„Kapitulacija pred huliganima“?

Piše Danijel Cvjetićanin, Univerzitet Singidunum

Da li ste i vi razumeli da je otpor „prajdu“, u stvari izraz revolta protiv nametanja „novih“ vrednosti Srbiji?

Postoji mišljenje da je Srbija kapitulirala pred huliganima. Većina građana, danas, uviđa da se to zaista dogodilo, još 5. oktobra 2000. godine, kada je centar Beograda goreo, a neki od građana bili izloženi javnom linču. Za rušenje zgrada razulareni huligani koristili su tada i buldožer, a snage bezbednosti diktatorskog režima nisu ni pokušale da se suprotstave huliganima, koji su se ubrzano naoružavali otetim oružjem iz policijskih stanica.

NOVI MENTALNI SKLOP
Niko tada nije ni slutio da će „zdrave snage“ u naletu omogućiti da Srbija u narednih desetak godina bude raskomadana, sistematski opljačkana, a njeno stanovništvo ojađeno i osiromašeno. Privredni resursi podeljeni su, kao plen, evroatlantskim prijateljima, ali ni domaći ološ nije ostao bez svog udela. Bila je to (valjda) premijera predstave, koja je, kasnije, ponovljena u Iraku, Avganistanu i Libiji. Sa parolom „Sezona je počela, nastavak sledi!“ Videćemo.
Proces formiranja „banana-države“ na ovom prostoru brzo je napredovao. Srbija je, ne slučajno, postala prezadužena, dezindustrijalizovana zemlja zabave, trgovine, kocke, droge i korupcije, po ugledu na Kosovo – državu, koju su EA saveznici formirali kao demokratski primer za ugled, na okupiranoj srpskoj teritoriji.
Lako ćete razumeti da se, uz poštovanje tradicionalnih moralnih načela, teško može formirati „banana-zemlja“. Zato je neophodno da  domoroci prihvate novi sistem vrednosti, a to pre svega znači obožavanje evroatlantskih gospodara i novo shvatanja ljudskih prava i sloboda. U promeni mentalnog sklopa, stanovnici „banana-zemlje“ treba da zaborave pravo na ličnu bezbednost, svojinsku i ugovornu sigurnost, na slobodu govora i pravo na prostorni red. Umesto toga, vlast će, uz pomoć masivne medijske propagande, pomeriti težište interesovanja na neka druga, doskora kontroverzna prava, među koje spada i pravo na javno manifestovanje (i paradiranje) seksualnim sklonostima.

PARADIRANJE SEKSOM
Doskora, paradiranje ovim sklonostima nije bilo, kod nas, uobičajeno. U redu, pamtim da su neki momci voleli da se u užem krugu prijatelja pohvale svojim ljubavnim poduhvatima, ali te ispovesti nisu imale javni karakter – kao parade. Oh da, i neki političari su voleli da ih prate čaršijske priče o nadnaravnim seksualnim moćima, ali je to javnost uvek primala s nevericom, kao mitove. Eto, Berluskoni voli da se viđa sa mladim devojkama, a u beogradskim kafanama kruže slične izmišljotine i o našem predsedniku. Samo, kažu da Berluskoni više voli lepuškaste.
Pa ni homoseksualci, travestiti i drugi, nisu, do sada, javno paradirali. Ali s druge strane, ne pamtim da je, do pre neku godinu, javnost pokazivala znake agresije prema LGBT-u, kao što su, svojevremeno, zbog toga Britanci progonili velikog pisca O. Vajlda. Pamti li neko sličan sudski proces u Beogradu? Znam pisce (po ostalim svojstvima daleko od Vajlda), kao i reditelje, glumce, baletane, za koje se tu i tamo zuckalo da su homoseksualci, ali ne pamtim da je zbog toga neko od njih izgubio posao ili ostao bez zaslužene nagrade.

RAT ZA ANTIFAŠISTIČKO NASLEĐE
Da li ste i vi razumeli da je otpor „prajdu“, u stvari izraz revolta protiv nametanja „novih“ vrednosti Srbiji? Ili delite mišljenje onih koji su uvereni da je reč o agresiji prema LGBT-u? Ili taj otpor tretirate kao manifestaciju fašizma u Beogradu?
Zaista, pomeranju pameti nema granica! U rečniku evroatlantskih prišipetlji, zahtevi za komadanjem Srbije, podanički odlasci u ambasade na zavereničke konsultacije protiv sopstvenog naroda, izjave da se vlast ni po koju cenu neće predati protivnicima (dok se ne „završi posao“), zalaganje za nova  vešanja na Terazijama, kao i svi drugi oblici prezira prema sopstvenoj zemlji su – antifašistički gestovi. A svaka borba protiv ovakvih „aktivnosti“ predstavlja – manifestaciju fašizma!?
Moderni „antifašistički“ borci u Srbiji prihvataju kao svoju svetu dužnost podršku agresiji na irački, avganistanski i libijski narod, u cilju preuzimanja strateških resursa.  A protest protiv ekonomskog i biološkog uništavanja ovih zemalja etiketiraju kao – fašizam!

BOMBE NISU STRAŠNE
A tu nedavno, iz svoje misije iz Brisela, Napulja i sa „Avaksa E-3D“ (iznad Libije), vratio se i poznati novinar „Politike“ Boško Jakšić. U delirijumu oduševljenja onim što je video, istakao je u svom odličnom pismenom zadatku (pet) sve lepe strane vojne agresije. Domaći čitaoci mogu biti mirni, pošto, po Jakšiću, u Libiji ne ginu (ili veoma malo ginu) civili, zahvaljujući sofisticiranoj tehnologiji evroatlantskog oružja. Sjajna uteha za građane Srbije, u slučaju da Tadić izgubi izbore, pa bude primoran da pozove u pomoć američko vazduhoplovstvo, da zdrave snage vrati na vlast.