Битка за централну Азију

Пише Богдан Ђуровић

Док Москва крупним корацима обнавља некадашњу државу и враћа под своје окриље Казахстан, Киргизију и Узбекистан, Америка жели Авганистан да претвори у полигон за дестабилизацију Евроазије

Велика евроазијска игра, у којој потезе данас вуку све водеће силе света, улази у фазу отворене борбе. Водећи центри моћи – Вашингтон, Москва и Пекинг – завршили су са почетним позиционирањем, сада су потпуно фокусирани на остварење правих циљева и то више не скривају. Крајње упрошћено речено, Русија покушава да обнови некадашњу, пре свега територијалну величину, да би се вратила на просторе који су раније били под капом Совјетског Савеза и Руске империје, пошто је то једини начин да осигура своју безбедност. Кина жели да доминира централном Азијом, регионом богатим енергентима, који за Пекинг има суштински економски и безбедносни значај. Америка, пак, на сваки начин спречава Русију и Кину да остваре своје циљеве, свесна да од успеха тог задатка зависи и њена позиција у свету. Три светске велесиле директно су се суочиле у централној Азији и по свему судећи за њих одатле – нема повлачења.

ЗОНА НЕСТАБИЛНОСТИ
Главна позорница смештена је на подручју које је утицајни амерички стратег Збигњев Бжежински још пре двадесетак година назвао „евроазијски Балкан“. На његовој мапи, објављеној у познатој књизи „Велика шаховска табла“, ово подручје обухвата Авганистан, Јерменију, Азербејџан, Грузију, Казахстан, Киргизију, Таџикистан, Туркменистан и Узбекистан. Суштински, међутим, позорница је знатно шира и обухвата подручје које је Бжежински назвао „зона нестабилности“. Она се простире дуж читаве периферије „евроазијског Балкана“ и захвата Балкан, Украјину, Кавказ и јужну Русију, источну Кину, Пакистан и северозападну Индију, Иран, Блиски исток и Арапско полуострво, североисточну Африку и Малу Азију. Тако је „азијски Балкан“ на неки начин центар света, јер су сви, укључујући и Америку, уплетени у велику игру.
А то је, може се слободно рећи, ратна игра светских размера. Велики број земаља војно је ангажован на овом подручју, разараном и уништаваном ратовима протеклих деценија. Услед свега тога, светска економија озбиљно је пострадала и последице рата осећају сви на планети. Јер, осим осиромашења већине светског становништва, укључујући и грађане најмоћнијих земаља, у последњој деценији је више него приметан и драматичан пад у домену људских права, угрожавања приватности и елементарних слобода појединца. Таква ситуација у свету може се упоредити само са оном пре Другог светског рата, када је Велика економска криза наступила заједно са тоталитаризмом.

[restrictedarea]

Окидач који је покренуо талас опасних промена у свету био је напад САД-а на Авганистан и увођење америчких трупа 2001. године у ову вечито ратом захваћену земљу. Наизглед парадоксално, чак и за оне који разумно закључују да се иза сваке „хуманитарне интервенције“ крије крајње себичан интерес светских полицајаца, јер у Авганистану нема ни нафте, ни гаса. Убрзо се показало да је производња опијумског мака, од којег се прави хероин, у Авганистану вишеструко увећана после 2001, па је разлог америчке интервенције тражен у тој чињеници. Али, прави разлог упада у Авганистан после рушења кула близнакиња у Њујорку, треба ипак сагледати у контексту сурове геополитичке реалности. Авганистан је тачка где се додирују утицаји и интереси Русије, Кине, Индије, Пакистана и Ирана. Стога је Авганистан идеално место за дестабилизацију читаве Азије. А то је Бжежински врло свесно прећутао.
Северно од Авганистана налази се Ферганска долина, важна раскрсница централне Азије (укључујући путеве дроге и тероризма), коју деле бивше совјетске републике Киргизија, Таџикистан и Узбекистан, и где такође влада велика напетост. Карте су овде подељене на следећи начин: Америка контролише кључну ваздухопловну базу „Манас“ у киргизијској престоници Бишкеку, а гради још већу у Таџикистану, док са друге стране има веома негативан однос према дугогодишњем узбекистанском председнику Исламу Каримову.

„РАТ, ПРЕГОВОРИ, ИЗГРАДЊА“
Са друге стране, Русија се веома брзо и активно враћа у Ферганску долину и уопште у своје некадашње централноазијске републике. Два догађаја везана за Киргизију у последњих месец дана, то и доказују. Најпре је Бишкек поднео захтев за приступање Царинском савезу Русије, Белорусије и Казахстана, а онда је крајем октобра на председничким изборима победио досадашњи премијер Алмазбек Атамбајев, најпрорускији од свих 16 кандидата за шефа државе. И одмах поновио обећање које је дао још као премијер – да ће бити истрајан у захтеву да Американци напусте базу „Манас“, највећу ваздушну луку за снабдевање НАТО снага у Авганистану.
Руски интерес када је реч о рату у Авганистану, међутим, није сасвим једнозначан. Пре свега, Москви одговара да САД тамо што дуже борави, али без војне победе, слично као некад у Вијетнаму. И због тога, Русија је пристала да се преко њене територије, за велики новац, обавља снабдевање и транспорт НАТО трупа у Авганистану. Такође, Американци у Авганистану стопирају кинески продор у централну Азију, што је за Москву корисно. Тиме се Пекинг и Вашингтон, два главна ривала Русије, међусобно надмећу и исцрпљују, док Москва обнавља утицај у некадашњим републикама, пре свега у Украјини и Казахстану.
Зато Москва, која такође има своју војну базу покрај киргизијске престонице, неће журити са притисцима на Бишкек да откаже гостопримство Американцима, чији уговор важи до 2014. године. Много већи интерес за то има Пекинг, узнемирен најавом из Пентагона да би у бази „Манас“ могли да буду размештени амерички шпијунски авиони дугог домета, чиме би Вашингтон извиђао над осетљивом, стратешки важном ујгурском аутономном покрајином на истоку Кине. Јер, Пекинг већ дуго подозрева да Американци подстрекују честе побуне осам милиона Ујгура на граници Кине и Казахстана…
Са своје стране, Американци су дубоко потонули у песку Авганистана, али још не показују намеру да оду. Од доласка Барака Обаме у Белу кућу, Вашингтон покушава преговорима и подмићивањем да осигура своју позицију у „гробници империја“, али му то не полази за руком. Пре годину дана била је актуелна „стратегија новчић“, као идеја да се доларима америчких пореских обвезника купује лојалност талибана. Прошле недеље државни секретар Хилари Клинтон посетила је Пакистан и ултимативно захтевала од Карачија да „што пре очисти своју територију од терориста“. У Вашингтону су потпуно свесни да отпор њиховој окупацији потиче из Пакистана, који нити жели, нити може тај проблем да реши. Клинтон је изјавила да ће на Пакистан бити извршен „веома озбиљан притисак“ да се прикључи најновијој антитерористичкој стратегији, под називом „рат, преговори, изградња“.
„Ми ћемо ратовати, ми ћемо се договарати и ми ћемо градити“, изјавила је Клинтон. Тако се Америка поново суочила са старим проблемом – некадашњи савезници постају непријатељи. У овом случају то нису само талибани, већ и клан Хакани. У време совјетског рата осамдесетих година у Авганистану, вођа клана Џалалудин Хакани био је један од главних муџахединских команданата, директно снабдеван оружјем и новцем од ЦИА-е и Министарства одбране Саудијске Арабије. После повлачења СССР-а, Хакани је био гувернер и важан министар у владама муџахедина. Сада је отказао послушност. Исто тако, и Пакистан је био једно од најважнијих упоришта америчке обавештајне службе осамдесетих и деведесетих, али се сада показује да претње Америци долазе баш из ове земље. Занимљиво је да је Пакистан пребацио одговорност на Америку, назвавши клан Хакани „дугогодишњим лакејима ЦИА-е“.
Према мишљењу ауторитетног председника Исламског комитета Русије Гејдара Џемала, САД неће успети да покори Авганистан. „Американци су очигледно кренули да уништавају све који им стоје на путу у жељи да остваре план такозваног `новог пута свиле`. Они желе Авганистан да претворе у полигон за контролу над целом централном Азијом. По плановима САД-а, из Авганистана би требало да проистиче претња Кини, Ирану, Пакистану и Русији. У томе им сметају талибани који се не предају по цену живота. Американци стално покушавају да се са њима нагоде, али мислим да у томе неће успети“, тврди Џемал.
Ако Американци не могу, Русија очито има више успеха. Казахстан, Киргизија, па чак и Узбекистан, у све чвршћем су савезу са Москвом. То и не треба да чуди. Јер, осим вишевековних економских и културних веза са својом некадашњом периферијом, Русија је у стању да понуди и оно у чему данас Американци и остатак света оскудевају – новац. Према проценама америчке обавештајне компаније „Стратфор“, Русија данас располаже са више од 1.180 милијарди долара резерви! И нема сумње да ће огромна средства да употреби за обнављање велике Русије. Требало би само сачекати 2012. годину и повратак Владимира Путина у Кремљ.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    Amewrika i zapad imaju samo jedan cilj.Ovladavanje materijalnim dobrima RUSIJE.Sva politika je podređana tome.TAČKA.

    • Avatar

      Potpuno se slazem.Na sceni je opkoljavanje Rusije.Sa zapadne strane stigli su na ruske granice,s juga pokusavaju da udare u trbuh,sa istoka ih ometa S.Koreja,a u toku je borba za Arktik.I slepcu mora biti jasno,koji je krajnji cilj Zapada – blokada i ovladavanje ruskim prostorima!

  2. Avatar

    Očigledno je da inicijativu ima USA,dok su Rusi u defanzivi.Voleo bih da to nije tako.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *