REKOM Pošto žrtve?

Piše Nikola Vrzić

Nevladine organizacije na čelu s Natašom Kandić žele da se samoizaberu u REKOM i da onda, preteći državnim Tužilaštvom i policijom, zatvorom od godinu dana i novčanom kaznom do pet hiljada evra, saslušaju koga nađu za shodno, od vojnika ili političara do akademika i crkvenih velikodostojnika. Pa će nam utvrditi svoju verziju naše novije istorije. I sve to novcem iz budžeta, dok im je za pripremne radove iz inostranstva već stiglo dva i po miliona evra. Da li treba, onda, da nas čudi što je ova islednička inicijativa za utvrđivanje istine, odgovornosti i profita izazvala pravu buru u „drugoj Srbiji“?

Borba za tuđe suze i sopstvene džepove: Nataša Kandić

Teško je stati u zaštitu žrtava. Usprotiviti se nacionalistima koji su počeli da luduju još pre dve decenije i nikako da se smire, pogledati u oči ubicama i reći im da su ubice, zauzeti se za potlačene nasuprot većini koja ih tlači. Saslušati plač majke za ubijenim detetom, umiriti jecaje silovane devojčice i nahraniti dete koje je u eksploziji bombe ostalo bez šake… A opet, isplati se stati u zaštitu žrtava. Stigla su makar dva i po miliona razloga za to (izraženo u evrima); što je regionalnom finansijskom menadžeru kampanje zadovoljavanja potrebe žrtava za pravdom donelo platu od 1.670 evra mesečno (ali mu/joj prvog u mesecu, kad primi platu, to sigurno ne izazove osmeh nego još glasniji uzdah saosećanja s nastradalima), pi-ar menadžeru u Srbiji 1.190 evra (doduše za 70 odsto radnog vremena), direktoru medijske kampanje 2.700 evra, vođi kreativnog tima 2.150 evra… A kolikim će, tek, novcima ovoliko plemeniti ljudi (takođe izraženo u evrima), borci za istinu, odgovornost i pomirenje, naplatiti tuđe suze, samo ako ta njihova borba bude počela da se plaća iz naših džepova, iz državnih budžeta? Sudeći po političkoj podršci koju je dobila, ova borba za tuđe patnje i sopstvene novčanike ima sasvim solidne izglede za uspeh. Uprkos Ustavu i zakonima Srbije, mogućim ozbiljnim posledicama po srpske nacionalne i državne interese i svem gađenju nad ovim kidnaperima tuđih patnji. Predsednik Srbije je, naime, podržao inicijativu Koalicije za Rekom, a za njim i Jelena Trivan.

NVO IZNAD DRŽAVE
Koaliciju za Rekom – Regionalnu komisiju za utvrđivanje činjenica o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava na području nekadašnje SFRJ – čini oko 1.600 nevladinih organizacija i pojedinaca (i pojedinki, kako se to valjda kaže na politički korektnom), okupljenih pod stegom Nataše Kandić, direktorke Fonda za humanitarno pravo. Namereni su da prebroje žrtve raspada bivše SFRJ, ali i da pruže konačno objašnjenje ratova u kojima se SFRJ raspala.
Tačnu brojku okupljenih u koaliciji, doduše, nije sasvim jednostavno utvrditi pošto se koalicija u međuvremenu osula za Helsinški odbor za ljudska prava u Srbiji, Helsinški odbor za ljudska prava u Republici Srpskoj, Inicijativu mladih za ljudska prava, Udruženje žrtava rata „Izvor“ iz Prijedora, Istraživačko-dokumentacioni centar… Kad se došlo do novca posvađali su se oko principa, optužujući Natašu Kandić da „na sumnjiv način samostalno raspolaže“ (citat: „Dnevni avaz“) milionima donatorskih sredstava. No, pare sad na stranu. Šta je, zapravo, Rekom? Koja mu je predviđena misija i kako misli da je ostvari?
Reč je, u suštini, o pokušaju nevladinih organizacija da postanu institucija države ili, preciznije, naddržavna institucija za čitav prostor bivše SFRJ. Predlog Statuta Rekoma, naime, predviđa da Komisija bude međunarodna organizacija formirana ugovorom koji će potpisati sve države od Vardara pa do Triglava, pri čemu su „strane ugovornice“, tj. države, navodi se u članu 11, „obavezne da sarađuju sa Komisijom i omoguće joj delotvorno izvršavanje zadataka“. Štaviše, „na zahtev Komisije, nadležni organi vlasti u strani ugovornici blagovremeno obezbeđuju pristup podacima i dokumentima, uključujući mogućnost uzimanja izjava od predstavnika državnih institucija i sprovođenje terenskog istraživanja osim ako bi time bili prekršeni propisi strane ugovornice o tajnosti podataka“. Iako bi iz poslednjeg dela ovog stava (ograda „osim ako bi…“) moglo da se učini da će eks-ju države pred Komisijom ipak imati pravo na svoje državne tajne, naddržavni karakter Komisije otkriva se u sledećem, 3. stavu člana 11, u kojem Komisija sebi daje pravo – bez obzira na sve važeće zakonske propise koji uređuju tu materiju – da odredi šta sme, a šta ne sme da bude državna tajna: „Podaci ili dokumenti koji ukazuju na izvršenje ratnog zločina, odnosno drugog teškog kršenja ljudskih prava, i/ili na moguće učinioce, kao i dokumenti izrađeni sa ciljem prikrivanja učinjenog zločina, odnosno kršenja ljudskih prava, ne smatraju se tajnom.“ A ukoliko država ustvrdi da bi otkrivanjem podatka bili prekršeni njeni propisi o tajnosti podataka, stvar se time ne okončava, niti se predviđa da sud odluči da li je sporni podatak proglašen za tajnu u skladu sa zakonom, već se Komisija izjašnjava „o relevantnosti podatka ili dokumenta koji se traži“, a onda sledi „dogovor o uslovima otkrivanja podatka“! Komisija je, dakle, Predlogom svog statuta predvidela da bude i iznad države i iznad njenih zakona.
Pri tom, član 18 dodatno otkriva razmere ovog monstruma u nastajanju: „Komisija prikuplja relevantnu dokumentaciju (…) vlada, parlamenata, predsedništava, lokalnih i teritorijalnih samouprava, javnih i privatnih preduzeća, vojske, policije i obaveštajnih službi.“ Ne samo država, ne samo njene snage bezbednosti i obaveštajne službe, već i privatna preduzeća imaju dakle da se ogole pred Komisijom, samo ako ona to zaželi.
Nemaju mnogo čemu da se nadaju ni obični građani ako ih Komisija pozove da joj daju izjavu ili na „javna slušanja“ i „tematske sesije“ predviđene Predlogom statuta. U slučaju da pozvano lice odbije Komisijin poziv na saslušanje ili se pojavi, ali odbije da da iskaz – na šta u redovnom sudskom postupku ima puno pravo – „Komisija može podneti krivičnu prijavu mesno nadležnom tužilaštvu“ (čl. 17, stav 8). A u članu 48 Komisija   odlazi i korak dalje, i preuzima nadležnost i tužilaštva i suda, pa za niz mogućih ometanja njenog rada navodi da će se „smatrati da je (lice) izvršilo krivično delo kažnjivo kaznom zatvora do jedne godine ili novčanom kaznom ekvivalentnom iznosu do 5.000 evra“, pri tom ne objašnjavajući u kakvom će se postupku to utvrditi, i ko će to uopšte da utvrdi.

SVEMOĆNI REKOM
Ma ni to nije sve. Komisija ima da uređuje i državne medije. Članovi 20 i 21 propisuju obavezu „elektronskim medijima u državnom vlasništvu, odnosno javnim servisima na teritoriji strana ugovornica“, da emituju „javna slušanja“ žrtava i počinilaca zločina, odnosno „tematske sesije Komisije“ o „delovanju državnih institucija, političkih organizacija, kulturnih i naučnih ustanova, crkava i verskih zajednica, i medija uoči i u toku rata“  (učešće svih koje Komisija pozove je, naravno, obavezno, uz pretnju kaznom). Državnim elektronskim medijima je, pak, ostavljena mogućnost izbora, tako što mogu da odluče hoće li slušanja i sesije prenositi direktno ili u odloženom prenosu.
Najzad, predlog Rekomovog statuta (tek da se zna ko kosi, a ko vodu nosi) daje jasne naloge i predsedniku države, njenoj vladi i skupštini. Pošto Rekom usvoji završni izveštaj, navodi se u Predlogu statuta, predaje ga predsedniku koji onda ima da ga prosledi predsedniku Skupštine, on je u roku od mesec dana dužan da razmotri izveštaj i preporuke, i to uz prisustvo bar jednog nadzornika, tj. člana Komisije. „U roku od 6 meseci posle objavljivanja završnog izveštaja Komisije, vlada usvaja i objavljuje u ‘Službenom listu’ stav o sprovođenju preporuka,“ stoji u 47. članu Predloga statuta, koji u nastavku propisuje obavezu predsedniku Parlamenta da sazove „specijalnu sednicu Parlamenta radi razmatranja odgovora vlade i mogućeg angažovanja Parlamenta u cilju sprovođenja preporuka Komisije“.
„Sve ovo je naravno pravno moguće,“ prokomentarisao je Slobodan Orlović, docent na  Katedri za javno pravo Pravnog fakulteta u Novom Sadu, „ali je pre toga potrebno promeniti Ustav Republike Srbije, Zakon o Narodnoj skupštini, Zakon o predsedniku Republike, Zakon o Vladi, Poslovnik Narodne skupštine i prilagoditi ih odredbama Predloga statuta.“
Ko će činiti ovu svemoćnu Komisiju? Imaće 20 članova izabranih po državama nastalim raspadom SFRJ (ovo podrazumeva i Kosovo. Daće tri člana Komisije, kao i Srbija i Hrvatska), koje će imenovati predsednici, odnosno predsedništva tih država na osnovu predloga selekcionih odbora. U njima je kvaka, pošto će članove selekcionih odbora (uz deo koji postavlja nadležni ministar za ljudska prava) birati „članovi i članice Koalicije za Rekom u strani ugovornici“.
A članovi Komisije – ovako samoizabrani među „članovima i članicama Koalicije za Rekom“ – povrh svih navedenih prava nad izabranim predstavnicima naroda i samim tim narodima, uživaće i imunitet u onome što čine. I to ne samo 20 samoizabranih članova Komisije, već i svi zaposleni u Komisiji (član 36): „U cilju očuvanja nezavisnosti Komisije i njenog nesmetanog delovanja, članovi/članice Komisije i zaposleni/zaposlene u Komisiji za vreme obavljanja svojih funkcija uživaju sledeće povlastice i imunitete:
(a) imunitet od pritvora i zaplene ličnog prtljaga; (b) imunitet od svih vrsta pravnih postupaka u odnosu na izraženo mišljenje i postupanje, u dobroj veri, u okviru obavljanja dužnosti; i (c) izuzeće od bilo kakvog ograničenja slobode kretanja u odnosu na obavljanje poslova i zadataka Komisije, te u odnosu na odlazak i povratak u državu u kojoj obavljaju funkciju.“
Povrh svega toga, prođe li im inicijativa da postanu naddržavni islednik pod imunitetom, Komisiju koja će nas isleđivati finansiraćemo sami. Član 42: „Komisija se finansira iz doprinosa strana ugovornica i donacija. Doprinosi članica predstavljaju doprinose iz godišnjih budžetskih sredstava strana ugovornica.“ Plus strane donacije, razume se, na koje Koalicija neće postati gadljiva ni kad krene da im curi novac iz budžeta.
Zarad očuvanja zdravog razuma, ličnih sloboda, ustava i zakona, iz svega dosad navedenog jasno je da bi inicijativa za osnivanje Rekoma morala u startu da bude odbačena u svakoj od eks-ju država koje su iole autonomne u odlučivanju. Srbija, međutim, ima i motiv više. Kosovo. Rekom, naime, Kosovo tretira kao samostalnu državu, rame uz rame sa državama nastalim raspadom SFRJ; da je tako, vidi se i iz Obrazloženja uz Predlog statuta Rekoma, u kojem se na više mesta citiraju propisi objavljeni u „Službenom listu Republike Kosovo“. Usvajanje Statuta Rekoma u Srbiji, tako, značilo bi da Srbija prihvata način na koji je Kosovo u Rekomu prihvaćeno, kao nezavisna država. Ne znamo da li je predsednik Tadić bio svestan toga kada je prošle godine podržao inicijativu.

PRAVDA IZ SIJERA LEONEA
Sporne odredbe Rekomovog statuta, pa i sporan karakter čitave inicijative, izazvale su interesantnu političko-pravnu javnu raspravu, nažalost, gotovo isključivo u alternativnim internet medijima. Na argumente protiv Rekoma – da predviđenim Statutom Komisija, tj. Rekom, uzurpira prava suverene države – odgovoreno je da su slične komisije, sa sličnim ovlašćenjima, osnivane i drugde u svetu, u Gvatemali, Sijera Leoneu, Istočnom Timoru, Južnoj Africi, Panami… Da li je to, što neko rešenje postoji negde u svetu, zaista dovoljan argument da bi se pogazili ovdašnji ustav i zakoni? Pa, negde u svetu zabranjeno je ženama da sedaju za volan automobila, kao u Saudijskoj Arabiji, drugde je dozvoljena smrtna kazna nad maloletnicima, kao u SAD, ili, poput Kine, državne funkcionere pogubljuju zbog korupcije… Treba li i sve to prihvatiti, jer, bože moj, takva rešenja postoje negde u svetu? (Kineski model, doduše, možda ne bi bilo zgoreg razmotriti.)
Drugi kontraargument pristalica Rekoma govori da se oni koji prigovaraju, a među njima su i predavači na srpskim pravnim fakultetima, ne razumeju u ono o čemu predaju, odnosno da nisu upućeni u moderne pravne tekovine kakva je „tranziciono pravo“, koje je valjda nešto sasvim drugačije od onoga što se razvijalo od starog Rima do danas. Ovaj termin, „tranziciono pravo“, dovodi nas do stručnog konsultanta na izradi ovakvog Predloga statuta Rekoma, iz Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu, o čijem nas je postojanju u autorskom tekstu obavestila Marijana Toma, i sama učesnica u izradi Statuta.
Šta je taj Međunarodni centar za tranzicionu pravdu? Koje su još inostrane organizacije potpomogle inicijativu za nastanak Rekoma?
Međunarodni centar za tranzicionu pravdu (International Center for Transitional Justice) je američka nevladina organizacija čiji je predsednik Dejvid Tolbert, zamenik glavnog tužioca Haškog tribunala između 2004. i 2008. godine, dok je na čelu Savetodavnog odbora ove organizacije Ričard Goldston, glavni haški tužilac za bivšu Jugoslaviju i Ruandu između 1994. i 1996, a 1999. godine predsedavajući Međunarodne nezavisne istrage na Kosovu koja nije pronašla baš nikakve indicije o kidnapovanju Srba i trgovini njihovim organima… Kakav je pristup Tolbertove i Goldstonove organizacije događajima na ovim prostorima vidi se iz jednog pasusa iz njihovog izveštaja za 2008. godinu, u kojem se navodi da je „zloglasni vođa bosanskih Srba Radovan Karadžić konačno izručen Haškom tribunalu, gde će mu se suditi zbog njegove uloge u bosanskom genocidu“. Za „zloglasnog“ Radovana Karadžića, vidimo, ne važi pretpostavka nevinosti (kao, recimo, za Hašima Tačija), a Srbi su u ovoj interpretaciji počinili ono što ni u haškoj sudnici tužioci nisu uspeli da dokažu – genocid u čitavoj Bosni.
Među finansijerima Rekoma je i Institut za otvoreno društvo Džordža Soroša, ali i Nacionalni fond za demokratiju, „nevladina organizacija“ koju je 1983. godine osnovao američki Kongres, a među čijim članovima borda su se nalazili i Vesli Klark i Ričard Holbruk. Ovu vladino-nevladinu organizaciju je u knjizi „Ubijanje nade – intervencije američke vojske i CIA posle Drugog svetskog rata“ bivši službenik Stejt departmenta Vilijem Blum optužio da je ustanovljena kako bi legalno nastavila sa zabranjenim aktivnostima CIA na uspostavljanju „prijateljskih“ režima širom sveta.

GENOCIDNI SRBI
Ove savetodavce i finansijere Rekoma spominjemo zato što bi njihovi stavovi o Srbima i Srbiji mogli opasno da utiču na rad Rekoma (bude li osnovan), naročito u pogledu njegovih proklamovanih ciljeva i zadataka. A cilj je, osim pravljenja popisa žrtava, ispisivanje konačne i nepobitne („sveobuhvatne“, kaže se u Predlogu statuta) moderne istorije Srbije i eks-ju zemalja. „Rekom“, navodi se u Preambuli Statuta, „predstavlja najbolji put do sveobuhvatnog istorijskog zapisa o zločinima koji su počinjeni u navedenom periodu, kao i o ulozi nacionalnih elita, institucija i pojedinaca u traumatičnim događajima“; on ima cilj da „utvrdi činjenice o ratnim zločinima i drugim teškim kršenjima ljudskih prava učinjenim na teritoriji nekadašnje SFRJ u periodu od 1. januara 1991. do 31. decembra 2001. godine, političkim i društvenim okolnostima koje su uticale na činjenje ovih dela i posledicama do kojih su zločini i kršenja prava doveli“; i zadatak da „istraži političke i društvene okolnosti koje su odlučujuće doprinele izbijanju ratova“, te da „preporuči mere koje se odnose na sprečavanje ponavljanja kršenja ljudskih prava i na reparacije za žrtve“. Kako će u tom „sveobuhvatnom“ ispisivanju istorije proći Srbi s obe strane Drine, osim iz citata iz Izveštaja Međunarodnog centra za tranzicionu pravdu, može se naslutiti i iz dela Obrazloženja Statuta, u kojem se s puno razumevanja objašnjava da se „intenzitet masovnog nasilja protiv Srba i Roma na Kosovu, u martu 2004. godine, verovatno može delom objasniti kao reakcija na nasilje protiv kosovskih Albanaca 1998-1999. godine i ranije. Komisija se može baviti ovim događajima, kao i kontranasiljem prema Albancima i Gorancima u Srbiji u toku martovskih događaja na Kosovu…“ A kada se srpska stradanja tako olako odbace i relativizuju, pa potom dođemo do preporuke Rekoma za reparaciju za žrtve, ko će nam biti kriv što smo prihvatili taj Rekom?
Izvesnu nadu da sve ovo neće proći tako glatko uliva sukob koji se u poslednje vreme (nekako baš otkako su počele da pristižu milionske donacije za Rekom) rasplamsao u „drugoj Srbiji“. Sonja Biserko napustila je projekat Nataše Kandić, protiv nje se okrenuo i Miljenko Dereta sa „Građanskim inicijativama“; na njega i Sonju Liht su, zatim, nasrnule „E-novine“, a negde na toj liniji je i gnevni „Peščanik“. „Danas“ pak piše o crnim listama, monopolima i klanovima među nevladinim organizacijama u Srbiji, dok mediji prenose tvrdnje sa regionalne NVO scene da je Nataša Kandić privatizovala Rekom projekat i da nekontrolisano troši pristigli novac. Suštinu spora je, možda i nesvesno, u „Politici“ definisao direktor Centra za novu politiku Vladimir Todorić: „Činjenica je da sada postoji manje fondova, da je sve veća konkurencija, gloženje za fondove i da neki pokušavaju da politički upotrebe celokupnu NVO scenu.“
Uprkos tim trivijalnostima, „sve žrtve zaslužuju istinu“, kazali su u maju predstavnici Demokratske stranke, potpisujući inicijativu za osnivanje Rekoma, sledeći u podršci Rekomu LDP Čedomira Jovanovića, LSV Nenada Čanka, predsednicu Skupštine Srbije Slavicu Đukić-Dejanović… „Da ova inicijativa bude uspešna, Demokratska stranka će učiniti ne samo na ovom deklarativnom, već i na operativnom nivou, pomažući civilnom sektoru da u jednom trenutku ona postane i inicijativa svih država“, obećala je potpredsednica DS-a Jelena Trivan. A Nataša Kandić je osnivanje Rekoma najavila za početak 2013. godine.

9 коментара

  1. Avatar

    Natasini, poceli sa radom..Sorosevi *sudovi*, Esner oslobodjen..?

    Reakcije
    Jicak Aharonovic, ministar javne bezbednosti Izraela
    „Svi koji su krivi treba da budu na sudu, bez obzira na to da li je u pitanju međunarodni ili sud njihove države”
    Srpski pokret obnove..(xe,xe..)
    „Ovo je prvorazredni skandal i velika sramota za mađarsko pravosuđe. Ovakva presuda ne predstavlja niti izraz prava, niti pravde, a ponajmanje izraz poštovanja prema hiljadama nevino stradalih žrtava”
    Aleksandar Nećak, predsednik Saveza jevrejskih opština Srbije
    „Nisam iznenađen, u zemlji gde veliki broj glasova dobije profašistička stranka i gde postoje pokazatelji da je neonacizam u porastu ne možete očekivati nešto drugo”
    Liga socijaldemokrata Vojvodine
    „Najmanje što žrtve zaslužuju jeste da se suđenje ponovi, bez obzira na Kepirove godine i zdravlje. Ako sud u Budimpešti nije u stanju da to suđenje organizuje, sud u Novom Sadu jeste”

  2. Avatar

    Nataša Kandić fašizmom zadojena babetina , Čedomir Jovanović , čedica prašak , Čanak lički primitivac , razni NVO – neprijatelji i fašisti iza maske demonkratije najveći su demoni i neprijatelji srpskog naroda.

  3. Avatar

    @”žele da se samoizaberu u REKOM i da onda, preteći državnim Tužilaštvom i policijom, zatvorom od godinu dana i novčanom kaznom do pet hiljada evra, saslušaju koga nađu za shodno,”

    – Malo pre sam napisao u komentaru na tekst Dragomira Andjelkovica da odgovorna opozicija treba da potegne sudove zbog priznanja Kosmeta spakovanog u pregovore koje onaj nesrecnik vodi sa Pristinom. Posto istoj nije ni na kraj pameti da ucini ista slicno, preti joj da i sama dodje pod urad toga mehanizma. Ako, ako, tako se uci pameti.

  4. Avatar

    Sa ovom kurvom bi netko trebao obrisati pod. Iza ledja joj stoje iste svinje koje su i zapocele rat protiv pravoslavlja. vah povraca mi se.

  5. Avatar

    KAD GOD VIDIM SLIKU NATASE KANDIC JEDINO STA MI PADNE NA PAMET TO JE MISAO : ” BLJUVOTINA KOJA HODA…” . PROSTO JE NEVEROVATNO TO DA TA ODVRATNA ZENTURACA SVE OVE GODINE RADI TO STO RADI I GOVORI TO STO GOVORI… I TO POTPUNO NESMETANO… ( ! ? )ZAISTA JE PROSTO NESHVATLJIVO DA NJOJ NIKO DOSADA NIJE MOGAO DA STANE NA PUT … NA OVAJ ILI ONAJ NACIN… PA KO JE BRE ONA ! A TREBA RECI I TO …A KO SMO I MI … KAD TEK TAKO DOZVOLJAVAMO DA NAM ” JEDNA NATASA KANDIC ” ( DUPLO FUJ !… ) VEDRI I OBLACI PO MEDIJIMA I DA SE ONA UOPSTE NESTO PITA OVDE ! ?

  6. Avatar

    REKOM je zloupotreba,i *tranzicija*..*nekomunistickih* boraca..put u bratstvo i jedinstvo…ali, za pametnog coveka i komarac je muzika. Srbija je imala i ima..svoje *udruzenje*
    ………………………………………………………………………………………………………………….
    Савез удружења бораца народноослободилачког рата Србије је организација бораца и инвалида учесника народноослободилачког рата 1941-1945- године.

    У СУБНОР-у Србије могу се организовати борци и инвалиди, припадници оружаних снага Југославије, учесници у оружаним акцијама после 1990. године и остваривати сарадња и заједничко организовање са њиховим удружењима.

    Ради остваривања заједничких интереса борачких организација, СУБНОР Србије је опредељен за стварање Савеза или Унија свих самосталих удружења бораца и ратника ослободилачких ратова Србије.

    СУБНОР Србије на традицијама НОР-а, остварује сарадњу с организацијама бораца НОР-а 1941-1945. године изван територије Србије, а посебно са Савезом бораца НОР-а Републике Српске.

    Као самостална друштвена, нестраначка и патротска организација СУБНОР Србије сарађује са органима власти и друштвеним и политичким организацијама – странкама које уважавају историјски значај НОР-а и признају друштвени легитимитет СУБНОР-а као организације бораца – ветерана ослободилачког рата Србије.

  7. Avatar

    ВОЈВОДА ЖИВОЈИН МИШИЋ – АЛЕКСАНДРУ :
    “Из свега што сам чуо и видео ја сам дубоко зажалио што смо се
    …………………………………………………………
    на силу Бога обмањивали некаквом идејом братства и заједнице…
    …………………………………………………………
    сви они једно мисле, то је свет за себе, ма са каквим предлогом да се појавиш…ствар је пропала…Ништа се неће моћи учинити. То нису људи на чију се реч може ослонити. То је најодвратнија фукара на свету, која се не може зајазити ничим што би јој се понудило”

  8. Avatar

    Другарице и другови, поштовани учесници скупа,
    На овом месту 16. јула 1941. године Шумадија је, охолом фашистичком окупатору и српским квислинзима у лику Аћимовићеве жандармерије, Љотићевим фашистичким формацијама и Пећанчевим четницима, рекла доста неслободи, издаји и насиљу. Од сада, од овог дана, почиње безпоштедна борба шумадинаца за слободу Шумадије, Србије и бољи живот људи од оног који су до тада имали. Од сада сваки шумадинац, свака шума, свако дрво, камен, поток, све оно што живи и постоји у Шумадији биће ваш непријатељ – била је порука устаника.

    Никада за Шумадију нисте били добродошли, прихваћени и жељени. Обесни германи, са својим српским слугама, од данас имаћете оно што са собом носите, пакао, безпоштедну борбу народа за кога само мислите да сте га окупирали. У Шумадији, у сваком човеку, жени, детету, наћићете слободу и вековни отпор према окупатору и домаћим Бранковићима. Такви као ви и ваши који собом носе смрт, неслободу и покорност никада овом народу нису били и неће бити добро-дошли. Ми смо непријатељи, то сте нам наметнули. Прави поштени шумадинац, неће и не може другачије да вас прихвати. Идите у миру одакле сте дошли, водите ове наше нељуде са собом и тад ћемо бити познаници, можда и пријатељи, а дотле имаћете непокорену Шумадију у којој је све оно што постоји ваш непријатељ и показиваће вам недобродошлицу, на сваком кораку била је порука шумадинаца окупатору.

    2. Дан формирања Првог шумадијског одреда је 16. јул 1941. године. Припреме за образовање одреда извршене су знатно раније. У једном шумарку између Бање и Копљара, 28. јуна донета је одлука о формирању Првог шумадијског партизанског одреда и именован штаб одреда: Милан Благојевић-Шпанац, командант, Милутин Тодоровић комесар, који убрзо одлази за команданта Космајско-посавског одреда а за комесара се именује Жакула Недељко, заменик командира Милан Илић-Чича а заменик комесара одреда Душан Петровић-Шане. Прикупљање људи у логор који је био формиран на овом месту започет је одмах. Другог јула извршена је смотра приспелог људства и наоружања које је прикупљено, било их је тада на броју 93. Врши се интензивно војно обучавање, политички рад и одабирање људи за одред. У јутро 16. јула 1941. године Жујовић Сретен – Црни, командант главог штаба партизанских одреда Србије стајао је испрд строја постројеног Првог шумадијског одреда са Родољубом Чолаковићем чланом главног штаба. Одред је тада положио партизанску заклетву. То је прво полагање партизанске заклетве која је са одређеном допуном постала заклетва свих партизана Србије. „Ово је објава рата окупатору“ рекао је Чолаковић.

    Између 18. и 19. јула две колоне Аћимовићеве жандармерије напале су логор. То је била и прва борба одреда а већ 20. јула у Трешњевицу стигло је девет камиона Немаца са два топа, спалили кућу Милана Илића и сутрадан отпочели акцију чишћења терена. Тих јулских дана није шумадинац пуцао на шумадинца, пуцао је борац за слободу Шумадије на фашистичког окупатора и српског и друге квислинге без обзира на порекло у његовом саставу који су се борили за очување фашистичке окупације и фашизма.

    Од овог дана, Шумадија постаје пакао за фашистичког окупатора и домаће квислинге. Почиње рушење телефонских стубова, мостова и железничке пруге Младеновац-Лајковац, напади на жандармеријске станице, напади на Аранђеловац, Рудник, Страгаре и Лазаревац, паљење књига о вршају житарица које су чували жандарми, паљење општинских архива и мобилизацијских спискова, обрачун са агентима окупатора и све друго, што значи отпор и борбу за слободу.

    Свакодневно до одласка одреда за Босну почетком децембра 1941. године, жестоке борбе се воде са Немцима, љотићевцима и жандармима. Четници Косте Пећанца нису озбиљо схватани. Четници Драже Михаиловића у Шумадију су дошли средином септембра и до конца октобра били савезници.

    У току ноћи, 6. и 7. августа погинуо је први Немац на територији шумадијског одреда код Лазаревца, два 8.августа између Светиње и Трнаве, а онда се између Младеновца и Чумића одвија свакодневни рат између Првог шумадијског и немачких јединица, све до конца новембра 1941. Свакоднево се нападају немачки конвоји јер им је ово једини пут према Грчкој и обратно. Партизани пале камионе али рањене, и заробљене немце остављају. Светиња је била поприште великих борби. Ту је уништена првог октобра посебна, Борнерова елитна СС јединица заштитна чета 12 немачке армије у Грчкој, која је ишла из Немачке за Грчку носећи драгоцен терет. Извори показују невероватан број погинулих, 58 војника и подофицира и два официра. Плен 16 митраљеза (већина упакована), три машинке, око 40 револвера, 120 опасача са ножевима и фишекулама,око 50 пушака, 120 нових комплетних униформи, највише подофицирских и официрских, велики број ручних бомби, неколико килограма злата, доста новца, чоколаде, цигара и осталог провијанта. Заробљени немачки војници (Словаци) који су се одмах предали одведени су у Г.Милановац који је био ослобођен. Још једна успешна борба на Светињи, борба на Прокопу, борбе југоисточно од Рудника, опсада Лазаревца, борбе у Крћевцу када су свој крај доживели пилоти немачке ловачке ваздухопловне дивизије која се са одмора враћала за Пешту предвиђена за источни фронт. За тај губитак посебно су Немци зверски казнили шумадијске партизане. Тешке борбе су вођене када је немачки окупатор организовао ново освајање Србије и повлачење дела одреда за Босну.

    Преварили су се они који су мислили да је устанак у Шумадији немачком офанзивом угушен а она умирена. У пролеће 1942. године обновљен је Први шумадијски одред. Устаничка Шумадија је поред одреда до јесени 1944.године створила четири шумадијске бригаде а синови и кћери Шумадије попунили су јединице народноослободилачке војске које су исте јесени стигле у Србију и наставили борбу до победе.

    3. Недаво су се у емисији „Утисак недеље“ појавили др Антић и др Марковић промотери политике и дела српске колаборације са фашистичким окупатором и оспораватељи народноослободилачког партизанског покрета. Иначе, они су познати по произвољном фабриковању података о злочинима партизанског покрета и нимало одговорни за своје „историјске оцене“ које извлаче не из докумената и архива већ из политике својих ментора као и напора потомака српске колаборације да издају својих предака претворе у националну српску врлину или бар оправдају. Да би обезбедили своје позиције које су таквим радом стекли они фабрикују историјске податке не презајући од неистина од којих нормалном човеку застаје дах. За такву работу пронашли су истомишљенике и у нашем крају јер без неистине ни једни ни други не би могли да опстану и оправдају себе. Нама је испод нивоа цивилизацијског односа да им одговарамо на измишљотине напабирчених историчара у које убеђени смо да ни сами не верују.

    Не би они заслужили нашу пажњу да др.Антић није са истом жестином, као некада квислиншка власт Аћимовића и Недића и немачка фашистичка окупациона управа Србије, осудио партизане за паљење општинских сеоских архива, мобилизацијских спискова и паљење књига о вршају житарица. За српске квислинге ово је био неопростив злочин партизана јер су на овај начин уништавана задужења сељака који су били обавезни да кроз принудни откуп дају окупатору, а што је било често више од оног што су имали. Задужења о принудном откупу вођена су по сеоским општинама а без њих било је тешко отети онолико колико су квислинзи били обећали фашистичком окупатору. Сваки даљи коментар овог иступања је сувишан.

    Минимизирање народноослободилачке партизанске борбе и ратних успеха партизана у победи над фашизмом и откривање партизанских злочина од ових наводно објективних историчара постало је већ и комично и жалосно. Др.Цветковић и Хомен су део ове екипе. Фабриканти су научних истина и чињеница које до њих никоме нису биле знане. Већ смо навикли да Цветковић и Хомен све кости из 19 и 20 века које пронађу у Србији, а она је нажалост пуна тога, прогласе за партизанске злочине.

    Ми мислимо, да је све ово што се ради данас врхунац понижавања и заваравања осиромашених грађана Србије којима је одузета социјало-економска и друштвена сигурност и извесност њиховој деци. Треба прекинути ово унижавање српског нациналог идентитета и окренути се правим проблемима Србије, а њих има на претек.

    4. И још нешто, на крају већ поменуте емисије било је и питање „СУБНОР-ови министри“. СУБНОР је организација живих учесника народноослободилачког покрета која баштини те људе, ту политику, резултате и идеологију. Ми учесници НОП-а били смо изворни ствараоци и носиоци антифашистичке борбе, политике и те идеологије у Србији. Антифашизам је данас постао платформа, идеологија, опредељење и политика савременог света 21 века. Супрото антифашизму је фашизам и неонацизам. У таквом идентификовању са идејом антифашизма част је данас, у преносном смислу бити СУБНОР-ов министар.

    СУБНОР је убеђен да у Влади Србије има много више министара антифашистичког опредељења од оних на које они мисле. Ако не би било тако, онда би Србија стварно била оно што многи мисле о њој у свету и код нас да је држава у којој се рехабилитује квислинштво са фашистичким окупатором и фашистичка идеологија и политика и све то чува у свести дневне политике.

    СУБНОР верује да то није стварна слика Србије и да Србија није таква. Потомци српске колаборације и ретроградне снаге Србије осећају да им се измиче тло под ногама и све више губе контролу над својим понашањем и оним што пишу, тврде и говоре.

    Драги борци, омладино поштовани грађани, желим вам здравље, лични успех и срећан породични живот.

    16. јул 2011. Трешњевица

    Миодраг Зечевић

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *