Почетна / Интервју / DŽON LOKLAND Države koje moraju da „prevaziđu“ svoju istoriju

DŽON LOKLAND Države koje moraju da „prevaziđu“ svoju istoriju

Razgovarala Biljana Đorović

Ne mislim da se povratak časti Srbije postiže izručenjem jednog od njenih građana sudu koji je već proglasio njegovu krivicu

Analize Džona Loklanda redovno se objavljuju u časopisima „The Guardian“, „The Mail on Sunday“, „The Sunday Telegraph“, „The Spectator“, „Brussels Journal“, „The Wall Street Journal“, „National Review“, „The American Conservative“ i „Antiwar.com“. Autor je studije: „Nečisti izvor: Nedemokratsko poreklo evropske ideje“ (1997), u kojoj dokazuje da Evropska unija, naročito odbacivanjem nacije-države, deli ideološku srodnost sa fašizmom, nacizmom i komunizmom.
Lokland intenzivno piše o međunarodnom krivičnom pravu i njegovom urušavanju, i izraziti je kritičar Međunarodnog suda za ratne zločine u Hagu, koji je, kako pokazuju njegove analize, osnovan na osnovu nelegitimne rezolucije Saveta bezbednosti (Savet bezbednosti je postupio „ultravajres“ kreirajući Haški tribunal), kao i na osnovu pravnih procedura koje prihvataju dokaze iz druge ruke. Međunarodni sud za ratne zločine je, po uvidima Džona Loklanda, politički sud koji primenjuje politiku duplih standarda zato što je odbio da otvori istragu o tome da li je NATO počinio ratne zločine u Jugoslaviji 1999. godine. Lokland je snažan kritičar rata na Kosovu 1999. godine, kao i ratova koji su usledili.
Knjiga Džona Loklanda „Travestija: Suđenje Slobodanu Miloševiću i korupcija međunarodne pravde“ („Travesty: The Trial of Slobodan Milosevic and the Corruption of International Justice“) predstavlja suverenu analizu procesa i elemenata koji upućuju na totalno urušavanje Međunarodnog prava.
„Posle šesnaest godina od završetka rata u Bosni, hapšenje jednog od najvećih kriminalaca nije samo veliki dan za međunarodnu pravdu i žrtve konflikta, već i prilika da Balkan konačno prevaziđe svoju mračnu istoriju“ (Sabina Frejzer programski direktor Evrope za međunarodnu kriznu grupu, sa sedištem u Istambulu).

Horsko pevanje medija, propagandni matriks koji je pratio ratove devedesetih, sada je potpuno obnovljen ne samo na Zapadu već i u i Srbiji, u svetlu hvatanja Ratka Mladića. Zašto je neophodno da se propaganda matrica održi nedodirljivom?
Propagandna matrica koju su koristili zapadni mediji tokom ratova devedesetih ostala je nedirnuta zbog institucionalnih interesa koji su na delu. UN su bile stranka u ratu u Bosni. UN su uspostavile „bezbedne zone“ i nisu uspele da ih demilitarizuju. Takođe, UN vode Međunarodni krivični sud za bivšu Jugoslaviju, naravno, on radi na istoj ideološkoj osnovi kao i oni koji su doveli do operacije UN od 1992. godine, pa nadalje.

Glavna ideološka osnova za ovakvo delovanje je doktrina intervencionizma. Prema ovoj doktrini, zapadne sile su moralno i civilizacijski superiorne u odnosu na manje države, u čije unutrašnje poslove imaju pravo da intervenišu. Citat koji navodite, o „mračnoj istoriji“ Balkana, tipičan je za ovakav pristup.
Prema doktrini intervencionizma, koja je u velikoj meri dobila na snazi i zamahu posle raspada Sovjetskog Saveza 1991, Evropu i atlantske zajednice karakteriše superiorno poštovanje ljudskih prava, vladavina prava, demokratije itd, dok druge države treba da budu ohrabrene ili primorane da slede njihov put i da „prevaziđu svoju istoriju“. Ova doktrina nije ništa drugo do trockistička i lenjinistička doktrina svetske revolucije i neizbežan zakon ljudskog progresa, obučen u novo ruho. Ideje koje su do sada zvanično negovane u Moskvi, odavno su prodrle duboko u psihu zapadnih lidera.

Tog jutra kada je general Mladić priveden, predsednik Srbije Boris Tadić je izjavio da je njegovo hapšenje bilo neophodno da bi se obnovila srpska čast. Šta mislite o ovoj izjavi predsednika Srbije?
Ne mislim da se povratak časti Srbije postiže izručenjem jednog od njenih građana sudu koji je već proglasio njegovu krivicu. U svojim ranijim odlukama, na primer, protiv generala Krstića  2001. godine i 2004, MKSJ izričito kaže da je general Mladić kriv za genocid. Pod ovim okolnostima, sasvim je nemoguće da general Mladić dobije pravično suđenje jer očigledno ne postoji pretpostavka nevinosti. Ne želim da poredim generala Mladića sa Isusom Hristom, ali izjava predsednika Tadića me podseća na ono što je Prvosveštenik Kajafa rekao kada je Isus bio predat Pontiju Pilatu: „Bolje je da jedan čovek umre nego da ceo narod bude uništen“.

Pridruživanje Evropskoj uniji je tamna mantra koja je ostavila Srbiju bez ikakve perspektive. Novi uslovi zasnovani na nacionalnom samoponiženju idu ka tome da ako Srbija ikada uđe u EU ona će to moći da učini samo ako prihvati balast genocida i odustane od dela svoje teritorije, dok su Srbi u obavezi da internalizuju ortodoksiju o sebi kao  genocidnom narodu koja im se utiskuje čak i u snu.  Kako vi vidite budućnost EU i Srbije?
Opsesija ulaska u Evropsku uniju podseća na staru komunističku naviku o dostizanju beskrajno perspektivnih sjajnih osunčanih vrhova, u uzaludnom pokušaju da se odvrati pažnja od nepodnošljive sadašnjosti. Mnoge dugogodišnje zemlje članice EU želele bi da se nikada nisu pridružile ovom savezu.  Prvenstveno: EU je veoma nepopularna u Nemačkoj, Francuskoj, Irskoj i Danskoj (u svakoj od ovih zemalja referendumi o evropskim pitanjima  proizveli su „Ne“), ali, takođe, i u Britaniji, Mađarskoj, Austriji i drugim zemljama.
Evropska unija je po svim parametrima u terminalnoj krizi.

Pitanje je da li će jedinstvena evropska valuta, evro, nastaviti da postoji još dugo.
EU se još uvek nije suočila sa ogromnim „slonom u sobi“ , pristupanjem Turske sa kojom je u pregovorima već šest godina. Srbija je iza Turske u redu i tako, čak i po  „najboljem scenariju“ (to jest „najboljem“,  sa tačke gledišta proevropljana) Srbija ne bi mogla da dobije članstvo u EU za manje od pet ili, što je daleko verovatnije, 10 godina.

Po mom mišljenju, Srbija treba da prestane da podređuje celokupnu nacionalnu politiku ovom jednom jedinom pitanju, koje u svakom slučaju nije u njenom interesu. Trebalo bi da kopirate ukrajinski model napuštanja cilja, kakav je članstvo u NATO, i samo formalnog zadržavanja cilja, kakav je članstvo u EU.
Karakterizaciju događaja u Srebrenici 1995. godine kao „genocida“, smatram smešnom diskreditacijom pojma genocida. Štaviše, pošto Srbija nije bila strana u ratu u Bosni, ne bi smela ni na koji način da bude dovedena u tu liniju klasifikacija.

Politika genocida je duboko ukorenjena u uspostavljanje Novog svetskog poretka tokom devedesetih godina. Na koji način je politika genocida podržana Međunarodnim pravom? Kakvo je mesto masakra u Srebrenici u politici genocida?
Nema sumnje da su snage bosanskih Srba počinile masakr zarobljenih bosanskih muslimana u Srebrenici, u julu 1995. godine. Ovo je nesumnjivo ratni zločin i bio bi to mnogo bolji pokazatelj časti Srbije da je pokušala da procesuira svakog osumnjičenog za ratne zločine u svojim nacionalnim sudovima, umesto što sprovodi njihovu ekstradiciju u Hag. Kada je Slobodan Milošević bio predsednik Jugoslavije, dogodilo se sledeće: Dražena Erdemovića, „krunskog svedoka“ u raznim suđenjima u vezi sa Srebrenicom u MKSJ, prvobitno je uhapsila srpska policija u Novom Sadu.
Karakterizacija zločina u Srebrenici kao genocida ne korespondira ni sa dokazima, ni sa zakonom o genocidu. Karakterizacija masakra kao genocida je postignuta kroz definisanje „grupe“ protiv koje je usmerena genocidna namera „bosanski muslimani iz Srebrenice“. Očigledno je da je uspostavljanje dominantnog narativa o ovom događaju kao genocidu postignuto veštačkom redukcijom na definiciju zaštićene grupe, tako da je broj navodno ubijenih činio značajan deo te grupe. Ali takve stroge geografski ograničene zaštićene grupe očigledno nisu ono na šta su mislili autori Konvencije o genocidu, čak i ako se prihvati da su počinioci masakra uništenje ove manjinske grupe imali za primarni cilj. Po mom mišljenju, primarni cilj počinilaca je bio cilj osvete.
Genocid je zaista postao merilo Novog svetskog poretka. To je koncept koji je sada previše često zloupotrebljavan (i ne samo preko Srebrenice). Nacistički košmar se isuviše često javlja u diskursu i morao bi da bude napušten, jer su u svakom slučaju događanja 1941. do 1945. godine jedinstvena u istoriji čovečanstva.

Vi ste autor izvanredne studije „Travestija: Suđenje Slobodanu Miloševiću i korupcija međunarodne pravde“  („Travesty: The Trial of Slobodan Milosevic and the Corruption of International Justice“). Kakvo je mesto MKSJ u Novom svetskom poretku ?
Haški tribunal je prvi ad hok međunarodni krivični tribunal. On je generisao klonove u Tanzaniji (za Ruandu ), Sijera Leoneu, Libanu i, nedavno, Međunarodnom krivičnom sudu  koji finansiraju Evropske države i  „bele“  države Novog Sveta koji podiže optužnice samo za crne Afrikance. Svaki od ovih sudova prati Zapadnu spoljnu politiku u krivičnim gonjenjima – MKS prodire duboko u šume Konga kako bi pronašao crne ratne zločince, dok ne vidi  nijednog belog zločinca  u otvorenom pesku Iraka ili Avganistana. Nedavna optužnica tužioca MKS protiv pukovnika Gadafija, na vrhuncu rata NATO-a protiv Libije, veoma mnogo podseća na optužnicu protiv predsednika Miloševića za vreme NATO napada na Jugoslaviju 1999. godine. Na kraju doktrina intervencionizma će dovesti do sloma međunarodnog sistema, kakav je bio kada je ponovo osnovan 1945. godine poveljom Ujedinjenih nacija, jer će države uskoro odbaciti nadležnost ovih sudova i Saveta bezbednosti koji ih podržava.

Da li su Ujedinjene nacije postale igračka u rukama inauguratora Novog svetskog poretka?
UN su veoma korisna alatka: međunarodni tribunali na različite načine zavise od Saveta bezbednosti. Ali naravno oni nisu ništa drugo do oruđe u rukama vodećih zapadnih država, pre svega SAD koje se povremeno pomažu svojim evropskim satelitima, kao što sada iznova veoma lepo vidimo u slučaju Libije.

_____________

Džon Lokland

Doktorirao je filozofiju na Oksfordu, profesor je na Sorboni i Institutu za političke nauke u Parizu. Postdoktorat je uradio na temu: „Suverenitet u međunarodnim odnosima“. Od 2008. godine je direktor studija na Institutu za demokratiju i kooperaciju u Parizu. Takođe je član istraživačkog Centra za istoriju Centralne Evrope na Sorboni.

3 коментара

  1. Ne verujem da Dzon Lokland nije prelistao istoriju Profesora sa Sorbone Edmond Paris: Genocide in Satellite Croatia 1941-1945 i da nije u toku da Boris Tadic sadrzi 50% ustaske krvi jer mu je najveci krvolog srpskog naroda bio ujak Jure Francetic… Tadiceva izjava da cuva cast Srbije nije vredno nikakvog komentara, a cenjeni Dzon Lokland mogao je vise da uradi da urazumi lude NATOVSKE „prijateljske“ akcije bombardovanja nevinog Srpskog naroda…




    0



    0
  2. Љубомор

    Наздравље шишање српски народе!
    Кад је Србима могао владати пољски гроф – копиле, заше неби могао и један Францетић, рођак комаданта Павелићеве црне легије?




    0



    0
  3. I ovaj covek je sama svetlost razuma, toliko retka u danas orvelovskom svetu koji zdusno kroje Ameri i njihove jednako na svet alave evropske i ostale sluge.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *