имотског, доле у Западној Херцеговини, у љутом кршу, где вечна, чудесна игра камена води и најмање земље, рађа људе набијене жудњом за оним што је изван тог камена, што се не види, а долази са причама путника и ходочасника; људе чији се снови већ у детињству претварају у амбицију која крчи све пред собом и незаустављиво гура до циља. А циљеви су обично врло високо. Тај простор, знате већ, подарио је бившој Југославији и Хрватској врхунске спортисте, велике глумце, добре песнике и сликаре, режисере и… усташе. Нема усташе без Херцеговине. Нема мржње према Србима без мржње Хрвата из Херцеговине.
Свему томе отео се Стипе Шувар. Одрастао је у беди, у породици тежака чији је живот само повремено и само на тренутке био леп. У основну школу у Имотском уписују га по окончању рата. Његови немају новца ни за једну књигу, а како та породица ни по чему није могла да се повеже са усташама, нова власт смешта малог Стипу у Дом ученика, где је све било бесплатно. Тако завршава четири разреда основне, а онда се уводи плаћање становања. Његови једва да имају за два оброка хране дневно, па прекида школовање, враћа се у Загвозд, пети и шести разред полаже пред комисијом, одједном, и некако успева да догура до мале матуре. Држава га као изванредног и веома бистрог ђака уписује у гимназију после које полаже пријемни на Правном факултету у Загребу. Шувар имотску гимназију похађа у исто време када и неки касније велики хрватски националисти, политички емигранти, министри у хадезеовској влади: Иван Милас, Бруно Бушић, Вице Вукојевић…

ПОЛИТИЧКА И ПУБЛИЦИСТИЧКА КАРИЈЕРА
По завршетку Правног факултета Шувар уписује и Филозофски, а докторску дисертацију успешно брани већ у 29-ој години. Паралелно са академском каријером развија се и његова политичка и публицистичка каријера. Пажљиво прати маспоковска догађања 1971. године, оштро је против хрватског национализма и сепаратизма, али је још врло млад и врло слаб да би се носио са Савком Дапчевић и Миком Трипалом. Владимир Бакарић је ћутао и чекао расплет. После Карађорђева, видевши да је хрватска прича доживела пораз, Бакарић се активира и свестан година које су га притискале припрема Шувара да га замени. Шувар то прихвата, али се касније, баш на питању доминантне позиције у Хрватској, сукобљава са Миком Шпиљком. Из тог судара излази као победник, а за собом стално вуче малог, неугледног, неинтересантног Ивицу Рачана, оног који ће 1990. године оборити поглед и ћутати док проусташки надахнути хадезеовци буду увредама испраћали Шувара из Сабора.
Шувара ћемо памтити и по реформи школства која је доживела велике критике, највише због веома маштовитих нових занимања за које се касније нигде није могло наћи посла, али и по настојањима да се Устав Хрватске измени у делу дефиниције „хрватског књижевног језика“, односно да се та националистичка тековина избаци из највишег републичког документа. Није успео. Спречили су га они који ће 1990. године претрчати на другу, чисто хрватску страну.
У првим годинама самосталности Хрватске Стипе Шувар живи у Загребу, у стану купљеном на кредит, са супругом и два сина, у некој врсти наметнутог кућног притвора. Сваки излазак на улицу носио је са собом увреде, пљувања пролазника и понеки физички напад. Претучен је у ресторану „Пургер“ у Петрињској улици, у центру Загреба, преко пута полицијске станице. Сви у Загребу и данас знају ко га је тукао, али нико никада за то није одговарао. Повремено је одлазио ван града, у друштву супруге Мире, са трошним голфом јединицом.
Један младић му је на улазним вратима хотела Дубровник, на Тргу бана Јелачића, добацио: „Ђубре комунистичко“. Шувар је застао, окренуо се и рекао: „Драги мој, на нашем дивном хрватском језику не каже се ђубре него смеће“.
Суочен са оживљавањем усташтва у готово свим сферама хрватског друштва, свестан да у независној Хрватској нико не брани и не залаже се за леве политичке идеје, нити се супротставља усташтву, Шувар у марту 1994. године оснива „Хрватску љевицу“, лист на чијем је челу остао пуних пет година. Онда у октобру 1997, уз звуке хрватске химне и „Интернационале“ оснива „Социјалистичку радничку партију“ која га бира за председника. Излази на изборе, али Хрвати му не дају ни два посто подршке. То ништа не мења у његовом животу и политичком убеђењу; кроз лист и кроз деловање партије разоткрива суштину режима у Хрватској, обрачунава се са политичком издајом и конвертитством, брани Србе где год је то могуће.
Мало је оних који знају да је управо Стипе Шувар први јавно проговорио о страшном злочину почињеном над Србима у Сиску. Он је списак ликвидираних сисачких Срба (њих више од 500) објавио у „Хрватској љевици“, после чега хрватска јавност о томе више није могла да ћути.
Умро је у лето 2004. године, у свом загребачком стану. До краја је живео веома скромно, са материјалним проблемима и сталним увредама и нападима који су долазили из разних кругова хрватске јавности. Иза њега је остала супруга Мира, неко време дописник београдског „Блица“ из Загреба и синови од којих један, Ранко, и данас ради као фоторепортер у загребачкој агенцији „Кропикс“. Са Шуваром је умрла и последња нада да је могућа истинска, грађанска, ваннационална хрватска левица.

6 коментара

  1. Стипе Шувар је био частан човек. Жао ми је што сам се огрешио о њега.




    0



    0
  2. Pa Šuvar, ovakvim kakvim ga sada prikazujete, je devedesetih za srpske medije bio ustaša. Kao nagrada je uslijedio Mesić, Tuđman, etc.




    0



    0
  3. Dragi moj Ratko,sve što mislim ti napišeš,a san će mi se ispuniti kad
    neke hrvatske novine ili ti „tisak“objavi tvoje tekstove.Kako je krenulo ovde u Hrvatskoj izgleda nećemo dugo ćekati.Ali šalu na stranu,htio bih da da ti se zahvalim na ovom divnom tekstu o našem drugu Stipi Šuvaru jer sam ga poznavao ali u mračnim vremenima ove „samostalne i ničim izazvane Hrvatske“ i sve je to tačno jer to mogu potvrditi ono kako se kaže kao savremenik.Još jednom hvala Ratko na ovom iskrenom tekstu,a istovremeno taj tekst potvrđuje Pečat kao jedine novine na područje ex-YU koje su perjanice demokratičnosti.Najljepše želje Ratko tebi i svima vama u redakciji Pečata u ovoj novoj 2012.




    0



    0
  4. Otkad je Imotski u Hercegovini?




    0



    0
  5. Stvarno je velika briga o srpskoj manjini u Hrvatskoj u 21 stoleću žive bez vode , ceste i struje u državi u kojoj je Srbin Nikola Tesla izumio struju i podario čitavom svetu. Za hvala Hrvati su mu razorili rodni Smiljan i pobili komšije. Ako je Hrvatska imala pravo na osamostaljenje od Jugoslavije onda je i Krajina imala puno pravo da osamostaljivanje od NDH koja je nad srpskim narodom izvršila genocid 1941 a genocid i etničko čišćenje s protjerivanjem većine stanovništva 1991 do 1995 godine.Drugo Krajina je uvek bila zasebna država pod upravom Austrougarskog cara dok Tito tu državu kao Hrvat nije utopio Krajinu u svoju Hrvatsku.Krajina treba obavezno dobiti punu državnost to je jedina garancija da se protjerani narod može vratiti na svoje a da ne bude građanin III reda.




    0



    0
  6. Kako se to Hrvatska poziva na Brozove granice a ne priznaje granicu sredinom
    Dunava ?A što će onda biti s Baranjom i delom Srema koji su danas u Hrvatskoj
    a bili su deo Vojvodine ??? Srbija treba svakako insistirati da se ti delovi
    vrate Vojvodini i Srbiji.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *