Kvo vadis, Evropo

Piše Dejan Lukić

„Grčka tragedija“ u pet činova

Observirana sa Temze aktuelna „grčka tragedija“, sa potresom koji je izazvala u evrozoni i u samom temelju „evropske ideje“, komforno pristaje uz satirični stih Ogdena Neša: „Teško mi je izvesti ohrabrujuće zaključke iz tekućih vesti“. Metaforu je prošle sedmice upotrebio analitičar Radija Bi-Bi-Si 4 da bi opisao razmišljanje u londonskom Sitiju, Vajtholu i britanskom medijskom prostoru, po kojem je Evropska unija „uzdrmana iz temelja“ („Mejl“), a njeno vezivno tkivo – evro „na rubu dezintegracije“ („Telegraf“). Većinsko mišljenje među observerima u Londonu (sa zanemarljivim izuzecima) jeste da, ako se Atina u preostalih nekoliko dana, do sredine jula, ne kvalifikuje kod EU i Međunarodnog monetarnog fonda za strogo uslovljenu prvu tranšu finansijske pomoći od 12 milijardi evra, Grčka odlazi u bankrot. U slučaju, pak, da grčki Parlament usvoji nalog za dramatično kresanje potrošnje, podizanje poreskih taksi i masovnu privatizaciju državnih resursa, Grčka dobija drugu dozu infuzije od 112 milijardi. Sa 112 milijardi evra dobija se dodatno vreme za neku vrstu „mekog ateriranja“, koje bi, ujedno, sprečilo da grčka kriza kontaminira ostatak prezaduženih zemalja u evrozoni.
Nažalost, ovo je i jedini, nešto manje sumoran scenario. Londonski „Independent“ u opširnoj analizi (27. jun), pozivajući se na procene u vrhu „Engleske banke“ i eksperte u Sitiju, piše da „niko ovde ne veruje da će ovaj drugi paket pomoći biti mnogo više nego kupovanje vremena; konsenzus je da će to samo pogoršati ionako lošu situaciju“.
„Grčka je u crvenom za 350 milijardi evra i troši više nego što stvara. Korupcija u zemlji je endemijska; poreski sistem ne funkcioniše; račun za dosadašnji slatki život na jeftinim kreditima ispostavlja se sada u surovoj formi“ („Dejli mejl“).
Da li postoji izlaz iz tekuće „grčke tragedije“, koliko bi spasavanje Grčke od bankrota koštalo EU, MMF i građane evrozone i da li je Evropska unija osuđena da usipa zdrav novac u grčki ekonomski i monetarni haos?

PET SCENARIJA GRČKOG LETA
Pod naslovom „Dreši kesu Evropska unijo“, „Sandej tajms“ prošle sedmice ne vidi alternativu scenariju kojeg bi se članice Unije i njeni poreski obveznici najradije odrekli: „Nažalost, sve je jasnije da EU ne može sebi da dozvoli da Grčku pusti niz vodu. Ako bi to Unija učinila potopila bi, najpre, evro, a sa tim dovela u pitanje i sopstveni opstanak… Planina grčkog duga već je postala koliko Grčki, toliko i evropski problem. I to nam ujedno objašnjava  kako je grčki  voz ekonomske i fiskalne anarhije mogao toliko dugo i nesmetano da  vijuga na putu u  ćorsokak“.
U londonskom Sitiju teško je pronaći eksperta koji vam neće reći da je „neka vrsta bankrota“ neizbežna i da će to – sledstveno – imati razarajuće posledice po ranjive ekonomije u 17 zemalja evrozone, te da će, konačno, i po brzoj traci dovesti u pitanje opstanak zajedničke monete.
„Grčko leto“, sumarno uzevši, gleda se kroz pet mogućih scenarija. Nešto vedrija varijanta kalkuliše sa pretpostavkom da će grčka vlada, ipak, i bar delimično, ispuniti uslove međunarodnih pozajmljivača novca i tako izbeći neposredni  bankrot zemlje. Da bi se to desilo hitno je potrebno da na grčki račun legne do 3. jula 12 milijardi evra, što je prva tranša paketa od 110  milijardi usaglašenih u Briselu. U Londonu je, međutim, većinsko mišljenje da će tih 12 milijardi samo kupiti vreme, malo primiriti uznemireno tržište novca i obezbediti Grčkoj  predah za  početak restrukturiranja ekonomije. Ovo je  neophodno i zbog toga  što su agencije za rejting ekonomija degradirale vrednost grčkih suverenih obveznica toliko da zemlja praktično nema više računa da pozajmljuje na komercijalnom tržištu novca.
Drugi  scenario osmatra  konačnu sudbinu programa štednje, koji je, po nalogu EU i MMF-a, izneo pred Parlament premijer Džordž Papandreu. Opoziciona Nova Demokratija protivi se delu Papandreuovog paketa i ako Parlament ne usvoji paket vladajućeg Pasoka, koji je  i inače već izazvao eksploziju na ulicama Atine, vlada može da padne, vanredni izbori slede i ceo briselski paket spasa dolazi u pitanje.
Treća varijanta mogućeg razvoja je, u stvari, pitanje: šta ako Grčka ne bude mogla  da servisira svoje dugove? U tom slučaju, potencijalni kreditori će imati pred sobom jasnu poruku da se ne mogu nadati naplati cele uložene sume. Proces se eufemistički naziva „restrukturiranje dugova“. Praktično, da bi se to dogodilo, potrebno je da posednici grčkih obveznica prihvate takozvano „friziranje“ – manje novca nego što su uložili. Prema analizama u Sitiju, raspon „friziranja“ kretao bi se između  20 i 50 posto (gubitaka). Neizvesno je koliko će, uopšte, investitori biti spremni ili, pak, primorani da prihvate „friziranje“, ali je izvesno da će budući potencijalni kreditori tri puta razmisliti pre nego što kupe novu grčku obveznicu. Dodatni je problem to što bi agencije za rejting tretirale „restruktuiranje dugova“ kao faktički bankrot Grčke, sa svim posledicama koje to povlači. Za ovaj scenario analitičari u Londonu  kažu da je, po svoj prilici, samo „odgađanje relanosti“ sa kojom će Grčka morati na kraju da se suoči.
Budući da je  već u evrozoni, Grčka (četvrti scenario) nema mogućnost da putem devalvacije domaće monete uspostavi ekonomsku konkurentnost, pa bi jedna od linija spasa bila povratak drahmi po kursu jedan evro za jednu drahmu. Varijanta operiše sa povratkom Grčke u evrozonu posle nekoliko godina, pod režimom 1,3 drahme za  jedan evro. Cela  ova „abrakadabra“ bi, računa se, smanjila cenu rada  i podstakla eksport, ali bi to istovremeno povećalo i grčki dug.
Konačno, peti scenario predviđa objavu bankrota. Koliko bi to bilo loše po Grčku, evrozonu i EU?

POSLEDICA BANKROTA
Dramatično loše, čuje se u svim sobama na Temzi koje prate „grčku tragediju“. Bilo bi to – idu analize – gore nego bankrot Rusije (1998) i Argentine (2001). Posledice bankrota  bi najviše osetile velike ekonomije EU, koje su i najviše kreditirale Grčku. Nemačke i francuske  finansijske institucije absorbuju, na primer, oko 70 posto grčkih  dugova. Druge na listi gubitaša bile bi grčke banke  sa četvrtinom obveznica grčkog suverenog duga. Težak udarac pretrpela bi i kredibilnost „Evropske centralne banke“, a posledica toga bio bi pad broja kreditora u prostor evrozone.
Iznad svega, grčki bankrot bi bio prva domina u nizu; zaraza bi se endemski proširila na slabije ekonomije u zoni evra, gde bi dramatično poskupelo pozajmljivanje novca. Irska  i Portugalija bi se – upozoravaju londonski ekonomisti – prve pojavile sa prosjačkim šeširom u ruci pred vratima MMF-a i EU.
U suštini, osnovna ideja u spasavanju bolesne Grčke zdravim novcem bila je   pokušaj da joj se obezbedi dah kako bi počela da sređuje ekonomiju i time oborila cenu budućih zajmova na  međunarodnom tržištu novca. To se posle prvog paketa nije još desilo. Agencija za rejting „S i P“ upravo je objavila da je na panelu njenog monitoringa Grčka kreditno najnesposobnija zemlja. Grčka ima mnogo dugova dospelih za otplatu, ali ne može više da komercijalno pozajmljuje jer joj je prva tranša EU paketa nedovoljna da ih servisira.
Britanija je u „grčkoj tragediji“ koja sada drma evro i EU, i poseban i tipičan slučaj. Ako Grčka bankrotira udarac za britansku ekonomiju biće u veličini od  366 milijardi funti. Gubici koje bi pretrpele britanske banke i druge finansijske institucije u Sitiju, bili bi ravni cifri od 24 posto bruto nacionalnog dohotka. Ili, plastičnije izraženo, svaka porodica na Ostrvu pretrpela bi gubitak od  14 hiljada i 640 funti.
Istina, resorni ministri u vladi tvrde da britanske banke imaju samo 2,5 milijardi  funti angažovanog novca u grčkom dugu, dok „Engleska banka“ računa sa 8 milijardi.
Većina eksperata u Sitiju osporava ovu računicu kao „neodgovorno skrivanje štete“. Grčki bankrot će biti – objašnjavaju – prva domina koja će lančano obarati, jednu za dugom, Portugaliju, Španiju, Irsku… Drugim rečima, glavni gubitak neće doći od direktnih zajmova Grčkoj, nego posle nje, od gubitaka novca angažovanog u takozvanoj „šemi derivata“. Reč je o komplikovanoj arhitekturi kupoprodaje tuđih dugova, koja je, u stvari, dovela do međunarodne monetarne krize i hipotekarnog kraha. U srcu operacije je manipulacija i prodaja faktički bankrotiranih finansijskih derivata, ona je omogućavala bankama pred bankrotom da kupe osiguranje kod drugih finansijskih institucija da bi se tako zaštitile od gubitaka. Ove bi zatim prodavale rizik drugima, što bi na kraju značilo da jedan dug može da kontaminira seriju drugih banaka i finansijskih institucija. Na taj način direktni zajam nije toliki problem koliko „derivati“ tog zajma, koji na kraju lanca višestruko uvećavaju eksponiranost osnovnog zajma. London je u poslednjih deset godina zaradio milijarde preprodavajući ovakve dugove i grčki bankrot bi značio momenat naplate za prodavanje magle.
Britanija se u „grčkoj tragediji“ našla u raskoraku. Kao članica Evropske unije obavezna je da solidarno učestvuje u spasavanja druge članice, a kao zemlja koja je ostala u vlastitoj valuti (funta) ne pada  joj na pamet da svojim funtama spasava evro. Ali, praktično, britanska kasa ionako već učestvuje u grčkom paketu – via MMF čija je članica.
Novac koji trenutno Brisel daje Grčkoj dolazi iz Evropskog fonda za stabilizaciju u kojem učestvuje sedamnaest članica evrozone. Britanija, međutim, učestvuje, sa svoje strane, u širem evropskom mehanizmu za finansijsku stabilizaciju koji pokriva celu EU.
Preko 45 posto celokupne  britanske razmene sa svetom otpada na zemlje Evropske unije i svaki potres u zoni evra izaziva potres na Ostrvu. Ali, u zemlji sa sve manjim entuzijazmom za Evropsku uniju uopšte, paralelno narasta sumnja i pada simpatija za celokupnu „evropsku ideju“, ovakvu kakva se sada ispoljava u praksi. Pitanje o održivosti Unije na duži rok nije više tabu tema u opštem diskursu  britanske javnosti.

LAGANA SMRT EVRA
Grčka je  do kraja aktuelizovala pitanje sudbine evra. Neki ovdašnji ekonomisti i političari sa krila evroskepticizma predviđaju kraj evra već nekoliko godina. Ekonomski analitičar Bi-Bi-Sija Rasel Hoten piše da se pitanje sudbine evra „definitivno pomaklo u centar debate“. Kaže da je „kriza u Grčkoj eksponirala sve pukotine u projektu zajedničke monete, koje su je karakterisale još od lansiranja 1999. godine“.
Prošlog ponedeljka, Džek Strou, bivši šef diplomatije i svojevremeni evrofil u Blerovoj vladi, rekao je u Parlamentu da evro doživljava „laganu smrt“. Centar za  ekonomska i poslovna istraživanja (CEBR) ide dalje i prognozira da je „gotovo sigurno“ da će se evrozona raspasti u toku sledećih pet godina, „najverovatnije do 2013. godine“. Prema CEBR nekoliko faktora čine propast evrozone neizbežnim: slab ekonomski oporavak Grčke, Portugalije, Španije i Italije; oštri uslovi u paketima pozajmica; mršav rast izvoza u nekim članicama Monetarne unije i buduća nespremnost zemalja posednika kapitala i finansijskih institucija da  usipaju zdrav novac u  teške bolesnike. „Pre ili kasnije sami Grci, kao i spoljni kreditori, zamoriće se od vođenja izgubljene bitke. Raspad Monetarne unije odigraće se kada se Grčka povuče iz evra, a druge članice pođu njenim putem… Serija paketa finansijske pomoći ili eventualno restruktuiranje dugova odgodiće samo momenat istine, ali on će neizbežno doći“, prognozira izvršni direktor CEBR-a Daglas Makvilijams.
Istina je, međutim, da postoji ipak i druga strana gledanja koja poteže argument da, kao što su  u svetskoj finansijskoj krizi velike banke bile suviše velike da bi se dozvolila njihova propast, tako  je i evro, kao vezivno tkivo u EU, suviše značajan za „evropsku  ideju“ da bi se prepustio bez borbe do poslednjeg centa. U Vajtholu, gde je prisutno vidno zadovoljstvo do mere zluradosti što je Britanija  bila mudra i ostala u nacionalnoj  valuti, čuće se, i pored toga, komentar da je „od članstva u evrozoni jedino gora stvar propast evrozone“.
Dejvid Kameron, predsednik koalicione vlade, prošlog ponedeljka kaže u Parlamentu da „dok je živa ova vlada Britanija neće u evro“; isključuje svaku mogućnost da britanski trezor izbavlja „tuđu“ monetu, ali istovremeno je uveren da evro neće kolabirati „zato što članice Unije to ne mogu da dozvole“, a da, pri tome, ne dođe u pitanje cela EU.
„Sandej tajms“ interpretira izvor u Vajtholu koji kaže da je „sve jasnije da  EU ne može  dopustiti da Grčka bankrotira i sa  sobom povuče  evro, a moguće je samu Evropsku uniju“.
Džordž Soroš u „Dejli mejlu“ (od 27. juna) misli nasuprot da je „dužnička kriza gurnula EU na ivicu ekonomskog kolapsa“ i da je „manje-više neizbežno da najmanje jedna dugovima pogođena zemlja napusti evrozonu“. Ovo izjavljuje samo nekoliko dana pošto je guverner „Engleske banke“ Mervin King nazvao način na koji Brisel pokušava da spase Grčku „brljotinom“.
Za mali broj preostalih „evromanijaka“ na Ostrvu tračak nade došao je odakle su ga manje očekivali. Premijer Kine Ven Žibao izjavljuje u Londonu da je Kina zainteresovana i da je spremna da ubaci svoje milijarde u podršci evru. Kina ima dva triliona u valutnim rezervama i spremna je da otkupi veće sume evropskog duga.

BILDERBERG U AKCIJI
Javila se i opskurna globalistička grupa Bilderberg. Na njenom nedavnom  godišnjem sastanku u Švajcarskoj dogovoreno je da moćni ljudi „svetske vlade u senci“ evropske integracije postave kao najvažniji neposredni cilj. Detaljno je debatovana situacija u Grčkoj i kako da se predupredi „da se(evropska) kuća od stakla  ne raspadne u paramparčad“ („Global riserč“).
Indikativno je da se među učesnicima ovogodišnjeg Bilderberga našla cela serija bivših i trenutnih funkcionera iz briselskog vrha: predsednik evropskog saveta Rompaj, koji je uzgred dobio funkciju predsednika neposredno posle prisustvovanja na strogo zatvorenom sastanku Bilderberga, u novembru 2009. godine. U Švajcarskoj su bili  i potpredsednik evropske komisije Joakin Almunija, kao i Žan Klod Triše, predsednik „Evropske banke“, zajedno sa dugogodišnjim članom bilderbergove elite Dominik Štros Kanom, odlazećim direktorom MMF-a.
Nepisano pravilo je da najviše funkcije u MMF-u dobija funkcioner koji je  prethodno bio bar jednom pozivan na godišnji skup Bilderberga. Francuska ministarka finansija Kristin Lagard, kandidat za upražnjeno mesto Kana, bila je specijalni gost Bilderberga na skupu 2009. godine.
Na svakom sastanku Bilderberga pored zvanične liste učesnika postoji i diskretna lista onih koji se na pominju ni u jednom zvaničnom papiru. Prema  dobrom poznavaocu Bilderberga Danijelu Estulinu, diskretni posetioci  ovogodišnjeg sastanka u Švajcarskoj bili su generalni sekretar NATO-a Rasmusen, španski premijer Zapatero, nemačka kancelarka Merkelova, Bil i Melinda Gejts, američki sekretar odbrane Robert Gejts…
Ako se ima u vidu konsenzus postignut u Švajcarskoj – a ključna linija je  stvaranje „evropske ekonomske vlade“ koja bi imala nadnacionalnu moć i uzela na sebe baratanje (iza scene) sadašnjom krizom u evrozoni, nije teško objasniti  poreklo Kameronove izjave da je evro, istina, na rubu kolapsa, ali da moćni faktori globalizma neće dozvoliti da kolabira, budući da je u igri cela „evropska ideja“ nadnacionalne superdržave sa vladom iz jednog moćnog centra.