Михаило Ђурић (1925–2011) Мисао и част као судбина

Пише Часлав Д. Копривица

Није случајно што за њим остају и велико дјело и узоран живот, јер он се вазда трудио око онога трајнога, остајућега. Зато је његово писано дјело произлазило из његовог животног дјела, свједочило је о њему, али је било и позив свима – да живе дјелајући и одјеловљујући, тј. остављајући за собом нешто достојно сјећања и очувања, довољно вриједно да се на његовој основи може и смије надаље живјети, градити и стварати

Људи долазе на овај свијет и одлазе са њега, а Михаило Ђурић се преселио у непролаз, гдје обитава оно у шта је цијелога својега вијека био загледан, чиме се предано и без посустајања бавио, настојећи да своје увиде преточи у докучујућу ријеч. Но, 25. новембра 2011. године он није само оставио за собом живот, већ је и његов живот остао иза њега, да нам буде заоставштина – ништа мање и ништа мања од његовога писанога дјела. Често је случај да људи сјајнога духа, ствараоци, за собом оставе велико дјело, док се у њиховом животу мало шта нарочито истицало, тако да се о њему не зна много – будући да је сав био окренут стварању. Има, неријетко, и случајева да су људи брилијантнога духа и још већег дјела себи допуштали разне недостојности. Професор Михаило Ђурић нам, међутим, оставља у узорно насљеђе, за које тек треба да се изборимо као за наше, и оно што ја написао, али и оно што је говорио, чинио, ријечју – то како је живио, јер је и његов живот био образац, образац узорности.

ЈЕДИНСТВО ЖИВОТА И ДЕЛА
Није случајно што за њим остају и велико дјело и узоран живот, јер он се вазда трудио око трајнога, остајућега. Зато је његово писано дјело произлазило из његовог животног дјела, свједочило је о њему, али је било и позив свима онима који су га познавали или су макар нешто поближе чули о њему – да живе дјелајући и одјеловљујући, тј. остављајући за собом нешто достојно сјећања и очувања, довољно вриједно да се на његовој основи може и смије надаље живјети, градити и стварати. Баш због те непролазне усмјерености ка трајноме, тако тешко достижне човјековој пролазности и непостојаности, он једва да је правио разлику – и тоном и тематиком – између говора у јавним наступима, и приватних разговора чак и са најближим људима и сарадницима. Увијек је узимао ријеч са достојанственим тоном, углађено, са свијешћу да и то, наизглед само пролазно, појединачно, свакодневно, тако рећи „необавезно“, има смисла само ако се доведе у везу са општим и обавезујућим. При свему томе та његова свечана озбиљност и романтичарска занесеност никада нијесу ишле на уштрб способности да сачува искрену и пријатељску емоцију. За њега је и то што је другима дјеловало само као необавезно имало смисла једино ако се посматрало под видом обавезујућега, ако му је на неки начин припомагало и служило; у супротном, било би тривијално, банално, за професора Ђурића једва вриједно презривог одмахивања руком. Оно идеално, узородавно њему чак није служило само као средство одмјеравања свакодневно реалнога, него и као „оруђе“ с којим се непосредно упуштао у живот, чије су околности, наравно, вазда биле толико далеке од идеала, да је то било извор његових, понекад величанствених неспоразума са овим свијетом, тако удаљеним од „најбољега од свих могућих свјетова“.
Јединство живота и дјела – дјела које проистиче из сопственог живота, али и стварања чија је највластитија и крајња тема човјек и његов живот – испољавало се кроз његову интелектуалну, али и моралну усмјереност. Он је промишљао, и управо стога кренуо путем философије, зато што су га невоље и зле коби Другог свјетског рата, како сâм не једном говораше, навеле на разумијевање савременога свијета и сила нихилизма које су га дубоко, а можда неповратно биле обузеле. Сама судбина свијета навела га је да промишља, а његов живот је представљао одговор на то, одговор који ће постати његова лична, и животна и стваралачка судбина. Он, дакле, такав какав бијаше, није имао друге но да слободно изабере то што је изабрао, то јест да тим животним избором изађе на видјело оно што је он у ствари већ био. Његов карактер је, наиме, био тај који га је „приволио“ да слободно изабере пут мишљења. Са друге стране, његова душевна тананост, морална осјетљивост и ужасавање од зла никада нијесу попустили да би га учинили неосјетљивим на патњу и неправду, без обзира на сва бројна храбра животна и интелектуална суочавања са несклоним свијетом. Он се као човјек питао о човјеку, односно о реалном човјеку, мислио је да би сазнао, а сазнавао је да би још ваљаније и у смислу грчке калокагатије боље – живио. Уобличеношћу својег духа, те неутаживом, тако грчко-европском вољом за знањем, као да је унапријед био предодређен за мишљење, једнако као што га је његова племенита природа усмјерила умјетности, у којој је у младости био изванредан,  моралном старању и истрајавању. Зато су и морално угледање, непосустајање и, на концу, узоровање, али и интелектуално прегнуће за Ђурића постали његова судбина, а не нешто до чега је стигао тек пуким стицајем животних околности, а што је можда могао да не одабере и заобиђе.

ДЕЗОРИЈЕНТИСАНА ЕВРОПА

Ceo tekst je dostupan registrovanim pretplatnicima na ovom sajtu ili u štampanom izdanju Pečata svakog petka.
Prijava za pretplatnike ili Pretplata za nove korisnike

Одштампај страну