STERIJINO POZORJE Jugonostalgija

Piše Raško V. Jovanović

Iako, kako ističe selektorka Ksenija Radulović, svrstane u program bez namere da bude nostalgiju, predstave na ovogodišnjem Sterijinom pozorju najviše su pogodovale „jugonostalgičarima“, pogotovo što je festival počeo predstavom „Rođeni u YU“ („JDP“-a), a treba da se završi mjuziklom „Glorija“ prema tekstu Ranka Marinkovića („Pozorišta na Terazijama“)

Već više godina Sterijino pozorje traga za vlastitom fizionomijom koju je izgubilo nestankom Jugoslavije. Po prirodi stvari negdašnje jugoslovenske pozorišne igre, koje se kao takmičarska manifestacija svake godine priređuju u Novom Sadu još od 1955, prevashodno kao smotra najboljih izvođenja dela domaćih dramatičara, s tim što je komisija ocenjivala najbolji dramski tekst i dramatizaciju, i najbolje izvođačke realizacije, morale su suziti svoj opseg na područje „skraćene Jugoslavije“, a od pre pet godina na teritoriju Srbije. U takvoj situaciji bilo je različitih pokušaja da se festival internacionalizuje, pa se prvo pre dvadeset godina pristupilo omogućivanju stranim pozorištima koja prikazuju naše tekstove da se takmiče na festivalu. Pored ostalog bilo je i nastojanja da se Sterijino pozorje pretvori u manifestaciju nalik na Bitef ili, pak, da postane smotra svega najboljeg što prikazuju domaća pozorišta, odnosno da u konkurenciju uđu i predstave rađene prema tekstovima stranih pisaca.
Poslednjih godina izgledalo je da će se ta praksa ustaliti, ali je već ovo Pozorje prilično redukovano, tako da pored glavne takmičarske selekcije nacionalne drame i pozorišta, po izboru selektorke Ksenije Radulović obuhvatila je šest domaćih i jednu stranu predstavu naših dela, ima još i vantakmičarski „off program“ u kojem pored četiri domaća učestvuju i dva strana pozorišna ansambla.

NE SAMO GRANICE, VEĆ I KRUGOVI
U skladu sa situacijom u našem pozorištu ovogodišnja takmičarska selekcija Sterijinog pozorja omogućuje gledaocima uvid u različite izvođačke tendencije, počev od izvođenja klasičnih dramskih tekstova i scenskih poduhvata u duhu postdramskog pozorišta, pa do uprizorenja poetskih dela i predstava dokumentarnoga teatra. Dvadeset godina od raspada Jugoslavije, i dvadeset godina od nastanka novih granica, nije nelogično što kao lajtmotiv ovogodišnjeg festivala figurira jedna jedina reč – Granice, kako je i napisano u festivalskom katalogu.  Međutim, brže-bolje, Ksenija Radulović je u festivalskom dodatku lista „Danas“, objavljenom 26. maja, dakle na sam dan otvaranja manifestacije toj reči dodala još jednu, te  lajtmotiv otad  glasi – Granice i krugovi. Zato su se u glavnoj i „off“ selekciji našle i neke predstave koje obrađuju teme o raspadu negdašnje države i posledicama toga raspada. Iako, kako ističe selektorka, svrstane u program bez namere da bude nostalgiju, te predstave su najviše pogodovale takozvanim jugonostalgičarima, pogotovo što je festival počeo uprizorenjem jednog takvog scenskog ostvarenja – predstavom „Rođeni u YU“ u izvođenju Jugoslovenskog dramskog pozorišta iz Beograda, a treba da se završi mjuziklom „Glorija“ prema tekstu Ranka Marinkovića, u izvođenju Pozorišta na Terazijama.
Ako smo svojevremeno („Pečat“ br. 138)  za predstavu „Rođeni u YU“ istakli da se mirne duše može označiti i kao scenski lament nad Jugoslavijom, koji pored idiličnih ima i oporih mesta, budući da sadrži i gorka sećanja i ironična saopštavanja o mnogim pojedinostima vremena jednoumlja, pojedinosti najčešće žalosne i smešne u isti mah, onda isto možemo ustvrditi i posle njene pojave na Sterijinom pozorju. Prihvaćena srdačno od strane festivalske publike u Novom Sadu, mada sa manje entuzijazma no što su ga ispoljili gledaoci praizvedbe početkom ove sezone u Beogradu, ova predstava može se smatrati uspelim ostvarenjem postrediteljskog pozorišta. Po strukturi predstavlja reviju  monoloških i dijaloških prizora, koje sa manjom ili većom sugestivnošću kazuju Marko Baćović, Slobodan Beštić, Predrag Ejdus, Mirjana Karanović, Anita Mančić, Branka Petrić, Anđelika Simić, Milena Vasić i Radovan Vujović. Oni saopštavaju lične istorije u vidu sećanja na detinjstvo i doživljaje iz mladosti provedene u negdašnjoj Jugi. Naravno, sećaju se ekskurzija i putovanja na more, prvih ljubavnih susreta ili prijateljevanja sa vršnjacima i vršnjakinjama iz drugih krajeva Jugoslavije, zapravo „iz drugih republika“, kako se nekad govorilo. U lično kazivanje glumaca interpolisana  je priča o slovenačkom reditelju i dramatičaru Dušanu Jovanoviću ispričana  na osnovu njegovog teksta „Šta sam sada?“, iz kojeg se vide sve pojedinosti o njegovom mešovitom, južnoslovenskom poreklu. Takođe, ubačena je i scena pod naslovom „Pusti to!“ Gorana Stefanovskog, u kojoj dvojica sagovornika iznose nostalgična sećanja na život u Jugi.
Drugu predstavu takmičarske selekcije izvelo je Narodno pozorište iz Subotice. To je projekt hrvatskoga reditelja Olivera Frljića „Kukavičluk“, u kojem nastoji da bez okolišenja prikaže niz škakljivih tema iz novije i starije prošlosti Srbije i regiona. Predstava se gradi na dokumentarnom pristupu, upoznaje nas sa ličnim ispovestima subotičkih glumaca u duhu i na način – a sada već možemo govoriti i u maniru – postrediteljskog pozorišta, tako da se programski sasvim prikladno nadovezala na prethodnu u ovoj selekciji („Rođeni u YU“), logično se priključivši prvoj iz „off selekcije“ „Proklet bio izdajica svoje domovine“, koju je u izvođenju „Slovenskog mladinskog gledališča“ režirao, opet, Oliver Frljić. Ako znamo da je i pretprošle godine na Sterijinom pozorju prikazano Frljićevo ostvarenje „Turbo folk“, delo koje sa naslovima „Proklet bio izdajica svoje domovine“ i „Kukavičluk“ čini trilogiju, onda se ne možemo oteti utisku da ovaj reditelj neprestano opčinjava festivalske selektore. Takođe, učinilo nam se da je Frljić u „Kukavičluku“, gde problematizuje događaje iz protekloga rata, a pretežno se odnose na Srbiju, otišao do krajnjih konsekvenci u korišćenju neestetizovanih elemenata i scenski ogoljenog, neposrednog i provokativnog izraza. Dabome, to ga je i navelo da se u preispitivanju bliže prošlosti osvrne i na umetničko delovanje Ljubiše Ristića, ali i na događaje tokom ratovanja u Bosni i predstavu završi čitanjem petstotinak imena poginulih u Srebrenici, što je predstavu učinilo i nekom vrstom pomena žrtvama. Očigledno je da je trećim delom trilogije Oliver Frljić završio jednu stvaralačku etapu, kojom je uspeo da u punoj meri na sebe skrene pažnju jednog dela pozorišne javnosti regiona, ali ne i da pokrene očekivane proteste.

O ŽENAMA GLASOM ŽENE
Treću takmičarsku predstavu „Barbelo, o psima i deci“ prema tekstu Biljane Srbljanović izvelo je švajcarsko pozorište „La komedi de Ženev“ u režiji An Bizan, koja je i umetnički rukovodilac ovog teatra. Prema njenom iskazu, delo ispituje intime, ali i veru u život i ljudskost, uprkos svim sumnjama Milene, jedne od ličnosti drame. Treba bez okolišenja reći da smo videli jedno briljantno izvođenje ovog dela Biljane Srbljanović, koja, kako je rediteljka rekla, o ženama piše glasom žene. Rediteljka je pažljivo razradila odnose među likovima, uspevši da ih problematizuje ne samo sjajnom prezentacijom teksta, nego i na scenski moderan i u svemu razumljiv i prihvatljiv način. Glumački ansambl – svi odreda raspolažu ne samo sjajnom dikcijom nego i fascinantnom artikulacijom, tako da se u najvećoj dvorani „Jovan Đorđević“, „Srpskog narodnog pozorišta“, razumevala svaka reč – potrudio se i uspeo da, rekli bismo, odlično preveden tekst (Gabrijel Keler) oživi i zavibrira u svoj svojoj slojevitosti. Posebno ćemo pamtiti Liz Vitamer kao Milenu, Fransoa Florea u ulozi Dragana, Selin Bolome kao Milicu i Ivet Teroli kao Kučkarku. Odlično scenografsko rešenje Ane Popek omogućilo je da se različite promene neosetno nižu uz znalačko oslanjanje na video projekcije. Dizajn svetla, baš kao i dizajn zvuka, formirani su majstorski. Izvođenje drame „Barbelo, o psima i deci“ ostavilo je vanredno povoljne utiske upravo zbog nesumnjive poetične pronicljivosti režije i sjajne glume čitavog ansambla. Ova predstava, moramo priznati, dala je presudno obeležje ovogodišnjem Sterijinom pozorju i svakako  predstavlja jedan od vrhunaca ovogodišnje festivalske selekcije.
Kao petu predstavu takmičarske selekcije u dvorani „Poslovnog centra NIS“ gledali smo predstavu „Kišinjevska ruža“, koju je prema poemi Ota Tolnaija scenski postavio i sa ansamblom  pozorišta „Deže Kostolanji“ iz Subotice izveo Andraš Urban. U okviru jedanaest prizora videli smo niz poetskih slika različitih stanja ljudske svesti pretežno kao sećanja na prohujale dane, ali i sa opreznim pogledima uperenim u neizvesnost budućnosti. Nismo sigurni da je ova predstava, uprkos preciznoj razigranosti i mestimičnoj scenskoj atraktivnosti uspela da čitavo vreme izvođenja zadrži punu gledalačku pažnju. Takođe, u ovoj dvorani, kao i u drugim našim pozorištima, displej sa tekstom prevoda nije dovoljno vidljiv jer se ne projektuju dovoljno svetla slova. U takvoj situaciji bilo je nemogućno dokučiti sadržaj Tolnaijevog dela, što je svakako šteta. Kao i uvek, glumci pozorišta „Deže Kostolanji“ – Marta Bereš, Andrea Erdelj, Arpad Mesaroš, Gabor Mesaroš, Akoš Buza i Imre-Elek Mikeš angažovano su obavljali sve svoje scenske zadatke, što je bilo presudno za dinamiku čitave predstave koja gledaoce ipak nije ostavila ravnodušne.

SUOČAVANJE SA DANAŠNJICOM – VAN KONKURENCIJE
Na kraju, osvrnućemo se i na jednu predstavu izvan takmičarske selekcije. Reč je o drami „Radnička hronika“ Petra Mihajlovića, ona je na konkursu za originalan dramski tekst Sterijinog pozorja 2009. godine dobila prvu nagradu. U tom delu pisac je dokumentovano problematizovao goruće probleme ovog vremena, koje se u nas već deceniju i više naziva tranzicijom. Mahinacije i krađe oko privatizacija brojnih preduzeća dovele su radnike u nezavidnu situaciju. Kako su novi vlasnici najčešće odustajali od bilo kakve proizvodnje nisu ni isplaćivali radnike, niti im uplaćivali osiguranje, već su pribegavali njihovom otpuštanju i prodaji sredstava za proizvodnju i nekretnina. U takvoj situaciji, kao što je poznato, došlo je do protesta radnika koji ne prezaju ni od štrajkova glađu, niti od pokušaja samopovređivanja i samouništavanja. Ta pojava inspirisala je dramatičara Petra Mihajlovića da u drami „Radnička hronika“ sagleda i prikaže probleme  koji opsedaju radničku klasu i to na primeru života jednog radnika kojeg zlehuda sudbina nimalo ne štedi. Kako sam pisac naglašava, glavni junak dela je radnik, pretvoren u broj godina svog radnog staža jednostavno se bori, tek usput pokušavajući da živi svoj život koji i sam postaje opšte mesto. Zato u ovoj predstavi nema imena lica: glumci saopštavaju činjenice o životima pojedinačnih likova sasvim mogućih sudbina, radi se o katastrofalnim životnim udesima ili o besperspektivnom tavorenju  i svakodnevnoj muci ugrožene egzistencije. Kao u nekakvom scenskom oratorijumu smenjuju im se pojavljivanja, njihove priče se nadovezuju jedna na drugu, neposredno suočavajući gledaoce sa nepobitnim životnim istinama. Stoga se i ne može govoriti o uobičajenim dramskim likovima i njihovim međusobnim sukobima, niti pak o jedinstvenoj dramskoj radnji. To je svakako uočila Ana Đorđević, rediteljka i adaptator teksta ovog izvođenja. Zato je na jednoj kosoj površini (scenograf Dragana Purković-Macan) gradila mizanscen pogodan za kretanja aktera u različitim smerovima, ali i za njihove zajedničke, uslovno rečeno, horske nastupe, koji su imali za cilj da u gledalaca razviju nepatvorenu empatiju i u njima pobude uverenje o nepravdi i potrebi suprotstavljanja destrukciji novopečenih tajkuna. U suštini, gledali smo brehtovski sazdan spektakl u kojem su glumci i glumice: Branko Janković, Zlatan Vidović, Milka Brđanin-Babić, Sandra Ljubojević, Goran Jokić, Željko Erkić i Dragana Marić sugestivno saopštavali mnoge gorke istine o zbivanjima naših dana za koja se nadležni mnogo i ne interesuju, sem kada dođe do ekscesnih situacija koje ponekad osvoje i prve stranice novina ili udarna mesta u radio i televizijskim dnevnicima.
Predstavu „Radničke hronike“ Petra Mihajlovića izveli su na Sterijinom pozorju glumci „Narodnog pozorišta“ Republike Srpske. Nije jasno zašto ovo delo nije uvršćeno u konkurenciju, ali nam je savršeno jasno da je festivalskoj publici donelo potrebno suočavanje sa karakterističnim pojavama današnjice. Simptomatično je da se nijedno beogradsko pozorište nije prihvatilo prikazivanja ovog smelo napisanog dela.