Почетна / Уводник / Predkumanovska Srbija

Predkumanovska Srbija

Piše Milorad Vučelić

Prijatelj me uporno uznemirava nekim zamišljanjima. Te zamisli ovo, te zamisli ono i tako gotovo svaki bogovetni dan. Izlazim nekako na kraj sa tim zamišljanjima, ali ovo poslednje moram da podelim sa čitaocima „Pečata“ i to na 11. godišnjicu 5. oktobra.
Zamislimo, tako, da nas je 1999. godine Rusija bombardovala. Zamislimo da je Rusija  posle takve agresije na teritoriji naše Južne pokrajine napravila veliku vojnu bazu. Zamislimo da je Rusija među prvima priznala nezavisnost „države“ Kosovo. Zamislimo da su u vreme samoproglašene nezavisnosti Kosova na toj teritoriji bile i ruske trupe koje su taj čin omogućile i snažno podržale. Zamislimo da su pre nekoliko dana na Srbe na severu Kosova pucali i ruski vojnici u sastavu KFOR-a s kojima smo se pre toga uz srdačan stisak ruke  bratimili. Zamislimo…
Da se  to dogodilo niko se u Srbiji ne bi pitao da li su nam Rusi prijatelji ili neprijatelji. Ovako pošto se to, uprkos svim zamišljanjima, nije dogodilo, našim brojnim političarima, srpskom „tomahavk novinarstvu“ i tom ukupnom „NATO orkestru“ ostaje da nas u serijalima muče pitanjima da li su nam Rusi prijatelji i „ko radi za Ruse“, rade li to za novac  ili ih pak  „Moskva podržava besplatno“? Čega bi sve mi bili pošteđeni, pa i tekstova u „Danas“-u, da sve ovo nije ostalo na nivou zamišljanja nego da se stvarno dogodilo? ( Pročitati tekst Dragomira Anđelkovića „Čisti računi i prljave ruke“ u ovom broju „Pečata“).
Što se Nemaca i Mađara, Nemačke i Mađarske tiče tu nema potrebe za zamišljanjima i pitanjima. Mađari su ljuti da ljući ne mogu biti što zakonom o povraćaju imovine nisu obuhvaćeni i pripadnici mađarskih fašističkih vojnih formacija iz Drugog svetskog rata. Za notornu pripadnost fašističkim oružanim jedinicama, zasad samo mađarskim, traži se pojedinačna odgovornost jer posle 5. oktobra 2000. godine samo Srbi mogu zvanično biti kolektivno krivi za sve što je do tada i od tada proizvela propaganda i politika zapadnih sila.
Ljuta je i država Mađarska. Traže da se ovaj zakon promeni, inače će nas onemogućiti na našem putu u EU. A tome, kao što znamo, „alternative nema“. Mađarska se poziva i na rad Komisije koja treba da utvrdi podatke o stradanju Mađara od srpskih i ruskih antifašističkih snaga. Komisija je, inače, ustanovljena na najvišem državnom nivou i najverovatnije čeka da se konačno osnuje i počne sa radom neka nemačko-izraelska nezavisna komisija koja bi raspravila pitanje jevrejske krivice za holokaust, a istovremeno bi se ustanovila odgovornost Srba za Jasenovac i za genocid nad samima sobom. Bio bi to dragocen podsticaj u borbi za istorijsku istinu i pomirenje ne samo na Balkanu nego i u celom svetu. Sadašnje mađarske inicijative su samo probni balon i podsticaj za rehabilitovanje fašizma, a pre svega onog nemačkog. Po principu drugog gleda, pravog pogleduje.
Nemci su, takođe, ljuti. Čekajući na formiranje ovakvih komisija i rezultate njihovog rada, Nemci i njihove razne organizacije nisu gubili vreme. Pedantno i precizno izvršili su popis, prikupili podatke o imovini folksdojčera i štetama koje su im nanesene. Poslovično, nemački precizno oni su izračunali da potražuju od Srba nešto preko 32 milijarde evra. Već se u ovome našem „preko 32 milijarde evra“ može prepoznati tipična srpska aljkavost. Zamislite, dvesta-trista miliona manje ili više, ovamo ili onamo.
Zbog te srpske i naše aljkavosti i nasuprot tome neuporedive nemačke preciznosti bilo bi nam neophodno da iste organizacije koje su izvodile prethodne račune ustanove i tačno izračunaju ima li ih i kolika su srpska potraživanja zbog strogo primenjivanog fašističkog nemačkog gvozdenog principa 1: 100 iz Drugog svetskog rata. Po tom nemačkom principu odmazde za jednog ubijenog Nemca (pa dakle i folksdojčera) streljano je 100 nevinih Srba, a za ranjenog 50. Da bi ovim nemačkim matematičarima i proceniteljima  olakšali posao sugerišemo im da krenu od streljanja u Kragujevcu i Kraljevu, pa onda  nastave tragovima divizije „Princ Eugen“.
Za ovu priliku nećemo se upuštati u bilo kakva moralna pitanja, jednostavno se prepuštamo nemačkoj poslovičnoj matematičkoj preciznosti. Nećemo, takođe, ovoga puta ni pominjati drugo nemačko razbijanje Jugoslavije, bombardovanje, kuršume na Jarinju… Dakle, čista nemačka matematika, bez srpske aljkavosti i improvizacije!
Neka nikome ne deluje kao čudna ova naša gotovo pangermanska  fascinacija. Ona nas je prosto obuzela, pogotovo posle osvojenog Prvenstva Evrope naših odbojkašica. Nije mali broj onih koji su u zanosu naše pobede nad  Nemačkom u finalnoj utakmici govorili i pisali da su naše odbojkašice igrale kao da su Nemice, a ne Srpkinje. Često se i za neke naše sportiste koji pobeđuju, a najviše za Novaka Đokovića, može čuti: „Igra kao da nije Srbin“. Naši komentatori sportskih takmičenja u toku prenosa mečeva i utakmica najviše liče na zabrinuti lekarski konzilijum koji se iz minuta u minut pita da li će naši sportisti izdržati, da li će uopšte preživeti, koliko su već i šta u takmičenju pregurali, da li ih je savladao umor, da li su i koliko bolesni, muči li ih neka skrivena povreda.
Srećom naši sportisti ih ne čuju, umeju da rade to što rade i strpljivo se, predano i uporno bore  i – pobeđuju. I to baš zato što je to srpski. I  baš zato što su Srbi.
Bilo je uzbudljivo i poučno čuti našeg selektora Zorana Terzića kada je u odsudnom času finalne utakmice protiv Nemačke svojim odbojkašicama rekao:
„Možemo izgubiti, ali se ne smemo i ne možemo predati“.
Srbija poslednjih godina izgleda kao da se i predala i izgubila ili obrnuto. Zvanična Srbija izgleda kao spolja instalirana tehnička lokalna vlast koja treba da sprovede naloge konačnog raspada i razaranja. Posle otcepljenja Crne Gore na redu je faktičko priznavanje nezavisnosti Kosova pod firmom tehničkih pitanja. Zalivenih, doduše, krvlju i razaranjem. Ako i to bude dopušteno, jer su snage KFOR-a već ugazile i u nekoliko stotina metara teritorije koja pripada užoj Srbiji ili kako se to nekada govorilo – UŽASU. A možda je to mala teritorijalna kompenzacija Šiptarima za izvađene ljudske organe Srba.
Kakva vlada, takva i pitanja – tehnička vlada, tehnička pitanja.
Zatim sledi okončanje secesionističkih težnji u Vojvodini, kombinovano sa mađarskom personalnom autonomijom. Nastaviće se započeto razaranje u Raškoj oblasti i na jugu Srbije. Tu je podrška potpunoj centralizaciji BiH, a protivno interesima Srpske. Ugovori o paralelnim odnosima Srbije i BiH već bi bili potpisani da hrvatski i muslimanski predstavnici mogu da se dogovore oko uspostavljanja vlasti u Sarajevu… Sve sama tehnička pitanja.
Šta je cilj i dokle?
Odgovor je jednostavan. Srbiju treba vratiti u predkumanovske granice. Onda će moći da se na miru, tolika kolika je, modernizuje i vesternizuje do mile volje. Možda?
Ostaje samo još to da se većina Srba dovede u „ludu pamet“. Ili, pak, „obrne ćurak naopako“.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *