Oportunisti u kandžama srbofoba

Piše Dragomir Anđelković

Jedina platforma sa kojom je Beograd ušao u pregovore sa Prištinom nezvaničnog je, NVO karaktera, ali bitno je uticala na državnu politiku. Zašto su njeni tvorci sada nezadovoljni Tadićem?

Kao i obično, i nedavna izjava Vladimira Todorića – još do kraja neistrošene uzdanice „naših“ evroatlantisa – dobila je veliku medijsku pažnju u virtuelno okupiranoj Srbiji. Direktor „Centra za novu politiku“ ustvrdio je da Srbija mnogo gubi jer ne nudi konkretna rešenja za kosovski problem, već se nalazi u defanzivnoj situaciji tako da samo odbija predloge drugih. I u pravu je kada se radi o prvom delu izjave, odnosno delimično stoji i njen nastavak. Tadićev režim ništa konstruktivno ne nudi kako bi srpske kosovsko-metohijske pozicije bile održane, a kamoli ojačane, ali – gde Todorić nije u pravu – energično ne odbija strane a po nas nepovoljne inicijative, već se prema njima odnosi oportunistički.
Nastoji da zadovolji Zapad, a da preterano ne revoltira domaću javnost, te otuda usporeno, brzinom koju dopušta rad iza kulisa i nepostojanje sopstvenih suvislih ideja, a kamoli državotvorne vizije, realizuje tuđe planove. Valjda je i najnaivnijima, te onima koji su vrlo benevolentni prema aktuelnom režimu ali ipak nisu oboleli od nacionalnog mazohizma, to je postalo jasno pošto je Vikiliks objavio novu seriju američkih diplomatskih depeša. I u njima sadržanih sramnih izjava Ratkovića, Stefanovića i drugih „dvorskih“ izvršilaca. Sve to lepo oslikava šta zapravo radi Tadić. Međutim, i dosadašnja njegova (ne)dela su manje štetna od toga da Srbija predloži ono što bi želeo Todorić i Centar koji vodi, te da u prilog toga dosledno radi.

NATO PACKE
Pre nego što su otpočeli pregovori između Beograda i Prištine – da se toga podsetimo – „Centar za novu politiku“ razradio je i ponudio srpskoj vlasti i javnosti, kako ga je nazvao, „Predlog platforme za pregovore između Srbije i Kosova“. O čemu se tu radi već je jasno i iz naziva tog spisa, koji u isti rang stavlja Srbiju i Kosovo, tj. bar implicitno Kosovo ne smatra delom Srbije. Kao i iz toga što je Predlog platforme, kao i ostalo što se tiče Kosova i Metohije na sajtu te NVO svrstano pod „spoljnu politiku“. Valjda je to u duhu evropskih vrednosti koje promovišu, pa npr. Francuzi tako tretiraju pitanje Korzike…
No, vratimo se „rešenju“ za kosovski problem ponuđenom od strane Todorića i njegovih kompanjona. Suština „Predloga platforme“ (http://www.cnp.rs/articles/view/6) je u tome da trampimo nešto za ništa. Na stranu to što se predlaže da trgujemo onim sa čime nemamo pravo. Beograd bi, faktički, trebalo da prizna nezavisnost kosovsko-arbanaske kvazidržave i prihvati da ona postane čak i punopravni član onih međunarodnih institucija gde – kao što je to slučaj sa OUN posredstvom dobre volje Rusije i njenog prava veta – to može da spreči. Da i ne govorimo o punoj „normalizaciji odnosa“ što podrazumeva prihvatanje kosovske samozvane carine, poreske jurisdikcije i svih drugih institucija NATO-terorističke kvazidržave na području celog Kosova, kosovskih diploma, tablica, pasoša, kao legalnih širom Srbije.
Zauzvrat, kosovsko-metohijski Srbi dobili bi nešto viši nivo autonomije u okviru „nezavisnog“ Kosova nego što je bilo predviđeno Ahtisarijevim planom. Predlog platforme predviđa da Beograd za Srbe traži mogućnost da se opštine u kojima su većina povežu u neku vrstu zajednice, ali sa mnogo manjim pravima nego što je to u Republici Srpskoj, pošto – kako autori Platforme tvrde – „insistiranje na teritorijalnom entitetu podseća na Dejton, što EU i SAD neće nikada više prihvatiti jer to smatraju problemom“. Naravno, srpske opštine na Kosovu i Metohiji trebalo bi da imaju mogućnost – koju je predvideo čak i Ahtisari – da se na nekim poljima povežu sa Beogradom. No, nema dileme, na način koji ne narušava tzv. državnost i „teritorijalni integritet“ Kosova.
Ukratko, Todorić i njegovi saradnici predložili su Tadićevom režimu ne samo da totalno olakša spoljno i unutrašnje zaokruživanje „državnosti“ Kosova, već i da Tačiju i njegovoj krvavoj bratiji prepusti severni deo naše pokrajine, nad kojim Priština nema kontrolu. Srbi južno od Ibra dobili bi nešto veću samoupravu od one koju sada imaju, a status onih na severu bio bi izjednačen sa njihovim. I to bi trajalo – zar iko razuman u to sumnja? – do prve pogodne prilike za arbanaške teroriste, da potpuno etnički očiste Kosovo. Ali, stiče se utisak, sastavljačima Predlog platforme to i nije bitno. Strašnija od toga je činjenica da je „opunomoćeniku za predaju (prodaju?) Kosova“, Borku Stefanoviću – kao što sam se na jednom sastanku lično uverio – Vladimir Todorić neformalni savetnik. Ili je bar to bio, a sada se ljuti što Tadić neće da ide putem koji mu on predlaže.
„Naši“ iskreni evroatlantisti misle da radi članstva u EU u vezi sa Kosovom ali i bilo čim drugim, moramo „hrabro“ da obavimo sve što Zapad od nas traži. Opet, evroatlantski oportunisti koji drže vlast, pre svega kalkulišu kako da je i dalje očuvaju. Uradili bi oni sve što Vašington ili Berlin zahtevaju kada ih to ne bi lično partijski koštalo. Ovako, vrdaju kao jegulje kako bi Minotauru našeg doba platili danak, a uporedo Srbe, sa čijom kožom i zemljom besramno trguju, ubedili da rade u njihovom interesu i da su oni ti koji pokušavaju da minimalizuju neizbežnu štetu.
U tom grmu leži zec. Zato Todorić kritikuje vlast da neće da ponudi „prava“ rešenja, a otvoreni ili prikriveni „srpski“, a pronatovski mediji ovih dana upućuju javnosti poruke da je Tadić „zblanut“, te da vodi „smušenu politiku“ i „ne zna šta hoće“. Nije da nije tako, ali čim bi munjevito i potpuno digao ruke od Kosova, odmah bi za njih postao smeli i brilijantni „državnik“. Oni žele da Tadić u punoj meri bude Čeda Jovanović i na njega vrše pritisak da to postane. Ali, on se upinje da ispadne da se od Čede razlikuje jer zna da bi u protivnom dobio taman onoliko glasova koliko i politički dramaturg. To ne znači da i Boris, ako za to bude imao priliku, polako neće uraditi sve ono što bi i Čeda da ima vlast.

POSLE IZDAJE
No, Amerikanci, Britanci i njihova ovdašnja „peta kolona“, plaše se da njihovo globalno vreme ističe pa zato insistiraju da se prljavi antisrpski poslovi obave što pre. Baš ih briga što Tadić ne želi da bude upamćen kao Vuk Branković 21. veka, niti da dodatno umanji šansu da sačuva kontrolnu nad državnim kormilom. Da stvari budu i gore, kako po Tadića tako i građane Srbije – pošto smo dopustili da steknu utisak da kod Srba sve može da prođe – izdaja koja nije baš uvek veleizdaja, domaćim i stranim perjanicama evroatlantizma, maltene deluje kao patriotizam!
Sluti li na takav pristup to što Todoriću podela Kosova ne smeta zato što neko pomišlja da naruši ustavni poredak države i odrekne se dela njene teritorije, već stoga što bi pokušao da sačuva unutar Srbije bar komadić južne pokrajine (Videti njegov tekst: „Posle podele“, http://www.politika.rs/pogledi/Vladimir-Todoric/Posle-podele.lt.html)? Podela nije dobra iz tog razloga da ne bi sebi otežali da jednog dana povratimo celokupnu našu privremeno okupiranu teritoriju, a ne, valjda, zato što Arbanasi neće dobiti baš celo Kosovo. Nikakvo maskiranje plana za naše puno saučestvovanje u njihovom otimanju naše zemlje – kukavičijeg jaja koje kao da nam je preko nekih NVO podmetnuo NATO – ispraznim pričama da se time štite interesi Srba južno od Ibra, ne može da zamagli istinu. Ali, dosta o suštinski nebitnim centrima i njihovim vlasnicima. Bitna je maligna pojava čiji su oni samo jedna od mnogih manifestacija.
Kako je rekla jedna dama iz okruženja nesrećne francuske kraljice Marije Antoanete – „ono zašta mislimo da je novo obično je samo temeljeno zaboravljeno staro“. Mi doduše još nismo ni stigli da zaboravimo staru titoističku politiku razaranja srpstva u interesu naroda iz okruženja, propraćenu pričom o tome da se na taj način najbolje radi u prilog naših interesa, a već nam se to nudi u mnogo novih pakovanja. Jasno, po „evropskim standardima“.
Ipak, neotitoisti i njihovi zapadni mentori ne bi za nas bili opasni da među onim Srbima koji nisu ideološki antisrpski nastrojeni, nema toliko oportunista koji radi ličnog ćara bilo šta prihvataju na štetu nacije i države. Takvi su dominantni u sadašnjoj vlasti ali ih ima mnogo i u opoziciji. I oni su naš najveći problem. Zbog njih, ne možemo efikasno da se borimo protiv onih koji nasrću na našu zemlju, a, štaviše, često kao društvo (o državi i da ne pričamo) radimo u prilog realizacije njihovih ciljeva.
Kada se zna gde je, sada protivničkom politikom vešto relativizovana, linija fronta, Srbi su opasni protivnici. Da to ne bismo bili, zato služe oportunisti dok ne dođe trenutak da ih zamene iskreni neotitoisti. No, koliko god situacija loše izgledala, siguran sam da on neće doći. Ipak je Srbija kao ptica Feniks. Izgleda kao da je sagorela a ona se opet rodi. Ali, da bi se to desilo, bar najbesramniji oportunisti moraju da plate račune za ono što su uradili.
Nema nama spasa dok ne prihvatimo nacionalnu politiku nalik onoj koju je sa parolom – „Da Poljska bude Poljska“, početkom osamdesetih godina tražila tamošnja opozicija. Da bi krenuli iz gliba u koji su nas doveli oportunisti podstaknuti i pomognuti od još gorih od sebe, Srbija konačno mora da postane Srbija. Tada nećemo imati razloge da se bavimo marginalcima za koje u normalnim okolnostima ne bi ni čuli, ali sada, nažalost, savetuju naše pregovarače te na druge načine imaju svoje uloge u razaranju Srbije. Na primer, tako što posredno ohrabruju Tačija da krene u krvavi pohod na sever Kosova, slanjem poruka da je Srbija spremna i njega da se odrekne.

2 коментара

  1. Avatar
    Љубомор

    Болесни умови што владају овом пренапаћеном и изнакаженом Србијом насталих делом из Брозовог шињела, а делом што га још болеснији и малигни “Нови светски поредак” убризгаше Сорошевом инекцијом начинише големо зло. Та инекција има толико метастазираних малигних ћелија да их је сада немогуће остранити. Како остранити Тодориће, Контићке, (Би)серке, Лихт+Николиће (фабрике кала), а тек како са врата скинути Францетиће, Поздерце, гејове и наркомане-Чедисте, Динкиће, Ђелиће, Дулиће и остале многобројне владајуће ништарије са њиховим још болеснијим саветницима?
    Оптимистичка зрака наде “Ипак је Србија као птица Феникс”, желио бих је видети, али бојим се да ће Западни монструм још потрајати и док нам не посиса сву здраву крв (случај Дачића, Томе и Вучића).
    Остаје нам да се молимо: САЧУВАЈ НАС БОЖЕ КУГЕ, ХРВАТА И БОРИСА ТАДИЋА.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *