Trst prohujale mladosti i opore savremenosti

Piše Raško V. Jovanović

Miloš Radović duhovito opservira dogodovštine u Trstu nekad i sad: prikazujući čitav koloplet nekoliko ljudskih sudbina pripadnika raznih naraštaja, koje je okupio u jednom tršćanskom hotelu „sa pet zvezdica“ i na različite načine evociraju uspomene na boravke u ovom gradu, stičući takođe i nove

Posle tri komada sa uspehom prikazana na beogradskim scenama – „Čorba od kanarinca“ i „Tulumbus“ u „Ateljeu 212“ i „Malaksija“ u „Zvezdara teatru“ – Miloš Radović se u novom scenskom ostvarenju „Trst“ bavi slikama i (ne)prilikama, zgodama i nezgodama naših ljudi u doba socijalizma, kada je Trst godinama bio meta švercera koji su u taj grad na granici Italije i negdašnje Jugoslavije hrlili da bi kupovali svakojaku robu, ponajviše tekstil.  Sve što bi kupili, pod uslovom da su uspešno – što će reći neocarinjeno – preneli preko granice preprodavali bi u komisionim prodavnicama ili na našim pijacama i na tom poslu lepo zarađivali, jer se radilo o tzv. „deficitarnoj robi“ na našem tržištu. Ali, nije Trst opčinjavao samo švercere. Trst je bio predvorje kroz koje su naši ljudi prolazili na putu za Zapad – dalje u Italiju ili još dalje u Francusku, zemlje Beneluksa, Veliku Britaniju… Trst je za mnoge bio prvi doživljaj Zapada, doživljaj koji su posle želeli da ponove, prošire i prodube. Dabome, na tim putovanjima bilo je različitih doživljaja, veselih i tužnih, kao i neočekivanih susreta, danas u sećanjima aktera koji su odsedali u tršćanskim hotelima, posećivali tamošnje tržnice, menjačnice, gostionice… Naravno, prolazili su i kroz carinarnice!
Miloš Radović duhovito opservira dogodovštine u Trstu nekad i sad: prikazujući čitav koloplet nekoliko ljudskih sudbina pripadnika raznih naraštaja, koje je okupio u jednom tršćanskom hotelu „sa pet zvezdica“ i na različite načine evociraju uspomene na boravke u ovom gradu, stičući takođe i nove. Postupkom bliskim televizijskoj dramaturgiji, Radović gradi niz fragmentarnih prizora u kojima otkriva tajne pojedinih izgubljenih sudbina ili uzroke fatalnih nesporazuma koji pojedincima zagorčavaju život. U tako sazdanom prepletu zbivanja prave dramske radnje gotovo i nema, ali to ne umanjuje gledalačku pažnju. Ima, dakako, komičnih prizora u vidu duhovitih dijaloga, ali i bolnih sećanja i neugodnih pitanja bez odgovora; nesuglasica i sukoba, nostalgičnih sećanja, pa i ubistava – rečju, gledamo inventivno konstruisanu grotesknu scensku projekciju one čudne smeše koja je činila i čini život.
Režija Alise Stojanović je koncepcijski dosledna u prevazilaženju doslovnih realističkih rešenja i primeni, uz oslanjanje na scensku rasvetu, televizijsko fokusiranje i prezentovanje u vidu niza odvojenih sekvenci koje su otkrivale razorene porodične odnose često zaoštrene do usijanja. U tome je imala puno razumevanje i zdušan odziv glumaca. Branka Petrić u ulozi najstarije majke, koju u ovom komadu proganja šezdesetsedmogodišnji sin pitanjem ko mu je otac, veoma prefinjeno, sa setnim zanosom priziva uspomene na mladalački ljubavni doživljaj u Trstu. Feđa Stojanović, kao njeno „dete“ koje će je na kraju ubiti, doslednim karakternim senčenjem predstavio je ostareloga gospodina koga muči prostata i u praznini života jedino rešenje nalazi u traganju za ocem. Jelisaveta Seka Sablić, kao švercerka Milanka, bravurozno je odglumila susret sa carinikom Slovencem koji je zloupotrebom položaja iznuđivao ljubav i bio otac njene dve kćeri zarad propuštanja robe preko granice.
U toj sceni  posle prikaza negdašnjih  carinskih „pretresa“ i sjajne komičarske egzibicije, ona savršeno prikazuje presudan dramski preobražaj – kada carinika kažnjava zbog negdašnje prisile na seks i uskraćivanjem pomoći dopušta da izdahne zbog srčanog napada. Jelisaveta Seka Sablić podjednako uspešno je emanirala različita osećanja počev od zavodljivosti do prkosa, od podsmeha do mržnje. U ulozi carinika Branislav Zeremski: bio je ravnopravan partner Jelisavete Sablić. I ostali interpreti – Dara Džokić i Isidora Minić (Mama i Kćerka), Milica Mihajlović i dete Miloš Klanček (Mama i Sinčić), i opet Katarina Žutić kao neka mlada Mama koja će danas-sutra sa bebom posetiti Trst, angažovano i veoma nijansirano su realizovale poverene uloge. Svetozar Cvetković, kao Umetnik, uz klavirsku pratnju Ivana Brkljačića, u ulozi koja je  simbolizovala minulu epohu druge polovine 20. veka, u parodičnom tonu ispevavao je nekad popularne šlagere. Inače, muzika koju je priredio i svirao na klaviru  Ivan Brkljačić znatno je doprinela oživljavanju vremena i ambijenta pojedinih  scenskih događanja. Scenografija Darka Nedeljkovića je stilski usaglašena i veoma funkcionalna. Epohu su dočaravali i kostimi Zore Mojsilović, mada je moglo biti više artikala tipičnih za pomodarske tendencije tokom druge polovine prošloga veka.

Одштампај страну