KONCEPTUALIZAM i REALIZAM Ideologija ili stvaralaštvo?

Piše Dejan Đorić

Umetnost je zarad slobode i besmislenog konceptualističkog nastojanja da svako bude umetnik izgubila odlike ljudskosti, saterana je u moderne muzeje i galerije, konclogore za lepotu. Visokointelektualna nova umetnička praksa nije probudila ničiju volju i svest, tačnije nikoga nije uspela da zainteresuje za umetnost

U sadašnjoj umetničkoj aktivnosti preovlađuje konceptualizam, tj. nova umetnička praksa. Mnogi od tek završenih studenata akademija deklarišu se kao konceptualisti bez obzira na to čime se bave, ni ne znajući da je u pitanju delatnost u kojoj su ideje shvaćene kao vid umetnosti, što podrazumeva vanrednu teorijsku spremu, poznavanje pre svega filozofije. Sol Levit, jedan od pionira konceptualizma tvrdi: „Sve su ideje umetnost ako su u vezi sa njom i unutar su konvencija umetnosti“. Možda je u pitanju samo veliki nesporazum jer umetnost dolazi iz vatri nesvesnog, što zna svaki psihijatar, a ne iz cerebralnog. Zato se konceptualizam ispoljava samo kao produžetak pozitivističke i (post)strukturalističke filozofije, a ne kao umetnost u klasičnom smislu.

KONTROLA OPASNOG TERENA
Današnji muzejsko-galerijski teror konceptuale izraz je scijentizma, težnje da se umetnost kao opasan teren, carstvo slobode i bunta, svede na neku vrstu nauke i podredi državnoj kontroli. Šta je, međutim, sa idejama koje osporavaju umetnost kao ideju, da li su i one umetnost? Jedna od tipičnih (post)modernih zabluda odnosi se na besprimernu kritiku tradicionalnog i nacionalnog, ali bez bilo kakvog dopuštenja kritike takve kritike. Po postmodernistima sve su priče odavne ispričane i zato zastarele, ali pokušajte da isti kriterijum primenite na samu postmodernu i ispostaviće se da su branioci (neo)avangardi manje tolerantni od Jozefa Gebelsa. Samoreklamerstvo i nedodirljivost aktera sadašnje scene najbolje govore o takvoj aktivnosti (jer umetnost nije prava reč) kao o ideologiji, a ne stvaralaštvu. Kako se može objasniti da je umetnost to što Danijel Biren četrdeset godina povlači prugaste linije iste širine po raznim galerijama i muzejima? Zašto se još jedan u nizu ikonoklazama vrednuje kao umetnost, a ne kao antiumetnost kojoj nije mesto u galerijama? Običan posetilac današnjih umetničkih ustanova rekao bi da se suočava sa idiotarijama, a jedan poznavalac umetnosti tvrdi: „Pa zar ne vidite da vas zafrkavaju?“ Veruju li odista kustosi i kritičari u to što predstavljaju ili je u pitanju samo robnonovčano iskorišćavanje aktualnosti, provokacija i iživljavanje po svaku cenu. Celokupna (post)konceptualna umetnost ispunjena je ako ne kretenoidnim onda krajnje pojednostavljenim, jednoličnim radovima, dosadnim predlozima za koje najčešće ne treba mnogo pameti da se osmisle, ali treba dosta drskosti i zlih namera da se pola veka u istom vidu nameću javnosti kao umetnička dela. Slikari za koje se kaže da ceo život slikaju istu sliku u tom su smislu neuporedivo pošteniji i originalniji. Možemo se upitati zašto se apologeti i kustosi tog opredeljenja nazivaju „kritičar na delu“, ispravnije bi bilo „kritičar na nedelu“, jer dela u materijalnom i duhovnom smislu najčešće nema. Zašto se konceptuali pridaje toliki galerijski, muzejski i tržišni značaj kada je u pitanju aktivnost koja negira umetnički sistem, unapred osmišljena da bude bez tradicionalne društvene podrške, da ne zahteva od sistema isto što i slikari, vajari i grafičari, kao neka vrsta pseudo i paralikovnosti, nalik kulturnom Bader Majnhofu i crvenim brigadama. Pravi, konceptualni odgovor na zahteve konceptualista  bio bi da se izbace iz svih institucija kulture, to bi jedino bilo u skladu sa njihovom revolucionarnošću. Možemo se sada, kada su postali uvaženi profesori i istorizovani klasici, upitati nisu li samo najpodliji mešetari koji su unosno iskoristili negaciju umetnosti i društva. Ne nudeći ništa u stvaralačkom smislu, iskoristili su sve da se dočepaju istih onih pozicija u sistemu koji su napadali. Koliko su sada cinične reči Raše Todosijevića iz njegove „Edinburške izjave“: „Ko profitira od umetnosti, a ko pošteno zarađuje?“

VELIKA PREVARA
Iz te perspektive  konceptualizam se ukazuje kao jedna od najvećih prevara u istoriji umetnosti. Ideologija izdaje, poznata (post)modernistima i feministkinjama, sada dostiže grandiozne razmere. Vlasta Delimar, vodeća hrvatska umetnica performansa, izvela je radove „Jebanje je tužno“ i „Kurac volim“, a Slobodan Mijušković, profesor na Katedri za modernu umetnost Filozofskog fakulteta u Beogradu, koga je Lazar Trifunović doveo za svog naslednika, krajem osamdesetih je u svom Kabinetu držao plakat na kojem je njegova fotografija sa porukom: „Pun mi je kurac umetnosti“. Očigledno će avangarda pre ili kasnije završiti u analno-genitalnoj fazi. Setimo se Pjera Manconija, italijanskog pionira avangarde, i njegovih u konzervama upakovanih fekalija sa jednostavnim nazivom: „Umetnikova govna“. Prodavao ih je u vrednosti zlata istovetne težine, međutim ni priroda ne podnosi takvu „umetnost“, pa su kolekcionari umesto skupocenih umetničkih predmeta dobili posle nekog vremena od unutrašnjih gasova raspukle smrdljive posude. Operacija pretvaranja izmeta u zlato je pretežak zadatak za moderniste, pa zato performeri kao Majk Keli mogu samo da brišu usranu stražnjicu dečjim igračkama. Napraviti od galerije konjušnicu, po svaku cenu šokirati publiku je jedno, a prodati takav rad drugo. Većina skupo plaćenih nedela sada muzealcima zadaju glavobolje jer ne izdržavaju probu vremena, raspadaju se i pretvaraju se u ono što zaista jesu – u đubre. Kod nas je posebno budalast bio vojvođanski konceptualizam u kojem su stripovi kao „Alan Ford“ upotrebljavani za avangardne radove. Marko Pogačnik se sa Družinom u Šempasu zanosio da može nekim skulpturama i akcijama da leči zemlju, međutim konceptulizam je otuđen od osećajnosti i prirodnosti,  drevne tajne te vrste poznate su samo američkim Indijancima.
Čudno je da u razvijenoj konceptualnoj teoriji jedno od ključnih mesta pripada realizmu, ne kao filozofskom pravcu već umetničkom stilu. Gustav Kurbe i antička ideja mimezisa, likovnog oponašanja prirode, teorijski su bitni za ovu vrstu avangarde, mada kritičar Đorđe Kadijević tvrdi da realizam ne može biti odgovarajuća estetska suprotnost konceptualizmu. Još je čudnije da naši avangardni teoretičari kao ključnu suprotnost konceptualizmu na lokalnoj sceni ističu samo fantastičnu figuraciju. Po svoj prilici potpuno su nesvesni da je na našoj sceni od devetnaestog veka do danas prisutan tradicionalni, poetski, hiperrealni, ali i sasvim moderni realizam. Mnogi mladi umetnici, tek izašli sa umetničkih fakulteta, bave se uslovno rečeno postmodernim, novim realizmom, veoma cenjenom pojavom na svetskoj sceni. Fantastika je introvertna umetnička forma, zahteva intimnu posvećenost i dugo bavljenje sobom. Od starijih umetnika samo je Tomislav Suhecki duboko svestan subverzivne, revolucionarne potencijalnosti realizma kao klice umetničkog preobražaja i društvene kritike. Pojedini njegovi radovi naglašavaju Pikasovu ideju da je „Umetnost oružje“ i da se kist može koristiti sa različitim pobudama.

SAMOSVEST  I ARHETIPOVI
Konceptualna umetnost istorijski gledano poslednji je i ključni fenomen umetnosti dvadesetog veka. Sa njom se završava moderna i započinje novo umetničko razdoblje, to je prva umetnost u kojoj se napušta svaki poznati smisao likovnosti. U krajnostima konceptualnih istraživanja zaboravilo se da umetnost ima najšira značenja, različita htenja i stremljenja, i da u njoj dolaze do izražaja osećajnost, intuicija, mašta, vizija, religioznost i materijalnost. Može li se, zapravo, sme li se umetnost svesti samo na svest i ideju i zašto bi to bilo nadređeno nekom starom obliku umetnosti ako znamo da su i u prošlosti postojali elementi konceptualnog? Da li je umetniku toliko bitna samosvest za stvaranje? Šta je takva samosvest u odnosu na umnu snagu svetih ljudi ili na Božju promisao, i zašto bi umetnik morao da bude filozofski, tj. specijalistički obrazovan?
Zaboravilo se da je svaki pravi umetnik svim svojim bićem priključen na centrale višeg uma, na arhetipove i kolektivno nesvesno, te da ima direktan pristup donjim i gornjim svetovima. Pravi umetnik dobija informacije na pravi način, ma kakvi bili izvori njegovih moći – istorija, genij, muze, nadahnuće, ljubav… Konceptualizmom je uklonjena  stvaralačka sposobnost, darovitost uopšte nije bitna, konceptom se svako može baviti, a neuporediva mogućnost da se stvaralaštvom probude nepoznate sile u čoveku je odbačena. Zatiranje svega ostalog u korist mentalnog je samoograničavanje, ukidanje drugih ili viših sadržaja. Zahtev za samoposmatranjem, samopromišljanjem, potreba za analizom i sumnja u delo, spoljni su faktori, manje važni za umetnost. Dado Đurić je u jednom intervjuu rekao da ga analiza uvek podseća na seciranje i da mu je odvratna. Zašto tražiti od stvaraoca da odbaci radost i volju za stvaranje zameni izučavanjem Vitgenštajna i Moris Merlo-Pontija? Filozofija i estetika nikada se neće približiti užarenom jezgru umetnosti, koje isijava najdubljim mislima, energijama i snagama, izvan vremena i prostora.  Martin Hajdeger, poslednji veliki mislilac, posle svih filozofskih iskustava, intelektualnih poricanja i otkrića, ostavio je filozofiju i posvetio se proučavanju Helderlinove poezije. Prednost je dao umetnosti.
U tom smislu i najbanalniji realizam kao umetnost nudi dublje sadržaje od konceptualizma. Realističko umetničko delo dolazi na svet pomoću želje za stvaranjem, dodirivanjem i oblikovanjem materije, u njemu je istaknuta forma, aksiom poreknut u konceptualizmu. Herman Broh o tome kaže: „Ali ako bi neko primetio kako trgovac, vojskovođa, državnik neposredno formiraju svet, dok umetnik stvara samo odraze, onda bi mu valjalo reći da se i umetnik bavi neposrednim oformljavanjem i to u bojama, u tonovima, u rečima, u kamenu i betonu, te se, dakle, ni ovde ne radi o nekom novom stvaranju nego tako reći o preformiranju. Dakako, to je ovde samo ono najsporednije, jer za umetnika su to u suštini tek pomoćna sredstva. Pravi materijal kojim se umetnik služi i koji oblikuje u umetnička dela, mogao bi se označiti jednim imenom kao ‘sintagma stvarnosti’. Pesništvo na primer (s izuzetkom dadaizma) ne spaja proizvoljne reči već određene situacije: ‘čovek prelazi preko ulice’, to bi otprilike bila jedna takva sintagma stvarnosti. Čak i najfantastičnija i najirealnija pesnička dela sazdana su iz takvih sintagmi stvarnosti. A ništa drukčije ne stoji ni sa ostalim umetnostima, jer ovakve sintagme stvarnosti mogu se dokazati čak i u muzici“. Umetnička dela su kao ljudska bića, imaju svoje fizičko i duhovno rođenje, život i smrt. Konceptualizam ukida samu volju za stvaranjem, direktnost i neposrednost stvaralačkog akta, svodeći ga na predumišljaj i manipulaciju. Zato se toliko danas govori o smrti umetnosti, smrti likovne kritike i istorije umetnosti. Neki cinik bi primetio da su konceptualisti evnusi umetnosti, koji prose malo ljubavi, naklonosti i pažnje, a ako ne mogu da ih dobiju, navodno se bave sobom. Nikada nije istražen odnos konceptualizma ili modernizma prema šizofreniji, depresiji i ludilu, a moglo bi se govoriti o kretenizaciji moderne umetnosti kao što je Đorđo Di Đenova pisao o njenoj fekalizaciji.  Da li umetnost sme da  završi kao kult uma, egoizam, potpuna odstranjenost sadržaja i svega onog što ne pripada hladnoći samosvesti?
Pojedini primeri iz bliže i dalje prošlosti upućuju da su snage umetničke samoobnove velike i da se preporod događa i onda kada je ugrožen odnos između života i stvaralaštva. Za realizam i fantastiku se može reći da su život, a za konceptualizam da je smrt umetnosti, realno i mitsko su na početku, a konceptualno na kraju. Konceptualizam se ispostavio kao negacija i nemogućnost stilskog kretanja. Kako je pisao veliki poznavalac moderne Žorž Rivier, još je Artur Rembo imao samo jedno poslanje, „da nas dezorijentiše“. Konceptualizam je doveo do neurotičnosti celu umetničku scenu. Regina Mundel dobro je uočila da većina današnjih dela nasleđuje šizoidna rešenja dadaizma i da je postmoderna zapravo prošireni nadrealizam. Da li se bilo koje umetničko  iskustvo sme apsolutizovati, postaviti iznad svih ostalih u ime diktature cerebralnog? Umetnost je zarad slobode i besmislenog konceptualističkog nastojanja da svako bude umetnik izgubila odlike ljudskosti, saterana je u moderne muzeje i galerije, konclogore za lepotu. Visokointelektualna nova umetnička praksa nije probudila ničiju volju i svest, tačnije nikoga nije uspela da zainteresuje za umetnost. Posle konceptualizma lagano se ušlo u planetarni stvaralački dremež, apatiju i dosadu. Takav je bilans avangardi. Oni koji se usuđuju da o tome govore su žigosani. Hana Arent je tvrdila da će budućnost sveta biti logorska. Najpre je umetnost takva postala.

Један коментар

  1. Avatar

    NIJE SE MRDNULA SE
    NIJE SE MRDNULA SE

    Umre mi baba.
    Babu u sanduk.
    Sanduk na astal.
    Njoj u ruke zelenu grančicu.
    A na oči,
    dva sjajna dinara.
    Svi odu na večeru.
    Tišina.
    Sveća gori.
    U kratkim pantalonama,
    ohlađenih butina,
    stojim i gledam u dinare.
    Odjednom –
    baba se mrdne!
    Mrdnula?
    Nije se?
    Nije se mrdnula se.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *