Crni konjanik

Piše Dragan Nedeljković

Prva knjiga iz ciklusa o Fon Adleru, neobičan je roman u kojem se ogleda evropska istorija kroz koju defiluju junaci – političari, državnici i vojskovođe, od Hitlera, Himlera, Gebelsa, Geringa, preko Staljina, Trockog, sve do kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića

Roman neobičan, koji su mogli napisati samo ljudi impozantne kulture i retkih, sasvim osobenih znanja. Aleksandar Radović, poreklom Srbin iz Beograda, gimnaziju i univerzitetske studije završio je u Francuskoj. Upoznao sam ga u Nansiju, kao briljantnog studenta Evropskog univerzitetskog centra koji se nikad nije otuđio od zavičaja. Francuski govori bolje od mnogih obrazovanih Francuza, a srpski kao neotuđivi maternji. Meni je pomagao kad sam na Univerzitetu u Nansiju organizovao naučne skupove, posvećene srpskoj književnosti i srpskoj istorijskoj sudbini u dvadesetom stoleću. Svestrano obrazovan, a uz to izuzetno darovit, mogao je da se upusti u veliku avanturu pišući roman u kojem se ogleda evropska istorija, koja i jeste glavna junakinja romana „Švajcarski gambit“, čiji prvi deo „Crni konjanik“ sad je pred nama zahvaljujući uglednom i dalekovidom izdavaču, gospodinu Zoranu Kolundžiji, uredniku novosadskog „Prometeja“.
Koautor, dragocen i nezaobilazan, jeste Iv Bone, ličnost ogromnog iskustva, jer u njegovoj biografiji stoji da je godinama bio šef francuske kontraobaveštajne službe, pa narodni poslanik u Parlamentu svoje države, najzad i gradonačelnik jedne značajne opštine u severozapadnoj Francuskoj. Iv Bone je poštovalac i prijatelj srpskog naroda, čije interese je zastupao u francuskoj javnosti, osobito u Parlamentu. Dolazio je u Beograd kad nam je bilo najteže, u jeku bombardovanja. Pisao je o srpskom pitanju, ali mu se Srbi nisu dovoljno odužili, jer Srbi nisu kao Jevreji da pamte sa zahvalnošću i nezaboravom one koji su im se našli u nevolji…Svoje ogromno iskustvo i zavidnu kulturu Iv Bone je ugradio u ovaj roman, u kojem se ukrštaju tajne obaveštajne službe, vrlo složenih i zamršenih tragova.

MOĆNI BANKAR U OBLIČJU BARONA
Rekosmo da je evropska istorija središnja tema ovog romana, viđena ne spolja nego iznutra, često i sa intimne strane. Junaci su političari, državnici i vojskovođe — Hitler, Himler, Gebels, Gering, potom Staljin, Kamenjev, Zinovjev, Trocki, zlosrećni i daroviti Tuhačevski, da ne pominjemo državnike Zapada, pa i našeg tragičnog kralja Aleksandra Prvog Karađorđevića, ubijenog 9. oktobra 1934, u Marselju. Njima se pridružuju likovi žena, često nadmoćnih, a no pravilu bar privlačnih, ako ne i zanosno lepih, gotovo svagda pronicljivih i hrabrih. Ali „vratimo se našim ovcama“ – kako kažu Francuzi. Glavni junak ovog prvog dela romana je ugledni bankar, pariski đak, koji je završio znamenitu visoku školu političkih nauka, Gotfrid fon Adler… Ono Fon ukazuje na plemićko poreklo – reč je o više nego moćnom bankaru – o grofu čija loza seže duboko u istoriju. Hitler ga visoko uvažava i naziva ga baronom, očekujući od njega dragocenu pomoć kad je reč o finansijama.
O ličnosti Gotfrida fon Adlera sve saznajemo iz zapisa koje je  testamentom poverio pukovniku Georgu Huberu, bivšem načelniku bezbednosti helvetske konfederacije. U tim dokumentima nalaze se mnoge tajne, intimna pozadina velike svetske politike, što ne samo obasjava ponašanje političara nego ih  razotkrivajući njihovu intimu pokadšto i humanizuje, tako da ogavni i strašni fanatik Adolf Hitler deluje gotovo smerno, sveden na prirodne ljudske dimenzije.
Ono što u isti mah i zapanjuje i impresionira to je visoki kulturni stupanj te gospode, koja odlučuje o sudbinama ljudi i naroda. Ali utoliko je njihova kultura ranjivija, jer je stavljena u službu nečovečnih ciljeva. Mi sa simpatijama osluškujemo u trećoj glavi rezonovanje jako šarmantne Marije Hajdrih, zaljubljene u muziku Vagnera, čija dela s plemenitim ushićenjem sluša, ili drugog velikana Honegera, koji ne doseže, mada je i on sjajan, vagnerijanske domete, ili divnog Šopena… Ali Marija, devojka zadivljujuće erudicije, okružena muzikom i poezijom, u prisnom odnosu sa vrhuncima evropske kulture, kojoj kao istaknuti muzičar služi i njen otac, spasenje za Nemačku očekuje od nacista, kojima se pridružuje njen rođeni brat Rajnhard, daroviti violinista, a ubrzo visoki funkcioner nacional-socijalizma, goniča Jevreja i komunista. Ubrzo će biti likvidirani Ratenau, pa Karlo Libkneht i Roza Luksemburg.
Bankar Fon Adler ima jake veze sa nacistima, spreman da im čini, ne na sopstvenu štetu, niti na štetu Švajcarske i Evrope, i značajne usluge, koje od njega gotovo smerno zahteva i sam Firer. Ali Fon Adler ne izneverava interese svoje države i na stalnoj je vezi sa pukovnikom Rože Masonom, i njegovom kontraobaveštajnom službom. Osvetljavajući te složene odnose autor Iv Bone je kao kod svoje kuće, baš kao riba u vodi.
Mladi Marijin brat Rajnhard zagazio je duboko u politiku, tražeći rasplet velike nemačke krize. Muzika se upliće u visoku špijunažu: Rajnhard ostavlja neizbrisiv utisak na kapetana korvete Vilhelma Kanarisa, drugog oficira na krstarici Berlin, koji potpuno zadivljen poziva svog mladog podređenog oficira da dođe kod njega, u njegovu kuću u Kilu i da svira s njegovom suprugom Erikom. Marija je veoma ponosna na sve ovo i pomalo žustro ispoljava divljenje prema kapetanu Kanarisu. On je zaljubljen u obaveštajce, u špijunažu, bolje rečeno. Za vreme rata bio je na službi u Lisabonu gde je upoznao jednu holandsku igračicu, izvesnu Mata Hari. Postavio joj je zamku, predstavivši je kao francusku špijunku i tu lepoticu su streljali Francuzi koji su naseli na to. Kanaris je tvrdio da ta žena nije bila špijun. Ali to nema nikakvog značaja. Željeni cilj je bio da se prevare neprijatelji. „U svakom slučaju, zahvaljujući nama, ona je postala slavna“, kaže Kanaris. „U tom strašnom ratu u kojem je bilo dva i po miliona poginulih, šta ima lepše od kraja pred streljačkim vodom?“ To je cinična izjava bezdušnog Kanarisa. Mata Hari je prešla u legendu, izazivajući emocije zbog svoje hrabrosti u suočenju sa smrću.. Marija, obožavateljka Vagnera, ljubiteljka Šopena i Honegera, zaključuje svoju priču : „Komandant Kanaris je danas priznat kao pravi špijunski velemajstor i njegova očinska naklonost prema Rajnhardu navela ga je da ohrabri mog brata da krene tim putem“ – to jest da postane špijun, jer „ništa nije nečasno, ni ponižavajuće kada treba služiti Nemačkoj“ … „Nemojte biti kao Francuzi koji špijunažu poveravaju mangupima, dok se kod nas, Nemaca, kao uostalom i kod Engleza, taj posao poverava gospodi.“ Daleko smo od našeg morala, iskazanog u čuvenom Zmajevom stihu: ,,Dozvolte mi da mrzim špijone“. Slično razmišlja i Fon Adler : „Za mene krađa je krađa, bez obzira na to da li se obavija plaštom viših državnih interesa. I konačno, gde uopšte počinje i gde se završava javni interes? Obuzimaju me razne sumnje…“
Tu novu disciplinu, špijunažu, Anglosaksonci su zaodenuli lepim imenom — „intelligence“ — dakle, „intelidžens servis“. Kako smo daleko od izvornog čistog morala, a bili smo na vrtoglavim visinama, omamljeni velikom muzikom i superiornom kulturom vodećih nacija i država. Lice im divno, a naličje odvratno.

SAMOSVESNE I ZAGONETNE ŽENE
Kako je sve na svetu varljivo! Kako se u nesreći i krizama srozavaju ne samo vrli ljudi, nego i veliki narodi! U ovom slučaju Italijani i Nemci. Možda se treba smeškati grotesknim pozama Benita Musolinija i nesuvislim rečima Adolfa Hitlera, ali kako se uopšte moglo dogoditi da tako inteligentni, kulturni, prefinjeni narodi, kao što su Nemci i Italijani, na to nasednu? (…) Nacional-socijalistička zaraza mogla bi i nas, Francusku i Švajcarsku, da zahvati – pribojava se Fon Adler (…) Taj bes se osobito razjario u danima Olimpijade, u Berlinu 1936. godine. „Silina nemačke propagande, egzaltiranost germanske pace, pomama za pobedom koja je zaposela reprezentaciju koja grabi više medalja nego Sjedinjene Američke Države – čitava ta režija, toliko udaljena od pravog olimpijskog duha, izaziva mi dodatnu nelagodnost, kaže Fon Adler.
„U tom nedoličnom samohvalisanju više ne prepoznajem Nemačku koju sam celog života znao i voleo. He uspevam tu da smestim ni prefinjenost jednog Helderlina, nostalgičnost Hajnriha Hajnea, ni zanose Hermana Hesea. Nestali su slobodni duhovi i plemenite duše, iščezle su kristalno jasne note jednog Baha, Mocarta ili Betovena. Kako je ta smirujuća i dirljiva Nemačka, tako rafinovanog duha, mogla tako lako da iščezne, da se povuče pred čizmama i oružjem, da se svede samo na odjek fanfara i strojevog koraka?“
Ako se, u krizi i porazu, srozao duh nacije koja je dala najviše filosofa, najuzvišenije pesnike i najveličanstveniju muziku – kako da se najezdi zala odupremo mi, mali Srbi, ugroženi sa svih strana, a najviše od samih sebe? Pesnik je nezaboravno rekao : „Nad nama je nebo zatvoreno, ne prima nam plača, ni molitve.“ To su doživljavali i najveći, padali su strmoglavce, ali su se dizali i vraćali se, opet u prve redove, Nemci i Japanci prvi mi dolaze u pamet.
U malo kojem romanu ima toliko lepih, samosvesnih i zagonetnih žena. Takva je Magda Gebels, ranije Magda Kvant, udata za prebogatog industrijalca, pa razvedena. Postala je prvom damom trećeg Rajha, hromi doktor Jozef Gebels, čuveni ministar propagande, deluje neugledno pored raskošno lepe supruge. Mnogi se čude što je izabrala takvog muža, a ona ima svoje razloge. Na čuđenje lepe Italijanke, Fon Adlerove saradnice i znatno više nego to, Magda odgovara: „Učlanila sam se u Nacional-socijalističku partiju i tu sam upoznala jednog divnog zavodnika, jednog od onih muškaraca – insistira na toj reči – koji u srcu nose šarm koji ne mora da bude rezultat fizičkog izgleda…Ono što nazivam ljubavlju jeste spiritualnost, davanje sebe, sublimacija. Doktor Gebels, čovek o kojem vam govorim, esteta je u najboljem smislu te reči. Shodno tome, on se zalaže za epikurejstvo, posvećujući se pri tom kultu naše Nemačke sa istim onim žarom sa kojim vaš Benito Musolini daje sebe Italiji.“
Magda ne zna da Izabela nikako ne prihvata fašističku doktrinu. Kao ćerka toskanskog aristokrate, ona ne može da podnese Dučeovu vulgarnost, ni hvalisavo brbljanje, pa ni njegovu pozu jeftinog tribuna.
Prilikom upoznavanja sa doktorom Gebelsom, Magda skriva svoje devojačko prezime Fridlender, koje bi odalo njeno jevrejsko poreklo, ali joj gode Gebelsovi komplimenti: Gebels se osmehuje i to mu daje izgled velike dobrote:
„Kako jedan tako izuzetan čovek kao što je g. Kvant može uopšte da živi bez takve osobe kao što ste vi?
Magda ljubazno sleže ramenima.
Šta se tu može? Verovatno me više nije video onako kako me vidite vi. Kada predugo jede kavijar, čovek poželi nešto drugo.
Grof Gotfrid fon Adler se pita da li je njegovom prisnom prijatelju Rajnhardu poznata tačna priroda odnosa sa Magdom ? Da li zna da mi je ona bila ljubavnica, da je nezasita u krevetu?
Rodila je troje dece. Materinstvo ni na koji način nije narušilo njenu lepotu o kojoj mnoge devojke mogu samo da sanjaju.
Moja očaravajuća prijateljica niže jednu trudnoću za drugom u sasvim lepom ritmu. Sva deca dobijaju ime koje počinje slovom X kao Hitler: Helga, Hilde, Helmut… Ta deca su toliko lepa, ni jedno ne liči na Gebelsa, tako da neki pretpostavljaju da to nisu njegova deca. Bračni par Gebels očigledno se distancirao od buržoaskog morala: Magda ima prava da proba zabranjeno voće baš kao i njen muž.“

VAPAJ ZA ŽRTVE
Roman u kojem se govori o tragediji Jevreja i komunista, o drami nemačke nacije koja traži posle poraza izbavljenje, prožet je erotikom. U velikoj praznoj kući, u zamku Franca Rigvega, Fon Adler ostaje nasamo sa Elenom koja mu otkriva par veličanstvenih nogu, najlepših koje je ikad imao prilike da vidi. Ona vodi igru, dolazi mu u sobu. Pred njim se ukazuje savršeno zaobljena dojka sa ružičastom bradavicom. Nastavak nije za priču „Od svega pamtim samo Eleninu nagost, finoću njene svilenkaste kože, eksploziju naših spojenih tela. Nestašna lepotica je izvanredno odigrala igru, sačekala je odlazak svog muža, maestra sa skalpelom, kako bi mi pružila sobnu uslugu koja prevazilazi umeće, najmaštovitije i najizazovnije susrete…“
Fon Adler ima prisne doživljaje i sa Leni Rifenštal: Njene duge noge boje jantara izranjaju iz bledoljubičaste svilene suknje, savršene noge najlepše glumice nemačkog filma, koja baca u zasenak i slavnu Marlenu Ditrih. Hitler očekuje od nje da stvara filmove koji će obeležiti njegovu epohu, posebno film o berlinskoj Olimpijadi. Ona kaže: „Već dve, tri godine poznajem Hitlera i nikada neću zaboraviti koliko je neverovatno pristupačan. Zamislite, dragi moj, jedna glumica napiše pismo šefu nacističke partije i on je odmah primi.“
Hitler nije opsednut ženskim dražima i ženskom lepotom. On ima drugu veliku strast: neumerenu želju za vlašću i vladanjem.
Roman završava glas vapijućeg koji traži pomilovanje za žrtve, pre svega i svih, za Jevreje. Fon Adler prisustvuje propovedi mladog i hrabrog protestantskog pastora Bonhefera, jedva da ima tridesetak godina, a bori se protiv svemoguće nacističke mašinerije verujući u pobedu Davida nad Golijatom. Mladi pastor se poziva na „Prvu knjigu Samuilovu“ i na priču o sejaču iz „Jevanđelja po Mateju“. „Deco Božija, učenici u Isusu Hristu, braćo Martina Lutera, kako možete da gazite Božije zapovesti i da tolerišete, samo da tolerišete, da naši bližnji Jevreji ili oni koji su na neki način obogaljeni, budu internirani, proterani ili da se prema njima rđavo postupa.“ Oni koji hoće da spasu dušu okupljaju se u Spomen crkvi cara Vilhelma na Kurfinsterdamu, u središtu Berlina. U novoj Nemačkoj takvo propovedanje vere ne prolazi ni kod vlasti Rajha, ni kod nemačkih hrišćana koji su se opredelili za to da se povuku pred razularenošću nacista. Zato su propovedi mladog pastora Bonhefera glas vapijućeg u pustinji. Očekujemo drugi i treći deo ovog zanimljivog romana, u kojem se ogleda zavidna kultura dvojice autora, kao i njihov smisao za psihološke nijanse. Roman je briljantno pisan, sa svestranim poznavanjem kako istorije i politike, tako i umetnosti i kulture. Čitalac koji mu se posveti biće obogaćen. Zato hvala izdavaču što je imao razumevanja za izvanredni značaj ovog originalnog dela, koje se istovremeno pojavljuje na francuskom i engleskom jeziku, a dobro bi bilo da im se pridruži i prevod na nemački.