VOJVODINA Praznici kao simboli identiteta

Piše Nedeljko Kuljić

Najveći značaj u istoriji Zrenjanina imaju izlazak ovog grada iz tamnice Habzburške monarhije i njegovo oslobođenje od fašističke okupacije. Ipak, danas dva predloga za Dan grada kandiduju datume iz Habzburškog perioda njegove istorije: datum formiranja svetovne škole 1722. godine i 10. jul 1769, kada je Bečkerek poveljom Marije Terezije stekao status trgovišta

U trenutku u kojem rekonstruisana vlast trguje ostacima državnog suvereniteta na tlu severne srpske pokrajine, štiteći njegove preostale simboličke oznake, za Dan grada predlažemo 17. novembar – sledećim obrazloženjem.
Praznici su simboli identiteta jedne zajednice zbog čega se prilikom njihovog izbora uvek polazi od državne istorije i tradicije. Njima se obeležavaju događaji od presudnog značaja  za opstanak i trajanje u vremenu jednog naroda i neguju vrednosti i kulturno-istorijski obrasci značajni za očuvanje njegove samobitnosti.
Praznici su, kako to kaže  Milovan Danojlić, neka vrsta mnemotehnike ili način na koji društvo pamti i uspostavlja vezu sa svojom prošlošću.
Samo po sebi je razumljivo da poštovanje prošlosti i tradicije ovde nije bekstvo od stvarnosti i savremenosti, već najpouzdaniji put osposobljavanja za njeno razumevanje i razlikovanje trajnih od prolaznih društvenih vrednosti. Po istom načelu, sa svešću da mržnja uvek obeščašćuje, smatramo da nas ni osobenost istorijskih iskustava vlastite zajednice (pa i onih koje  obeležavamo praznicima) ne odvaja od drugih, već na promišljen način s njima  povezuje obavezujući na poštovanje njihovih  posebnosti –  jednako kao što se u oblasti duhovno-kulturnih vrednosti nacionalno i univerzalno  ne isključuju,  već susreću i podrazumevaju.

STVARANJE PETROVGRADA
Sudbinu našeg naroda u njegovoj novijoj istoriji odredila su dva veka borbe za državu i nepojmljive žrtve za njeno obnavljanje i očuvanje.
Zato i u istoriji našeg grada dva datuma imaju značaj veći od ostalih: 17. novembar 1918. i 2. oktobar 1944. godine.
Ne umanjujući važnost oslobođenja od nemačke fašističke okupacije, smatramo da je  značaj prvog datuma neuporedivo veći.
Dan stupanja oslobodilačke srpske vojske u Veliki Bečkerek 1918. godine bio je nedvosmislen znak raskidanja državnopravnih veza sa Austrougarskom. On je bio izraz principa narodnog suvereniteta saglasan duhu vremena i ishodu Velikog rata. Za Srbe, kao i za Rumune, Čehe i Slovake on je značio slobodu i izlazak iz tamnice reakcionarne Habzburške monarhije.
Koliko je bila duboka i snažna težnja naših sugrađana da se priključe Srbiji potvrđuje mnoštvo istorijskih podataka. Izdvojićemo nekoliko.
Poslednjih decenija XIX veka u V. Bečkereku je bilo središte Srpske narodne omladine, organizacije čiji je vrhunski ideal Laza Kostić definisao kao državno ujedinjenje srpskog naroda. Na inicijativu Svetozara Miletića, ovde je osnovana  Srpska narodna slobodoumna stranka i usvojen „Bečkerečki program“, kao osnova nacionalne politike Srba, Rumuna i Slovaka u Ugarskoj. U istorijskim događajima 1918. godine politički prvaci našeg grada prvi su u Vojvodini stvorili organ srpske narodne vlasti i na Velikoj narodnoj skupštini u Novom Sadu presudno doprineli odluci da se Vojvodina direktno i bezuslovno (a ne posredstvom Zagreba) priključi  Srbiji. Rukovodeći se istim  težnjama, naši sugrađani podigli su spomenik kralju Petru I Karađorđeviću i 18. februara 1935. godine gradu dali ime Petrovgrad. Obrazlažući predlog za promenu imena Veliki Bečkerek (jednoglasno usvojen), član Gradskog veća dr Toša Rajić je rekao: „Naš grad … je kroz vekove i uz ogromne žrtve vodio borbu da očuva nacionalno obeležje ovih krajeva … ali pod imenom koje je nametnuto našem narodu  i koje mu je uvek bilo strano i tuđe … u državi u kojoj smo silom istorijskih okolnosti morali živeti, a koja je bila  najizrazitiji protivnik naših nacionalnih i državnih ideala.“
Sa svešću o značaju simbola i  smislu sadržaja koji oni posreduju, već u prvim danima fašističke okupacije neprijatelji istorijskih težnji srpskog naroda  promenili su ime grada i srušili spomenik  kralja Petra.
Ovo su dobro poznate istorijske činjenice (o kojima je ubedljivo pisao i naš sugrađanin Milan Đukanov u knjizi „Prvi srpski narodni odbor – ujedinjenje“),  zbog čega se može  učiniti da ih je bilo izlišno ponavljati. Ovo tim pre što su i drugi narodi oslobođeni jarma trule monarhije postupali, a i danas postupaju na sličan način. Konačno, i u Strazburu, gradu koji je simbol evropskih integracija (ali i istorijskih sukoba Francuske i Nemačke), svi javni simboli nose francusko državno i nacionalno obeležje.
Izvesno je  da bi i navedene uvodne napomene bile izlišne da se ne radi o teškoćama druge vrste.
Nedoumice koje se ovde mogu javiti uvek su posledica ukrštanja naučne i istorijske perspektive s političkom, situacije u kojoj  politička svrsishodnost i potrebe  sadašnjosti postaju osnov za preradu prošlosti.

„SRBIJA MORA UMRETI“
Promene u poslednjoj deceniji naše istorije nisu mogle mimoići ni simboličku sferu društvenog života. Njihovo svedočanstvo su polomljene biste, srušeni spomenici, nove zastave i praznici, promenjena imena gradova, sela, ulica.
I u severnoj srpskoj pokrajini načela pluralističke demokratije upućivala su na nove simbole. Umesto anahronih ideoloških, antifašističkih, državnih, pojavili su se novi simboli novog vremena – marijaterezijanski, austrougarski, pa i turski – što će reći autonomni, multikulturni, evroregionalni. U Novom Sadu, Subotici, Somboru, Bečeju, Adi. U poslednjem primeru, u Adi, spomenik je podignut mađarskom  generalu koji se u revoluciji 1848. godine istakao rušenjem pravoslavne crkve, izjavom da će pobiti sve Srbe i, uistinu, ubistvom  300 Srba. Prema agencijskoj vesti, u zvaničnom obrazloženju navedeno je i  „da se snaga demokratije ogleda u prihvatanju i poštovanju tuđe istorije“ (u rečenom slučaju volje 70 odsto mađarskog stanovništva Ade). Podobni  „evropski  zahvati“ u Rumuniji (Mijerkurea, Trgu Mureš) opominju koliko su i izvan matice okrilatile jobik-orbanovske šovinističke projekcije.
Duh novoga vremena pohodi poslednjih godina i multikulturni Zrenjanin (74,82 odsto Srbi, 10,76 odsto Mađari, 1,94 odsto Jugosloveni, 1,94 odsto Rumuni, 1,87 odsto Romi, 1,82 odsto  Slovaci). Kao simbol sponzorisane i nadzirane demokratije, zastava pokrajine s tuđim heraldičkim simbolima  vijori se u centru grada, a u raspravu o prazniku grada uključuju se i „evropski“ argumenti.
Dva predloga za Dan grada kandiduju  datume iz habzburškog perioda  njegove istorije. U prvom se pominje 1722. godina i datum formiranja svetovne škole, a u drugom (Lige socijaldemokrata Vojvodine) pominjao se 10. jul 1769, kada je Bečkerek poveljom Marije Terezije stekao status trgovišta.
„Čovek koji ne zna za sebe divi se drugima“, kaže Dobrica Ćosić. Tražiti uporište za svoje simbole u istoriji tuđe države nije samo pomodni politički kič. Nalaziti ih u istoriji države čija je dvovekovna imperijalna nezasitost rezultirala krvavim zločinima nad sopstvenim narodom – više je nego cinizam. To je izraz  malograđanskog licemerstva i kukavičluka   udruženog s lakomošću  seljačije.  Koliko je to utemeljeno na zvučnim evropskim načelima – poznato je svakom obaveštenijem građaninu.
I u Meternihovom i u marijaterezijanskom periodu Austrijskog carstva škole su bile sredstvo germanizacije. Marija Terezija je zabranjivala ćirilicu, a kao revnosni katolik bila i veliki protivnik verske tolerancije. Zato je podržavala unijaćenje pravoslavnog stanovništva (dajući preobraćenima i materijalnu podršku), protestante iz Austrije raselila u Transilvaniju, a kao deklarisani antisemita otvoreno ispoljavala neprijateljstvo prema Jevrejima. Hroničari su zabeležili njene reči iz 1777. godine: „Ne poznajem veću kugu od ove rase.“  Bila je  to politika koja je uzrokovala poznate seobe Srba u Rusiju. Istoričari su saglasni da je njen sin Josif II  u pogledu poštovanja prava i sloboda podanika monarhije bio znatno tolerantniji. Vlast je osobito podozrevala od obrazovanosti i nacionalne samosvesti  „najsamostalnije narodnosti“ /J. Popović/ – Srba. Narodni muzej u Zrenjaninu je nedavno podsetio na zabranu knjige „Stematografija“  Hristofora Žefarevića uoči revolucije 1804. godine.
Od Nagodbe iz 1867. godine samo su promenjeni predznaci pritisaka i nasilja. U  Ugarskoj, u kojoj Mađari nikad nisu bili većina, kako je to govorio grof Mihalj Karolji, slovenski živalj postaje objekat politike „mađarskog državnog razloga“ i asimilacije čija je brutalnost prevazišla i njihove germanske prethodnike i većinu poznatih istorijskih primera.
Bili su to državnopolitički okviri u kojima je definisana politika po kojoj je svaka  samostalnija uloga Srbije na Balkanu smatrana smrtnom opasnošću po monarhiju. Njeno načelo „Serbien muss sterbien“ („Srbija mora umreti“) ostvareno je u godinama Prvog svetskog rata. Realizatori te politike, Nemci i Austro-Ugari, odgovorni su za smrt milion i trista hiljada ili 30 odsto  stanovnika Srbije. Gubici u borbi ili od njenih posledica bili su 400.000, a ostalo su civilne žrtve. Ukupnom broju žrtava trebalo bi  dodati i 264.000 ratnih invalida.
O strašnim ratnim zločinima – masakrima civilnog stanovništva, silovanjima,  bombardovanju nebranjenih gradova, razaranju naučnih i kulturnih institucija, pljačkanju drevnih srpskih crkava i manastira i državnih arhiva – svedočio je švajcarski naučnik Arčibald Rajs.
„Civilizovana“ Austrougarska stvorila je prve koncentracione logore u Evropi. Procena je da je u devet velikih logora – od Talersdorfa, Komarna, Graca, preko Nađmeđera, Nežidera i  Boldogosonja, do Arada – bilo zatočeno oko 170.000 ljudi. Samo u Nađmeđeru umrlo je oko 10.000 ljudi, žena i dece.
Isti događaji sa istim akterima, koji ubijaju po verskom i nacionalnom principu,  zbili su se i u  Drugom svetskom ratu.
Stari interesi i neprijateljstva odenuti u novo ruho, oslonjeni na lokalnu glupost,  suočavaju nas i danas sa nekim istorijskim reprizama.

LABORATORIJA ZA PROIZVODNJU IDENTITETA
Zato nam naše razumevanje istorije i smisla čovekovog života i nalozi savesti – oslonjeni  na plemenito osećanje pripadnosti brojnih sugrađana – ne dozvoljavaju da budemo ravnodušni svedoci razgradnje istorijske samosvesti i države svog naroda.
Ukazujući na razloge zbog kojih bi, po našem mišljenju, bilo najprirodnije za Dan grada izabrati 17. novembar, objašnjavamo i suštinu predloga da se za praznik proglase simboli tuđih država.
Sponzorisano evropejstvo i ideologija vojvođanske posebnosti imaju isti podtekst i ciljeve kao i u vremenu Aneksione krize 1908, kada su austrougarski ministar Alojz fon Erental i načelnik Generalštaba Konrad razmatrali plan da se sa Srbijom završi jednom zasvagda.
Logika evropske teologije koja ne podleže rasuđivanju (nema alternativu) ovde je sledeća. Evropa i autonomija su identične kategorije. Autonomija se definiše u odnosu na Srbiju, osvaja od „neevropske“ Srbije i meri distancom prema njoj. Iz tog razloga, kako to jasno formuliše predsednik skupštine zahvalne regije Šandor Egereši: „valja samo jačati evropski, vojvođanski i podunavski identitet“. (Svi smo mi Vojvođani!) Laboratorija za proizvodnju identiteta poodavno je na delu. To je njena suštinska dimenzija. Ne shvataju je samo oni koji ne žele.
Lokalna je mnogo trivijalnija. Nametljiva retorika ljudskih prava, tolerancije i multikulturalizma domaćih izvođača radova (samoproglašenih posednika evropskih sertifikata i briselskih akreditiva) – prikriva sasvim prizemnu aksiologiju. Evropa – to su pristupni, pretpristupni i drugi znani i neznani fondovi, raskriljeni blistavi supermarketi i sinekure visokorangiranih članova posluge. Rečju – „novci“!
Otuda marijaterezijansko „trgovište“ kao simbol grada bogate istorije. Trgovište  je, u stvari, njihov duh,  a  njihova  uverenja bilans kupoprodajnih odnosa.
Otuda danas i ONI  kao boja identiteta grada koji se ponosi tuđim znamenjima – grada bez identiteta.

U Zrenjaninu, 24. 3. 2011. godine

Udruženje članova prijatelja Matice srpske – Zrenjanin
Humanitarna organizacija „Svetosavlje“ – Zrenjanin
Banatsko udruženje književnika – Zrenjanin
Udruženje „Ćirilica“ – Zrenjanin
Srpski narodni pokret „Svetozar Miletić“ – Zrenjanin
Društvo srpsko-ruskog prijateljstva – Zrenjanin
Udruženje ratnih dobrovoljaca 1912-1918, njihovih potomaka i poštovalaca – Zrenjanin