MILOŠ JOVANOVIĆ Sunovrat Petooktobarske republike

Razgovarao Uglješa Mrdić

Mi smo jedna od retkih, ako ne i jedina zemlja, koja je svoj kompletni politički i vojni vrh isporučila sudu čiji je osnovni zadatak da opravda politiku sile koju su velike države sa zapada sprovodile na Balkanu protiv srpskog naroda

„Država je imala pravnu obavezu da privede ljude koje je Haški tribunal optužio i hapšenjem generala Ratka Mladića je saradnja sa tim međunarodnim sudom praktično završena. Međutim, iako se radi o našoj međunarodnoj obavezi, celokupna saradnja sa tim Tribunalom ostavlja poprilično gorak ukus. Mi smo jedna od retkih, ako ne i jedina zemlja, koja je svoj kompletni politički i vojni vrh isporučila sudu čiji je osnovni zadatak da opravda politiku sile koju su velike države sa zapada sprovodile na Balkanu protiv srpskog naroda“, kaže u intervjuu za „Pečat“ Miloš Jovanović, potpredsednik Demokratske stranke Srbije.

Kako komentarišete saradnju sa Haškim tribunalom i da li smatrate da će pritisci na Srbiju biti nastavljeni?
Očigledno je da nismo, kao nacija i država, smogli snage da se odupremo Haškom tribunalu i oslobodimo se te obaveze ili je barem na neki način ublažimo. To smo morali da pokušamo i zbog istine i zbog samopoštovanja. To smo morali da uradimo jer Haški tribunal predstavlja tipičan primer institucije koja deli pravdu pobednika i na jednostran i nepotpun način piše istoriju. Demokratske promene 2000. godine verovatno su bile trenutak kada je ta obaveza mogla da se redefiniše. Nažalost, veći deo političke elite koja je tada došla na vlast krenuo je linijom manjeg otpora i isporučivši predsednika Slobodana Miloševića zacrtao put sa kojeg je skoro bilo nemoguće skrenuti. Sve naredne vlade su morale da poštuju obavezu prema Haškom tribunalu, što su i činile. Ipak, suprotno onome što je rekao aktuelni predsednik republike, sva je prilika da ovih deset godina saradnje sa tim sudom predstavljaju našu kolektivnu sramotu i ljagu koju ćemo kao nacija teško skinuti sa našeg imena.

Kada će srpska i svetska javnost saznati istinu o stradanjima srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije u prethodnim ratovima?
Da bi se istina o stradanjima srpskog naroda na prostorima bivše Jugoslavije saznala, potrebno je da zemlju povedu ljudi koji ne zaboravljaju da je borba srpskog naroda u Hrvatskoj bila opravdana, da je borba srpskog naroda u Bosni i Hercegovini takođe bila opravdana, i da smo kao narod kojem su nametnuti ratovi, koji je bio žrtva najvećeg etničkog čišćenja i kojem se otima zemlja, poslednji koji duguje izvinjenje bilo kome. Očigledno je da kod nas postoji problem elita. Taj problem 2000. godine dosta dobro ilustruju. Mali broj ljudi je tada shvatao da se ne sme ići prečicama i linijom manjeg otpora i da je istorijska istina bitna. Naravno da je lakše odustati od borbe i prihvatiti zapadno viđenje jugoslovenske krize, po kojem je totalitarni režim Slobodana Miloševića započeo velikosrpsku agresiju na susedne zemlje, ali osim što je to netačno, tim odricanjem od istine direktno sečete granu na kojoj sedite. Kako posle braniti nacionalne interese? Na takvim stvarima se jednostavno ne mogu praviti kompromisi, jer oni uvek imaju pogubne posledice. Danas žanjemo plodove naše slabosti. Danas Srbija priznaje nepostojeće krivice. Danas Srbija popravlja svoju sliku u svetu ne tako što se bori za istinu, već tako što prihvata laž i što se izvinjava svima ne tražeći ništa zauzvrat.

Kakav je Vaš stav povodom novih pretnji predsednika Srbije Borisa Tadića prilikom hapšenja Mladića?
Bio bih jako zadovoljan kada bi aktuelni predsednik republike pokazivao takvu odlučnost kada je na primer u pitanju odbrana teritorijalne celovitosti države. Ovde je očigledno reč o vlasti koja je, u nedostatku rezultata, izgubila legitimitet. Sve što je učinjeno u protekle tri godine je učinjeno pogrešno. Srbija je siromašna i zadužena zemlja u kojoj građani svakim danom sve lošije žive. NATO nam dolazi u goste za manje od dve nedelje, Kosovo i Metohija su pušteni niz vodu, nastavlja se sa izgradnjom specifičnog vojvođanskog identiteta i pratećih institucija. Usvojena je Rezolucija o Srebrenici, a uspostavljena su i nova kulturna dešavanja poput „Parade ponosa“. Većina građana se naravno protivi ovoj politici, čiji je jedini smisao izvršavanje briselskih i vašingtonskih preporuka. U takvim okolnostima je sasvim prirodno da vlast poseže za represivnom retorikom i delanjem. To je u prirodi svake okupacije, makar ona bila samo ideološka.

Pomenuli ste teritorijalnu celovitost države, kako komentarišete predloge Vlade Srbije za podelu Južne srpske pokrajine ili ideju da se rešenje kosovskog pitanja može naći u modelu sporazuma između dve Nemačke iz 1972. godine koju je izneo Boris Tadić?
Zajedničko je za obe ove ideje da direktno narušavaju ustavni poredak Republike Srbije. One takođe predstavljaju i neku vrstu psihološke pripreme. Očigledno je da je aktuelna vlast procenila da su okolnosti danas sazrele i da omogućavaju da se malo otvorenije govori o onome što su krišom radili protekle tri godine, a nisu radili ništa osim što su odlučili da ne brane teritorijalnu celovitost svoje države. To se naročito odnosi na plasiranje ideje o dve Nemačke koju je još 2007. godine Volfgang Išinger predložio kao mogući model rešenja kosovske situacije, a sada je preuzeo Boris Tadić. Treba podsetiti da se u navedenom sporazumu iz 1972. godine Savezna Republika Nemačka i Narodna Republika Nemačka eksplicitno pominju kao države, koje međusobno garantuju nepovredivost granica i obavezuju se na poštovanje teritorijalnog integriteta. Posle tog sporazuma su obe Nemačke primljene u Ujedinjene nacije i otpočelo je njihovo međunarodno priznanje, zemlje istočnog bloka su priznale Zapadnu Nemačku, dok su zemlje zapadnog bloka priznale Istočnu Nemačku. Dakle to je epohalno rešenje koje nudi Boris Tadić i naravno da je ono neprihvatljivo.

A pregovore pregovaračkog tima Srbije o Kosovu i Metohiji?
Tu se već radi o tehničkom završetku posla. Pregovori između Beograda i Prištine isključivo su u funkciji uspostavljanja dobrosusedskih odnosa i faktičkog priznanja kosovske secesije. Od Srbije se tu traži da prihvati niz tehničkih rešenja koji treba da omoguće secesionističkom Kosovu nesmetano funkcionisanje. Valja dakle vratiti matične knjige i katastar, prihvatiti njihove carinske pečate i ličnu dokumentaciju. I sve se to radi uz ispraznu retoriku šefa srpskog pregovaračkog tima Borka Stefanovića, koji neprestano govori o mogućnosti pronalaženja nekakvih „kreativnih“ rešenja kojima srpsko prihvatanje kosovskih nadležnosti neće ujedno značiti i priznanje Kosova. Kada bi se zaista vodila odgovorna i državotvorna politika, takvi pregovori uopšte ne bi mogli da otpočnu, naročito ako se uzme u obzir da u njima ne učestvuje Umnik.

Sredinom juna najavljeno je održavanje NATO samita u Beogradu. Kakav je Vaš stav po tom pitanju?
Nemoralno je biti domaćin NATO-a posle svega što se dogodilo u proteklih petnaestak godina, od bombardovanja Republike Srpske do agresije izvršene nad SRJ. Ali izgleda da su srpske vlasti obolele od stokholmskog sindroma i odlučile da zemlju uvedu u taj, danas jedini preostali, vojni savez. Tu nameru aktuelnog srpskog rukovodstva je uostalom eksplicitno pozdravio i podržao i sam NATO u zaključcima sa samita 2009. i 2010. godine. Zato ovaj skup koji se u Beogradu i održava na inicijativu našeg Ministarstva odbrane treba upravo shvatiti u kontekstu približavanja Srbije Severnoatlantskoj alijansi. Mi se naravno protivimo kako održavanju ovog skupa, tako i ideji o članstvu Srbije u NATO, i to ne samo zbog istorije naših međusobno neprijateljskih odnosa, već i zbog činjenice da je NATO suštinski organizacija u funkciji zaštite interesa jedne velike svetske sile i ne vidimo zašto bi Srbija učestvovala u tome. Pozicija aktivne vojne neutralnosti je prava mera za Srbiju danas i svaka vlast koja bi tu poziciju htela da menja to ne bi smela da čini bez saglasnosti građana na referendumu.

U intervjuu za „Pečat“ predsednik Republike Srpske Milorad Dodik istakao je veliki doprinos dve vlade dr Vojislava Koštunice u jačanju veza između Srbije i Republike Srpske. Da li imate utisak da je Vlada Mirka Cvetkovića pokvarila sve što je izgrađeno u pomenutom periodu kada su u pitanju specijalni odnosi dve Republike?
Aktuelna Vlada i predsednik Republike su uradili mnogo goru stvar aktivno učestvujući u novom prodoru Turske na Balkan. Od Istambulske deklaracije do sastanka u Karađorđevu, zabrinjavajuća je geopolitička nepismenost srpskog državnog vrha. Neobično je na primer da se o Bosni i Hercegovini upravo razgovora sa Turskom i to u trouglu BiH, Turska, Srbija koji nikako nama ne može ići u korist. Takođe je neobično da se Turskoj daje pravo glasa kada je u pitanju stanje u Raškoj oblasti, koju je, da podsetim, obišao turski ministar spoljnih poslova. U krajnjem slučaju, nenormalno je da Srbija u saglasju sa Turskom konstantno ističe podršku teritorijalnom integritetu Bosne i Hercegovine jer sama Turska, koja je priznala secesiju Južne srpske pokrajine, ne poštuje teritorijalni integritet Srbije. Naravno, razloge takvom iracionalnom ponašanju verovatno treba potražiti u direktivama stranih mentora.

Kako komentarišete najnovija dešavanja u Crnoj Gori i Srpskoj pravoslavnoj crkvi?
Crnogorske vlasti se već nekoliko godina unazad bave društvenim  inženjeringom pokušavajući da stvore samobitnu crnogorsku naciju. Posle formalizovane nezavisnosti se pristupilo stvaranju crnogorskog jezika i crnogorske crkve. Međutim, ne treba u ovoj stvari biti pesimista. Nijedna društvena konstrukcija ne može trajnije da opstane ako ne počiva na određenom broju objektivnih elemenata. Drugim rečima, nije dovoljno izmisliti nekoliko slova da bi se stvorio novi jezik. I Benjamin Kalaj je u XIX veku hteo da napravi bosansku naciju, pa u toj nameri  nije uspeo. Isto će biti i sa ovim dukljanskim čudom jer mu je podloga isuviše tanka. Prosto, ne može se nešto napraviti ni iz čega. Naravno, to ne znači da mi u Beogradu treba mirno da sedimo i čekamo. Na Srbiji leži odgovornost da se brine o zaštiti identiteta srpskog naroda.

Medijski mrak u Srbiji je najveći u proteklih nekoliko decenija. Da li mu se nazire kraj?
Medijska situacija u Srbiji zaista jeste loša. Nije normalno da teniska reprezentacija osvoji Dejvis kup, a da je u kadru predsednik Boris Tadić prisutniji od Đokovića, Troickog, Tipsarevića i Zimonjića zajedno. Ovo je naravno samo detalj, ali on odlično pokazuje slugeranjski mentalitet urednika i direktora pojedinih medijskih kuća, razvijen do neverovatnih razmera. Kada se tome dodaju interesi različitih vrsta, kao i činjenica da bliski saradnici predsednika Republike ili drugi istaknuti funkcioneri DS drže najveći deo tržišta, ako ne i monopol u komercijalizaciji reklamnog prostora, onda ne treba da čudi što je Srbija koja se prikazuje na „RTS“-u udaljena stotinama svetlosnih godina od realne Srbije. Uspostavljanje minimalnih standarda profesionalizma i poštovanja novinarske deontologije neće ići lako. Za to je prvo potrebna jasna politička volja, a onda i dovoljan broj moralno i intelektualno kvalitetnih ljudi koji mogu novinarski posao da obavljaju na čestit način. Srbiji za sada nedostaje i jedno i drugo.

Da li je svetska ekonomska kriza prisutna samo u Srbiji? Od početka godine svedoci smo novih otpuštanja na hiljade radnika, skoka cena svih prehrambenih namirnica, goriva, struje, komunalija i svega potrebnog za normalno funkcionisanje života građana?
Pretprošle godine su se na kopaoničkom „Biznis forumu“ mogli čuti potpuno oprečni stavovi o tome kako izaći iz krize od strane tadašnjih ministara ekonomije i finansija Mlađana Dinkića i Diane Dragutinović, to pokazuje da Vlada nikada nije imala strategiju za ekonomski oporavak zemlje. Zato ne treba da čudi što je umesto obećanih 200 hiljada novih radnih mesta, 400 hiljada ljudi ostalo bez posla, što su se plate smanjile za četvrtinu i na desetine hiljada preduzeća otišlo pod stečaj.
Mi smo izradili detaljan ekonomski program za razvoj Srbije do 2015. godine i tačno znamo kako pokrenuti srpsku privredu. Znamo u koje privredne grane treba prioritetno ulagati, znamo koliko je novca za to potrebno i znamo gde taj novac naći. To je međutim samo prvi korak ekonomskog oporavka zemlje. Srbija će neminovno morati da usvoji ozbiljnu strategiju reindustrijalizacije zemlje, koja jedino može biti garant trajnog prosperiteta i ekonomske snage. Primer Francuske može u tom pogledu biti jako poučan.

Kakva je perspektiva države Srbije, koja nema nacionalnu, bezbednosnu, ekonomsku, privrednu, kulturnu i obrazovnu strategiju?
Kada tako postavite pitanje logičan odgovor bi bio da je perspektiva nikakva, odnosno da je nema. Nije ipak sve tako crno. Rekao sam malopre da imamo detaljno razrađen program ekonomskog razvoja Srbije. Mogao bih takođe da vam govorim o programu demografske obnove koji će DSS uskoro predstaviti. Postoji dakle alternativa ovoj bezidejnosti aktuelne vlasti. Postoji međutim i jedan preduslov bez kojeg promena neće biti moguća u ovoj zemlji. Potrebno je naime da povratimo ponos i veru u sebe, u svoju naciju, u državu jer bez dostojanstva, osećanja ponosa što pripadamo široj zajednici i samopoštovanja nijedan kolektivni projekat – a država jeste kolektivni projekat – ne može da uspe. Nikako ne smemo da poverujemo u priču da smo najgori, najgluplji i najružniji, niti da ostanemo malodušni. Sada je već vreme da počnemo da dižemo glavu. Ovaj preduslov možda ne deluje konkretno, ali je od suštinske, zapravo odlučujuće važnosti. Početi sa vraćanjem ponosa Srbima danas predstavlja verovatno jedan od najvažnijih zadataka.

Kada bi prema Vašem mišljenju bilo najbolje da budu održani vanredni parlamentarni izbori i da li se nadate da će ujedinjena opozicija imati većinu u odnosu na vladajući režim?
Što pre ljudi koji danas vode Srbiju odu s vlasti, to će biti bolje. Plašim se međutim da su Srbiji potrebne temeljnije promene. Politički sistem uspostavljen posle 5. oktobra danas je potrošen. Zapravo, faktički je potrošen 17. februara 2008. godine kada država nije bila sposobna da reaguje na secesiju dela svoje teritorije. On se simbolički troši upravo ovih dana, u kojima smo svedoci potpunog samoponiženja nacije i apsolutne ideološke dezorijentisanosti. To samoponiženje odlično ilustruju delovi govora predsednika Republike Borisa Tadića i reakcije političko-medijskog establišmenta povodom praktičnog okončanja saradnje sa Haškim tribunalom. Nesporna je činjenica da su se Petooktobarska republika, njen politički sistem i političko osoblje pokazali nesposobnim da zaustave nacionalni, duhovni, ekonomski i demografski sunovrat Srbije. U nekoliko narednih godina ćemo morati ozbiljno da se pozabavimo korenitim pravno-političkim izmenama i da napravimo neku vrstu otklona prema petooktobarskom sistemu. Da bi se tako nešto dogodilo, potrebno je da se kod građana povrati energija i stanje duha koje sam prethodno pominjao i grupa ljudi koja će snažno izneti ideju, da to plodno tle zna da iskoristi i tu energiju pravilno usmeri. DSS, koja je od samog početka uvek držala liniju odbrane i verovatno predstavlja jedino zdravo zrno Petooktobarske republike, svakako ima potencijal da bude nosilac tih promena.