JUSTIN POPOVIĆ Vidovdanska etika

„Nikada naša duša narodna nije bila tako vidovita kao na Vidovdan, pre 550 godina. Tog sudbonosnog dana ona je kroz svetoga Kneza i njegove vitezove sagledala svu istinu neba i zemlje, i pravom cenom ocenila zemaljsko i nebesko carstvo“, zapisao je 1939. godine teolog i filozof Justin Popović u svojoj slavnoj besedi „Vidovdanska etika“ koju sada objavljujemo i kao svedočenje kako se u srpskoj nacionalnoj filozofiji života i morala uvek, pa i danas, gotovo istovetna pitanja i izbori vraćaju kao aktuelni i sudbinski

Nigde se paradoksi neba i zemlje nisu tako srdačno zagrlili kao u istoriji roda srpskoga. Zagrlili vidovdanskim zagrljajem pre više od 550 godina, naša se narodna duša kroz kosovski podvig venčala sa nebeskom pravdom. U ime celog naroda čestiti Knez se privoleo Carstvu nebeskom. I mi smo jednom zasvagda izabrali nebesku pravdu za narodni ideal i postali njena dragovoljna žrtva. Od tada dušom Srpstva postalo je: stradati za nebesku pravdu i žrtvovati se za nju. Kosovski mučenici, na čelu sa čestitim Knezom, svojim svetim mučeništvom poveli su naš narod putem stradanja za nebesku pravdu. I vodili ga stolećima kroz sve bure i oluje naše potresne istorije. Svaki pravi sin roda našeg davao je ono što je najdragocenije na zemlji – život, radi onoga što je najdragocenije na nebu – radi pravde. A po sudu i po veri našeg naroda i njegovih svetih, vidovitih vođa, dragocenije i od najdragocenijeg na zemlji jeste nebeska pravda, jer na njoj i radi nje zemlja stoji i postoji; privolevši se nebeskom Carstvu, kosovski su mučenici žrtvovali sebe za nebesku pravdu i time vezali zemlju sa nebom, osvetili zemlju nebom. Gde su pali, tu se zemlja pretvorila u nebo; a gde počivaju, tu je sveto mesto, jer su mučenici za božansku pravdu.
Nikada naša duša narodna nije bila tako vidovita kao na Vidovdan, pre 550 godina. Tog sudbonosnog dana, ona je kroz svetoga Kneza i njegove vitezove sagledala svu istinu neba i zemlje, i pravom cenom ocenila zemaljsko i nebesko carstvo. O tome narodna pesma potresno kazuje i priča:

„Poleteo soko tica siva,
Od svetinje od Jerusalima
I on nosi ticu lastavicu.
To ne bio soko tica siva,
Veće bio svetitelj Ilija:
On ne nosi tice lastavice,
Veće knjigu od Bogorodice,
Odnese je Knezu na Kosovo,
Spusti knjigu Caru na koleno,
Sama knjiga Caru besedila:
„Care Lazo, čestito koleno!
Kome ćeš se privoleti carstvu?
Ili voliš carstvu nebeskome,
Ili voliš carstvu zemaljskome,
Sedlaj konje, priteži kolane,
Vitezovi, sablje pripasujte,
Pa u Turke juriš učinite,
Sva će turska izginuti vojska;
Ako l’ voliš carstvu nebeskome,
A ti sakroj na Kosovu crkvu,
Ne vodi joj temelj od mermera,
Već od čiste svile i skerleta,
Pa pričesti i naredi vojsku;
Sva će tvoja izginuti vojska,
Ti ćeš, Kneže, šnjome poginuti“.
A kad care saslušao reči,
Misli care misli svakojake:
„Mili Bože, što ću i kako ću?
Da ili ću carstvu nebeskome?
Da ili ću carstvu zemaljskome?
Ako ću se privoleti carstvu,
Privoleti carstvu zemaljskome,
Zemaljsko je za malena carstvo,
A nebesko uvek i doveka“.
Car volede carstvu nebeskome,
A negoli carstvu zemaljskome.“

Eto našeg narodnog evanđelja, eto evanđelja programa naše istorije: žrtvovali privremeno radi večnoga, zemaljsko radi nebeskoga. Ovo nije ništa drugo do naše, narodno izdanje Hristovog evanđelja, jer je osnovni zakon Bogočovekovog evanđelja ovo: „Ako li zrno pšenično ne padne u zemlju i ne umre, jedno ostane; ako li umre, mnogo roda rodi“. Što važi za pojedinca, važi i za narod: ako ne umre za nebesku pravdu, ne može stvoriti velika, večna dela, niti će ući u Carstvo nebesko, gde večni život caruje i vlada. Kroz smrt za nebesku pravdu, ulazi se u pravu besmrtnost i božansku večnost. Vaskrsenja ne biva bez smrti, ali smrti za nebesku pravdu, nebesku istinu. Takvo je naše lazarevsko, naše vidovdansko, naše kosovsko evanđelje!
Zašto je sveti Knez pretpostavio nebesko Carstvo zemaljskome? Zato što nebesko Carstvo predstavlja i jeste Carstvo večnih božanskih vrednosti. Tu je sve besmrtno, božansko i večno: i pravda, i istina, i ljubav, i dobrota, i radost, i život. Tu nema ničeg ni zlog, ni grehovnog, ni smrtnog. Sve sama beskrajnost do beskrajnosti, i savršenstvo do savršenstva. Živeti radi večnih vrednosti nebeskog Carstva i umirati za njih jeste suština naše lazarevske, naše kosovske, naše narodne vere. Ta vera sintetizuje sve što je najuzvišenije, najbolje, najsvetije u svima svetovima. Za nju radosno ginu svi kosovski vitezovi, svi: od čestitoga Kneza do poslednjega sebra. Kada tužna carica Milica preklinje svoga dičnog brata Boška Jugovića da ne ide u boj na Kosovo, već da ostane sa njom u Kruševcu da bi imala brata od zakletve, on joj ovako odgovara:
„Idi, sestro, na bijelu kulu,
A ja ti se ne bih povratio,
Ni iz ruke krstaš barjak dao,
Da mi care pokloni Kruševac
Da mi reče družina ostala,
Gle, strašljivca, Boška Jugovića,
On ne smede poći u Kosovo,
Za krst časni krvcu proljevati,
I za svoju vjeru umrijeti“.

A kada setna sestra svije ruke oko vrata svog najmlađeg brata Vojina Jugovića, preklinjući ga da ostane sa njom u Kruševcu, on joj ovako odvraća:
„Idi, sestro, na bijelu kulu,
Ne bih ti se junak povratio,
Ni careve jedeke pustio,
Da bih znao da bih poginuo,
Idem, sejo, u Kosovo ravno,
Za krst časni krvcu proljevati,
I za vjeru s braćom poginuti“.

Kad besmrtni orao naše istorije Miloš Obilić brani sebe od klevete na Kosovskoj večeri, on ovako klikće:
„Vala tebi, slavni knez Lazare!
Vala tebe na tvojoj zdravici,
Na zdravici i na daru tvome;
Al ne vala na takvoj besedi,
Jer, tako me vjera ne ubila,
Ja nevjera nikad nisam bio,
Nit sam bio, nit ću kad biti,
Nego sutra mislim na Kosovo
Za rišćansku veru poginuti…
Sutra jeste lepi Vidov danak,
Vidjećemo u polju Kosovu
Ko je vjera, ko li je nevjera!“

No, intimni razlog zbog kojeg se čestiti Knez privoleo nebeskom Carstvu, nadahnuto nam kazuju starostavne knjige pravoslavne. Molitve u vidovdanskoj Službi svetome Knezu najpotpunije nam daju lik svete duše njegove. Po njima, sveti Knez je „sačuvao zapovesti Božije na zemlji“; bio je „blag, krotak, ukrašen nezlobivošću, istinom i pravdom“, bio je „oko slepima, noga hromima, potpora starima“. Jednom rečju, bio je oličenje svih evanđelskih vrlina. Zato se i opredelio za nebesko Carstvo, jer svaka evanđelska vrlina povuče malo duše u nebeski svet, dok je sve skupa sasvim ne prevuku. Živeći evanđelskim životom, sveti Knez nije mogao ne izabrati evanđelsku smrt, ne privoleti se carstvu nebeskom. Njegovo mučeništvo za Hrista prirodna je posledica njegovog života u Hristu. Što važi za njega, važi u većoj ili manjoj meri i za sve kosovske vitezove.
Ali, otkuda njima ovakva vidovdanska etika, ovakvo vidovdansko evanđelje? Otkuda? Od rodonačelnika svega velikog, svega uzvišenog, svega najboljeg, svega besmrtnog u našem narodu: od Svetoga Save! On je otac vidovdanske etike, on je pisac vidovdanskog evanđelja. Knez Lazar je na Kosovu izabrao i za sebe i za narod isto što je, davno pre njega, Sveti Sava izabrao u Hilandaru za sebe i za narod. Šta je izabrao? Hrista Boga i Njegovo Evanđelje. I narod je radosno išao za svojim svetim vođama: kroz zemaljsko hitao nebeskom, kroz prolazno neprolaznom, kroz smrtno besmrtnom. I tako ostvarivao osnovnu evanđelsku istinu: zemaljsko osvetiti nebeskim, vremensko večnim, ljudsko Božijim. Jer je Sveti Sava sav u tome: Hristom Bogom osvetiti i prosvetiti sve narodno: i državu, i prosvetu, i poljoprivredu, i zanatstvo, i umetnost, i filosofiju. Po njemu narod postoji da bi se osvetio i prosvetio večnom istinom Hristovom i večnim životom. Bez toga – narod je bez večne vrednosti; bez toga – narod je povorka hodajućih leševa. Ginući za krst časni i veru hrišćansku, kosovski vitezovi su najočiglednije pokazali da je naš narod neustrašiv nosilac i branilac svetosavskog evanđelja.
Da nije Svetog Save ne bi bilo ni Svetoga Kneza. Da nije Svetog Save, ne bi bilo veličanstvene kosovske drame. Ne treba se zavaravati: svojim prvosvešteničkim i državničkim genijem Sveti Sava je sudbinski predodredio dramu naše istorije. Ni kosovska etika, ni narodna etika ne mogu se shvatiti ni objasniti bez Svetoga Save. Sveti Sava se ne samo odrekao zemaljskog i privoleo nebeskom Carstvu, nego je i celom našem narodu udahnuo evanđelske sile da tako postupa u svim sudbonosnim časovima svoje istorije. Dokaz toga: Kosovo! Nema sumnje, sve što je veliko i sudbonosno u našoj istoriji dolazi od Svetog Save, posredno ili neposredno. Tako i Kosovo, kao svekoliko stradanje naroda našeg za Hristovu veru i nebesko Carstvo na trnovitim putevima njegove paćeničke istorije. Ako ostanemo verni logici činjenica u našoj istoriji, moramo reći: Sveti Sava je više nego sudbina naše istorije; on je njena glavna suđenica. Odmah za njim – Sveti kosovski knez. Dva lika najviše vladaju našom istorijom: Sveti Sava i Sveti Lazar. Oni su u svemu i na svemu što je bitno naše.
Naša Nemanjićka država počela je svetiteljima, a završila se – mučenicima. Takav je zakon evanđelskog života; nebeska se pravda mora svetiteljski i mučenički odstradavati. Na tom paradoksu stoji večna pravda božja u ovom našem malenom ljudskom svetu. Treba postradati za nebesku pravdu da bi se večno živelo u nebeskom Carstvu. To je evanđelska antinomija naše svetosavske, naše vidovdanske etike. To je regulativna ideja naše istorije. Čim ona oslabi, mi tonemo u sebičnost, u samoživost, u bezdušnost. Samo vernost svetosavskom, vidovdanskom evanđelju čuva našu narodnu dušu od truleži i raspadanja u sitnicama i prolaznostima. Bez vidovdanske etike naš bi se narod udavio u živom pesku evropskog relativizma i njegovog rođenog brata – nihilizma, i zajedničkog im oca – ateizma, i praoca – materijalizma. Samo blagi Hristos proširuje misli ljudske i produbljuje osećanja ljudska do čovečanske ljubavi i sveopšteg bratstva. Na ovoj planeti ima mesta za sve narode samo kada se čovečanstvo posmatra sa nebeskih, sa svetosavskih, sa lazarevskih visina. Desi li se da koji narod sebičnost proglasi za svoje vrhovno božanstvo, on se pretvara u ljudoždersku mašinu koja najzad samu sebe uništava. Jer, Bog na čudesan način vodi narode. On učini da narod veliki po broju, no sebičan po duši, proguta slona, a zadavi se od komarca. Zemlja živi nebom – to je osnovni fizički zakon. Čak i za život jedne travčice potrebni su sunce, mesec, zvezde i sva nebesa. A za život čoveka, potrebno je sve to i još nešto nesravnjeno više: Bog! Jer, čovek živi Bogom. Čovek i jeste čovek – Bogom! To je osnovni zakon ljudskog života. Ljudi i jesu viša bića, a ne bedne infuzorije (trepljari), samo kada žive Bogom i nebeskom pravdom. To je vrhovni zakon naše svetosavske i vidovdanske etike.
A danas?
Danas je 550 Vidovdan. Sa visoke kosovske osmatračnice vrši se smotra nad celokupnom istorijom našom od Kosova do danas. Vrše je Sveti Sava i Sveti Kosovski Knez. Sve što je ušlo u našu istoriju kao sastavni deo njen, oni mere nepogrešnom merom – merom vidovdanskog evanđelja i vidovdanske etike.
Ako je prosveta nije li ispunjena duhom vidovdanskog evanđelja i vidovdanske etike, oni je odbacuju jer nije nebeska, nije istinska prosveta.
Ako je filosofija nije li zadojena vidovdanskom, nebeskom mudrošću, oni je ne primaju jer je kao slana voda, a slanom se vodom žeđ ne gasi.
Ako je nauka nije li prožeta smirenom istinom vidovdanskog evanđelja, oni je se odriču jer dušu narodnu truje gordošću i bezverjem.
Ako je etika nije li do jedne duše sa vidovdanskom nebeskom etikom, oni je se gnušaju jer čoveka pretvara u skota.
Ako je vera nije li zasnovana na vidovdanskom evanđelju, oni je ne priznaju jer ne vodi u nebesko Carstvo.
Ako je umetnost nije li poneta vidovdanskim zanosom, oni je odbacuju jer nije kosovski stvaralačka i evanđelski korisna.
Ako je kultura nije li građena vidovdanskom etikom, oni je ne primaju jer je otrov za narodnu dušu, otrov koji truje sve što je besmrtno i večno, sve što dušu mami u gornje svetove, u Carstvo nebesko.
Postoji samo jedna provera za sve što je istinski naše: to je vidovdansko evanđelje i vidovdanska etika. Jesi li učitelj, ti si zaista narodni učitelj ako si veran vidovdanskom evanđelju i odan vidovdanskoj etici. Jesi li sveštenik, ti si zaista narodni sveštenik ako si oličenje vidovdanskog evanđelja i vidovdanske etike. Jesi li vojskovođa, ti si zaista narodni vojskovođa ako se neprekidno žrtvuješ za vidovdansko evanđelje i vidovdansku etiku. Jesi li činovnik, ti si zaista narodni činovnik ako se u svom radu rukovodiš načelima vidovdanskog evanđelja i vidovdanske etike. Jesi li zanatlija, ti si zaista narodni zanatlija ako zanat svoj obavljaš po pravdi vidovdanskog evanđelja i vidovdanske etike. Jesi li vladika, ti si zaista narodni vladika ako sobom predstavljaš živo vidovdansko evanđelje i živu vidovdansku etiku. Jesi li državnik, ti si zaista narodni državnik ako te u svim poslovima tvojim rukovode večna načela vidovdanskog evanđelja i vidovdanske etike. Bez ovog evanđelja i ove etike, niti je sveštenik pravi sveštenik, niti učitelj pravi učitelj, niti državnik pravi državnik, niti vojskovođa pravi vojskovođa. Niti vladika pravi vladika. Što je telo bez duše, to je naš čovek bez vidovdanskog evanđelja i vidovdanske etike. Ono što našeg čoveka i naš narod čini velikim i pred Bogom i pred ostalim narodima jeste ovo jedno, samo ovo jedno: vidovdansko evanđelje i vidovdanska etika.

„Vidovdanska etika o nebeskom carstvu u navečerje našeg 600-og Vidovdana“, prvi put izgovorena u emisiji Radio Beograda 1939. godine; ponovljena u beogradskoj crkvi Svete Ružice 1942. godine; nalazi se u knjizi „Setve i žetve“, podnaslov: „Članci i manji spisi“, Beograd 2007, manastir Ćelije

5 коментара

  1. Avatar

    Ко у овом страшном времену демократије сме јавно да понови ове речи, а да не буде са чуђењем исмејан да је загледан у нешто што не постоји и што је противно европскиј Србији.Тако желим да народ моје домовине не иде више криомице поред пута, већ да слободно изађе на пут.

  2. Avatar

    Danas je Vidovdan, dan sećanja na poginule

    Srpska pravoslavna crkva danas obeležava Vidovdan kao pomen na pogibiju kneza Lazara Hrebeljanovića i stradanje Srba u bici protiv turske vojske na Kosovu polju kod Prištine, 28.juna 1389. godine
    Vidovdan je prisećanje na poginule i umrle u svim ratovima i obilazak njihovih grobova, pa se na taj dan ne igra i ne peva.
    U sabornoj crkvi “Silaska svetog duha” u Nišu biće održane Vidovdanske svečanosti, najavljeno je na sajtu Srpske pravoslavne crkve.
    Kako je najavljeno, u 8.30 biće održan parastos postradalim od Maričke i Kosovske bitke do danas, a od 19 časova u porti crkve biće održana centralna manifestacija na kojoj će govoriti i patrijarh srpski Irinej.
    Na početku kosovske bitke Srbi su beležili pobedu, ali i poraz na kraju koji je doveo do gubitka nezavisnosti u narednih skoro pet vekova, iako je taj boj zadugo zadržao dalji prodor Turaka u Evropu.
    Stradanju srpskih vojnika je posvećen spomenik podignut na Gazimestanu 1953. godine, rad Aleksandra Deroka.
    Vidovdansko stradanje Srba poistovećeno je sa Hristovim i sa osnovnim idejama hrišćanske vere.
    Vidovdan, koji se praznuje 15. ili po novom kalendaru 28. juna je u narodu poznat i kao Dan svetlosti i za njega su vezane razne legende.
    Sveti Vid u vreme starih Slovena bio je božanstvo koje pripada kultu prirode i vegetacije, iz vremena pre hrišćanstva. Ime praznika Vidovdan vezuje se uz svetog Vida koji je hrišćanstvo zadužio podvizma u vreme rimskog cara Dioklecijana, poznatog po progonima hrišćana.
    Narodi severne Evrope ovaj praznik zovu Sveti Vit.
    Vidovdan je, prema mišljenju naših istoriografa, važan datum u kolektivnoj svesti srpskog naroda i jedan od temelja kolektivnog identiteta. On je poseban značaj dobio u vreme stvaranja nove srpske države, a za zvaničan državni praznik bio je uveden 1889. na 500 – godišnjicu Kosovskog boja. Kao nacionalni praznik je opstao do kraja Drugog svetskog rata.
    Posle Kosovske bitke telo kneza Lazara (1329-1389) je sahranjeno u manastiru Ravanica, a u seobi Srba pod patrijarhom Arsenijem Čarnojevićem krajem 17. veka je preneto u fruškogorski manastir Vrdnik. U Ravanicu su mošti vraćene 1989, na 600. godišnjicu Kosovske bitke.
    Lazareva žena, kneginja Milica, posle muževljeve pogibije se zamonašila, uzela ime Jefimija i, po predanju, zajedno sa ženama poginulih srpskih vojnika, osnovala manastir Ljubostinju kod Trstenika.
    Na mestu bitke na Gazimestanu kao endemska vrsta vekovima cveta crveni kosovski božur.

  3. Avatar

    “Видовданска етика” речита лепота непролазног сјаја Лазаревог ѕавета.

  4. Avatar

    DEDA I UNUK

    Uzo deda svog unuka,
    Metno ga na krilo,
    Pa uz gusle pevao mu
    Sto je negda bilo.

    Pevao mu srpsku slavu
    I srpske junake,
    Pevao mu ljute bitke,
    Muke svakojake.

    Dedi oko zablistalo,
    Pa suzu proliva,
    I unuku svome rece
    Da gusle celiva.

    Dete gusle celivalo,
    Onda pita `ivo:
    ” Je li, deda, zasto sam ja
    Te gusle celivo? ”

    ” Ti ne shvatas, Srpce malo,
    Mi stariji znamo:
    Kad odrastes, kad razmislis,
    Kazce ti se samo! ”

    Jovan Jovanovic Zmaj

  5. Avatar

    Jedini pravi izbor i jedino pravo iskusenje

    Voljeni !!! Mi smo sada deca Bozija , no jos se ne zna sta cemo biti.

    Sv. Jovan Zlatousti

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *