Дерби

Пише Милорад Вучелић

Директан телевизијски пренос догађаја који гледамо и видимо својим очима уопште не  гарантује да знамо шта се и како десило. Као у српској политици и медијима – што више гледаш јавне наступе политичара и извештаје о томе шта раде, све  мање разумеш, знаш и схваташ

Телевизијски пренос фудбалског дерби меча Црвена звезда – Партизан пластично одсликава политичку ситуацију Србије. Утакмица почиње у минулу суботу, у 18 часова. Најављен је телевизијски пренос на „Првој српској телевизији“. Првих десетак минута уместо преноса утакмице гледамо гегове и скривену камеру. Помислили смо да и ми телевизијски гледаоци учествујемо у некој скривеној камери. Стрепимо да се можда догодило нешто страшно, па се касни са почетком преноса, или утакмица уопште није ни почела, или се одлаже баш као што је шест пута због недоласка представника владе Србије одлаган скупштински одбор о Косову. Безбројна вишесатна одлагања из истих разлога и не бројимо. Напокон следи обавештење-кајрон да се очекује укључење у пренос утакмице. Нешто касније појављује се слика, али без тона. Онда се укључује коментатор, али не са саме утакмице, него из студија.
Препознајемо ситуацију, истоветна је са својевременим извештавањем са Јариња и Брњака, када су извештачи одлазили са места догађаја и по десет километара да би што објективније извештавали. Још бољи и веродостојнији су били извештаји из самог студија, па чак и од спикера који су били директно повезани са разним кабинетима из којих се све боље и онако како треба види. Само је из кабинета могуће видети како су до зуба наоружани КФОР-овци са све бибер спрејом, сузавцем, гуменим мецима и сачмом, шок бомбама, бојевом муницијом и оклопним транспортерима животно угрожени од српских цивила са Севера Косова, а нарочито од жена са нешто вишим потпетицама које, као што је свима познато, представљају најопасније оружје. Када се извештава из студија, уредничке собе или кабинета, онда је и могуће да се објави прва вест да су у насилном рушењу барикаде код Јагњенице повређена два војника КФОР-а! Тако је ту вест насловила једна већ надалеко чувена страна телевизија, са српском националном фреквенцијом.

[restrictedarea]

СНАГЕ ОРГАНА РЕДА ОПРАВДАНО ЗАУЗЕТЕ
Али, вратимо се утакмици. Од коментатора не сазнајемо зашто је каснио пренос, по минутажи утакмице сами закључујемо да је било неког прекида, али не знамо зашто. После паузе у полувремену гледамо наставак утакмице без икаквог обавештења шта се десило и шта се дешава. Партизан је очекивано победио и крај преноса. Тек касније, пратећи вести на разним телевизијским каналима, сазнајемо шта се све догађало. Постаје јасно да су све снаге органа реда и обезбеђења биле усредсређене на концерт Дина Мерлина. Тамо ни оловка са Острога није могла (а и не треба) да се унесе, а камоли на десетине хиљада бакљи и топовских удара. Можемо бити пресрећни да, за сада, у близини није било снага КФОР-а, јер би пред опасношћу која долази са трибина „Маракане“ бојевом муницијом десетковали српске навијаче. Наше војне и полицијске снаге им сигурно не би сметале, баш као што им не сметају ни на Косову. Угроженији је на стадиону у Београду био голман Партизана Владимир Стојковић, него сви КФОР-овци заједно.
Дакле, директан телевизијски пренос нечега што гледамо и видимо својим очима уопште не гарантује да знамо шта се и како десило. Као у српској политици и медијима – што више гледаш јавне наступе политичара и извештаје о томе шта раде, све мање разумеш, знаш и схваташ. А у већини случајева оно „друго“ далеко надмашује значај самог изгледа и исхода који је и онако само привремен. Баш као и у Викиликсовим депешама.
Наравно, баш као и у политици, поменута ПСТ је већ сутрадан организовала неку врсту панел-дискусије у којој је обрађивала горуће проблеме нашег фудбала без икакве назнаке да је сама у томе, својим начином преношења и информисања, допринела. Баш као и у политици.
Поменух реч панел. Данас је посебно модеран „међународни панел судија“ као појам која треба да сакрије признавање Врховног суда Косова и изручења Срба албанској „правди“. И баш као што реч „прагматизам“, „брига за интересе свих грађана Србије и будућност наше деце“, а нарочито „за Србе у енклавама“ или „за Србе јужно од Ибра“ треба да прикрије ноторну националну издају и антидржавно и антиуставно прихватање независности Косова. Све то, дабоме, бива зачињено упорном лагаријом у стилу „нећемо никад признати…“
Интегрисана граница је, такође, појам који све чешће улази у употребу. Реч је, иначе, о граници између држава. Појашњења ради, то је иста граница какву имамо са Хрватском, а са које су пре неки дан отерали делегацију СНС-а. Можемо само да замислимо како ће тек шиптарски граничари бити жестоки кад су хрватски овако радикални и ко ће им моћи стати на пут. Већ сада ваде Србима из гепека аутомобилске ознаке и ломе их, а не пада им на памет да не скрше неко возило које би носило те таблице.
Тадић је осудио насиље. И Тачи је рекао да „насиље није решење“. Посејана је опет недоумица „ко је, како, и на кога пуцао“ на Јагњеници. Та хамлетовска дилема се човеку увек сама од себе намеће пред призором сукоба до зуба наоружаног робокапа и ненаоружаног цивила. Поменута дилема је посебно наглашена када је тај голоруки цивил Србин, а наоружани робокап Немац или Аустријанац. Ту се не треба оптерећивати историјским аналогијама, јер ствари се битно и набоље мењају. Сада су ђаке српских основних школа на Косову само засули сузавцем, тако да о сећању на крагујевачке ђаке и Немце 1941. године не може бити ни говора.
Али вратимо се такмичењима.

СВИ СРПСКИ (НЕ)УСПЕСИ
У Србији се и даље води жестока политичка и пропагандна битка против „деведесетих“, и ту нема ничег новог. Ново је то што је мета напада све више стогодишња српска политика на Косову, започета Балканским ратом 1912. године. Та политика је наводно континуирано погрешна и неуспешна од самог почетка, а тако се упорно грешило све до 2008. године, када је Србе невиђено кренуло. Српски народ први неуспех је доживео победама над Турском и ослобађањем јужне Србије. То је било дубоко погрешно. Онда је победа Срба у Првом светском рату, 1918. године, означила нови неуспех, јер је требало поштовати шиптарске тековине у време Аустроугарске окупације, што Срби нису учинили. Онда су Срби грешили све до 1941. године, до фашистичке окупације. Онда су нову грешку направили када су победили силе осовине и балистичке банде, а могли су да заобиђу Косово и оставе га на миру. Онда су Срби погрешили што су после 1945. године забранили протераним Србима да се врате на Косово и Метохију.
Невиђена брука је трајала све до Брионског пленума 1966. године и до чувеног иступа Добрице Ћосића 1968. године. Онда су се српски политичари мало поправили, пристајући на уставне амандмане и Устав 1974. године. Тако, поправљајући се, почистили су Београдски универзитет, посмењивали и позабрањивали све што су стигли по Србији, а недавно преминулог професора и философа Михаила Ђурића, због његове беседе „Смишљене смутње“ (објављујемо у овом броју „Печата“), а поводом поменутог устава, послали на робију у Забелу.
Грешке су настављене половином осамдесетих и деведесетих година прошлог века и општепознате су. Нема никога ко на Косову није погрешио и стигао да се обрука: краљ Петар Први Карађорђевић, краљ Александар, Никола Пашић, Милован Миловановић, све српске војводе и генерали, Александар Ранковић, Слободан Милошевић, Милан Ракић, Бранислав Нушић, Слободан Јовановић, Добрица Ћосић, Матија Бећковић, Димитрије Богдановић, Војислав Коштуница…
Следећи ове ставове српске званичне политике и медија које очигледно крајње пажљиво гледају, слушају, а посебно читају, Шиптари у Прешеву основано машу паролом “Србија је брука Балкана”.
И Путин је стигао да погреши када је Косово у питању и како се чини он не мисли да стане и да се поправи.
У цигло сто година српске грешне историје блистају само времена када је Србија била окупирана или вољом великих западних сила комадана. Само тада српска политика на Косову није била погрешна.
И тако све до последњих година када блеснуше Борис Тадић све са владајућом пратњом функционера, аналитика, аналиста, приручних историчара, а најпре са својом лијевом и десном руком Борком Стефановићем. Решише да коначно исправе све катастрофалне грешке поменутих и непоменутих претходника и савременика. Да „ишчупају“ из корена и збришу све што је забрљано и да онда ставе тачку. Није било лако, али победише толике наше претке. Остаје им само још да победе свој народ. Тек та утакмица са народом ће бити прави дерби. Па шта ко понесе.

[/restrictedarea]

Један коментар

  1. Avatar

    Ljudi dal je moguce da kao narod ne mozemo da pomerimo zavese sa ociju i da vidimo sta nam se sve radi.Pa dal je moguce da djilas i njegovi mediji mogu vise da isperu mozak Srpskom narodu nego 500 godina pod turskom ,s tim sto sada ako ovi ostanu jos koju godinu tek nam sledi ropstvo pod turcima.Samo sto je to sada moja Srpska i Pravoslavna braco prikazano na “veoma lep nacin”.TV FOX ‘bivsi’ koji zaboga prodaje tu televiziju navodno Grcima i gde se pojavljuje ogroman kes ali naravno ne vredjajte zdrav razum Srba jer znamo da vracate tursku na velika vrata.Ne bi me cudilo da su pustili onaj izmet ljudsko roda -muftiju bre ,umesto derbija.A zamislite da su pustili prenos od pocetka a Grobari i Cigani zapevaju zajedno svi ko jedan”SA KOSOVA ZORA SVICE”.E toga se oni plase jer znaju da ako se to desi i to cuju milioni Srba nece biti Kosovska zora nego i skupstinska…

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *