SLOBODAN SAMARDŽIĆ Priča o podeli Kosova je primitivni mamac

Razgovarala Ana Radmilović

Zbog čega je Kosmet čvorišna tačka oko koje se grupišu sva politička pitanja, zašto nije moguća podela na sever i jug, šta je pratilo plan odvajanja Južne srpske pokrajine, ko je i u kojoj meri učestvovao u izdaji, te u kojem trenutku je DSS od  evropske postao antievropska stranka?

„Rezolucija Saveta bezbednosti garantuje suverenitet i integritet – država toga mora da se drži kao da je to najjači argument… Primećujete da je cela igra okrenuta poslednjih nekoliko godina ka tome da Srbija korak po korak,  gest po gest,  dokument po dokument, digne ruke sa Kosova. I de facto i de jure. Da zapadnim silama do tog međunarodno-pravnog dokumenta nije stalo, ne bi oni do te mere terali Srbiju da se odrekne Kosova“, kaže u intervju za „Pečat“ Slobodan Samardžić, potpredsednik Demokratske stranke Srbije i nekadašnji ministar za Kosovo i Metohiju u Vladi Vojislava Koštunice.

Da li je postojala mogućnost da 17. marta 2004. godine Srbija reaguje malo ozbiljnije?

Postojali su jasni signali da će se pogrom desiti, ljudi na terenu znali su za to i sigurno je to znao i neko u državi. Zašto država tada nije upotrebila makar Rezolucijom 1244 zagarantovano  pravo na prisustvo izvesnog broja vojnika na teritoriji KiM? Koliko god to „pravo“ delovalo kao cinizam, stiče se utisak da su zbog njegovog nekorišćenja, između ostalog, Srbi sa Kosova polako gubili poverenje u Beograd.
Te 2004. godine je postojao potpuno drugačiji ustavno-pravni kontekst. Prema Ustavu Srbije vanredno stanje zavodi predsednik Republike. Tada Srbija nije imala predsednika Republike – on je izabran tek nekoliko meseci kasnije u redovnom postupku. Predsednik Republike je u to vreme bila fiktivna funkcija i to o čemu govorite pravno-tehnički nije moglo da se sprovede.

Zbog čega država nije iskoristila neke druge mogućnosti, formalno ona nije imala vojsku na KiM, ali je imala određene strukture koje je možda tada mogla da mobiliše?
To se dogodilo, dakle 17. marta, nekoliko nedelja pošto je vlada stupila na dužnost. U to vreme računalo se i na intervenciju snaga bezbednosti koje su po Rezoluciji 1244 bile stacionirane na tlu pokrajine. To je međunarodna policija u okviru UNMIK-a, a UNMIK je tada na Kosovu imao bar šest ili sedam hiljada policajaca zaduženih za unutrašnji red i mir, i KFOR, kao glavna bezbednosna snaga, koji je tada brojao najmanje petnaest hiljada vojnika. Znači, njihova nadležnost i obaveza bili su da zaustave te demonstracije i, premda sa tragičnim zakašnjenjem, to su i učinili. Oni nisu preventivno delovali, niti su uspeli da spreče taj teroristički čin, da li zato što su bili pasivni ili jednostavno nisu hteli, ali posle 24 časa su zaista delovali. Zaustavljanje nasilnog delovanja Albanaca završeno je posle 48 sati. Mi smo istog dana praktično, a sutradan efektivno, imali vanrednu sednicu Saveta bezbednosti i dobili smo određene garancije da će se uspostaviti mir, što je u tom trenutku bilo najvažnije. Da ljudi ne ginu, da se kuće ne pale i da se ne pale više crkve i manastiri. To je tada bilo najvažije i to je dobijeno. Posle toga je Vlada napravila plan za rešenje kosovskog pitanja, ali to je sada već druga tema.

Kako je izgledao plan za rešenje kosovskog pitanja?
Bila je doneta prva rezolucija Skupštine, dakle o osudi delovanja, i o tome da treba doneti rešenje koje bi u okviru Rezolucije 1244 išlo ka institucionalizaciji odnosa između Srba i Albanaca, a koja bi bila primerenija tadašnjoj  konfliktnoj situaciji nego što je to bila do tada vladavina UNMIK-a. I to je Skupština usvojila krajem marta 2004. godine. Sa tim planom se moglo ići u međunarodnu javnost, to jest u međunarodne institucije, u centre jakih uticajnih država za te prilike, da se one pridobiju za tako nešto. Oni su, razume se, shvatili takvu vrstu delovanja, ali nisu hteli da ga prihvate kao elemente zvaničnog dokumenta. Onda  je  ta stvar odložena  i  politika je okrenuta na drugu stranu. A ona se zvala, dakle, strategija: standardi pre statusa.

Da li se iza 17. marta krio možda plan o podeli KiM? I tada je francuski KFOR najviše učestvovao u evakuaciji Srba iz sela južno od Ibra, i ti se Srbi uglavnom nisu vratili na svoja ognjišta?
Daću vam jednu ilustraciju da to nije bila ničija ideja, a naša apsolutno ne. Mi smo imali ideju o rešenju te situacije i tu smo ideju izložili u planu, to stoji na papiru, iako se malo ljudi toga možda seća, ali o podeli nije bilo ni reči.

Danas nekom deluje kao da se Kosovo, ipak, od tada do danas, de fakto podelilo.
Ne, nije se podelilo ni danas. Jednostavno takva je situacija na terenu, nemoguće je podeliti Kosovo na sever i jug i zato što je kompozicija stanovništva takva. A tu postoji i jedan jači i primarniji  razlog – a to je Rezolucija 1244, koja je jedan živi dokument i nama garantuje teritorijalni integritet i suverenitet. Zašto bi sada Srbija išla s predlogom o podeli?

Nisam mislila na ideju koju je imala Srbija, nego onaj ko je organizovao 17. mart.
Ne postoji nijedna indicija da se radilo o nečemu takvom, niti je takva ideja tokom mnogobrojnih razgovora ikada bila na našem stolu. Ni u najdiskretnijim razgovorima. Nama je definitivno bilo jasno, mada nam je bilo jasno i ranije, da o podeli ne samo da ne treba razmišljati, nego da na podelu treba zaboraviti. Kada je 19. marta osvanuo „Vašington post“ (tada sam bio u Vašingtonu, dan posle pomenute sednice Saveta bezbednosti), na naslovnoj strani pojavio se tekst Mortona Abramovica. Morton Abramovic je poznati, dugogodišnji albanski lobista, predsednik tadašnje „Krizne grupe“ koja je iz petnih žila navijala za nezavisno Kosovo; svojim ranijim delovanjem bio je vezan za Stejt department, i podzemnim i nadzemnim, stoprocentno je bio u funkciji nezavisnog Kosova… I taj čovek je napisao tekst u „Vašington postu“ koji je počeo rečenicom: „Posle ovoga što se dogodilo 17. marta na Kosovu, treba da bude jasno kakvo rešenje je najbolje“. A to rešenje je podela Kosova. Kada neko kao Morton Abramovic nešto kaže, mi automatski počnemo da razmišljamo u apsolutno suprotnom pravcu. Do te mere je, do grla, bio upleten u albanske interese da, sa naše tačke gledišta, njemu se nije moglo verovati ni kada kaže da je mleko belo. Vidite, to je bio jedan, da upotrebim kolokvijalni izraz, mamac za nas. On je znao da već deset-petnaest godina među Srbima, u medijima, među intelektualcima, javnom mnjenju, kruži ta misao o podeli kao jedna ideja koja će, dakle, volšebno i brzo da reši problem Kosova. Naravno, to je čista iluzija, ali pisac teksta je znao da je to bilo privlačno u nekim delovima javnog mnjenja. I on je to izneo u „Vašington postu“, u nameri da mi sada pomislimo kako to ima neke veze sa Stejt departmentom, predsednikom države, i da se tu nešto krije. Mi nismo trepnuli na tu stvar, znajući da je to primitivni mamac za neke ljude u Srbiji. Reagovao sam pokazujući tekst prisutnima rekavši: „Evo, konačno nam je stavio do znanja da o takvoj stvari u Srbiji  ne treba da bude reči“. U Srbiji je i dan-danas, a tada još više, glavni argument bio međunarodno-pravni – i tu ljudi strašno greše kada ga potcenjuju. I neki političari i intelektualci kada kažu „znate, to je prazno pravo“, „nema ništa od toga“, „mi nemamo tamo ni vlast, ni suverenost“ i tako dalje – greše. A to najviše govore oni koji su podržali povlačenje naših institucija sa Kosova, i to rade od leta 2008. godine.

Zašto greše kada kažu da mi na Kosovu nemamo vlast, ni suverenost?
Kao prvo, mi smo uvek imali efektivnu vlast na Kosovu, bar na 15 odsto teritorije. U vreme kada sam bio ministar za KiM, Srbija je uredno servisirala obaveze na Kosovu kao na svakom drugom delu svoje teritorije. Tamo gde je mogla i tamo gde je imala svoje stanovništvo. To je, dakle, što se tiče faktografskih podataka. Znate ono kada se kaže „priznati realnost“, ta realnost  je tada bila potpuno drugačija. Što se Međunarodnog prava tiče, naime, sve dok je tamo tako kako jeste, dok se nama garantuje teritorijalni suverenitet, dok konkretan dokument UN-a, kao što je Rezolucija Saveta bezbednosti, garantuje suverenitet i integritet – država toga mora da se drži kao najjačeg argumenta. I sada ću vam ilustrovati ovo o čemu govorim: da to nije najjači argument ne bi ove tri godine zapadna politika insistirala da Srbija prizna Kosovo, makar de facto. Oni kažu „ne morate priznati“, ali uradite sve kao da jeste. Dakle, da taj međunarodno-pravni dokument za Srbiju nije važan, oni bi jednostavno okupirali Kosovo kao što su ga okupirali, i to bi bila čista posla. Srbija to ne bi priznavala, i mi bismo imali zamrznuto stanje. Međutim, njima je bilo važno da Srbija prizna Kosovo – zato što se onda sama odriče svojih prava. I ako se ova zemlja odrekne prava na svoju teritoriju, to je u skladu sa Međunarodnim pravom. Vi slobodno možete da se odreknete čega hoćete, to je vaše pravo. Primećujete da je cela igra okrenuta poslednjih nekoliko godina ka tome da Srbija korak po korak,  gest po gest,  dokument po dokument, digne ruke sa Kosova. I de facto i de jure. Da  zapadnim silama do tog međunarodno-pravnog dokumenta nije stalo, ne bi oni do te mere terali Srbiju da se sama odrekne Kosova.

Često je upravo DSS-u pripisivana ideja o podeli Kosova, zašto?
Ne sećam se da je neko u DSS-u to govorio. Svašta se spočitavalo i imputiralo DSS-u, pa i takve besmislice i netačnosti, jer upravo DSS nikada nije, niti je jedan član DSS imao takvu izjavu, pa da bi se o tome moglo raspredati. To su prosto, što bi se opet kolokvijalno reklo, baloni za javnost, ne bi li se mi sada uhvatili za taj balon i prali se od tog blata kojim nas obasipaju. Mi, međutim, ne gubimo vreme na to i na takve gluposti nismo nikad odgovarali.

Možda je takav stav o nebranjenju od blata u srpskoj politici previše fin? Vama zameraju i to da ste, između ostalog, previše fini.
Znam, ali ta finoća zapravo i nije finoća u tom smislu. Suštinski to je jedna principijelna, neko kaže čak, tvrda politika. Znate, ovi koji mnogo pričaju, a popuštaju, oni su zapravo „fini“ u tom  smislu, jer na delu  daju sve, a na  rečima su vrlo tvrdi. Recimo predsednik države često kaže: „Nikada nećemo priznati nezavisno Kosovo“, a niko mu to ne traži. Da li je neko zatražio nekad da se tako otvoreno izađe i prizna? Uopšte stvar nije u tome, već da zapravo svojim gestovima, svojom politikom, svojim stavom prema Kosovu, svojim prihvatanjem svega što se servira iz Vašingtona i Brisela, pa i iz Prištine, prema svemu tome budete beneloventni, i da svaki put sve čvršće i glasnije kažete: „Nikada nećemo priznati Kosovo“. To je zvanična politika i smatramo da je ta igra providna, i da ne može da prođe. A eto, mi finim rečima zastupamo principijelnu i, mogu reći, tvrdu politiku.

Zar je moguće da nemamo podatke o zločinima koje je činila UČK, imena i dosijee, i da ne možemo da pokrenemo neke postupke?
Vidite, tu je pravljeno dosta poteza na liniji učvršćivanja naših veza sa takozvanom „međunarodnom zajednicom“. Kada kažem „takozvana“ mislim na zapadne sile koje su, dakle, držale potpunu vlast na Kosovu. SAD, članice EU, Britanija, Nemačka; Francuska itd. Mi smo kao nova vlast te 2000-2001. godine pokušavali mnogo štošta. Otvarali smo saradnju sa Haškim tribunalom, pravili Zakon o saradnji sa Tribunalom, Koštuničina vlada od 2004. godine je radila na dobrovoljnom predavanju osumnjičenih, dosta smo stvari uradili koje bi oslobodile neki manevarski prostor. I jedan od tih gestova bilo je, dakle, odustajanje od optužnica protiv nekih članova UČK, za koje se znalo šta su radili. To je rađeno da bi se omekšala i pripremila povoljnija atmosfera, kako bismo mogli da imamo prodor na tu stranu, da ih uverimo. To je vreme punog uvažavanja Rezolucije 1244, kada je postojalo prisustvo međunarodne vojske i policije. To je bila jedna, da tako kažem, žrtva pravde. Mi smo to učinili da bismo mogli sa njima da, koliko-toliko ravnopravno, razgovaramo o situaciji na Kosovu i o rešenju tog pitanja. Sada se zbog toga može bacati, i na DSS i na tu vladu,  drvlje i kamenje. Međutim,  to je bila jedna situacija, eksperiment Vlade koji je mogao da se završi i uspehom i neuspehom. Mi smo još puno stvari učinili koje nam se mogu spočitavati: ta vlada je otvorila partnerstvo za mir, eto.

A DSS je danas veliki protivnik ulaska Srbije u NATO?
To je bila 2006. godina, i vreme kada NATO još nije formalno priznao nezavisno Kosovo. Partnerstvo za mir 2006. i 2009. godine su dve potpuno različite stvari. Vi ste pre toga sarađivali sa državama koje su politički delovale u pravcu nezavisnog Kosova, ali ga nisu priznale, nisu učinile taj legalni čin priznanja. Legalan sa stanovišta njihovih političkih akata, ali nelegalan sa stanovišta Međunarodnog prava. Razni su potezi činjeni ne bi li Jugoslavija, pa Srbija i Crna Gora, i na kraju Srbija, bila ravnopravan sagovornik na međunarodnoj sceni. To su bilateralni razgovori, desetina komunikacija  u kojima je trebalo afirmisati tu vladu koja je došla sa teškom hipotekom izolovane zemlje, zemlje koja neće ni sa kim da sarađuje, zemlje koja je ima ideju samoizolacije…  i sve gluposti koje su spočitavane Miloševiću. A sve te netačnosti bile su prividna istina na površini stvari – a duboka neistina ispod te površine. Međutim, vi uzmete vlast, imate takav kontekst i krećete  u akciju sa ovim benevolentnim potezima. To se sve testiralo godinu, dve, tri…  I tamo gde uspe – uspe, gde ne uspe stanemo sa takvim delovanjem. Prosto, kao i sami pregovori otvoreni 2006. godine. Krenuli smo sa decentralizacijom, sa spomenicima kulture, sa katastrom, sa pitanjima posebnih prava i odlagali pitanje statusa. Mi znamo sa čim smo sve ulazili u taj proces, i sa kojom su se arogancijom prema svemu tome odnosile zapadne sile. To je, prosto,  jedno akumulirano iskustvo koje je mogla da iskoristi i sadašnja vlada. Ali, naprotiv, oni su govorili da smo mi prekinuli odnose zato što su smatrali da treba učiniti daleko više nego što smo mi hteli, kvalitativno drugačije ući u taj podređeni odnos zarad nekih privilegija ili već ne znam čega. Zarad maglovite, tada krajnje nejasne ideje o članstvu u Evropskoj uniji.

Kada je ideja o članstvu u EU prestala da bude jasna, to jest kada je trebalo da prestane da bude cilj?
To je već onda, u odnosima Beograda i Brisela delovalo prilično loše, a potom je 2008. godine postalo i potpuno bespredmetno, jer je već 2008. godine EU znala da više neće da se širi. To je legitimnost nekih pokušaja i legitimnost odustajanja od takvih pokušaja, kada vidite da tu postoji jedna granica i da dalji potezi idu u kontrainteresu vaše države. Dalji potez je samo ulaženje u izvesnost da ćete izgubiti igru sa jačim. Mi smo zato od 2004. godine paralelno razvijali odnose sa drugim zemljama, pre svega sa Rusijom, sa Kinom, sa Južnoafričkom Republikom i nizom drugih zemalja koje su u Savetu bezbednosti bile spremne da nas podrže. Tako da smo imali jednu vrstu pokušaja da uspostavimo normalne odnose sa zapadnim zemljama,  a paralelno tražili i dobijali garancije da će druge zemlje da se principijelno i korektno postave prema našem pitanju u Savetu bezbednosti.

Koliko uopšte EULEKS misija ima međunarodno-pravni osnov?
EULEKS nema pravni osnov, jer on nije misija UN, nego EU. Njegov mandat je dobijen Ahstisarijevim planom. Međutim, nikad nije usvojen u UN i kao takav lebdi u vazduhu. Jednostrano je nametnut od strane pojedinih država i onda je uz pomoć Srbije implementiran na Kosovu. Osnovno pitanje zemalja koje podržavaju Srbiju bilo je da li će Srbija da prihvati EULEKS ili ne. Naše vlasti su to prihvatile, i to je onda prihvatljivo za sve. A da ga nismo prihvatili, to ne bi bilo tako jednostavno. Ne bilo tako jednostavno da EULEKS dođe i faktički zameni legalnu misiju UNMIK-a u pokrajini. I to sve po Ahtisarijevom planu.

Koji je prethodno odbila?
Odbila ga je ne samo Srbija, nego je i Savet bezbednosti jula 2007. godine odbio sedam verzija rezolucije na osnovu tog plana. Te 2007. godine Ahtisarijev plan bio je mrtvo slovo, da bi se 2008. godine reinkarnirao, a on dobio Nobelovu nagradu 2009, i sve to zahvaljujući Srbiji.

Da li mi to radimo namerno, svesno, zato što smo potkupljivi ili mi ne znamo šta radimo?
Kad kažete „mi“ to nismo mi, to su neki „oni“. To je vlada na čelu sa predsednikom države, dakle to je vlast koja je rešila da se otarasi Kosova zarad nekih dobitaka na zapadnoj strani. U ovom slučaju – napredovanje u evropskim integracijama. Prvo, ta trgovina nije legitimna, niti poštena, niti ide u korist državnih interesa. Drugo, ako gledate i iz njihovog ugla, za šta se daje Kosovo? Pa ni za šta. Za ove tri godine Srbija je dobila neke sitne novce iz programa pretpristupne pomoći, nešto direktne pomoći i najviše zajmova koje treba vratiti. Nije dobila kandidaturu i pitanje da li će da je dobije, a ucenjivanja oko Kosova se uvećavaju. I tako je, korak po korak, Srbija došla do ovog današnjeg stanja. Potpisuje neke dogovore, ugovore, sporazume koji idu u pravcu zaokruženja Kosova kao države. To su usmeni, pisani, a nepotpisani dogovori, neki papiri sa po dve rečenice koji se drže ispod stola i ne pokazuju se nikome. Ti dogovori predstavljaju prihvatanje nezavisnog Kosova, zarad onoga što označavam kao ništa. A to je ta evropska integracija, koja poslednjih nekoliko godina suštinski nije napredovala, niti se Srbija približila Uniji, samo je imala status potencijalnog kandidata. To strašno zvuči. Biti potencijalni kadidat za nešto. Tako mogu da kažem da sam potencijalni kandidat za fudbalera Barselone, otkud znam, možda jednog dana budem. Kako vreme odmiče, Unija je sve dalje, kao da pokušavate da doplivate do linije horizonta. Došlo je vreme da se ta strategija menja. Sve i da nema Kosova, morali bismo da redefinišemo tu politiku, jer se promenilo vreme zbog same EU na kraju, ušla je u stanje da ne može da vam da ono što neki raniji dokumenti govore.

DSS je stranka koja je bila proevropska, zapadno ustrojena, pa evroskeptična, da bi sada delovala kao sasvim antievropska, kao i mnoge stranke u samoj EU.
To je vrlo složena stvar, evroskeptična partija smo postali 2007. godine. Nas je pre svega opredelio odnos EU prema Kosovu. Da ne bude zablude – da se radilo o Vojvodini ili istočnoj Srbiji, mi bismo se isto postavili. Kosovo možda ima jače simboličko značenje, ali u faktičkom, državnom smislu – to je sve isto. Sandžak, Beograd, Kosovo – sasvim je svejedno. To je naša teritorija. A paralelno s tim,  ide drugi proces. Vi kao država morate uvek da analizirate stanje stvari u pogledu neke politike, kao što je stvar sa evropskim integracijama koje smo mi započeli (Vojislav Koštunica je prvo otišao na samit EU u Bijaricu, u Francuskoj). Nezavisno od Kosova, EU se suočila sa svojom krizom, sa krizom proširenja i najzad sa ekonomskom krizom. To je danas drugačija struktura od one iz devedesetih godina, sada ulazi iz krize u krizu i ne pomaže nikome na zapadnom Balkanu. Srbija će plaćati cenu, deficit njene spoljne trgovine sa jačim partnerom toliko će rasti da neće moći da se izvuče.  Ako ne uđe u EU do 2014. godine ekonomski će kolabirati.

A ako uđe?
Ne može da uđe.  Zato kažem – prema cilju se određuje delanje. Sve se svodi na to da politička klasa jedina ima koristi od toga. To je neki svet koji leprša oko fondova, oni sebi prave čapras divan, uživaju i čini im se da žive Evropu,  kao što je nekadašnja komunistička klasa u Jugoslaviji živela komunizam na Dedinju, i ceo sistem je bio takav – sistem zatvorene kaste  koja je radila ono što je htela. Tako imate i sada jednu društvenu klasu – koja treba praktično da živi svoju misiju u ime celog društva, nešto kao avangrada. Treba da pokazuje prostom narodu kako će to izgledati ako je bude sledio i pratio. Kao što nikada nismo ušli u komunizam, tako nećemo ni u Uniju. A da biste sistem prilagodili cilju, vi morate da imate izvesnost cilja. Kada se izvesnost cilja gubi, gubi se cela politika.
Imate fondove, oni su vam važni jer Vlada propoveda parazitsku ekonomiju, vi stalno zavisite od novca koji će vam neko dati, MMF, razvojne banke itd.  EU  je imala zakon za  svoje velike fondove do 2013, tada  je podigla ekonomije pridruženih zemalja  i ti fondovi se  polako gase.  Budžetsku strategiju prave na sedam godina, i po svoj prilici smanjuju potrošnju, a novac će koristiti za tehnološki i naučni razvoj.  Oni se sada takmiče sa SAD-om, Japanom, Rusijom i to su njihove relacije – a ne Srbija. Tada neće biti novca koji Đelić očekuje. Kada nema novca, kako ćemo mi koristiti fondove?  Liberalizovali su spoljnu trgovinu, manjim carinama manje prihodujete u budžet, a odgovarajuća nadoknada kakvu su imale zemlje srednje i istočne Evrope nije izgledna. Vašu slabu će ubiti jača evropska proizvodnja, pa će i ovakva privreda nestati.  Štaviše mi ćemo morati da smanjujemo izvozne kvote za Rusiju i još neke zemlje, jer nećemo imati šta da proizvedemo. To su kalkulacije  koje morate izvesti precizno,  da biste menjali politiku. SSP je vremenski prevaziđen čak i da nema Kosova. Eto za šta dajemo Kosovo. Ni za šta.

Istina koju svedoči DSS nije se dopala ljudima, ali ispostavilo se da od „istine“ koja im se dopala nisu imali ništa.
U meri u kojoj to postaje jasnije, mediji se sve više stežu. DSS ne daje prazna obećanja i do sada je loše prolazio, što ne znači da će tako biti i ubuduće. Mi imamo program od šest-sedam tačaka, od kojih je Kosovo jedna od bitnijih. To je princip na kojem države počivaju, suverenitet. Vi ne možete sada kada je država ugrožena da se pravite ludi.  Na svakih godinu dana nešto se desi i Kosovo je na prvom mestu. Tamo se dešava čudo, a mi insistiramo na tom pitanju dok se ne reši. Kao što je Izraelu zapadna obala pitanje broj jedan, iako će ljudi reći da hoće bolju školu ili ekonomiju. Nije sporno, ali kada se pripuca u Gazi, svi Izraelci znaju da je to pitanje broj jedan, jer je pitanje opstanka. Kao i Palestincima. I takva im je sudbina, i ne mogu sada da odjednom postanu „racionalni Evropljani“, kao u Srbiji, gde kažu „važni su ljudi, a ne teritorija“. Ljudi stotinama godina žive u zajednicama koje se zovu države; nema nijednog čoveka na planeti koji ne živi u nekoj državi. I koji su to onda ljudi njima važni, ako im nije važna država? Svi žive na nekoj teritoriji na kojoj se primenjuje neki poredak… i ako su važni ljudi na Kosovu, onda će Srbi, koji su isto važni ljudi, živeti na albanskom Kosovu koje ima svoj poredak. Onda izvolite, pa se menjajte sa njima. Dajte im stan u Beogradu, a vi idite da živite kao čovek, jer nije važna teritorija, ni nacija, i nije važno ništa.

Ali deluje kao da mnogim građanima Srbije osim puke egzistencije zaista ništa više i nije važno…
Da, jer slušaju takve poruke. To su laži. Prevare kojima se naši mediji služe; i to su poruke političara. Naša politika je bila maksimalno realistična, iako je možda išla sporim koracima. Ne možete da reformišete državu bez pravila. I sve ima neki red. I sada vidite, kada dođe Đinđić i kaže „reforma“, „ne mogu da čekam Ustav“, „moramo da uđemo u tržišnu ekonomiju“, onda dobijete ekonomiju bez pravila, te pobeđuje jači, ko ima bolje veze i više novca – i eto vam tajkunska struktura u Srbiji, napravljena za godinu-dve. Privatizacija bez pravila. DSS je govorio da to ne može brzo, ako hoćete da napreduju svi, a ne da napreduju samo neki. To nije naša politika. To neka gura DS, kao ono sa „Fijatom“, EU fondovima, akcijama od 1.000 evra, neka lažu koliko hoće. Tadić je pobedio januara 2008. godine, posle čega je za dva meseca strašne stranačke kampanje govorio da će Srbija biti kandidat za Uniju do kraja 2008. godine. Pazite tu prevaru. Ko mu je to rekao? Šta je tada DSS mogao da kaže nego da se zgadi. Ali najlakše je zgaditi se, mi sada treba da radimo i da objasnimo ljudima. A to je druga priča, ne „šta“, nego „kako“.

Kakve su realne šanse da se promeni naša politika prema Kosovu i Metohiji?
Mi možemo da posmatramo stav Zapada prema Kosovu kao konstantu – ne možemo da je promenimo. To je veliki problem, grupa zemalja koje predstavljaju velike sile zastupaju interes protivan našem. Međutim, danas na sreću situacija nije kao devedesetih, kada je na globalnom planu to bilo tako. Sada postoji mogućnost komuniciranja s drugim centrima moći, traženje pomoći i saradnje, pa je i manevarski prostor veći. Naše vlasti stoprocentno rešavaju kosovsko pitanje sa zapadnim zemljama. Sve što pričaju u razgovorima sa Rusijom i drugim zemljama nema suštinski značaj. Čovek se pita zašto jedna vlast sarađuje sa grupom zemalja koje evidentno vode neprijateljsku politiku.

Zašto mislite da to rade? Ne znaju šta rade ili su potkupljivi i ne zanima ih šta ostavljaju iza sebe?
Mogu da dam dva apstraktna odgovora. Jedan je da su nedorasli situaciji i da ne vide šta rade. A drugi je faktor potkupljivosti razne vrste. Moralne, intelektualne, finansijske, i da zapravo iz tog oportunizma naša politička klasa sarađuje na temu Kosova sa zemljama koje su neprijateljske, pa i čitava propaganda unutar države ide u tom pravcu. Ne slaže se sa logikom zdravog razuma, da vi odobravate promenu misije na Kosovu. Misija UNMIK je proizvod Rezolucije 1244, EULEKS ima drugu misiju, zapisanu u Ahtisarijevom planu, i ta misija nema nikakve veze sa UNMIK misijom, ali je zamenjuje.

Mislite da ona treba da je istisne i natera Srbiju da pregovara sa onima koji implementiraju nezavisno Kosovo?
Od kada je EULEKS došao naši sarađuju isključivo sa tom misijom. I šta možete očekivati danas, na administrativnim prelazima od EULEKS-a i KFOR-a – nego podršku secesije. KFOR ima mandat UN i SB, ali na početku krize na prelazima Atlantski savet je pod izvršnom kontrolom NATO-a objavio da je režim u kojem KFOR radi – režim zabranjene zone. To znači da KFOR može da puca kada god nađe za shodno. A ko je proglasio režim zabranjene zone? Atlantski savet. I sada dolazi do jedne promene na koju niko nije skrenuo pažnju javnosti. To je aktiviranje aneksa 11 Ahtisarijevog plana, namenjenog budućem NATO delovanju na Kosovu,  gde je stav da je NATO poslednja instanca vlasti na Kosovu. Oni su ovom komandom od kraja jula uveli u dejstvo aneks 11, to jest NATO. KFOR je sada NATO. I sad se pitate zašto dovoze helikopterom albanske carinike, i kažete da to nije u skladu s njihovom mandatom. To je ta prevara o kojoj DSS sve vreme govori. Ne možete da osudite jednostranu akciju Albanaca, jer to nije jednostrana akcija, nego je u dogovoru s KFOR-om. Pregovarate sa KFOR-om i EULEKS-om i tvrdite da ste napravili sporazume, a njihov posao je da obezbede Kosovo kao državu, praveći granice. To nije svakome jasno. Skupština donosi  Rezoluciju, za svega mesec dana Boris Tadić prihvata novi tekst, koji mu je uručen u Briselu 7. septembra 2010. godine,  gde nema ni reči o otvorenim pitanjima statusa, nego samo o tome da se cela politika prenese na dijalog Prištine i Beograda pod okriljem EU. Ta rezolucija nije napisana u dogovoru sa našim vlastima, jer je Jeremić do poslednjeg dana zastupao prethodnu rezoluciju. Na osnovu tog teksta koji više nema veze sa Rezolucijom 1244, niti sa našim unutrašnjim rezolucijama, sada se vode razgovori u Briselu. Vi ste unapred prihvatili kao posrednika Kupera, koji u potpunosti podržava Kosovo, i prihvatate albansku stranu, Beograd i Prištinu kao dve ravnopravne strane, sagovornike. I šta očekujete od takvog okvira? Možete samo da prihvatite ono što vam Kuper unapred daje kao zaključak. Mi smo u Skupštini tražili dokument, da vidimo šta nam to Stefanović priča – nismo ga dobili. Sada smo dobili dokument o pečatu i katastru i to je tuga božja. Prvo,  nepotpisan je, ima tri proste rečenice, i ništa u njemu nije jasno. Nemate režim carinskog postupka. Oni su se dogovorili, dakle, i nisu postavili pitanje šta znači to u primeni. Dogovorili su se posle dva sata sastanka. Nisu valjda očekivali da će KFOR dovesti srpske carinike? Zamislite tu neodgovornost pregovarača i vlasti. To je veresija, kada vidite papire bez potpisa, bez objašnjenja implementacije, to je kao da su „na dođem ti dođeš mi“, i na reč. A vi razgovarate sa Robertom Kuperom.

A možda taj Borko Stefanović i svi oni zajedno sada više i ne smeju drugačije?
Stefanović je karakterna maska te politike, nije ozbiljan igrač. Njemu je rečeno kako da postupi, i da se vadi kako zna i ume.

A možda ni Tadić više ne sme ništa da učini?
Za Tadića ne mogu da imam opravdanje, jer on je predsednik Republike. On je usvojio nadležnost za zastupanje Srbije i on je, ne znajući ili znajući, prihvatio odgovornost. Za njega ne možemo postaviti pitanje da li sme ili ne sme. On je predsednik i mora da radi po Ustavu i ako ne radi tako postoji njegova politička odgovornost Ustavom definisana. To je najotvorenije pitanje direktne odgovornosti, a ne retoričke. Mi se nalazimo u takvoj situaciji razgovora,  koji podseća na razgovor zapadnih kolonizatora sa indijanskim poglavicama. Borko Stefanović je pregovarao kao Indijanac. Za dve flaše viskija i nekoliko krpica dao je veliko parče zemlje. Tako su pregovarali kolonizatori i Indijanci, oni nisu imali pisane ugovore. Samo na prevaru. Poglavica se nekad borio, nekad priznavao, jer je hteo da popije tu flašu viskija. Neki naši su dobili svoju flašu viskija i mi smo za to dali Kosovo.

A da li bi možda ista sudbina snašla i nekoga iz DSS-a? Da li je DSS raspisao izbore i sklonio se da ga ne bi snašla ta, možda i neminovna, sudbina. Ili ste izdajnik ili haški zatvorenik.
Odgovoriću hipotetičkim pitanjem. Da li je spremno građanstvo Srbije u fer izborima (bez ambasade SAD-a) da glasa za DSS? Ona će u tom slučaju uzeti kompletnu odgovornost na sebe. Dakle, ne mogu reći van takve pretpostavke da li se DSS plaši ili ne konsekvenci.  Drugo pitanje je empirijsko – DSS je pregovarao. I rezultat je bio taj da smo rekli: „Mi ne možemo to da prihvatimo“, a dali smo desetine kvalitetnih predloga. To što je Ahtisari prekinuo pregovore i što je Tadić prešao na tu stranu, u međuvremenu, bio je jedan od razloga da DSS raspiše izbore očekujući da će da ih dobije, a ne da ih namerno izgubi. Ta situacija, što se nas tiče, može da se ponovi i sada. Mi ćemo svoju politiku, ukoliko budemo imali priliku, sprovoditi ne bežeći od odgovornosti.

Da li je ta kosovska politika, politika tamnog vilajeta gde nemate izbor iako ste spremni da snosite odgovornost?
Ako neko ulazi u tu igru, a jeste kao tamni vilajet, on ipak mora da misli da postoji izlaz jer inače ne bi ni ulazio. Ne bi ulazio, jer ovde su uvek uloge strašne, što opet govori i o pogrešnoj alternativi. Postoji mogućnost, izlaz. Vi prvo morate da zamrznete mnoge stvari koje je dosadašnja vlada uradila. Ta bezrezervna orijentisanost ka Briselu i Vašingtonu, koja nas košta Kosova i mnogo čega drugog – mora da se pretvori u drugu politiku. Vi danas nemate manevarski prostor koji je Srbija imala 2007. i 2008. godine,  kada smo mi držali vlast na terenu. Za to je odgovorna sadašnja vlada, koja je sama digla ruke od toga. Manji budžet, ukidanje opština, duplih plata, masa poteza, i mi sada to ne bismo mogli da vratimo na stanje iz 2008. godine. Radili bismo tamo gde možemo, ali bismo ono što ne možemo – zamrzli kao temu. Prosto ne bismo učestvovali u tome. Ako vam traži Kuper da izađete na dijalog o pečatu, vi date svoj predlog. Ako se to ne usvoji,  idete dalje – dok se ne napravi. Ako ga oni prekinu – prekinuli su. Izvolite onda – nametnite silu. Ali mi ne učestvujemo. To je najvažnije, da Srbija ne učestvuje u svom samoubistvu. Da kažemo – Kosovo  je uzeto, i to će se vratiti jednog dana. To je onda sasvim drugačija pozicija. Ne bi Vašington i Brisel bili tako komotni kao danas. Sada Tadić, što god se desi na Kosovu, izađe i prvo kaže: „Mi idemo samo mirnim putem“, Dačić govori da ima plan, a onda posle dva dana izjavljuje „to nisu ni vojska, ni policija“. Znate koliko su oni u Briselu zadovoljni i mirni. Mogu da legnu na travu i gledaju u nebo s takvim protivnicima. Ne pričam da treba da odgovorimo primenom sile, mi nemamo ni vojsku za tu vrstu sile, jer je uništena pod Šutanovcem. Ali policiju imamo. Mi ne bismo išli glavom kroz zid, ali ta bi se policija i vojska morale prošetati pored administrativne linije. Dačić je to mogao u jednom trenutku, ali nije. Tokom vakuuma, negde 30. jula, mogao je da kaže da su Albanci  jednostrano uradili nešto, da KFOR nije reagovao, i mi smo tu zbog toga.

Vi ste u opoziciji. Međutim kada DSS nešto kaže, to se sluša. Vi ste ili krivi za sve, ili odgovorni, ili ste oduvek pričali istinu, tako da je vaša stranka važna u očima običnih građana. Stiče se utisak da ste veoma  moćni i kada ne učestvujete u političkim šou programima, kao ni u vlasti.
DSS se priprema za ove izbore i smatra da su važni. To je prilika da se drugačija vlast organizuje u Srbiji. Postoji čitava paleta pitanja zbog kojih je to važno. Ova vlast je podbacila na svim frontovima. Tu postoje dve stvari – predizborni program treba da je jasan,  kratak i realan, a drugo je sama kampanja. DSS će više pažnje nego ranije posvetiti terenskom radu i komunikaciji s građanima širom Srbije. Ona je to do sada jednim delom radila ne zbog izbora, nego zbog afirmacije, jer mi smo medijski jako defavorizovani. Postoje redakcije koje su zatvorene ili koje dobijaju znak kad treba da ne puste, ili da falsifikuju ono što je DSS učinio. Stiče se utisak da je ta defavorizacija otišla u svoju suprotnost, da su kampanjom protiv nas postigli kontraefekat, jer su preterali.
Nije to samo napadanje, to je jedna medijska politika s opasnim ciljevima. Recimo „politička pozadina ubistva Đinđića“, sa ciljem da se dođe do toga da je Koštunica organizovao ubistvo. I sada sve i da je smešno, to je dosta opasno. Vi u ovakvoj situaciji možete da dođete do hapšenja, jer to rade ljudi koji nemaju smisla za načelo pravne države. Kada pogledate te advokate, zapenušane, i te nekadašnje političke aktiviste, to su sve ljudi sumnjivih psihičkih karakteristika. I kada takvi ljudi krenu da se svete, onda to nema kraja. Hoću da kažem, to je opasna kampanja. Optuže vas za sve i svašta bez osnova, ali sa jasnom i tendencioznom namerom. To je jedna orvelovska psihologija. Očekuju da će od 1.000 puta ponovljene laži napraviti istinu.

Kampanja vladajuće koalicije igra na taj „svakodnevni oportunizam“ kod ljudi, podilazi onome što je u čoveku slabije, a DSS se možda obraća onom boljem u čoveku, ne oportunisti, nego onom koji shvata da nije najvažnije da danas putuje u Španiju već da postoji nešto važnije. Kampanje se obraćaju u principu onom najnižem u čoveku kao individualcu.
Da, ona se obraća onom egoističnom u svakodnevnici. Treba uravnotežiti te dve stvari. Morate dati primat ekonomiji koja će zemlju izvući iz krize, a ne možete obećati rast društvenog proizvoda 10 odsto godišnje. I rast standarda i ličnog dohotka nekoliko stotina evra godišnje, to je prosto nemoguće. Možete dati rešenja za problem nezaposlenosti i reći ko bi uložio i gde, i to je rizik realističnog pristupa. Nama, s jedne strane, odgovara što su ljudi izloženi lažima jako dugo i neće verovati u velika obećanja, a tu opet imate i ličnu ambiciju i egoizam kod čoveka koji kaže: „Dobro, to je tako, ali važi za neke druge, a meni treba neki voz koji ide prečim putem i ja ću se nakačiti na njega“. Broj takvih ljudi možete kampanjom da smanjite na neku meru, i oni neka glasaju za DS ili LDP, a ovi koji misle da mogu svojim radom da prosperiraju, oni će biti realni.

Ali, aktuelna Vlada je podizala atmosferu i pokazivala optimizam koji se većini građana smučio, zato više niko ne veruje u kampanje.
Ta vlada je veštačka tvorevina zapadnih ambasada i ljudi poput Kamerona Mantera, pripremana je sa mnogo truda, novca i energije. Dovedete direktora „Fijata“ da potpiše ugovor, a on dođe u džemperu. I potpiše predugovor. Onda obećate 1.000 evra, zatim autoputeve, pa kandidature do 2009, fondove… Ali niko danas ne objašnjava o čemu se tu radi. Sada je samo potrebno da ljudi pogledaju sebe i oko sebe. I da se takva realna situacija poveže sa porukama „pobednika“ prethodnih izbora. U Srbiji mnogo toga, ako ne i sve ono što čini naš javni život, mora biti drugačije. DSS će svoju izbornu kampanju posvetiti pitanju: kako?

_____________

Zločinačka akcija NATO-a

Potpredsednik Demokratske stranke Srbije prof. dr Slobodan Samardžić uoči zaključenja ovog broja „Pečata“ je sa severnog dela Kosova i Metohije poručio:
„To što se u utorak dogodilo na Kosovu i Metohiji je jedna zločinačka akcija NATO-a protiv golorukog srpskog stanovništva. Jedino se na taj način to može karakterisati. S druge strane gledano, to je čas istine. Konačno se svima pokazalo i ko je NATO i ko je EULEKS. To su snage zapadnih sila koje milom ili silom, a sada više silom, žele da uspostave u potpunosti nezavisno Kosovo. Na miran otpor Srba na severu Kosmeta reagovao je KFOR terorističkim aktom, pucanjem bojevom municijom na ljude koji su mirno protestovali, a onda posle bacanja šok bombi i gađanja gumenim mecima, Srbi su počeli su da se povlače. Svi povređeni Srbi, smešteni u mitrovačkoj bolnici, imaju rane zadobijene prilikom povlačenja, to jest rane na zadnjim delovima tela. Ono što je najvažnije u ovom trenutku jeste da se celokupna nacija osvesti, a pre svega članovi političke klase Srbije i vladajuće strukture. Oni moraju sada da preduzmu poteze i da pomognu ovim ljudima koji se goloruki bore protiv okupatora. Glavna akcija koja sada mora da se izvede je zahtev za istragom na Savetu bezbednosti Ujedinjenih nacija (UN) i za obrazovanjem posebne komisije koja će izvršiti istragu nad ovim što se u utorak dogodilo. Mora se jasno utvrditi ko je dao naređenje da se puca, sa kakvim ciljem i sa kakvim željenim konačnim rezultatima. Mora da se utvrdi ko je izvršio to nedelo. Sve to mora da pronađe istražna komisija koju će formirati Savet bezbednosti UN i da se donese odgovarajući zaključak. Vlada Srbije je sada na potezu i mora da prekine besmislene pregovore u kojima se samo izlazi u susret zahtevima i ultimatumima Evropske unije. Ovde Srbi na Kosovu, što sam se i lično uverio, znaju da gube posle svake runde dijaloga. Prevare i manipulacije raznih nabeđenih pregovarača moraju odmah da prestanu i pošto ovo jeste čas istine, mora se sve raditi otvoreno. Danas sam svojim očima video da je KFOR, koji se pretvorio u NATO, zapretio otvaranjem vatre i predstavnicima UNMIK-a, koji imaju pun mandat na Kosovu i Metohiji i časno su obavili svoj zadatak. Oni su Njujorku poslali izveštaj o događanjima na Kosmetu. Danas su hteli da obave još jedan deo posla. Nije problem što su nama pretili vatrom kada smo se približili punktu, nego što su pretili vatrom predstavnicima Ujedinjenih nacija. To je konačni dokaz da na Kosovu i Metohiji više ne deluju UN, već NATO, i da je misija koju vode NATO i EULEKS nelegalna i nelegitimna, jer je u potpunosti bacila pod noge Rezoluciju 1244 i celu strukturu UN na čelu sa Savetom bezbednosti. Ova Vlada je dužna da jasno kaže da to više neće prihvatiti i da zahteva da se cela međunarodna misija vrati u režim Rezolucije 1244 SB UN i da se vrati UNMIK. Ako to ne urade biće svima jasno da vode politiku saglasnu sa jučerašnjim terorističkim akcijama NATO-a na Jarinju“.

Istina koju svedoči DSS nije se dopala ljudima, ali ispostavilo se da od „istine“ koja im se dopala nisu imali ništa.
U meri u kojoj to postaje jasnije, mediji se sve više stežu. DSS ne daje prazna obećanja i do sada je loše prolazio, što ne znači da će tako biti i ubuduće. Mi imamo program od šest-sedam tačaka, od kojih je Kosovo jedna od bitnijih. To je princip na kojem države počivaju, suverenitet. Vi ne možete sada kada je država ugrožena da se pravite ludi.  Na svakih godinu dana nešto se desi i Kosovo je na prvom mestu. Tamo se dešava čudo, a mi insistiramo na tom pitanju dok se ne reši. Kao što je Izraelu zapadna obala pitanje broj jedan, iako će ljudi reći da hoće bolju školu ili ekonomiju. Nije sporno, ali kada se pripuca u Gazi, svi Izraelci znaju da je to pitanje broj jedan, jer je pitanje opstanka. Kao i Palestincima. I takva im je sudbina, i ne mogu sada da odjednom postanu „racionalni Evropljani“, kao u Srbiji, gde kažu „važni su ljudi, a ne teritorija“. Ljudi stotinama godina žive u zajednicama koje se zovu države; nema nijednog čoveka na planeti koji ne živi u nekoj državi. I koji su to onda ljudi njima važni, ako im nije važna država? Svi žive na nekoj teritoriji na kojoj se primenjuje neki poredak… i ako su važni ljudi na Kosovu, onda će Srbi, koji su isto važni ljudi, živeti na albanskom Kosovu koje ima svoj poredak. Onda izvolite, pa se menjajte sa njima. Dajte im stan u Beogradu, a vi idite da živite kao čovek, jer nije važna teritorija, ni nacija, i nije važno ništa.

Ali deluje kao da mnogim građanima Srbije osim puke egzistencije zaista ništa više i nije važno…
Da, jer slušaju takve poruke. To su laži. Prevare kojima se naši mediji služe; i to su poruke političara. Naša politika je bila maksimalno realistična, iako je možda išla sporim koracima. Ne možete da reformišete državu bez pravila. I sve ima neki red. I sada vidite, kada dođe Đinđić i kaže „reforma“, „ne mogu da čekam Ustav“, „moramo da uđemo u tržišnu ekonomiju“, onda dobijete ekonomiju bez pravila, te pobeđuje jači, ko ima bolje veze i više novca – i eto vam tajkunska struktura u Srbiji, napravljena za godinu-dve. Privatizacija bez pravila. DSS je govorio da to ne može brzo, ako hoćete da napreduju svi, a ne da napreduju samo neki. To nije naša politika. To neka gura DS, kao ono sa „Fijatom“, EU fondovima, akcijama od 1.000 evra, neka lažu koliko hoće. Tadić je pobedio januara 2008. godine, posle čega je za dva meseca strašne stranačke kampanje govorio da će Srbija biti kandidat za Uniju do kraja 2008. godine. Pazite tu prevaru. Ko mu je to rekao? Šta je tada DSS mogao da kaže nego da se zgadi. Ali najlakše je zgaditi se, mi sada treba da radimo i da objasnimo ljudima. A to je druga priča, ne „šta“, nego „kako“.

Kakve su realne šanse da se promeni naša politika prema Kosovu i Metohiji?
Mi možemo da posmatramo stav Zapada prema Kosovu kao konstantu – ne možemo da je promenimo. To je veliki problem, grupa zemalja koje predstavljaju velike sile zastupaju interes protivan našem. Međutim, danas na sreću situacija nije kao devedesetih, kada je na globalnom planu to bilo tako. Sada postoji mogućnost komuniciranja s drugim centrima moći, traženje pomoći i saradnje, pa je i manevarski prostor veći. Naše vlasti stoprocentno rešavaju kosovsko pitanje sa zapadnim zemljama. Sve što pričaju u razgovorima sa Rusijom i drugim zemljama nema suštinski značaj. Čovek se pita zašto jedna vlast sarađuje sa grupom zemalja koje evidentno vode neprijateljsku politiku.

Zašto mislite da to rade? Ne znaju šta rade ili su potkupljivi i ne zanima ih šta ostavljaju iza sebe?
Mogu da dam dva apstraktna odgovora. Jedan je da su nedorasli situaciji i da ne vide šta rade. A drugi je faktor potkupljivosti razne vrste. Moralne, intelektualne, finansijske, i da zapravo iz tog oportunizma naša politička klasa sarađuje na temu Kosova sa zemljama koje su neprijateljske, pa i čitava propaganda unutar države ide u tom pravcu. Ne slaže se sa logikom zdravog razuma, da vi odobravate promenu misije na Kosovu. Misija UNMIK je proizvod Rezolucije 1244, EULEKS ima drugu misiju, zapisanu u Ahtisarijevom planu, i ta misija nema nikakve veze sa UNMIK misijom, ali je zamenjuje.

Mislite da ona treba da je istisne i natera Srbiju da pregovara sa onima koji implementiraju nezavisno Kosovo?
Od kada je EULEKS došao naši sarađuju isključivo sa tom misijom. I šta možete očekivati danas, na administrativnim prelazima od EULEKS-a i KFOR-a – nego podršku secesije. KFOR ima mandat UN i SB, ali na početku krize na prelazima Atlantski savet je pod izvršnom kontrolom NATO-a objavio da je režim u kojem KFOR radi – režim zabranjene zone. To znači da KFOR može da puca kada god nađe za shodno. A ko je proglasio režim zabranjene zone? Atlantski savet. I sada dolazi do jedne promene na koju niko nije skrenuo pažnju javnosti. To je aktiviranje aneksa 11 Ahtisarijevog plana, namenjenog budućem NATO delovanju na Kosovu,  gde je stav da je NATO poslednja instanca vlasti na Kosovu. Oni su ovom komandom od kraja jula uveli u dejstvo aneks 11, to jest NATO. KFOR je sada NATO. I sad se pitate zašto dovoze helikopterom albanske carinike, i kažete da to nije u skladu s njihovom mandatom. To je ta prevara o kojoj DSS sve vreme govori. Ne možete da osudite jednostranu akciju Albanaca, jer to nije jednostrana akcija, nego je u dogovoru s KFOR-om. Pregovarate sa KFOR-om i EULEKS-om i tvrdite da ste napravili sporazume, a njihov posao je da obezbede Kosovo kao državu, praveći granice. To nije svakome jasno. Skupština donosi  Rezoluciju, za svega mesec dana Boris Tadić prihvata novi tekst, koji mu je uručen u Briselu 7. septembra 2010. godine,  gde nema ni reči o otvorenim pitanjima statusa, nego samo o tome da se cela politika prenese na dijalog Prištine i Beograda pod okriljem EU. Ta rezolucija nije napisana u dogovoru sa našim vlastima, jer je Jeremić do poslednjeg dana zastupao prethodnu rezoluciju. Na osnovu tog teksta koji više nema veze sa Rezolucijom 1244, niti sa našim unutrašnjim rezolucijama, sada se vode razgovori u Briselu. Vi ste unapred prihvatili kao posrednika Kupera, koji u potpunosti podržava Kosovo, i prihvatate albansku stranu, Beograd i Prištinu kao dve ravnopravne strane, sagovornike. I šta očekujete od takvog okvira? Možete samo da prihvatite ono što vam Kuper unapred daje kao zaključak. Mi smo u Skupštini tražili dokument, da vidimo šta nam to Stefanović priča – nismo ga dobili. Sada smo dobili dokument o pečatu i katastru i to je tuga božja. Prvo,  nepotpisan je, ima tri proste rečenice, i ništa u njemu nije jasno. Nemate režim carinskog postupka. Oni su se dogovorili, dakle, i nisu postavili pitanje šta znači to u primeni. Dogovorili su se posle dva sata sastanka. Nisu valjda očekivali da će KFOR dovesti srpske carinike? Zamislite tu neodgovornost pregovarača i vlasti. To je veresija, kada vidite papire bez potpisa, bez objašnjenja implementacije, to je kao da su „na dođem ti dođeš mi“, i na reč. A vi razgovarate sa Robertom Kuperom.

A možda taj Borko Stefanović i svi oni zajedno sada više i ne smeju drugačije?
Stefanović je karakterna maska te politike, nije ozbiljan igrač. Njemu je rečeno kako da postupi, i da se vadi kako zna i ume.

A možda ni Tadić više ne sme ništa da učini?
Za Tadića ne mogu da imam opravdanje, jer on je predsednik Republike. On je usvojio nadležnost za zastupanje Srbije i on je, ne znajući ili znajući, prihvatio odgovornost. Za njega ne možemo postaviti pitanje da li sme ili ne sme. On je predsednik i mora da radi po Ustavu i ako ne radi tako postoji njegova politička odgovornost Ustavom definisana. To je najotvorenije pitanje direktne odgovornosti, a ne retoričke. Mi se nalazimo u takvoj situaciji razgovora,  koji podseća na razgovor zapadnih kolonizatora sa indijanskim poglavicama. Borko Stefanović je pregovarao kao Indijanac. Za dve flaše viskija i nekoliko krpica dao je veliko parče zemlje. Tako su pregovarali kolonizatori i Indijanci, oni nisu imali pisane ugovore. Samo na prevaru. Poglavica se nekad borio, nekad priznavao, jer je hteo da popije tu flašu viskija. Neki naši su dobili svoju flašu viskija i mi smo za to dali Kosovo.

A da li bi možda ista sudbina snašla i nekoga iz DSS-a? Da li je DSS raspisao izbore i sklonio se da ga ne bi snašla ta, možda i neminovna, sudbina. Ili ste izdajnik ili haški zatvorenik.
Odgovoriću hipotetičkim pitanjem. Da li je spremno građanstvo Srbije u fer izborima (bez ambasade SAD-a) da glasa za DSS? Ona će u tom slučaju uzeti kompletnu odgovornost na sebe. Dakle, ne mogu reći van takve pretpostavke da li se DSS plaši ili ne konsekvenci.  Drugo pitanje je empirijsko – DSS je pregovarao. I rezultat je bio taj da smo rekli: „Mi ne možemo to da prihvatimo“, a dali smo desetine kvalitetnih predloga. To što je Ahtisari prekinuo pregovore i što je Tadić prešao na tu stranu, u međuvremenu, bio je jedan od razloga da DSS raspiše izbore očekujući da će da ih dobije, a ne da ih namerno izgubi. Ta situacija, što se nas tiče, može da se ponovi i sada. Mi ćemo svoju politiku, ukoliko budemo imali priliku, sprovoditi ne bežeći od odgovornosti.

Da li je ta kosovska politika, politika tamnog vilajeta gde nemate izbor iako ste spremni da snosite odgovornost?
Ako neko ulazi u tu igru, a jeste kao tamni vilajet, on ipak mora da misli da postoji izlaz jer inače ne bi ni ulazio. Ne bi ulazio, jer ovde su uvek uloge strašne, što opet govori i o pogrešnoj alternativi. Postoji mogućnost, izlaz. Vi prvo morate da zamrznete mnoge stvari koje je dosadašnja vlada uradila. Ta bezrezervna orijentisanost ka Briselu i Vašingtonu, koja nas košta Kosova i mnogo čega drugog – mora da se pretvori u drugu politiku. Vi danas nemate manevarski prostor koji je Srbija imala 2007. i 2008. godine,  kada smo mi držali vlast na terenu. Za to je odgovorna sadašnja vlada, koja je sama digla ruke od toga. Manji budžet, ukidanje opština, duplih plata, masa poteza, i mi sada to ne bismo mogli da vratimo na stanje iz 2008. godine. Radili bismo tamo gde možemo, ali bismo ono što ne možemo – zamrzli kao temu. Prosto ne bismo učestvovali u tome. Ako vam traži Kuper da izađete na dijalog o pečatu, vi date svoj predlog. Ako se to ne usvoji,  idete dalje – dok se ne napravi. Ako ga oni prekinu – prekinuli su. Izvolite onda – nametnite silu. Ali mi ne učestvujemo. To je najvažnije, da Srbija ne učestvuje u svom samoubistvu. Da kažemo – Kosovo  je uzeto, i to će se vratiti jednog dana. To je onda sasvim drugačija pozicija. Ne bi Vašington i Brisel bili tako komotni kao danas. Sada Tadić, što god se desi na Kosovu, izađe i prvo kaže: „Mi idemo samo mirnim putem“, Dačić govori da ima plan, a onda posle dva dana izjavljuje „to nisu ni vojska, ni policija“. Znate koliko su oni u Briselu zadovoljni i mirni. Mogu da legnu na travu i gledaju u nebo s takvim protivnicima. Ne pričam da treba da odgovorimo primenom sile, mi nemamo ni vojsku za tu vrstu sile, jer je uništena pod Šutanovcem. Ali policiju imamo. Mi ne bismo išli glavom kroz zid, ali ta bi se policija i vojska morale prošetati pored administrativne linije. Dačić je to mogao u jednom trenutku, ali nije. Tokom vakuuma, negde 30. jula, mogao je da kaže da su Albanci  jednostrano uradili nešto, da KFOR nije reagovao, i mi smo tu zbog toga.

Vi ste u opoziciji. Međutim kada DSS nešto kaže, to se sluša. Vi ste ili krivi za sve, ili odgovorni, ili ste oduvek pričali istinu, tako da je vaša stranka važna u očima običnih građana. Stiče se utisak da ste veoma  moćni i kada ne učestvujete u političkim šou programima, kao ni u vlasti.
DSS se priprema za ove izbore i smatra da su važni. To je prilika da se drugačija vlast organizuje u Srbiji. Postoji čitava paleta pitanja zbog kojih je to važno. Ova vlast je podbacila na svim frontovima. Tu postoje dve stvari – predizborni program treba da je jasan,  kratak i realan, a drugo je sama kampanja. DSS će više pažnje nego ranije posvetiti terenskom radu i komunikaciji s građanima širom Srbije. Ona je to do sada jednim delom radila ne zbog izbora, nego zbog afirmacije, jer mi smo medijski jako defavorizovani. Postoje redakcije koje su zatvorene ili koje dobijaju znak kad treba da ne puste, ili da falsifikuju ono što je DSS učinio. Stiče se utisak da je ta defavorizacija otišla u svoju suprotnost, da su kampanjom protiv nas postigli kontraefekat, jer su preterali.
Nije to samo napadanje, to je jedna medijska politika s opasnim ciljevima. Recimo „politička pozadina ubistva Đinđića“, sa ciljem da se dođe do toga da je Koštunica organizovao ubistvo. I sada sve i da je smešno, to je dosta opasno. Vi u ovakvoj situaciji možete da dođete do hapšenja, jer to rade ljudi koji nemaju smisla za načelo pravne države. Kada pogledate te advokate, zapenušane, i te nekadašnje političke aktiviste, to su sve ljudi sumnjivih psihičkih karakteristika. I kada takvi ljudi krenu da se svete, onda to nema kraja. Hoću da kažem, to je opasna kampanja. Optuže vas za sve i svašta bez osnova, ali sa jasnom i tendencioznom namerom. To je jedna orvelovska psihologija. Očekuju da će od 1.000 puta ponovljene laži napraviti istinu.

Kampanja vladajuće koalicije igra na taj „svakodnevni oportunizam“ kod ljudi, podilazi onome što je u čoveku slabije, a DSS se možda obraća onom boljem u čoveku, ne oportunisti, nego onom koji shvata da nije najvažnije da danas putuje u Španiju već da postoji nešto važnije. Kampanje se obraćaju u principu onom najnižem u čoveku kao individualcu
Da, ona se obraća onom egoističnom u svakodnevnici. Treba uravnotežiti te dve stvari. Morate dati primat ekonomiji koja će zemlju izvući iz krize, a ne možete obećati rast društvenog proizvoda 10 odsto godišnje. I rast standarda i ličnog dohotka nekoliko stotina evra godišnje, to je prosto nemoguće. Možete dati rešenja za problem nezaposlenosti i reći ko bi uložio i gde, i to je rizik realističnog pristupa. Nama, s jedne strane, odgovara što su ljudi izloženi lažima jako dugo i neće verovati u velika obećanja, a tu opet imate i ličnu ambiciju i egoizam kod čoveka koji kaže: „Dobro, to je tako, ali važi za neke druge, a meni treba neki voz koji ide prečim putem i ja ću se nakačiti na njega“. Broj takvih ljudi možete kampanjom da smanjite na neku meru, i oni neka glasaju za DS ili LDP, a ovi koji misle da mogu svojim radom da prosperiraju, oni će biti realni.

Ali, aktuelna Vlada je podizala atmosferu i pokazivala optimizam koji se većini građana smučio, zato više niko ne veruje u kampanje.
Ta vlada je veštačka tvorevina zapadnih ambasada i ljudi poput Kamerona Mantera, pripremana je sa mnogo truda, novca i energije. Dovedete direktora „Fijata“ da potpiše ugovor, a on dođe u džemperu. I potpiše predugovor. Onda obećate 1.000 evra, zatim autoputeve, pa kandidature do 2009, fondove… Ali niko danas ne objašnjava o čemu se tu radi. Sada je samo potrebno da ljudi pogledaju sebe i oko sebe. I da se takva realna situacija poveže sa porukama „pobednika“ prethodnih izbora. U Srbiji mnogo toga, ako ne i sve ono što čini naš javni život, mora biti drugačije. DSS će svoju izbornu kampanju posvetiti pitanju: kako?

8 коментара

  1. Avatar

    Predsednik Tadic je uputio nalog Ustavnom Sudu Republike Srbije da daju svoje misljenje o njegovom trecem mandatu za Predsednika Srbije.
    Neki pisu o juce,pa sutra i prekosutra..neko spremaa sebi buducnost sa ili bez vas…
    Ovo je strasno.A tek traje 3 godine.

  2. Avatar

    Eno i “prijatelji” francuzi optuzuju Srbe za napad na okupatore!!!!?????NIKO na svetu licemer kao lacmani ne moze da bude!!Okupirali srpsku zemlju i domove i odbranu od okupatora nazivaju napadom????!!!!Ja znam,a i mnogi drugi,da vam je, nazovi gospodo francuska, prpa od 5 miliona muslimana u vasoj zemlji,ali sto ste trazili to ste i dobili,a tek cete da dobijete! Ratujete svuda po svetu protiv muslimana pa ste nasli da glumite prijatelje muslimanima na Kosmetu na stetu Srba, je li?Mnogo ste naivni ako mislite da vase podle namere niko ne vidi!! Lacman-licemer !!

  3. Avatar

    Tadicevi prijatelji evro-ameri su ubili i nazovi zasticenog svedoka u slucaju Haradinaja!!Kud si krenuo Tadicu?Sa evro-amerima,belosvetskim olosima i neljudima,je li??Hoces Srbe tamo da vodis Tadicu?Ne poznajes ti Tadicu i tvoji mentori evro-ameri prave Srbe!Radije ce u smrt nego sa evro-americkim zlikovcima,jer mi nismo kao oni Tadicu,nego smo mnogo veci Srbi nego sto i ti koji se predstavljas Srbinom mozes i da zamislis!! Tursku i lacmansku veru nasi pretci nisu hteli da prihvate,pa necemo ni mi Tadicu,i to mozes poruciti tvojim “partnerima” evro-americkim kopiladima!! I sa tobom i sa njima cemo kad tad izravnati racune makar cekali, kao sa turadima, pola veka i vise ako bude trebalo!

  4. Avatar
    Љубомор

    Живо ме интерсује како ће се звати КОНЦЕТРАЦИОНИ ЛОГОР на северу КиМ што га ових дана формира Меркелова уз помоћ јенкија.
    Предлажем да се назове “КОНЦ ЛОГОР БОРИС ТАДИЋ”.

  5. Avatar

    ПРИШТИНА / БЕОГРАД – Приштински медији објавили су да се Хашим Тачи после заседања Скупштине УН у САД вратио врло задовољан сусретима које је имао са бројним званичницима. Тачи каже да је посебно задовољан сусретом са генералним секретаром УН Бан Ки Муном, са секретарком САД Хилари Клинтон, високом представницом ЕУ за спољну политику и безбедност Кетрин Ештон, премијером Турске Ердоганом, а састао се и са десетак других светских лидера и са представницима држава које су признале Косово и држава које још нису признале Косово, али су, како каже, обећале да ће то учинити у блиској будућности.

    – Подршку држави Косово и њеном територијалном интегритету није никада довела у питање ниједна држава у свету, изузев Србије, која, нажалост, још није одустала од окупационе политике из прошлог века – каже Тачи у интервјуу за „Правду“.

    Говорили сте о казненим мерама против оних који се противе деблокади севера Косова. Које су то мере?

    – Мере које су предвиђене важећим законима на Косову не разликују се уопште од мера које се примењују у истим случајевима у демократским државама света. Ми ћемо једноставно спроводити важеће законе, а сви они који се насилно успротиве закону, одговараће пред правдом, кад-тад. Ред и закон унутар једне државе успостављају се и поштују на целој територији те државе на једнак начин, а не само на једном њеном делу. Не мислим да треба да употребимо некакву силу према нашим суграђанима. Ми само тражимо поштовање закона, а то иде на добробит свих који живе тамо.

    У каквом положају живе Срби јужно од Ибра, поготово Срби у удаљеним енклавама, попут Штрпца, рецимо?

    – Најбољи одговор можете добити од самих грађана, али ја поносно кажем да ми је врло драго што су грађани српске заједнице, који живе у јужном делу Косова, потпуно интегрисани у друштвени и институционални живот Косова. Они живе заједно са другим заједницама, на равноправан начин и без страха. Граде свој бољи живот и сигурну будућност. Немају дилеме какве имају њихова браћа на северу Косова, који су захваћени страхом, уценама, криминалом и кријумчарењем, уплашени и забринути за будућност. И управо то је разлог због којег ће влада републике Косово, заједно са Еулексом и Кфором, учинити све да нормализује стање на северу. Да би се окончали криминал и кријумчарење које врше илегалне структуре, уз финансирање из Србије, да би се повратила нада за бољи живот и ових људи, јер они то заслужују. Заиста се чудим како је могуће да је јавно мњење у Србији толико равнодушно према манипулисању овим невиним грађанима Косова од стране илегалних структура које финансира Србија. Како се може толерисати да Србија сваке године инвестира 300 милиона евра у криминалне структуре, у време када је економска криза захватила свет? Ако Србија заиста жели добро грађанима Косова српске националности, онда би било добро да им на транспарентан и легалан начин стави на располагање тај новац за побољшање живота грађана српске заједнице који живе на северу Косова, а не да чини супротно. Међутим, очигледно је да Србију уопште не интересује животни стандард недужних грађана, већ њене политичке амбиције и манипулисање у унутрашње политичке сврхе, за изборну кампању која је већ евидентна у Србији.

    Какав је учинак Срба ангажованих у влади Косова?

    – Српски представници у влади републике Косова руководе ресорима од великог државног значаја. Њихово ангажовање је изврсно и одано. Поносно изјављујем да је наше партнерство са њима врло стабилно и ефикасно. Пратио сам њихов рад, однос грађана према њима и данас, на пример, заменик премијера Петровић, министар Рашић, или потпредседник Скупштине Милетић, представљају прихваћене и уважене личности, и на политичкој сцени Косова, и у међународним политичким круговима.

    Неки приштински медији писали су да сте незадовољни учинком Едите Тахири у преговорима са Србијом? Да ли је тако?

    – Не. Сматрам да се такве тврдње заснивају на неаргументованим коментарима. Нема никакве сумње да је госпођа Тахири носилац комплексног и осетљивог процеса, којим она управља одлично, и за који има безрезервну подршку владе републике Косова и највиших државних институција. Са жаљењем могу запазити да је настојање Београда да крајње исполитизује скоро свако техничко питање прекомерно отежало прави циљ дијалога у Бриселу, а то је почетак изградње доброг суседства.

    Гордана Јанићијевић-Потпара

  6. Avatar

    БЕОГРАД – Процењује се да би се на Косову и Метохији од експлоатације природних геолошких ресурса, угља, нафте, гаса металичних и неметаличних сировина, минералних, термалних и пијаћих вода и осталих природних богатстава могао остварити профит од 145 милијарди долара. При томе само профит од угља, ако се рачуна преко цене електричне енергије, износи преко 100 милијарди долара. То су резултати вишегодишњих истраживања до 2000. године које је сумирао Геолошки институт Србије.

    http://www.pravda.rs/wp-content/uploads/2011/09/karta-kosova.jpg

  7. Avatar

    Ne racunajuci izdajnike, moze se reci da je srpski narod spreman da se bori za svoje Kosovo i Metohiju. U toj borbi ucestvuju mnoge javne licnosti, ali se od njih retko moze cuti da cemo KiM VRATITI u sastav Srbije. Ta vera u povratak nije zasnovana samo na emotivnom odnosu prema delu svoje drzave, vec i na geopolitickom trendu koji pokazuje da osvajac, u svetskim razmerama, bitno slabi.
    Kao prvo, osvajac sada ne moze izdejstvovati medjunarodno priznanje svoje lazne drzave, ako se Srbija ne odrekne dela svoje teritorije. Drugo, srpski izdajnici ne mogu to javno da urade jer bi Predsednik odmah bio smenjen. Trece, verovatno bi osvajac lako naterao Predsednika na javnu izdaju, ali je on osvajacu verovatno potrebniji na vlasti. Cetvrto, Svetski antiglobalisticki pokret stalno raste, a autoritet osvajaca stalno slabi. Peto, ekonomski polozaj osvajaca i njegovih satelita je veoma tezak i vodi ka bankrotu.
    Srbija ce vratiti K i M uz pomoc slobodarskog sveta, i to onda kada se covecanstvo oslobodi diktature osvajaca, onda kad ponovo pocne da se primenjuje Medjunarodno pravo.
    Sobzirom na sadasnju kolicinu zla u savremenom svetu, mozda to vreme i nije tako daleko!

  8. Avatar

    ZGROZENA SAM OVOM VLASCU I MISLIM DA NAS GORE ZLO NIJE MOGLO SNACI
    SVE SU PRODALI RASPRODALI UNISTILI RASTURILI ZADUZILI NAS KO ZNA KOLIKO FOTELJE SU IM IZNAD SVEGA A TU SU I PARE
    PONIZENJE KOME SMO IZLOZENI MI I ONI JADNICI NA KOSOVU KOJIMA MANIPULISU I IGRAJU SE (SLUZECI SE TAKTIKOM ZAPADNJAKA -DOBRO SU IH NAUCILI)DOVELO JE DO TOGA DA JE SRBIJA ZEMLJA SA NAJVECOM POTROSNJOM BENSEDINA PITAM DA LI RAZMISLA MALI I VELIKI BORIS STA CE BITI KADA USKORO PADNU SA VLASTI I DA LI RAZMISLJAJU AKO OMOGUCE KOSOVU UZ NJIHOVE POTPISE DA IMAJU DRZAVU -BEZ KAKO KAZU PRIZNANJA NEZAVISNOSTI-DUHOVITO OD NJIH KOJI TOLIKO LAZU -ZELELA BI SRBIMA NA KOSOVU DA POZELIM PUNO SRECE I DA SE SAMI POKUSAJU IZBORITI ZA SVOJA PRAVA JER DA IGNORISU MALOG BORKA JER JE POCEO DA SE GUBI U LAZIMA SRBI SAMO NAPRED PATRIJARH IRINEJ JE UZ VAS A I VALJDA CE VAS I BOG POGLEDATI KADA NEMATE NI DRZAVU NI PREDSEDNIKA IMATE ZICU ALI IZDRZACETE VI SRECNO BOG VAS CUVAO

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *