Piše Milorad Vučelić
Drže Ratka Mladića u svojim rukama, a od nas traže da im ga mi predamo. Uživaju u tome kako mu srpske sluge i satrapi maltretiraju i zlostavljaju porodicu. Poturaju postepeno njegove dnevnike, i ko zna šta sve još. Drže generala Ratka Mladića otetog i ucenjuju naš jadni i bedni režim, koji bi, i inače, bez ikakvog pritiska pristao na sve loše po Srbiju, sve brže srljajući na antisrpskom putu bez alternative. Njihovo geslo se pogrešno čita kao „EU nema alternativu“, ono u stvari glasi: „Protiv Srbije bez alternative!“ I „sorry“ svima i svakome ko naleti!
Godinama je toga bio svestan svako ko je imao imalo mozga u glavi. Pretpostavljamo, pre nekoliko godina Ratko Mladić je nasilno pao u ruke stranih obaveštajnih službi, koje, preciznosti radi ili uslovno, možemo zvati Englezima, i verovatno je bio držan u nekom tajnom zatvoru ili vojnoj bazi, u ovom slučaju nebitno u kojoj državi. Zar koliko juče nije u nekoliko država Evrope otkrivena čitava mreža ilegalnih CIA i drugih zatvora, za koje ni najveći deo zvaničnika tih država nije znao, što je istraživao i dokazao nama već poznati Dik Marti.
Neka nam zbog ovih Engleza i optužbi da zagovaramo teoriju zavere bude dopuštena mala digresija. Na svečanosti povodom uručivanja nagrade „Pečat vremena“, baš kao i u svojoj nagrađenoj knjizi, akademik Milorad Ekmečić upozorio je da ubistvo Karađorđa 1817. godine nije bila tek neka lokalna afera tri kuma „u kojoj je Miloš Obrenović naredio da se odseče glava legitimnom srpskom voždu. Tu su i prsti britanske i austrijske politike i jednog kapetana britanske Nacionalne garde“. Pa ne bi se valjda Englezi obrukali da budu s nama pre dvesta godina, a danas ne.
U međuvremenu, ređali su se nebrojeni napadi i nasrtanja na „antihaški lobi“ i „jatake“ Ratka Mladića. Čitave stranke su napadane kao deo „antihaškog lobija“ koji skriva Mladića. Naši državni funkcioneri, razni političari i gro nevladinog i medijskog analitičarskog polusveta namlatilo se novca goneći generala i šireći mržnju prema svima koji ga kriju i ne daju Hagu. Koliko je samo srpskih momaka premlaćeno od policije zbog slika i majica sa Mladićevim likom i povika „Ratko Mladić“. Ovima sa Zapada, koji su ga oteli i držali zatočenog, već je dozlogrdilo da daju novac ovim našima da hvataju Mladića. A i Mladić je bivao sve bolesniji i sve bliži svom zemaljskom kraju.
U zatočeništvu se pažljivo i sistematski radilo na ruiniranju Mladićevog već načetog zdravlja i njegovom onesposobljavanju za dalje normalno fizičko i mentalno funkcionisanje. O kojim se sve to hemijskim preparatima i metodama radilo saznaćemo jednog dana ! Trebalo je na svaki način iscrpljivati poslušnu i marionetsku Srbiju i onesposobiti proslavljenog generala Mladića da se u Haškoj sudnici brani i sruši optužnicu koja se pravi već šesnaest godina, a još nema konačan oblik jer je u svim svojim bitnim elementima lažna, baš kao što je i Haški tribunal jedna velika antisrpska institucija u službi najgorih političkih i propagandnih laži.
Sve će to svoj puni pakleni procvat doživeti već na stogodišnjicu Balkanskog rata 2012, a veliki kreščendo i monumentalnu lucifersku završnicu 2014. godine na Vidovdan, na stotu godišnjicu slavnih hitaca Gavrila Principa kojima je u samrtnim mukama počela da izdiše Austrougarska i svi njeni saveznici. Tužiće nas Sarajevo i Beč, i Hag, ne samo zbog Srebrenice, nego i zbog ubistva Ferdinanda, tužiće nas i za ustanak 1878…
Živi bili, pa videli.
Ako preživi, general Mladić će u naredne dve godine, kao i Radovan Karadžić, poslužiti, pored svega ostalog, upravo u svrhe povampirenja starih i novih srpskih krivica. Posebno ovih koje je oktroisala Skupština Srbije u sramnoj Rezoluciji o Srebrenici i Tadić svojim bezbrojnim izvinjenjima. Njihove unapred donete presude biće izrečene kao još jedan prilog satanizaciji Srba. Nagrđivanje Srba zbog Balkanskih i Prvog svetskog rata, te zbog bosanskog rata iz devedesetih godina prošlog veka, razvijaće se uz svesrdnu pomoć kolaboracionističkog srpskog režima, ako do tada ne bude zbačen ili, pak, ako umesto njega ne dođe neki još gori, a opet pravljen po meri stranih srpskih neprijatelja i naših kvislinga. Horsko pevanje navodnih analista i drugosrbijanaca se već podrazumeva, a preludiranje je već počelo.
Ma koliko ostareo, ali zdrav, general Mladić bi sa svim kvalitetima koje je posedovao, i onako izraženom ličnošću, slomio javno tu lažnu optužnicu i zbog toga ga je na svaki način, a posebno na ovako morbidan, trebalo u tome sprečiti. Jer, presuda je već napisana i licemerni bezobrazluk je i pominjati nekakvo fer i pravično suđenje.
Zvanična verzija hapšenja Ratka Mladića duboko vređa našu inteligenciju i svako zrno zdravog razuma. Ne znamo ko ga je našao i uhapsio. Tadić u zvaničnom obraćanju pominje jedino BIA-u. Dačić pominje samo policiju. Treći samo operativni rutinski rad policajaca iz stanice policije u Zrenjaninu. Jedan naš penzionisani general čak javno tvrdi da su policajci iz Zrenjanina slučajno tuknuli na generala Mladića u kući svog rođaka u Lazarevu, koja poslednje tri ili više godina, ili nikada, nije pretresana. Ta priča ima isto toliko osnova kao i ona o tome kako su se dva bengalska tigra sudarila na granici između Hercegovine i Crne Gore. Razumem njihovu potrebu da se, tako čašćeni, hvališu i da prikriju činjenicu da su samo nekoliko sati pre svih nas saznali gde treba da se ode po generala Mladića. Razumem i da na svaki način moraju da prikriju učešće stranih službi jer mnogi od javnih i medijskih poslenika rade za njih ili su na aktivnoj vezi sa njima, ali ne razumem da dopuštaju sebi da ih strane gazde teraju da se toliko ponižavaju jezovito glupavim i jadnim pričama ispod svakog nivoa.
Naše režimlije i njihova medijska služinčad jesu nešto pre nas, običnog naroda, saznali gde su im neki Englezi doveli i ostavili ruiniranog i teško obolelog generala Mladića, ali ostaje nesumnjivo da su se oni prvo obavestili preko hrvatskog „Jutarnjeg lista“. Kad ih ponižavaju moraju ih ponižavati do kraja. Jer u tom sado-mazo komadu naše režimlije se jedino osećaju zadovoljeno i srećno.
Navodno je, po njima zvaničnima, jednog dana general Mladić seo u neki autobus ili je stopirao neki kamion ili auto, i pošto je ostao bez novca i podrške, otišao sa kesom lekova i dva pištolja u toj kesi kod rođaka u Lazarevo. Jer, kada te sve službe ovog sveta traže – najsigurnije je da se skloniš kod majke, brata ili strica!? Tu te niko neće tražiti. I najbliži rođak je smestio generala u neku pomoćnu prostoriju.
U ovoj priči se ušoreno banatsko selo Lazarevo, koje ulazi u istoriju, pretvara u razuđeni milionski megapolis u kojem generala Mladića niko ne vidi godinama, ali su se pojavili promućurni policajci iz Zrenjanina, i nekim slučajem u cik zore, pre prvih petlova, banuli u sobu u kojoj ih je čekao teško oboleli general Mladić, što je preživeo tri moždana udara, sveže obrijan, obučen, sa jednom oduzetom rukom, dva pištolja i kesom lekova. U pištoljima, mogao bih da se kladim, da imam s kim, ni metka.
Onda je na sva usta ponavljano kako je general Ratko Mladić imao lažni identitet služeći se imenom Milorad Komadić. Tu je bio i svedok sa kojim je šlogirani Mladić sa nepokretnom rukom navodno radio na građevini. Samo neki sat kasnije zvanično je rečeno da toga nije bilo, nego da je kod sebe imao samo ličnu kartu na svoje ime sa isteklom važnošću.
Moram da kažem da su sve te fabulacije više nego bedne i mizerne i samo govore šta strane obaveštajne službe misle o onima koje su naterali da pričaju ovakve mizerije. Preziru ih i ponižavaju, što je, naravno, problem njihovog pristanka i neka to rade do mile volje, pogotovo zato što u tome uživaju, ali nemaju pravo da nam baš ovoliko vređaju inteligenciju i zdrav razum. Za sada smo samo kod te vrste poniženja s kojom je ova priča počela. Ostala poniženja tek slede.
Mnogo bi kreativnija i inovativnija bila fabulacija ili verzija po kojoj je Mladića trebalo da u Beogradu uhvati lično Keti (kako joj prisno tepa Tadić i srpska vrhuška) Ešton i to prilikom šetnje po Beogradu, ili, još preciznije, prilikom kupovine u jednom butiku u centru glavnog grada. Tu je, po prvobitnom planu, ova britanska heroina trebalo da u kabini za probanje robe, onako izazovno obnažena, a pomalo stidna, prepozna Mladića i da ga pred srpskim vlastima ščepa i spetlja zajedno sa Lajčakom, koji je bio s njom u kupovini i šetnji, pa da ga zajedno, u ljubavi, i uz šenluk, odvedu u Hag. Zašto onaj ko je mogao generala da drži godinama ko zna gde, nije mogao da ga dovede usred Beograda, nego samo u Lazarevo?!
Ne znam zašto se od ovog plana odustalo, ali bi to bilo mnogo uverljivije od prethodno ispričanih priča. Ne verujem da je onima koji su Mladića godinama držali, a uslovno ih nazivamo Englezima, ponestalo benzina da stignu do Beograda, pa su morali da ga ostave u Lazarevu; to onda upućuje na neki tajni zatvor u nekoj stranoj državi iz koje se pri dolasku u Beograd mora proći kroz Lazarevo. Bilo kako bilo, odlučeno je da se časti sam Tadić.
Kada smo kod Lazareva, u kojem je rođeno i odraslo nekoliko mojih dobrih prijatelja, ono se ponelo hrabro i junački, kako i dolikuje muškarcima koje znam. Oni koji su tu ostavili i predali Ratka Mladića izabrali su to mesto zbog generalovih rođaka koji tu žive, i zbog uverljivosti izmišljene i bedne priče. Ali u izbor mesta za predaju velikog srpskog generala umešao se neko ko je iznad svih nas i ko jasno povezuje Lazara, Lazarevo i Ratka. Lazarevo zbog toga ima razloga da bude ponosno i da se oseća časno i uzvišeno izabranim. Izbor nije slučajan, baš kao ni sva dosadašnja rimovanja Slobodana sa Vidovdanom, Karadžića sa Ognjenom Marijom, zvaničnog priznavanja zastave nezavisnog Kosova sa Svetim Vasilijem Ostroškim…
Nije potrebno ponovo navoditi kakvog je sve toplog zeca prolazio general Mladić, od jagoda, televizora, nekontrolisanog mokrenja, Bruna Vekarića, brijunskih vatačina Vukčevića, Bramerca i Bajića ispod stola, poziva na ispijanje vina sa Karlom del Ponte, traženjem donošenja kovčega sa ostacima mrtve ćerke, televizorom, „ruskim piscem Toholjem“, psihijatrom Slavicom, bradom Bruna Vekarića, i partije šaha s njim, Save i Maje Kovačević… I ko sve zna šta ćemo još videti i čuti, a sve u cilju potpunog ponižavanja ličnosti generala i uopšte srpskog vojnika. Da im je ovim i ovakvima i sam Car Lazar pao šaka, oni bi ga oglasili pijancem, i to zbog „rujnog vina“, a ko nam sada garantuje da to neće zvanično i uraditi.
Trebalo je izvesti operaciju pod nazivom „Od obožavanja do prezira“, kako se odade i omače da to prizna jednom našem zlosrećnom nedeljniku. Prezir je svakako proizveden, ali prema onima koji su učestvovali u ovoj višednevnoj specijalnoj akciji pod čvrstom rukom režima i stranih službi i vlasnika (Vidi tekst Ljiljane Bogdanović „Bedna predstava u kojoj general nije smeo da bude heroj“, u ovom broju „Pečata“).
Najsramnije od svega je ipak to što je u javnosti ili polujavno posejala družina generala i analitičara bezbednosti. Zamerili su ti dotični generalu Mladiću što se nije predao kao što je to uradio feldmaršal Fon Paulus posle izgubljene Staljingradske bitke. Lepo obučen, sa rukavicama, dostojanstveno, sve sa nekim štapom, i uredan. Navođeni su i neki drugi primeri.
Pa, koju je to bitku general Ratko Mladić izgubio? Da li je rat u kojem je vojskom komandovao general Ratko Mladić izgubljen, završen porazom i kapitulacijom ili je okončan Dejtonskim mirovnim sporazumom 1995. godine, posle čega je nastala Republika Srpska? Tom vojskom je, gospodo generali i vojni analisti, general Mladić komandovao sve do 1996. godine. A Republika Srpska je i te kako živa i zdrava! Kome je onda trebalo da se preda, i zašto? Da li je Hag neka vrhovna vojna komanda? Pa većini naših generala, sada se to pokazalo, Serž Bramerc se ukazuje kao maršal Žukov. Naši nesrećni kukavni generali, koji ovom prilikom nisu ni pisnuli, pojasnivši nam tako zbog koga nam se i šta sve do sada desilo, kažu da ih je Mladić razočarao kao vojnik i oficir. Zato što se u Srbiji, elegantan i u uniformi, kao pomenuti Paulus, Mladić nije predao? Pa kome da se preda, i zbog koje izgubljene bitke? Pa devedeset posto tih generala nije smelo da se pojavi prilikom sahrane njihovog vrhovnog komandanta Slobodana Miloševića. Ni u uniformi, ni bez uniforme. Da li to naši generali misle da je Srbija okupirana? Što nam ne kažu javno i otvoreno ako to misle.
I na koju to adresu u Srbiji da ode general da se vojnički preda? U američku ili britansku ambasadu? Ili u kancelariju Haškog tribunala? Gde je pravo sedište okupacionih vlasti? Gde to oni sede? Ili treba da ode u Generalštab Vojske Srbije i tu da se generalu Miletiću, ili već kome drugome, preda? Ili da ode kod predstavnika nacionalne garde iz Ohaja? Što ga ne uputiše na adresu najvišeg glavešine NATO-a u Beogradu, da tamo ode. A znaju gde je to, jer ih je većina tamo, sudeći po ponašanju, već bila. Što su to krili i od Mladića i od nas? Kako to da su se toliko naljutili na srpskog generala Ratka Mladića, a nije im smetalo što im je toliko godina vrhovni komandant i maršal bio nekadašnji austrougarski kaplar koji se borio protiv srpske vojske, i na Ceru i na Kolubari. Kako to da se on kao austrougarski kaplar toliko popravio, a Ratko Mladić kao srpski general toliko pokvario?
Ima i onih koji pominju slučaj samoubistva feldmaršala Vermahta Romela, upućujući i nas i Mladića na taj primer i moguću paralelu. Ali, feldmaršal Romel nije bio pred predajom nikakvoj stranoj sili, nego je izdao svog vrhovnog komandanta i pokušao da izvrši atentat na njega. Nemačka tada nije kapitulirala, niti je bila okupirana. Nikakav Bramerc nije podigao optužnicu. Kod njega u kuću nisu došli nikakvi američki, niti engleski oficiri i obaveštajci, nego njegovi uniformisani sunarodnici i pružili mu častan izlaz, te dozvolili da se umesto ponuđenim ubije svojim pištoljem, u kojem je bilo metaka. Da li je neko od naših klupskih generala i oficira išao kod Mladića sa napunjenim pištoljem, i u čije ime da mu ponudi častan izlaz? Da li je on izdao svog vrhovnog komandanta ili svoj narod da bi mu se nudio častan i nepravoslavni izlaz samoubistvom?
A ostaju nam dužni i odgovora na pitanje kakav su to častan i oficirski izlaz izabrali ako je Srbija kapitulirala i ako je danas okupirana. Što oni ne pronađu neki častan izbor? Ili je njihovo strašljivo ćutanje izraz njihovog otpora? Znaju li uopšte sva ta, što uniformisana, što analitičarska bezbednosna klepetala, uz retke izuzetke, da razlikuju sporazum o uslovima prekida rata od bedne ili obredne i svečane kapitulacije? U čemu to oni učestvuju? Kakve su to tobože stručne glave koje niti znaju šta je Dejton, niti šta je Kumanovski sporazum, baš kao što nikada nisu čuli ni za Rezoluciju 1244. Saveta bezbednosti UN.
Posledice ovog „spiranja ljage s našeg lica“, kako bi to rekao Tadić, tek nas čekaju, i sasvim je sigurno da ćemo i mi, a i oni, „videti svoga Boga“. Ali to su već poslovi u koje se ljudi ne smeju pačati.
Vašoj pažnji, dragi čitaoci „Pečata“, pored svega ostalog, a da bi do kraja razumeli što nam se i zašto dešavaju najveće bruke, sramote i poniženja, posebno preporučujem dva intervjua – sa sagovornicima Edvardom Hermanom i Džonom Loklandom – koje objavljujemo u ovom broju „Pečata“.
Ovim autorima ne možete, kao s punim pravom meni, prigovoriti da su Srbi i da su pristrasni.
