Биланс Тадићеве косовске политике

Пише Драгомир Анђелковић

Руско држављанство је спасило становништво Јужне Осетије и омогућило реализацију њихових државно-политичких тежњи. Да ли је реално да се овај сценарио репризира и у случају Срба на Косову и Метохији?

Преко 20 хиљада Срба са КиМ поднело је руској амбасади у Београду захтев за добијањем држављанства те земље. Очекује се да ће још неколико стотина хиљада припадника нашег народа са Косова, на земљи својих предака или у прогонству, слично да поступе. Без обзира на то да ли ће добити руско држављанство или не, послали су сународницима у другим деловима Србије, али и читавом свету упечатљиву поруку о томе какав је биланс досадашње Тадићеве косовске политике. Он је такав да косовско-метохијски Срби официјелном, жутом Београду, сада верују таман колико и Приштини!

ТРАМПА ГЛАВА
Срби – поготово јужно од Ибра, који за разлику од сународника на северу Косова нису у стању да се ефикасно боре за своја права без истинске помоћи званичне Србије –  они увиђају да су од стране саможиве власти у Београду остављени на милост и немилост Тачију, па покушавају да пронађу сламку спаса. Јасно им је да оно што ради Борислав Стефановић није само плод његовог личног става, већ и бескрупулозног реализовања налога шефа – „нашег“, а евроатлантског председника Србије. Другим речима, не ради се о персоналним грешкама или несхватању последица онога што се чини, већ о смишљеној политици трампе глава десетина хиљада косовско-метохијских Срба (а не само државне територије), и то не за нереалне ЕУ интеграције Србије, већ за могућност да владајућа клика, на бази лажи и манипулација, то остане још неко време.

СЛУЧАЈ ОСЕТИЈЕ
Слично као Срби са КиМ поступили су и многи грађани Абхазије и Јужне Осетије – до распада Совјетског Савеза аутономних ентитета у саставу његове федералне јединице Грузије. С обзиром на то да руско законодавство омогућава свим некадашњим носиоцима совјетског држављанства да по упрошћеној процедури постану грађани Руске Федерације, преко 70 одсто становника Абхазије и Ј. Осетије добило је руске пасоше пре агресије Грузије на последњу земљу (2008. године). Између осталог и то је био битан фактор који је подстакао Москву да војно интервенише. Она је то учинила не само како би осигурала стање произашло из мировних аранжмана деведесетих година, чији је била гарант, те заштитила своје миротворце распоређене у региону, већ и да би осигурала безбедност руских грађана настањених у Ј. Осетији.
Знамо шта се потом десило: грузијске трупе, опремљене, обучене и организоване по „НАТО стандардима“, руска армија је одувала у року од два дана. Грузија свакако није могла да победи моћну Русију, али ни њена војна машинерија није морала да се распадне као кула од карата. Такав развој догађаја, ништа мање од економског колапса са којим се суочава Грчка, сликовито говори о квалитету извозног пакета тзв. „европских вредности и стандарда“ и  благодетима које чекају периферне земље ако га олако прихвате (и када не морају да га скупо плате одрицањем од дела своје територије, као што се то од нас тражи). Но, вратимо се сада Ј. Осетији и Абхазији. После руске војне интервенције њихова и пре тога фактичка независност дугорочно је осигурана, а почеле су да добијају, иако још врло ограничено, и спољна признања. Уз то, с обзиром на то да су тесно економски повезане са Москвом, нико не може да им науди ни на привредном плану, а да при том не удари директно и на Русију (што због последица неће да уради ни Америка).

[restrictedarea]

ВЕЗЕ СА РУСИЈОМ
Поука за Србе је јасна: искрено савезништво са Русијом, наравно засновано на реалним основама, исплати се. То се види и на примеру Белорусије (без обзира на површне неспоразума Минска и Москве око цена енергената), која је развијањем свеобухватних веза са Русијом заштићена од последица економских и политичких санкција ЕУ и САД-а, па и специјалног рата који Вашингтон и поједини његови европски савезници воде против најзападније државе руског етноисторијског круга. И поред непријатељства Запада и глобалне кризе, на основу добро искоришћених шанси које је пружило повезивање са Русијом, Белорусија је данас једина земља некадашњег комунистичког блока са знатно већом индустријском производњом у односу на 1990. годину, и уз то је, уз квалитетне модификације у духу времена, сачувала многе добре стране совјетског модела социјалне политике.
На наведену геополитичку и економску поуку не баца сенку ни случај Либије, нити наша удаљеност од Русије. После разбијања СССР-а Гадафи је тражио и, дуго је деловало да је и нашао, заједнички језик са Западом. Пошто је Русија поново стала на ноге са њом је одржавао добре односе, али још ближе односе имао је са појединим европским земљама – које су му, да се подсетимо, недавно забиле нож у леђа – као што је рецимо Италија. Гадафијева Либија, у раздобљу које је претходило НАТО агресији, није била савезник Русије. Штавише, у први план стављала је наводно стратешко партнерство са ЕУ. То не значи да Русија није требало да се енергичније одупре најновијем агресивном чину евроатлантске геополитике, али ствари морамо да сагледамо реално. Уз дужно поштовање због храброг отпора НАТО-у, док је мислио да је то могуће, и претходни режим у Триполију покушавао је да води политику по принципу: „мало тамо, а мало вамо“.

ПОТЕНЦИЈАЛ ЗА БОРБУ
Да се сада осврнемо на нашу наводну изолованост од Русије, што је омиљени аргумент овдашњих НАТО лобиста против интензивније сарадње са Москвом. Не живимо више у доба отоманске најезде на Балкан, нити у раздобљу Другог светског рата. У епохи свестраног глобализма интереси великих сила су на разне начине испреплетени и оне их олако, бар суштински, са економском димензијом коју то има, неће угрожавати. Поготово то сада важи за Американце и „удружене“ Европљане, који су у епицентру глобалне кризе, односно којима је сада потребна значајна руска помоћ. Наравно, и Москва има интерес да допринесе да глобална штета од економског цунамија буде што мања. Но, то не значи да као страна са повољнијим положајем неће настојати да у своју корист промени светски однос снага. Речено важи и за Кину.
Да се Србија привредно и политички много тешње повезала са Русијом – што не омета то што се између њих налазе неке чланице ЕУ и НАТО-а – њен потенцијал да се бори за своје интересе у вези са КиМ, али и другим за нас важним питањима, био би много већи. Вашингтон и Брисел можда би гунђали, али ни раније, а поготово сада, не би радили оно што би довело до драстичног погоршања веза са Москвом. То не значи да је требало да одустанемо од политике неутралности и уђемо у ОДКБ или на неки други начин провоцирамо Запад, односно да се према њему понашамо осорно као Грузија у односу на Русију. Тада би можда и могло да дође до нежељених компликација (мада простор за деловање НАТО и САД-а у њиховој европској зони превласти сада је много мањи него Русије у свом дворишту). Међутим, да смо на одмерен, али прагматичан начин развијали стратешко партнерство са Москвом и на тим основама штитили своје националне интересе, много више би постигли на сваком пољу него што је резултирала Тадићева „мудра“ политика. А на њу нас подсећа његова „далековидост“ која провејава из нових изјава.

ДРЖАВНИЧКА „МУДРОСТ“
Док низу земаља чланица ЕУ прети банкрот, а милионима њихових грађана незапосленост и беда; док се љуљају темељи те Уније, а не само зоне евра, Тадић нам у упитној форми поручује: „Где је бољи живот на планети Земљи него у ЕУ?“ Па, лако је живети на основу дуга, односно на рачун будућих генерација. Још се многи сећају како се лепо живело у СФРЈ током седамдесетих, те куда су нас тадашњи рајски снови довели. Тако сада ствари стоје и са ЕУ. Привреде многих њених саставних делова, као и Америке, изграђене су на живом песку који сада тражи свој данак. С друге стране, Кина, Бразил, Русија, Индија и још многе друге земље које се развијају на реалним основама, не нуде својим становницима „најбољи квалитет живота“ данас по цену потопа сутра, већ одржив развој. Иако је лако бити генерал после битке, многи су на то указивали и пре избијања кризе. Но, није морао свако то да схвати. Али сада баш треба бити ограничен да се то не види.
Слично стоје ствари и са нашим геополитичким окружењем. На само око 300 километара од граница Србије налази се Заједница независних држава, где се, несумњиво, интензивирају разноврсни интегративни процеси око Русије. Данас се тесно повезује Русија са Белорусијом и Казахстаном. Неће проћи много времена пре него што ће, у околностима када се много тога руши западно од њених међа, у њима много озбиљније учешће узети и Украјина. Евроазијска унија – чија водећа земља је према нама традиционално пријатељски настројена и уз то није оптерећена дуговима, виртуелном економијом и дефицитом – од Србије не тражи ни педаљ територије, а много тога у перспективи може да нам понуди. А Тадић нам ипак тврди: „Нисам еврофанатик, али је ЕУ најрационaлније решење“. Можда је најрационалније за њега да нам и даље прича бајке о ЕУ, али није за нас да их слушамо! И да њему, Ђиласу, Динкићу, Ђелићу и сличнима допуштамо да нас поново преваре!

ЛАТИНСКЕ ВАРАЛИЦЕ
Да је Србија благовремено водила пријатељску политику према Русији, вероватно би се нашло неко решење да Срби на КиМ добију и држављанство РФ, и тако постану много боље заштићени него што су данас. Сада то преко ноћи, без обзира на жеље Срба на КиМ и добру вољу Москве, не може да се деси. Но, ако Србија промени свој курс, још није касно да у сарадњи са Русијом и другим пријатељским земљама почне да ради у прилог боље будућности (укључујући ту и наше сународнике у Јужној покрајини). ДС и политичка сабраћа те партије, ма у колико год лажно завађених колона ишли на изборе, ништа нам добро неће донети, а већ су нам велико зло учинили. Да су имали мало морала и елементарну здраву памет, није морало да буде тако. Али аутистично нису хтели, нити сада хоће да виде светске трендове и схвате надвременску поруку лепо исказану у народној песми „Женидба цара Душана“. Она гласи: „Латини су старе варалице“. А то су, још и више, јер варају свој народ, њихови српски заступници.
На крају још да се осврнемо на случајеве Абхазије и Ј. Осетије, који се на Западу неретко пореде са Косовом, и то тако да испадне да је оно имало право на независност, а да те области нису. Међутим, ствари стоје обрнуто. На основу совјетског „Закона о процедури решавања питања која су у вези са изласком савезних република из састава СССР-а“, Абхазија – тада аутономна република – имала је право да се отцепи од Грузије. Као последица грубог грузијског кршења међународних мировних аранжмана, иако ствари нису кристално јасне као са Абхазијом, основ за независност добила је и Ј. Осетија (раније аутономна област). Што се Косова тиче, оно је и у СФРЈ било само покрајина Србије без права на самоопредељење, а Београд ни на који начин није прекршио Резолуцију 1244, па да то буде генератор тзв. „независности КиМ“. Само нам стране и наше варалице причају лажи да смо ми деведесетих изазвали оно што је уследило са Косовом. Но, све њих је наш народ одавно опевао. Само треба да се тога сетимо и у складу са вековном мудрошћу поступимо сада када се приближавају избори.

[/restrictedarea]

3 коментара

  1. Avatar

    Poslednje zasedanje skupstine u vezi Kosova gde su bili prisutni i presednici opstina severnog Kosova je dokaz kuda vodi sadasnja politika gospodina Tadica i njegovih istomisljenika.Gospodin Stefanovic je toliko daleko otisao njegovom izjavom,da niko nema pravo da bojkotuje dogovoreno sa Pristinom,sto je ocigledno bacanje prasine narodu Srbije da nikada nece Srbija priznati Kosovo za nezavisnu drzavu.Pa kada je to tako,zasto onda dogovor o pecatu carine?Jedini pecat je pecat Srbije i nikakve carine nemogu postojati na teritoriji Srbije.Ocevidni je primer,najnovija vest,da ce Metro u Beogradu da prave Francuzi,i ako su Rusi jos ranije bili zainteresovani za taj projekat,ne nego neprijatelji Srbije.Nije tesko videti zasto bas francuzi?Zato sto gospodin Djelic ima i Francusko drzavljanstvo.Dakle ne treba cekati nego svi Srbi poslati molbu za Rusko drzavljanstvo jer ocigledno nemamo pravog ko stiti nacionalne interese Srbije-

  2. Avatar

    Svođenje uspeha pada srpske politike na KOSMETU dolazi do kraja
    kada se mora podvući crta i reći dosta.Sada je sve jasno kuda je krenuo i gde smo stigli nema pravdanja politika i Kosvo i Srbija je laž najgora gde građani između dve opcije koje su pompezno
    najavljivale mir ibolji život pretvorio se u farsu najgoreg lika.
    Jedini izlaz iz ovog dosovskog tunela mraka i laži jesu sledeći
    izbori.Glasajmo za najbolje koji nisu nas prevarili koji su govorili istinu!

  3. Avatar

    zasto nam rusi ne pomognu tako sto ce siptare vratiti u dagestan odakle su pre mnogo vekova i doselili, isli su trebjesani-niksici pocetkom 19.veka posle truske razure u carsku rusiju pa im se strva ne zna, ostalo je jedno selo srpka i kazivanje starih trebjesana,neka nam rusi pomognu tako sto ce tociti na nis pumpama gorivo a ne vodu

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *