Evropa na delu

Piše Milovan Danojlić

Suštinu odnosa prema tlu koje me je dalo na svet, Evropa je pokazala u proleće i u leto 1999. godine. Iako sam se zatekao daleko od zavičaja, i ja sam se, onih meseci, zajedno sa svojim sunarodnicima povukao u podzemno sklonište. Iz tog skloništa ni do dan-danas nisam izišao. Bombe su mi uterale pamet u glavu. Postao sam veran nečemu što se nalazi u teškoj duhovnoj, ekonomskoj, političkoj, državnoj i ekonomskoj krizi. Nisam voljan da zaboravim lekciju. Otmica Kosova ju je učvrstila. Svakome, ko ima oči, dato je da gleda Evropu na delu

Svojevremeno mi je jedan stariji gospodin, Nemac (ili je bio Alzašanin), poslao tri strofe iz Šilerove „Ode radosti“, sa molbom da ih prevedem na srpski, držeći na umu zahteve horskog pevanja. Tih je godina finale Betovenove „Devete simfonije“ uzeto za himnu Ujedinjene Evrope, što je oduševljenom Evropejcu dalo ideju da sakupi prepeve teksta na svim jezicima našeg kontinenta. Neko mu je dao moje ime i adresu i on mi se obratio ljubaznim pismom ispisanom uglastim, drhtavim slovima. To je odeljak koji počinje stihom:
„Freude, schöner Götterfunken“.
Savestan (ili glup) kakvog me je Bog dao, uložio sam priličan trud u taj neveliki i dobrovoljački posao, ali je rezultat bio žalostan. Vremenska  obeleženost stila, epohe i pogleda na svet ne da se prevazići nikakvom versifikatorskom veštinom. Ko će prostodušni romantičarski san s kraja 18. veka oživeti u zgrčenom i strašljivom sumraku stoleća proslavljenog po logorima smrti? U prvoj verziji, koju sam početkom osamdesetih poslao nepoznatom naručiocu, stvar je izgledala ovako:
„Radosti, plamenu božji,
Vatro što iz Raja blesnu,
Tebi, sada, bodri, složni
Svi pevamo ovu pesmu.

Nek nam tvoja krepka sila
Združi hod u moćnu reku,
Da bi, ispod tvojih krila,
Čovek bio brat čoveku.

U poljubac nek se mnoge
Spoje zemlje raznostrane,
Pa da zora mira i sloge
Ljudskom rodu svud osvane.“

Nemac je, za svaki slučaj, moj rad poslao nekoj našoj ambasadi, pa pošto je otuda dobio povoljan sud, toplo mi se zahvalio, što nije umanjilo moje nezadovoljstvo prevodom. Onako, za sebe, pokušao sam novu verziju, koja nije ispala srećnije:
„Radosti, o žaru božji,
Što iz Raja samog blesnu,
Tebi, evo, bodri, složni,
Uzdižemo ovu pesmu.

Nek nam snaga tvoja čila
Hod združi u jedan bat,
Pa da, ispod tvojih krila,
Čovek čoveku bude brat.

U poljubac usne mnoge
Nek se spoje u prostranstvu,
Da bi vreme mira, sloge
Osvanulo čovečanstvu.“

*
Stvar, prosto, nije išla. Ovamo, onamo, upadao sam u kalup banalnog čovekoljublja sadržanog u dečjoj popevci „Kad bi svi ljudi na svetu“, koju je nekad propagirao Arsen Dedić. Fridrih Šiler, razume se, nije kriv što njegovi stihovi, posle svega što se u poslednjih dvesta godina izdogađalo, ostavljaju utisak sprdnje sa istorijskom i životnom istinom.

*
Betovenova muzika je srećnije pregrmela polom modernog vremena: muziku ne možemo hvatati za reč. Moćni polet hora, praćen pozaunama, fagotima, malim flautama, trouglim udaraljkama, činelama i bubnjevima (ako jednom uđemo u Evropu, možemo im pridružiti dragačevske trube) uzdiže duh u nadzemna i nadevropska prostranstva. Muzika nije umetnost od ovoga sveta.
Postoji, ipak, jedna stilska dosetka kojom bi se reči teksta mogle poštedeti podsmeha. Zamislimo da je hor, koji slavi trijumf ljudske međuupućenosti i zemaljske solidarnosti, sačinjen od bankara, direktora multinacionalnih kompanija, plaćenih dama koje ulepšavaju njihove bankete, i dečaka žrtava pedofilije! Tada bi se osetilo koliko je liberalni kapitalizam obesmislio romantičarska očekivanja od budućnosti. Tako bi se, ironijskom intervencijom i parodijskim izvrtanjem situacije, razotkrila dubina ponora između nade na uranku, i beznađa na zaranku moderne epohe.

*
Beznađe je konkretno, dade se potkrepiti brojkama. Svaki Francuz, uključujući i tek rođene, duguje oko 26.000 evra. Kome? Nevidljivim uzurpatorima njegove budućnosti, vlasnicima privatnih banaka. U vreme kad je Betoven komponovao simfonije, jedan njegov savremenik, treći američki predsednik Tomas Džeferson, izrekao je upozorenje o opasnosti koja svim narodima i zemljama preti od divljanja finansijskog kapitala: „Ja mislim da su bankarske ustanove opasnije za našu slobodu od čitavih armija opremljenih za rat. Ako američki narod jednog dana dopusti privatnim bankama da kontrolišu njegov novac, te će banke, i s njima povezane korporacije – najpre putem inflacije, potom kroz recesiju – lišiti ljude njihove celokupne imovine, pa će im se deca jednog dana probuditi kao beskućnici na tlu koje su njihovi preci zaposeli.“
Ovaj strah je mučio i Ezru Paunda, kako u „Pevanjima“, tako i u „Abecedi ekonomije“, pa je, ne samo zbog toga, ali i zbog toga, proglašen za fašistu.
A zakoni, koji su privatnim bankama dopustili da kontrolišu narodni novac, izglasani su, u Evropi i u Americi, sredinom sedamdesetih godina 20. veka. Kažu da je to izvedeno za vreme letnjih odmora i božićnih praznika, kad parlamentarci ne obraćaju pažnju na ono što izglasavaju.

*
Mi smo, kao i uvek, na sporednom koloseku. Suštinu odnosa prema tlu koje me je dalo na svet, Evropa je pokazala u proleće i u leto 1999. godine. Iako sam se zatekao daleko od zavičaja, i ja sam se, onih meseci, zajedno sa svojim sunarodnicima, povukao u podzemno sklonište. Iz tog skloništa ni do dan-danas nisam izišao. Bombe su mi uterale pamet u glavu. Postao sam veran nečemu što se nalazi u teškoj duhovnoj, ekonomskoj, političkoj, državnoj i ekonomskoj krizi. Nisam voljan da zaboravim lekciju. Otmica Kosova ju je učvrstila.
Svakome, ko ima oči, dato je da gleda Evropu na delu.

*
Svoje najvažnije romane Ivo Andrić je napisao u godinama kolektivnog stradanja svog naroda, pod bombama Nove Evrope. Jednom sam ga, u uličnoj šetnji, upitao otkuda je smogao snagu da u takvim okolnostima stvara obimna i značajna dela:
„Beograd okupiran, oko vas su smrt, glad i strah, a vi – stvarate“.
Kao da misli o nečem drugom, Andrić reče:
„Kad je čovek nesrećan, ali stvarno nesrećan, onda mu niko ništa ne može…“
Rečeno mi se mnogo svide, pa pohitah da mu to kažem:
„To što ste rekli, to je mnogo lepo“.
A on će:
„Nemojte se, Danojliću, oduševljavati, mora da sam ja to negde već napisao“.
Napisana ili usmena, ova pouka nam je danas potrebnija nego ikada. Šta ima jače od optimizma očajnika?

*
Dubina intelektualne i moralne bede današnjeg Zapada ilustruju neke naoko nevažne sitnice. Na primer:
1) gušenje poezije, pogotovo njene romantičarske, šilerovske duše;
2) činjenica da se o jednoj neozbiljnoj brošuri Stefana Hesela, koja poziva na negodovanje, govori sa maloumnim žurnalističkim oduševljenjem, a da oni, koji „negoduju“, ne pominju ubijanje nedužnih ljudi u Libiji;
3) najzad, bezumlje oličeno u smelosti da neko, posle Kanta, Hegela, Paskala, Dekarta, Berđajeva i Hjuma može i B. A. Levija smatrati za filozofa.

*
U ekranizovanom razmišljanju „Film socijalizam“ Žan-Lik Godara jedan Afrikanac (Crnac) ovako se izrazio o našem kontinentu: „Jadna Evropa, iznakažena od patnje, ponižena od slobode“.
Crnac je svakako u pravu, mada bi morao da objasni zašto se hiljade njegovih zemljaka izlažu smrtnoj opasnosti u pokušaju da preplivaju Sredozemno more.
Evropa je sve ovo što napisah, kao i ono što je Crnac rekao, ali, srećom, nije samo to.

3 коментара

  1. Avatar

    Господине Данојлићу, хвала Вам што разобличавате злу страну Европе и Запада, али и свих лицемјера, који зло зову добро, а добро зло. Зато и даље пишите,о поменутим безбожницима, који чине и подржавају злочине и пљачке, против људи и народа, широм свијета, посебно према нашем српском народу. Разобличавајте и Србе који подржавају “европске и западне вриједности који немају алтернативу”, а које у стварности представљају лаж,рат,пљачку,убијање и све друго што је грозно.
    Пеко Рајак

  2. Avatar

    Ni ja ,, . . . . nisam voljan da zaboravim lekciju. ,,
    Za početak niko niikada neka ne zaboravi lekciju.

    Zoran Tošković

  3. Avatar

    Mnogo godina je prošlo kada prva trojka došla među emigraciju
    patriotskih osećanja.Prvi put poale objavljene knjige Nož gos,
    Drašković,Danojlić i Đuretić sreli smo se u Widzor Kanada
    saslušali i pozdravili burnim aplauzom.Sledeće predavanje je bilo
    u Čikagu velikom srpskom centru.U Čikagu više nije bilo gospodina
    Danojlića među nama bilo nagađanje da Danojliću nije odgovaralo
    društvo sa Draškovićem.Sledeće predavanje bilo je u Los Anđelos.
    Gospodin Danojlić je pravi svedok da nam kaže istinu i da ovaj
    srpski narod čuje pravu istinu slavopojke koje se pevaju o
    Evropi nisu istinite one su ivijene u šareni papir.Sve što je
    Zapadna štampa pisala o Srbima ima jedan cilj stvoriti atmosferu
    za vojno intervenisanje na Balkan i gde god ima sirovina oni
    kreću bez trunke griže savesti naj noviji okupacioni zahvati u
    Arapskom svetu.Evropske jnperije mi Srbi smo nekoliko puta
    preživeli pa uz pomoć Boga iRusije ostaćemo živi,sa slogom do
    pobede!Pozdrav redakciji.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *