Kome izvinjene?

Piše Slobodan Antonić

Mislio sam da me u našem javnom životu više ništa ne može iznenaditi. Ali sam se, priznajem, začudio kada sam čuo „Programsku izjavu“ novoizabranog Upravnog odbora RTS.
U toj izjavi se kaže da je „Upravni odbor konstatovao da je program RTB-a i RTS-a bio gotovo neprestano i grubo zloupotrebljavan tokom devedesetih godina prošlog veka, u svrhu diskreditovanja političke opozicije u Srbiji i njenih lidera, i kao deo propagande tadašnjeg nedemokratskog režima. Tokom nesrećnih događaja iz devedesetih godina, RTB i RTS su više puta svojim prilozima povredili osećanja, moralni integritet i dostojanstvo građana Srbije, humanistički opredeljenih intelektualaca, pripadnika političke opozicije, kritički usmerenih novinara, pojedinih manjina u Srbiji, manjinskih verskih zajednica u Srbiji, kao i pojedinih susednih naroda i država. Novoizabrani Upravni odbor je, zbog toga, odlučio da uputi izvinjenje građanima Srbije i građanima susednih država koji su bili predmet uvreda, kleveta i sadržaja koji bi odgovarali današnjem određenju govora mržnje, a koji su emitovani u programima RTB-a i RTS-a tokom devedesetih godina“.
Najpre, ne razumem zašto se UO RTS, izabran 2011, oseća pozvanim da se mora izvinjavati za izveštavanje RTB-a tokom pretprošle decenije. Ako nijedan UO RTS, tokom cele prošle decenije, to nije uradio, zašto to mora da učini baš ovaj UO i to upravo sada? Da li to znači da je baš ovaj UO rešio da pristupi politici „prevazilaženja prošlosti“? To bi se možda i moglo očekivati, imajući u vidu da je predsednik sadašnjeg UO jedan istoričar. Ali, ne razumem zašto je onda izvinjenje dato samo za devedesete. Ako je ovaj UO, prvi u istoriji RTS, privržen  „prevazilaženju prošlosti“, zašto se onda nije izvinio i za pristrasno i ideologizovano izvešatavanje RTB tokom sedamdesetih i osamdesetih godina? Da li to znači da RTB, tokom sedamdesetih i osamdesetih, nije „diskreditovao političku opoziciju u Srbiji“, nije bio „deo propagande tadašnjeg nedemokratskog režima“ i nije „vređao osećanja, moralni integritet i dostojanstvo građana Srbije, humanistički opredeljenih intelektualaca, pripadnika političke opozicije i kritički usmerenih novinara…“?
Pitam se šta to ima u negativnom izveštavanju, tokom devedesetih, što ga čini toliko izuzetnim u odnosu na, recimo, negativno izveštavanje iz sedamdesetih ili iz osamdesetih, pa da se samo zbog njega RTS mora izvinjavati? Koje su to laži, iskrivljavanja, klevetanja i manipulacije, iz devedesetih, tako posebne vrste, tako naročite i tako izuzetne, pa da zahtevaju naročitu izjavu u ovoj, 2011. godini? Šta je to što se sa Srbijom desilo u toj osobenoj deceniji, pa da UO RTS izabran 18. aprila 2011. ne može da otpočne sa radom a da se o tome svečano i dramatično ne izjasni?
Odgovor svi znamo – Srbija je tada bila u ratu sa SAD i EU. Zapravo, Srbiju je napao NATO, i to baš nakon čitavog niza sistematskih laži, iskrivljavanja, klevetanja i manipulacija. Treba li da podsećam na slučaj Račak? Treba li da podsećam na prethodne slučajeve – od Markala, preko tvrdnji da srpski ginekolozi, po konclogorima, “usađuju bosanskim ženama čak i pseće embrione” i da Srbi zarobljenim muslimaskim “ženama i deci odrežu grkljan, zatim pucaju po koloni izbeglica”, koje, onda, tako nedoklane beže, te “sa smrću živi 26.000 dece”, pa do tvrdnji da, u ratu za Kosovo, Srbi primenjuju “masovna silovanja na gradskim trgovima”, pri čemu su Albanci nasilno “sakupljani da prate ovaj jezivi događaj”, kako bi se “podstakli da dobrovoljno beže”!?
Razume se da uopšte ne mislim da opravdavam ratne i ideološke laži koje su srpski mediji iznosili devedesetih (o svemu tome sam napisao čitavu jednu knjigu). Ali, nemojmo da se lažemo – nikada nisam čuo da se nijedan vašingtonsko-briselski medij  (a o hrvatskom, muslimanskom ili kosovarskom da i ne govorim!) izvinio za bilo koju laž ili uvredu nanetu Srbima. Da li se New York Times, recimo, izvinio za vest da je u Bosni otkriveno čak 135 koncentracionih logora sa 70.000 logoraša, “koje drži Beograd”? Da li se Süddeutsche Zeitung izvinio za svoju priču o Azizi, koju su Srbi javno silovali, “na stadionu u Manjači”, pred 1.500 ljudi (iako u Manjači nema, i nikada nije ni bilo, nikakvog stadiona)? Da li se Der Standard izvinio za tvrdnju da je na Kosovu, uoči bombardovanja 1999, “u pravom pokolju pobijeno 800.000 ljudi”? Da li se Bild izvinio za svoju naslovnu stranicu sa fotografijom kolone albanskih izbeglica sa Kosova, i potpisom: “Odvode ih u koncentracioni logor”? Da li se Washington Times izvinio za svoju tvrdnju da su Srbi albanske đake “trovali gasom”, a „neke i prisilno sterilisali”? Da li se New York Times izvinio zbog ratnohuškačkih komentara svog glavnog uvodničara, Tomasa Fridmana, koji je, tokom kampanje bombardovanja Srbije 1999. pisao: “Mi smo u ratu sa srpskom nacijom i svako ko se šeta (hanging around) po Beogradu treba to da shvati. (…)Dajte šansu ratu! (…)Želite u pedesete? Mi ćemo vam dati pedesete. Želite 1389? Možemo da stvorimo 1389, takođe!”?
Znam da će sada neko reći kako „ne treba gledati na druge, već raditi ono što je ispravno“ i kako „uvek mora neko prvi da počne“. Ali, da li iko očekuje da će se sutra stvarno neki Upravni odbor Hrvatske radio televizije, Radio Televizioni i Kosovës, New York Times-a ili Süddeutsche Zeitung-a izviniti za svoje pogrešno izveštavanje o Srbima? Ili se to uopšte ni ne očekuje? Ali, onda, po kom kriterijumu je izabrano da baš srpski javni servis – i očigledno niko drugi do samo srpski javni servis! – ima da se izvini zbog lošeg izveštavanja? I po kom kriterijumu je izabrano da izvinjenje mora biti dato baš za taj period lošeg izveštavanja, a ne za neki prethodni, ili docniji?
Po obe stvari očigledno da je reč o izuzetku, specijalnom i do sada neviđenom slučaju. Nije li takva koncentracija slučajnosti malo preterena? Nije li ovde, zapravo, na delu ne priznanje lošeg izveštavanja, već priznanje hijerahije prava i ovlašćenja u globalnoj strukturi moći, priznanje da smo konačno shvatili ko jedini ima pravo na ratnu propagandu, ko jedini ima pravo da ratuje i ko jedini ima pravo da uopšte vodi politiku? Nije li u pitanju jednostavna izjava lojalnosti (data u svoje ime, ali možda i u ime svih nas) upućena pravim gospodarima tih moćnih struktura, gospodarima istine i laži u ovome svetu, gospodarima dominantnog poretka stvari? Nije li u pitanju jednostavna izjava da razumemo i prihvatamo svoje mesto u tom poretku – negde na dnu, među onima koji imaju samo „pravo“ da budu zasipani lažima, samo „pravo“ da primaju kodove propisanog mišljenja i samo „pravo“ da usvajaju norme jedino dozvoljenog ponašanja?
Tako se i u ovom slučaju pokazalo, kako to tačno ukazuje Pol Gotfrid, da je „prevazilaženje prošlosti“ (Vergangenheitsbewältigung) u dominantnoj strukturi moći zapravo „mlaćenje prošlošću“ (Vergangenheitskeule) – doslovce „korišćenje prošlošću kao batinom“. Ta batina se sada spušta na naše glave i naša ramena, uporno i učestalo, neizbežno i neumoljivo. Ne samo zato što smo lagali ili što smo pogrešno izvešatavali, već zato što smo se usudili da sa njima ratujemo, da se njima suprotstavimo, da se s njima kačimo…
Zato se UO RTS ovom svojom žalosnom izjavom ne izvinjava „građanima Srbije“ i „humanistički opredeljenim intelektualacima“ – koji su od UO RTS iz 2011. najmanje očekivali da to uradi! Ovim se UO RTS zapravo izvinjava nekom drugome, nekom ko ne stanuje ovde (i ne plaća pretplatu), nekom ko je zaista očekivao to izvinjenje. Zanima me još samo da li će to izvinjenje biti prihvaćeno i da li će biti dovoljno. Ili će se sa ovim nastaviti? Sve dotle dok i poslednji stanovnik ove zemlje ne shvati koliko smo svi skupa, u odnosu na Njih, bedni, grešni i ništavni…

( IZVOR : NOVA SRPSKA POLITIČKA MISAO, sreda, 25. maj 2011)