„Tadićeva doktrina“ ili obična lakomislenost?

Piše Dragomir Anđelković

Rukovodstvo kosovskih Albanaca sistematski radi u prilog njihovog potencijala da se dugoročno bore za „nezavisnost“. Da li istom cilju doprinosi i oficijelni Beograd?

Pregovori Beograda i Prištine otpočeli su u martu, a deluje da već daju prve „plodove“. Vrh separatističkih izvršno-upravnih struktura – koji se izdaje za vladu tzv. „države Kosovo“ – odlučio je da formira Institut za istraživanje ratnih zločina. Kako u Prištini poručuju, on će sakupljati dokaze o „zločinima i šteti koje je Srbija počinila tokom devedesetih“, a na osnovu njegovih rezultata „vlada“ Kosova namerava da tuži Srbiju Međunarodnom sudu pravde u Hagu.
I to nije sve. Tzv. „Ministarstvo inostranih poslova Kosova“ formiralo je komisiju, čiji je zadatak da zatraži povraćaj imovine locirane na prostoru bivše Jugoslavije, za koju Priština smatra da pripada kosovskim preduzećima. U narednoj fazi možda će uslediti i nakaradan zahtev „vlade“ Kosova da u duhu Sporazuma o sukcesiji među bivšim republikama SFRJ, Srbija toj kvazidržavi prepusti određeni broj konzularno-diplomatskih objekata.

HALŠTAJNOVA DOKTRINA
Stara je izreka: „Kako seješ, tako ćeš i da žanješ“. Čim je oficijelni Beograd, na ravnopravnim osnovama, otpočeo pregovore sa separatističkim organima vlasti – kao što su neki opozicioni krugovi i pojedini analitičari upozoravali – prizvao je Srbiji nove nevolje. Svakako, time formalno nije priznao „nezavisnost“ Kosova, ali već samim tretiranjem kosovskih institucija kao da su državne, okuražio ih je da se ponašaju još agresivnije. Ulio je i novi nacionalni entuzijazam običnih kosovskih Albanaca. Uz to, svima je u svetu poslao poruku da dodatno slabi i tako već proređene srpske odbrambene položaje.
Istorijsko iskustvo nas uči da takva politika, pogotovo kada se radi o zaštiti teritorijalnog integriteta, mic po mic vodi do poraza. Kada je 1949. godine obrazovana SR Nemačka, ona je odmah zauzela stanovište da je država celokupnog nemačkog naroda, te njegov jedini legitimni predstavnik na međunarodnoj sceni. Takav stav naišao je na punu podršku zapadnih zemalja, koje su, kao i vlada SR Nemačke, Istočnu Nemačku – stvorenu nekoliko meseci posle Zapadne Nemačke – nastavile da tretiraju kao sovjetsku okupacionu zonu.
U skladu sa tim, V. Halštajn – ugledni nemački pravnik i potom funkcioner Evropske ekonomske zajednice (preteče EU) – razradio je doktrinu po kojoj se priznanje Demokratske Republike Nemačke od strane neke države smatra kao neprijateljski akt prema SR Nemačkoj, i, po automatizmu, podrazumeva prekidanje diplomatskih odnosa sa njom. Štaviše, njegova doktrina je uključivala i nepriznavanje posle Drugog svetskog rata uspostavljenih poljskih granica na Odri i Nisi, odnosno neprihvatanje pripajanja Poljskoj krajeva u kojima su Nemci pre proterivanja predstavljali većinu.

BRITANSKI IZAZOV
„Halštajnova doktrina“ je kada se radi o interesima Bona davala bar delimično pozitivne rezultate. Nije sasvim izolovala DR Nemačku, ali bar neke države „Trećeg sveta“, koje bi to inače učinile, zbog ekonomskih i drugih posledica reakcije SR Nemačke i njenih zapadnih saveznika, uzdržavale su se da priznaju Istočnu Nemačku. No, ozbiljan izazov nemačkoj strategiji odbrane „teritorijalnog integriteta“ došao je početkom 60-ih godina iz Londona.
Britanski laburisti opredeli su se za priznanje DR Nemačke, a ubrzo su došli na vlast. Njihov lider, Harold Vilson, bio je premijer Britanije od 1964. do 1970. godine. Tada je u zapadnom bloku počela da se širi pukotina u vezi sa nepriznavanjem nemačkih istočnih granica, kao i neprihvatanjem postojanja dve Nemačke. Da sada dublje ne ulazimo u geopolitičke i ekonomske motive koji su stajali iza toga. Tek da spomenemo da je u svemu postojala i ideološka komponenta. Na čelo Britanije došla je vlada koja je počela da prihvata liberalne ideje o raznim pitanjima, od statusa homoseksualaca do multikulturalizma. Deo toga bila je i promena stava prema Istočnoj Nemačkoj.
Po Bon nepovoljni razvitak međunarodnih odnosa, u pravcu slabljenja izolacije Istočne Nemačke, ali i sve jači liberalni trendovi na zapadnoevropskoj levici doveli su do izvesnog omekšavanja ranije krutog državotvornog stava nemačkih socijaldemokrata i, kao rezultat toga, značajnog dela nemačkog društva. Postepeno, SR Nemačka je odustala od „Halštajnove doktrine“, da bi za vreme vlade Vilija Branta gotovo potpuno normalizovala veze sa Poljskom i u maju 1973. godine uspostavila diplomatske odnose sa DR Nemačkom.

SRPSKA BORBA ZA PRAVDU
Ne ulazim sada u to da li je Brantova politika bila ispravna ili ne. Nek se time bave Nemci. Samo želim da pokažem da je fazno prihvatanje „realnosti“ – kako su nemački političari dugo govorili, bez namere da se povuku radikalni potezi, već samo da se u duhu vremena modifikuje politika odbrane nacionalnih interesa – na kraju baš dovelo do korenitog preokreta. SR Nemačka je u kraćem roku od jedne decenije prihvatila ono što je većini Nemaca do sredine 60-ih delovalo nezamislivo, tj. kao ogoljena veleizdaja.
Da ne bude zabune, ne lijem suze nad tadašnjim (privremenim) neuspehom nemačke politike ujedinjenja. Stanje u kojem su se Nemci našli bilo je posledica onoga što su počinili predvođeni Adolfom Hitlerom. S druge strane, Srbima se otima Južna pokrajina (kao što je oteto i štošta drugo) na pravdi Boga. Niti smo vršili agresije, niti smo planski uništavali druge. Branili smo samo ono što je naše. Otuda, ako na politiku odlučne odbrane nemačkih nacionalnih interesa u posleratnom periodu može da padne moralna senka, kada se radi o Srbiji ona postoji samo ako posvećeno ne branimo teritorijalni integritet. Jer, borba za naše nacionalne interese neosporno je povezana sa zalaganjem za Međunarodno pravo, ravnopravnost među državama, miroljubivu koegzistenciju među narodima, istorijsku pravdu.

KOSOVSKA DEMAGOGIJA
Da se vratimo Nemcima. Oni su, bez obzira na poraz koji je doživela njihova politika odbrane nacionalnih interesa početkom 70-ih, kasnije ipak uspeli da se izbore za ujedinjenje dve Nemačke i to u vidu svojevrsne aneksije istoka od strane zapada. I pored radikalnog popuštanja, Bon je bio odlučan u nameri da pre ili kasnije sprovede politiku ujedinjenja. Tome je u prilog išla činjenica da je većina stanovnika DR Nemačke, iako pod socijalističkim režimom to javno nije smela da ispolji, priželjkivala da se to desi. Otuda, kada su za to nastupile povoljne geopolitičke i ideološke okolnosti, tako je i bilo.
Kada se radi o nama, nažalost, stvari stoje drugačije. Uveren sam da su mnogi naši proevropski nastrojeni političari – sa nacionalnim osećanjima izvajanim u titoističkom maniru – za Kosovo zainteresovani taman koliko i za „lanski sneg“. Za njega bi se reda radi „borili“ samo iz demagoških pobuda, da kojim slučajem i ne nastoje da se dodvore Briselu, a kamoli ovako! Vladajući srpski političari, za razliku čak i od Vilija Branta, a ne od radikalnijih Nemaca, ne vode politiku realne, ali dubinski istinske borbe za državno-nacionalno jedinstvo. A za razliku od njih, taktikom „kuvanja žabe“ rade u prilog amortizovanja javnosti kako bi postala što indiferentnija po pitanju nacionalnog i državnog jedinstva.
U prilog nam ne ide ni to što je većina stanovnika Kosova i Metohije druge narodnosti u odnosu na ostatak Srbije, te ne želi da živi pod vlašću Beograda. Da bi u budućnosti, u promenjenim okolnostima, mogli da reintegrišemo Kosovo, važno je da budemo voljni za to, kao i spremni da se u prilog toga borimo. Odgovorna vlast u Beogradu, samo radi toga ako ne i zbog nečeg drugog, ne bi popuštala već bi vodila odlučnu politiku sračunatu na dugoročno mobilisanje naše nacionalne energije i demoralisanje separatističkih elemenata i njihove baze.

PASIVIZIRANJE SRBA
Međutim, stvari stoje obrnuto, a njihov deo su aktuelni pregovori između Beograda i Prištine. Naši neprijatelji putem njih žele da oslabe naše psihološke i druge potencijale da jednog dana povratimo KiM, odnosno da ojačaju kapacitete Prištine da u već nazirućem drugačijem svetu – kada u većoj meri bude ostavljena sebi i okrenuta pre tradicionalno-regionalnim, nego globalnim saveznicima – očuva „nezavisnost“ Kosova.
Evroatlantski centri moći znaju da vreme ne radi u prilog kosovskih separatista ako spram sebe budu imali odlučnu i po pitanju očuvanja teritorijalnog integriteta gotovo homogenu Srbiju. Biće drugačije ako Priština bude imala posla sa nacionalno metiljavom Srbijom. Zato Tadićevom režimu, radi još koje godine vlasti, izgleda, spreman da uradi sve što mu deluje da tome ide u prilog, poručuju: Uspeh pregovora sa Prištinom neizbežni je uslov za nastavak puta ka članstvu u EU! A Borislav Stefanović, šef pregovaračkog tima Beograda, nastojeći da zadovolji svog predsednika koji je dobro shvatio kosovsko-metohijske želje Brisela, upinje se da srpskoj javnosti ceo proces prikaže kao racionalnu borbu za životne potrebe Srba na KiM. Naravno, na način koji, navodno, ne ugrožava vitalne nacionalne interese zemlje.
Istina je drugačija: i te kako ih ugrožava. Ne radi se tu o dovijanju da bi sačuvali snage za bolje vreme, već o tihom umanjivanju naših mogućnosti da jednog dana povratimo Kosovo i Metohiju. Od Srbije niko uistinu ne traži da prizna Kosovo jer evroatlantski faktori znaju da je zbog srpskog naroda to nerealno. Od Beograda se zahteva – to uvek treba da imamo na umu – da olakša faktičko funkcionisanje tzv. „kosovske države“, te omogući ekonomsko, međunarodno i svako drugo jačanje Kosova, a s druge strane, uz pomoć evroopijuma, potpuno i trajno pasivizira neprihvatanje secesije Južne pokrajine od strane većine Srba.

SPREMNOST ZA BUDUĆNOST
Ako dopustimo da tako bude, nije isključeno da će se obistiniti nade kosovskog ministra pravde H. Kučija. On je pre neki dan, povodom priprema „vlade“ Kosova da tuži Srbiju, izjavio da je svestan da to trenutno nije realno. „Za tužbu protiv neke zemlje potrebno je ispuniti dva uslova: da ste u članstvu Ujedinjenih nacija ili strana potpisnica Statuta Međunarodnog suda pravde“. Ipak, samouvereno je dodao da ne znači da ti uslovi neće biti ispunjeni u budućnosti, naglasivši da kosovsko-metohijski Albanci „za to moraju da budu spremni“.
Plašim se da će ako nastavimo da ćutimo i trpimo one koji bagatelišu interese Srbije tako i biti. Albanci  energično nastoje da budu u poziciji da se efikasno bore za svoje interese, ma kakav bio razvoj događaja. Opet, stiče se utisak, naša aktuelna vlast ne da ozbiljno ne radi na tome da i mi budemo spremni za predstojeće doba, već se trudi da postanemo, koliko god je moguće, za njega nespremni.
Nisu to ljudi slični nemačkim političarima iz vremena hladnoratovske državne podeljenosti, niti su nalik P. Handkeu, nemačkom piscu i velikom prijatelju našeg naroda, koji u srcu ima upisane reči: „Kosovo je srpsko“. Zato, ne verujem u priču o tek taktičkoj popustljivosti, a strateškoj (mudroj) državotvornosti Tadićevog režima. A potezi u vezi sa podelom imovine i predstojećom tužbom, koje je ovih dana povukla Priština, podsetili su me na martovsko pisanje moskovske štampe da je početak „kosovskih pregovora“ prvi korak ka (dogovorenom) faktičkom priznanju Kosova od strane Srbije, te predstavlja pokušaj utiranja puta za članstvo Kosova u međunarodnim organizacijama – uključujući tu i UN – za njega zahvaljujući Rusiji još zatvorene. Konačno, zato režim načelno i svakog njegovog bitnog činioca posebno, uporno moramo da podsećamo da ničija nije gorela doveka i da će bar pred sudom istorije, ako ne i drugačije, da odgovara nastave li sa sadašnjom „kosovskom doktrinom“.

2 коментара

  1. Avatar

    Све што власт ради иде у прилог промене психе код србског народа, надајући се да време ради њима у прилог. Косово и Метохија нису више мит око кога се национално хомогенизује србски народ. Косова више нема ни у основним школама и образовању уопште, нема га у Војсци, нема га на одговарајући начин ни у Цркви, нема га у причама, песмама, музици, филму. Најјадније што Космета нема ни у визији највеће опозиционе партије. Само је питање времена када ће Космет и у народу изазвати равнодушност.
    Све је то део стратегије коју је овом народу наменио немачки амбасадор, а Војин Димитријевић спроводи питајући се: “Како променити српску психу?”
    Све то знамо… препознали смо вука испод јагњеће коже… питање је шта сада?

  2. Avatar

    Tako uvek bude kada se neki neodgovorni ljudi pocnu da bave poslom koji ne znaju.Neka se Slavica vrati u ambulantu i uzme slusalice;neka se Tadic vrati u kabinet za psihologiju i uzme testove Bine-Simona,odnosno novu Reviziju koju je napravio Beograd;neka se Micun vrati sociologiji;neka se Jovanovic Cedo vrati kriminalu itd.itd.itd a da skolovani uzmu pozicije u drzavi koje im pripadaju.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *