MITROPOLIT AMFILOHIJE Letopis stradanja

Piše Nataša Jovanović

Ova knjiga je zaustavljena slika jednog stradanja, bezvremlja, za svako vreme i za sve ljude – da podseti, kao u oba Zaveta, šta se događalo kada su hrišćanska Evropa i hrišćanska Amerika okrenule leđa Hristu i Istoku

Dok je Kosova biće i raspeća. I nas na njemu. Kao živo znamenje da smo živi. Jer ne zborimo mi o Svetoj zemlji, zemlje radi, već sebe radi, iskonski vođeni promišlju da čuvajući nju spasavamo sebe. Ova nebeska dijalektika živa je nit zapisa kosovskog, o kojem u svetlu stravičnih dešavanja na Kosovu i Metohiji 1999-2003. godine mitropolit Amfilohije u sabranim dnevničkim beleškama i zapažanjima svedoči u „Ljetopisu novog kosovskog raspeća“. Kosovo – velikostradalište i velikosudilište ima kontinuitet srpskog stradanja. U ratovima je možda ovo stradanje dostizalo vrhunac i bilo očiglednije, ali u miru je bilo temeljnije i sa više podmuklosti. Koja knjiga bi mogla ispisati stradanje Srba na Kosovu? Duhovnim mirom, dostojanstvom dara i osećanjem Njegoša, mitropolit Amfilohije u letopisu ispisuje vremenski najnoviji zamah, bol, patnju i suzu Hristovog raspeća. On samo čini ono što ni Njegoš ne bi propustio. A koju drugu dužnost bi i imao mitropolit Skenderije, Crne Gore i primorja i egzarha pećkog za oba sveta?

MALI LJUDI – VELIKA VREMENA
Svojevrsni srpski „Rat i mir“ počinje poglavljem o dešavanjima u Rambujeu, februara 1999. godine. Poslanstvo naše crkve polazi sa platformom nastupa u kojem opominje svetske moćnike na značaj svete srpske zemlje, te položaja samih Srba u južnoj pokrajini. No poslanstvo nije moglo da prisustvuje razgovoru. Kao odgovor na nezainteresovanost državnika da čuju glas srpske Crkve, patrijarh Pavle, te episkopi šalju niz pisama ambasadorima i državnicima vodećih zemalja. Njegova svetost, najveći pešak posle Gandija, kreće putevima od Njujorka do Pariza, Sveti arhijerejski sinod zaseda danonoćno, pisma podrške stižu iz svih pravoslavnih Patrijaršija…Kao Arsenije Čarnojević, patrijarh Pavle, suzu na suzu, ridanje na ridanje nalaže. Šta su više žalili naši episkopi – hramove, kuće Gospodnje ili ubijene i nestale ljude? Božja stvorenja izviru iz knjige, jer je svaki čovek hram božji.
Dok se vrata Žaka Širaka ne otvaraju patrijarhu Pavlu, uprkos obećanjima da će biti primljen, te dok na obali Sene kardinal očaran duhovnošću Njegove svetosti govori: „Vi niste samo duhovni otac jedne nacije, nego ste Hristov svedok pred svim narodima“, zahtevi koji se postavljaju pred Srbima najavljuju strašne potonje događaje. Gledajući ko sve učestvuje na pregovorima, mitropolit je zapisao: Šta se sve od Srba traži i šta se sve javno i tajno izjavljuje, naročito od osionih evropskih diplomata, kao na primer ministra inostranih poslova Velike Britanije Robina Kuka – da Albanci moraju da potpišu sporazum, jer u suprotnom NATO alijansa neće moći da bombarduje Srbe ili jednog visokog funkcionera OEBS-a – da ovo na Kosovu nije sukob Srba i Albanaca, nego sukob Vol strita i Vizantije. …Navire mi na um rečenica prof. Radoslava Grujića: „Ni većih vremena, ni manjih ljudi“.
Veliko vreme donelo je veliko stradanje. Operacija komadanja srpske države počinje u navečerje 2000-te godišnjice rođenja Isusa Hrista. Bombarderska kampanja SAD-a i hrišćanske Evrope na srpski narod započeta je 24. marta 1999. godine. „U umovima američkog Pentagona“, zapisuje mitropolit, „ova operacije nosi naziv: ‘Milosrdni anđeo’, sa rezervnom varijantom: ‘Plemeniti nakovanj’. Umesto o razaračkoj operaciji ‘milosrdnog ili plemenitog anđela’ čija se prava ‘priroda po plodovima’ uništenja poznaje, deca u evropskim školama zacelo će učiti o humanom evroatlantskom nakovnju…“
I dok Bil Klinton slavodobitno odbrojava početak akcije na Srbiju rečima: „Srbija je srce evropskog mraka“, patrijarh carigradski „preklonjenih koljena poziva sav svijet da smesta i trajno obustavi vatru“, moskovski sa platoa Svetog Save podseća srpski narod na „riječi Gospodnje: Sila se Moja u nemoći pokazuje“, češki filozof Karel Kosik proročki izgovara: „Američki rat protiv Srba očigledan je i javno obznanjen nagoveštaj onoga kako će izgledati svakodnevica i normalnost 21. veka“.

PROGON, KRV I MOLITVA
„Pomišljam“, beleži mitropolit, „da je bilo morala kod najmoćnijih i najcivilizovanijih ne bismo, ni mi, ni svijet, do ovoga dospijeli, ne bombe ‘humanitarnih’ intervencionista, pune radioaktivnog otpada zatrovale za sledećih hiljadu godina ovu zemlju, ne i usmrtile Bojanu Tošović (11 meseci) u očevom naručju, na kućnom pragu u Merdarama, ni Milicu (3) na noši i njenom kupatilu u Batajnici, ni malog Branimira Stanijanovića(6) iz Prćilovice, u vozu, na mostu u Grdeličkoj klisuri, ni malu Dejanu (5) i Stefana (7) Pavlovića u njihovim krevecima u Rači kod Beograda, ni sirotu djecu izbeglice iz Hrvatske Marka Ivanovića(3) i Ivana Ivančića(7) u Majinom naselju kod Đakovice, ni malu Draganu Dimić (4) u seoskoj kućici u Starom Gackom, ni…“
Kraj bombardovanja označiće i početak pogroma nad Srbima u južnoj pokrajini. O tome mitropolit u knjizi svedoči: „Ponovo na sjever kreću očajne povorke srpskih bezdomnika… Stižem u Pećku patrijaršiju. Nad gradom Peći i okolinom, u podnožju Prokletija nadvija se strah. U gradu haos i pustoš. Šiptari tek pristižu…“
„Ljetopis novog kosovskog raspeća“ prerasta u stranicu kosovske Svete knjige – ispisanu stradanjima, progonima, krvlju i molitvom. Na njoj po datumima mitropolit ispisuje imena ubijenih, kidnapovanih i nestalih Srba u danima kada su Peć i okolina goreli, kada se Metohija pretvarala u zgarište, a pravoslavni manastiri u jedino pribežište ispod šiptarskog noža izmaklih Srba.
„Sledbenici Sinan paše“, zapisuje mitropolit, „kidišu na goloruki narod na njegovim ognjištima…Krvavim handžarima i puškama, ručnim bombama i monobacačkim ‘zoljama’ režu i prže živo meso njegovih lobanja i utroba, tamane srpsku nejač i mužastvene glave koje ne ostaviše svoje Kosovo…“
Dnevničke beleške očevica postaju zbornik, pamtnik imena najsvirepije nastradalih. Na oči međunarodnih snaga… „U Đakovici oteti: Radovan (10), Đorđe (15), Aleksandar (17). Aleksandar je bio đak generacije u Ekonomskoj školi, Đorđe je imao sve petice, samo četvorku iz matematike, otac Neđeljko, radnik u ‘Metaliku’, majka Darinka…U Peći ugrabljeni Radojica Šćepanović (38) od oca Radoja. U Prištini, Ružica Šiljić (63) i dječak Nenad Živić (15), u Uroševcu otet možda i linčovan…“ Spisak je nepregledan. Nema beleške bez imena po kojeg seljaka umorenog na putu, nestalog deteta, otete žene… „Danas je tmurno nebo. Visoka su nebesa, a teška telesa“, kaže na početku jedne dnevne beleške najavljujući turobne vesti, da bi već u drugoj, kroz nekoliko dana homerskom snagom zagrmeo: „Ječi zemlja i ori se nebo od bijesnog hajkanja sa Prokletija i jauka i muka ulovljenih, od praskanja mina i rafala…I ovog 1999. leta Gospodnjeg nestajemo sa svim što na zemlji jesmo, u pošarima i dimovima, opet, kao toliko puta do sada grcamo na svom golgotskom putu, grleći svoj kosovski krst i pod njim klecajući…“ Mitropolit je svedok, očevidac, sapatnik. Sa patrijarhom Pavlom i episkopima Artemijem i Atanasijem obilazi srpska sela, spašava opkoljene srpske porodice, moli pomoć od KFOR-a za otete, zakazuje sastanak sa pećanskim gvožđarem Agimom Čekuom…
Dramatična ispovest prerasta u biblijsku ikonu. Imena nastradalih ustupila su mesto čitavim spiskovima. „Sinoć i jutros padala je velika kiša. Bistrica protiče pored Patrijaršije ‘mutna i krvava’. U gradu Peći i šire Šiptari  obnavljaju svoje…Srbi nestaju ili samo poniru, kao ponornica, da se ponovo na zemlji jave?!“
Više nema kolona. Nestaju čitavi gradovi ljudi. Uroševac napušta 20.000 Srba, tužni zbegovi u strahu od šiptarskih hordi zaklanjaju glave pod srpske svetinje. Ali ni manastiri, ni crkve nisu pošteđeni.
„Gore oskrnavljeni i eksplozijama razmrskani manastiri i crkve, padaju krstače, ruše se mramori…uz demonski kikot skrnavatelja…vitlaju se uvis i rasipaju unaokolo mrtve srpske kosti. I zvjeri bježe od ovih lomača i lomljave duge ‘vartolomejske’ noći koja pada na Kosovo usred dana i traje neprestano i trajaće ko zna do kada…“
No monasi ne napuštaju svetinje. Dok je svetinja biće i Srba.
„Starice monahinje dogorijevaju u Pećkoj patrijaršiji, u služenju Gospodu, a šta poslije njih?“, pita se mitropolit. „Čuva Gospod sve koji ga ljube, a bezbožnike će istrijebiti, nastavlja sestra monahinja sa psalmima. Ne uzdajte se u knezove i sina čovečijeg u kojega nema pomoći…Veliki je Gospod, velika je krepost Njegova“!
„Nikada nisam“, zapisuje mitropolit, „tako duboko doživio istinu ovih riječi i njihovu utjehu…kao jedinu nadu. Dok evropski i američki generali ustoličuju ‘novi poredak’ i ljudska prava na Kosovu i Metohiji, Pećka patrijaršija još stoji tiha, vjekove broji. Teče u njoj bez prekida radosno-tužna molitva. Ovo malo preostalog naroda pećkog sabira se u njoj kao u Nojevu lađu…“
Ova knjiga je zaustavljena slika jednog stradanja, bezvremlja, za svako vreme i za sve ljude – da podseti, kao u oba Zaveta, šta se događalo kada su hrišćanska Evropa i hrišćanska Amerika okrenule leđa Hristu i Istoku. Potreba ove knjige meri se nebeski i zemaljski. Ona je u molitvama pred Gospodom i Svetim Savom, a pred nama u živom podsećanju na naše jezive sklonosti da zaboravljamo.

________

Topole

„Stojanović Sveto iz Ljubišta,
divnog sela nadomak Vitine,
šezdeset je zasejao topola,
kao ukras svoje imovine.

Svake zore i kad sunce zađe
svežom ih je vodom zalivao,
po dan ceo s njima je zborio,
topole je rukom milovao.

Čuvao ih od mraza i požara,
negovao kao da su deca,
Sve da budu visoke, vitkije,
tako lepih nigde bilo nije!

Vitke, bele, visoke i zorne,
zaista su bile besprekorne.
Svakog dana lepše su bivale,
zorom su se rosom umivale.

Jedno jutro, skoro pre svitanja,
Svetozar je došao do imanja,
topole su bile posečene,
bol i užas zaledi mu vene!

I presvisnu od muke i bola,
zbog pokolja šezdeset topola.
Sutradan ga s bolom sahraniše
od topola krst mu načiniše.“

4 коментара

  1. Avatar

    Након прочитаног текста,који је плод личног виђења и доживљаја Митрополита Амфилохија, намеће се питање, с ким ће даље Срби.
    Владика Николај Велимировић је најбоље описао право лице Европе, и лично је доживео од ње мучење. Он је рекао да је Европа бела демонија. И Срби који имају макар мало мозга, могли су се уверити, у задњих 20 година, да су речи Владике Николаја истините.
    Дакле, безбожна Европа у браку са ђаволом родила је злу кћерку Америку(САД), који добро зло зову, а зло добро. Па тако и агресију и окупацију Србије зову “Племенити анђео”. Тако су радили и са Србима у другим српским земљама. Данас то чине у Либији и широм планете. Отимају, пљачкају, убијају, све под маском добра.
    Браћо и сестре, Срби и Српкиње, за ким ћемо даље ићи, за злом Европом и још гором Америком, или за распетим и васкрслим Христом ? У судбоносном моменту рецимо,САМО ЗА ХРИСТОМ, ГОСПОДОМ И БОГОМ НАШИМ. Амин

  2. Avatar

    Nije mi želja bilo kakve polemike sa cenjenim Mitropolitom.

    Stanje duha i patriotske svesti naroda srpskog.U takvom stanju
    se nalazimo kad smo uzimali drugo ime i visoko barjak nosili.
    Nemože bez odogornosti biti i crkva.Crkveni raskoli su deo te
    naše pogrešne nacionalne politike.Kao dete sećam se konkordata.
    Koga je ona državna polituka vodila,vikali smo kao deca bolje
    grob nego rob nismo znali smisao i domet te i takve politike.
    Sada kasa kusamo gorku kašu u koju smo začina i mi Srbi sipali
    bilo kod državnog uređenja.Pamtim Kraljvinu,drugi svetcki rat
    logor u Tenji,dolazak komunista na vlast,živeo sam u američkoj
    demokratijii isada u najgorem mogućem muljanju vlasto držaca.
    U svemu ovom Srbi su glasali za svedosadašnje vlasti.Bacimo kamen
    u naše dvorište očistimo avliju pa krenimo jedino na Istok odakle
    sloboda stiže sa Ruskim narodom!Poz. Redakciji.

  3. Avatar

    Напишите ко је аутор ове лепе песме.

  4. Avatar

    Ziveo, nam, Radoslave, tako treba da govori mudra starina, a ne kao neki sede glave a prazni, bajagi, intelektualci, sto bi narod rekao `star vuk pasja sprdacina` (Cosic, Draskovic, Rajic….)

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *