HAPŠENJE MLADIĆA Šta je Tadićev istorijski odgovor na pitanje: Znaš li koga si ubio?

Piše Željko Cvijanović

Kada je Tadić uhapsio Mladića, to nije bila njegova žrtva zapadnim centrima, koja bi mogla da ga ostavi u igri, to je bio njihov poklon njemu

Kao još neizlečeni zaverolog, na kome se za sada terapija evropskim integracijama nije pokazala najbolje, imam samo jednu dilemu. Da li je, naime, Ratko Mladić uhapšen zato što su to od Borisa Tadića zahtevali stranci ili je srpski predsednik od stranaca dobio da ga konačno puste da Mladića uhapsi, sad kad njima više ni za šta ne treba, a njemu – bar on tako misli – znači sve?

Jer – tako se namestilo – Mladić je za poslednjih jedanaest godina svog skrivanja mnogo više posla uradio za one koji su, kao, želeli da ga uhapse nego za one koji su ga, kao, krili. Prisetite se, kada su stranci ušli u srpske obaveštajne službe, nisu tamo ulazili da bi ovladavali njima, već da bi se uverili da li tamo neko juri za Mladićem ili ne. Mladića nisu našli, ali su službama ovladali i lepo ih drže do dana današnjeg. Kada su ulazili na naskrivenija mesta srpske vojske, nisu ulazili da bi razbili njihovu tajnost, već da bi videli da li se tamo krije Mladić. Mladića nisu našli, ali su ušli duboko u najveće tajne srpske vojske. Kada su ga tražili po kasarnama i vojnim skloništima, kada su stvarali afere sa ubijenim srpskim vojnicima, kada su smenjivali istaknute oficire i postavljali nove, sve su to činili da bi pravda oličena u njima pronašla Ratka Mladića. Nisu ga našli, njihova pravda je izmicala, ali su ovladali celom vojnom infrastrukturom, promenili sav oficirski kadar, pa u dobrom delu i idenitet srpske vojske.

Rečju, može li neko da se seti svega što je Beograd dao zapadnim ambasadama jer nije hteo ili nije mogao da im da Mladića? Otuda, da li to što je Tadić danas u mogućnosti da im Mladića da govori samo to ili, sa druge strane, govori da im Mladića daje jer nema više ničega što još iz tog širokog spektra koji su pokrivali Mladićem strance može da interesuje.

Jer, gle slučajnosti, kada je ova vlada ušla u završnu fazu vojnih reformi, tako su nekako i vojnici prestali da se ubijaju. A gle i ovo – samo malo pre nego što je Mladić otkriven i uhapšen, saopšteno je kako je srpska vojska konačno reformisana, a to neće reći da je svedena na onu meru svoje snage, uticaja i identiteta kakvu joj propisuju potrebe zemlje, posebno ne one u našim realističnim procenama budućnosti. Ne, ona je svedena na meru kakvu su joj propisale zemlje koje već dvadeset godina u nju uvode red, najpre kao dokazani neprijatelji, a onda kao nedokazani prijatelji.

POKLON TADIĆU Zato slutim da Tadić nije u četvrtak pronašao Mladića, mada bih mogao da mu poverujem da pre toga ni on ni njegovi nisu pojma imali gde je ovaj. Ali sam uveren da mu je Mladić serviran kada su se skazaljke poklopile, kao i Karadžić uostalom, i to u onom trenutku kada onima koji su ga krili više nije trebao. Zato, kada je ga je Tadić uhapsio, to nije bila njegova žrtva zapadnim centrima, koja bi mogla da ga ostavi u igri, to je poklon njemu, i zato ne treba padati u zamku verujući kako Boris nešto Briselu plaća Mladićem, već se valja pitati čime je platio Mladića.

Zato ne bih podelio oduševljenje razdraganog Bože Đelića i cele grupe ovih veselih političara koji posle Mladićevog hapšenja šetaju po televizijama, gledaju koliko su dobri u toj priči i telale kako sada između nas i Brisela nema više nikakvih prepreka. Zašto? Zato što bi se moglo reći da je postoktobarska elita za ovih jedanaest godina iz Brisela i Vašingtona imala pred sobom tri grupe uslova i da se u toj igri sa tri kuglice baš ubila. U prvoj grupi bili su simbolički uslovi (haška hapšenja, rezolucije o genocidu, priznanja, izvinjavanja); u drugoj su suštinski politički i ekonomski uslovi (Kosovo, prodaja ekonomskih resursa, razbijanje bezbednosnog sistema, razaranje identiteta, okretanje leđa Rusiji, promene u sistemu medija…); u trećoj su strukturni uslovi (evropski zakoni, pravna država, borba protiv kriminala i korupcije…).

Umesto da su prvog dana posle Miloševićevog odlaska postigli konsenzus tako što će fokus svog rada da bace na treću grupu uslova, sve srpske vlade su sa predumišljajem spolja bivale iznurivane prvom grupom uslova. I ono što nisu mogli ili hteli da učine na tom planu plaćali su na najpogubniji mogući način – realiziovanjem uslova iz druge grupe, odnosno neprestanim političkim ustupcima, koji su na kraju Srbiju gurnuli u bedu i gubitak svake državne samostalnosti. Za to vreme, ništa od stvari iz najvažnije strukturne grupe uslova nije se rešavalo. Korupcija i pljačka su veće nego u vreme Miloševića, u državi vlada pravo toliko da se u njoj najsigurnije osećaš ako si jači, kriminalci se ne hapse zbog svog osnovnog posla, već samo ako ih nahvatamo na vezi sa političarima koji nam smetaju. A to će reći da, što smo više približavali Evropi podležući pritisku iz prve grupe uslova, to smo za Evropu bili manje spremni jer smo strukturne probleme produbljivali i to smo bili manje spremni za realan život plaćajući sve zaostatke iz prethodne dve grupe političkim i ekonomskim ustupcima.

I samo to će reći da je Mladićevo hapšenje zaista kraj jedne epohe, ali ne kraj 90-ih, kako to veruje Tadić i svi ovi koji mu aplaudiraju, već kraj potrebe za zadržavanjem simboličkih uslova kao mere pritiska. Jer simbolički pritisak primenjujete kada želite da otmete nešto od nekoga koga još niste slomili – dakle maltretirate ga za Mladića, a želite da mu otmete vojsku i službe. A kada više nemate potrebu za tim simbolima, tada otvoreno i bezobrazno tražite ono što zaista želite jer ne ostavljete nikakav prostor da to ne dobijete.

Ko je pomenuo Kosovo? Ko je pomenuo da je Tadić sa Zapada dobio hapšenje Karadžića na početku mandata svoje vlade kada su mu pružili priliku da pokaže da je svarno njihov i ko je pomenuo da je hapšenje Mladića dobio kao pojas za spasavanje u trenutku kada je već slomljen i kao političar i kao čovek, i kada će poslednji meseci njegove vlasti sa tog istog Zapada biti iskorišteni da uradi i one stvari koje ranije nisu smeli ni da mu pomenu. I zato Mladićevo hapšenje nije nikava priča o odnosu prema zločinima, ni naša ni evropska, ali, avaj, ono nije ni priča o našem odlasku u Evropu.

ŠTA ZNAČI MLADIĆ? Tako je Mladićevo hapšenje mnogo više od domaće političke volje, njega su i tražili i skrivali isti ljudi, i nisam siguran da su među njima odluke samostalno donosili Srbi. Samo zbog toga je hapšenje Mladića mnogo više od samog događaja, na isti onaj način kako je i on sam mnogo više od sopstvene biografije.

Iako nisam siguran da je on zaista želeo da se u Srebrenici dogode zločini, dosta sam uveren da je odgovoran za masakr koji se tamo dogodio i koji je, iako obesmišljen naduvavanjima, licitiranjima i svakovrsnim zloupotrebama, ipak masakr i užasna mrlja na njegovoj biografiji. Sa druge strane, jednako sam uveren da je Mladić uz Miloševića najzaslužniji ne samo za stvaranje Republike Srpske nego i za činjenicu da je više od milion Srba ostalo da živi na levoj obali Drine u prilikama koje im nisu davale prevelike šanse.

Mladić je dakle čovek sa teškim bagažom, ali, ne manje od toga, ličnost sa istorijskim legatom, u ovom trenutku mnogo većim i značajnijim nego što ga iza sebe ima ijedan domaći savremenik. Sve drugo je stvar ugla koji zauzimamo: zamislite kada bismo nespornu istorijsku veličinu poput Ajzenhauera sveli na mračnu epozodu nekog, recimo, streljanja zarobljenih Nemaca u Dovilu ili maršala Žukova obračunavajući mu mrtve nemačke civile u pohodu na Berlin. Istorija ume da pamti i zločin i zaslugu, ali kolektivno pamćenje je isključivo. Ono, kao jedan od temelja nacionalnog identiteta, ne pamti zločine svojih velikana, kao što ne pamti ni velika dela svojih zločinaca.

Srpski identitet će dakle Mladića zapamtiti ili kao zločinca ili kao istorijsku figuru. Ako o tome bude odlučivao Brisel, Tadić ili Tijanićeva RTS u četvrtak uveče, desiće se prvo, a sledstveno tome vremenom će se u tom istom identitetu brisati svest da je borba za Republiku Srpsku bila legitimna i samim tim razlozi za njen ostanak. Koliko god to bilo nepravedno prema srebreničkim žrtvama, ako o tome budu odlučivali Srbi sami, Mladić će biti važna istorijska figura i legitimnost RS neće doći u pitanje.

Problem je što sa Mladićem kao zločincem u srpskom pamćenju pristajemo na sve ono što o nama u regionu misle oni koji će biti srećniji ako Srbija bude slabija. Problem je što su karte, na čiju podelu je Tadić pristao, podeljene tako da pomirenje s njima danas moguće samo na priznanju da Mladićev legat nije legitiman. Problem je, na kraju, što istraga srpskih zločina ni u regionu ni na Zapadu nije pozivanje na moralni dug, već jedan obrnuti Klauzevic, u kome se rat nastavlja mirnim sredstvima, što taj rat ne možemo izbeći, nego nam je ostavljen samo izbor da u njemu učestvujemo na sopstvenoj strani ili na strani naših neprijetelja.

Siguran sam da većina Srba to ne želi, kao što sam siguran da ih otpor toj stihiji čini snažnijim i vitalnijim, i da ih današnji doživljaj Mladića kao junaka održava među narodima kojima je sloboda neodvojivi deo identiteta. Uostalom, pogledajte šta o slobodi misle ovi među nama koji srećno tapšu ručicama na vest o hapšenju i pogledajte šta misle oni koji su zabrinuti. Tu greške ne može biti.

Zato je Tadićev potez njegovo istorijsko odmeravanje sa Mladićevim legatom, ništa manje od onoga koje je napravio Miloš noseći Karađorđevu glavu u Stambol. Da ostavimo etičke i dinastičke rasprave po strani, Miloš je istorijski izneo svoj zločin, i to ne time što je podigao Pokajnicu, već time što je napravio modernu Srbiju. Moderna država bila je njegov odgovor na pitanje – znaš li koga si ubio? Na isto pitanje u četvrtak nije odgovarao ni Tadić niti ona gomila logoreičnih političara namernih da se uslikaju sa istorijom. Oni sebi nisu postavljali pitanje – znaš li koga si ubio. Jer odgovor na to pitanje jeste u Srbiji koju su do sada pravili i u Srbiji koju od danas prave. Tu je odgovor: da je Mladić ubijen zbog velike istorijske vizije o jednoj novoj Srbiji, bila bi to velika žrtva za veliko delo. Ali sve što ja danas mogu da vidim jeste da je ova generacija Srba još jednom zamenila veliko za malo i da je zbog toga iz nekog razloga beskrajno srećna.

( IZVOR : „NOVI STANDARD” četvrtak, 26 maj 2011 )