RUSIJA Kost u grlu Amerike

Piše Bogdan Đurović

Mi smo imperija dobra, polusrušena, poluuništena, poluugušena, ali ostajemo imperija dobra i vere, a SAD je prava imperija zla i uvek će nas mrzeti, kaže ruski novinar Arkadij Mamontov

Beli fašizam u Avganistanu: Ruski novinar istraživač Arkadij Mamontov

Rusko-američki odnosi ponovo su se uskomešali. Kako svet sve više klizi u haos, tačke dodira suprotstavljenih interesa dve velike zemlje sve su brojnije. I sve bolnije. Amerikanci, zapravo, teško podnose činjenicu da ne mogu više sve da kontrolišu i da im Rusija, koju su do pre desetak godina držali u čeličnom stisku, sada potpuno izmiče iz ruku. Kao dva totalno suprotna pogleda na savremeni svet, mogu se uzeti analize privatne obaveštajne kompanije „Stratfor“ i poznatog ruskog novinara istraživača Arkadija Mamontova, koji govori o svom novom filmu „Američki Avganistan“…

SVI RUSKI GREHOVI
Mada je Rusija već dugo predmet svakodnevnih „Stratforovih“ izveštaja, može se konstatovati da su se eksperti iz Ostina posebno aktivirali na „istočnom frontu“ poslednjih nedelja. I to pokazuju čitavom serijom tekstova u kojima izražavaju zabrinutost ruskim potezima. Kako bi se bolje razumela njihova „zabrinutost“, ove tekstove treba čitati sintetički, kao jednu celinu.
Amerikanci najpre konstatuju da je „Rusija imala sreće“, odnosno da je srećna zbog japanske i libijske krize. Jer, kako ukazuju, događaji u Japanu, Libiji i na Bliskom istoku doveli su do povećanja cena energenata na svetskom tržištu za 20 odsto. Pa još dodaju da je Moskva zahvaljujući tome ponovo podigla svoje devizne rezerve na preko 500 milijardi dolara, prvi put u poslednje dve i po godine.
I već tu bi se odmah trebalo zaustaviti na trenutak. Uticajni „Stratfor“ – čije analize ne čitaju samo američki i svetski eksperti i intelektualna elita, već i mnogi „obični“ ljudi širom sveta zainteresovani za savremena društvena kretanja – samom postavkom svoje teze sugeriše krajnje negativan odnos prema Rusiji. Po njima, to je nekakav lešinar koji je jedva dočekao tuđu nesreću na kojoj može da parazitira. Ili čak da je sama izazivala takve događaje da bi na njima profitirala.
Dalje, govoreći o tome kako Evropa ostaje bez libijskih energenata, kažu da Moskva „u poređenju sa onim što se sada događa u Libiji i celoj severnoj Africi izgleda kao geopolitički prilično stabilan izvoznik sirovina“. Time sugerišu da je Rusija „prilično stabilna“ – ali samo „u poređenju“ sa Libijom i Afrikom!
Ali, bogaćenje na tuđoj nesreći samo je mali deo „ruskih grehova“, kako ih vide analitičari „Stratfora“. Pre svega, kažu oni, mnoge zapadne zemlje počinju da odustaju od svojih planova za izgradnju nuklearnih elektrana posle japanske tragedije. Što ih, jasno je, dovodi u još veću zavisnost od ruskih energenata. I dodaje se da Nemačka (Severni tok) i Italija (Južni tok) sada više „nemaju alternativu osim ruskog prirodnog gasa“. A zašto je to Amerikancima toliki problem, videćemo nešto kasnije.
Drugi skup američkih nedaća je to što „Rusija putem Carinske unije nastavlja da gradi uticaj na svojoj periferiji“. Tu se misli na evroazijske ekonomske integracije na čelu sa Moskvom, u koje su za sada, kao punopravni članovi, uključeni Kazahstan i Belorusija. Međutim, kako navode u „Stratforu“, sledeći na listi za pridruživanje Savezu su Ukrajina i Kirgizija.

EVROPSKA KOLONIJALNA EKSPEDICIJA
Teksaški analitičari predviđaju da će se Carinski savez već sledeće godine pretvoriti u Jedinstveni ekonomski prostor (JEP) i da je naredni korak – zajednička valuta. Oni, naravno, ne kažu da je uzor JEP-u Evropska unija, nastala kao američka tvorevina u Evropi posle Drugog svetskog rata, i da Rusija samo radi isto što je SAD svojevremeno radio – integriše saveznike radi zajedničke koristi. Jer, „Stratforovi“ eksperti navode da Moskva najavljuje da bi Ukrajina, sa svojih 47 miliona stanovnika, imala godišnju dobit od osam milijardi dolara od ulaska u JEP, kao da je reč o nekakvoj uceni, a ne o prirodnim interesima dve najbliže slovenske zemlje i suseda.
Osim što svoje sirovine bezobrazno i drsko prodaje po svetskim tržišnim cenama, i što se, ne pitajući Vašington za dopuštenje, zbližava sa republikama sa kojima je do pre 20 godina živela u istoj državi, Moskva ima još jedan greh – pokušava, naime, da „poseje seme razdora u NATO-u“! U onoj istoj organizaciji koja je nastala sa ciljem da Rusiji slomi kičmu (što je umalo i uspela) i godinama se približava zapadnim ruskim granicama, ne obazirući se na strahovanja i protivljenje Moskve.
A to seme razdora, kako kažu, nailazi na „plodno tle“ zbog vojne operacije u Libiji. Jer, mnoge članice NATO-a, na čelu sa Nemačkom, protive se akciji protiv Tripolija, za koju se zdušno zalažu Francuska i Velika Britanija. „Stratfor“ ističe kako je ruski ambasador pri NATO-u Dmitrij Rogozin „podvrgao kritici“ rat u Libiji i time podgrejao strasti i ohrabrio protivnike ratnog pohoda. Verovatno ni sam Rogozin nije svestan koliki uticaj ima u strukturama alijanse.
Ipak, da bi se uspostavila kakva-takva ravnoteža i da ne ispadne da je samo Rusija kriva što u NATO-u nema jedinstva, dodaje se gotovo stidljivo da „Berlin smatra da su London i Pariz krenuli u kolonijalnu ekspediciju kao u 19. veku“. Sa druge strane, istočnoevropske članice NATO-a, koje se takođe protive intervenciji, „smatraju da Francuska i Britanija uvlače glavnog natovskog garanta bezbednosti u već treću vojnu operaciju na Bliskom istoku“. Iz toga sledi zaključak da lukavi Francuzi i Englezi navlače naivne Amerikance u svoju kolonijalnu avanturu, a oni na to tako nevoljno pristaju. Naravno, isključivo radi zaštite libijskih civila…
Međutim, stratforovci imaju i jedan krajnje ozbiljan zaključak. „Libija nije varnica koja raspaljuje podele u NATO-u i nije zrak svetlosti koji omogućava pogled na buduće nesuglasice. To je simptom progresivne bolesti koja nanosi bol i patnju alijansi već nekoliko godina. Suština je u tome da se interesi 28 zemalja članica više ne podudaraju“, piše „Stratfor“. I zaključuje: „Moćna i uticajna Nemačka misli na sebe i o tome da je jedan od glavnih atributa njene nove samostalnosti i nezavisnosti politika prema Rusiji, u korenu nespojiva sa strahovima za sopstvenu bezbednost članica NATO-a koje žive u senci ruske uticajne sfere“.

SVETSKI RAT ZA RESURSE
Kako objasniti toliku američku opsednutost Rusijom? Toliku, da čak postoji i poseban sajt „o pravoj Rusiji“, onoj punoj kriminala, korupcije i ruske mafije, kakvom je pod uticajem Holivuda vidi prosečan Amerikanac. O tome i govori televizijski novinar Arkadij Mamontov, on upozorava da je Rusija za SAD „kost u grlu“. „Takva velika, široka, ogromna zemlja, koja još uvek smatra da glavno pitanje ljudskog postojanja nije u tome `kako živiš`, već `zašto živiš`? Zato oni ne vole ruski narod, ne vole Rusiju. Oni znaju da je ovde skoncentrisano veoma mnogo bogatstava, nafte, slatke vode, svih mogućih ruda. Njihova elita koja donosi odluke i bavi se međunarodnim poslovima, nas mrzi. Mi nikada nećemo biti njihovi prijatelji. I hvala Bogu da smo različiti od njih. Nas su nekada zvali `imperija zla`, ali mi nismo imperija zla. Mi smo imperija dobra, polusrušena, poluuništena, poluugušena, ali ostajemo imperija dobra i vere. A Amerika – to je prava imperija zla“, kaže Mamontov.
Ruski novinar, koji je završio montažu dokumentarnog filma „Američki Avganistan“, u kojem je sakupio i montirao inserte iz amaterskih video snimaka američkih vojnika sa interneta, navodi primere kojima potkrepljuje svoje stavove o američkoj politici. „Scena prva. Avganistanska deca koja ne znaju engleski prilaze američkom vojniku. I on im kaže: `Sada ću da vas učim engleski`. I kaže: `Ja sam svinja`. Pa onda kaže detetu: `Ponavljaj`. I dete ponavlja. `Evo ti bombona. Ti si magarac. Evo ti bombona`, lepo se vidi taj američki vojnik. To nije `šuravi` (Sovjet, Rus) koji se tako ponašao, to je potpuno drugi odnos. To je taj anglosaksonski prezir prema ostalom svetu. Beli fašizam“, objašnjava ruski autor.
Dakle, imperija dobra protiv imperije zla, kako kaže Mamontov. To je taj vekovni sukob koji uvek tinja. I čiji se žar posebno rasplamsava u poslednje vreme, kada je, čini se, svetski rat za resurse već počeo na tlu Afrike, Bliskog istoka i centralne Azije.

4 коментара

  1. Avatar
    гаврило

    tako je ako ima Boga, zato pamet u glavu i ne dozvolite da vam ameri ubijaju jednog po jednog prijatelja jer ste vi na samom kraju, doci ce red i na vas!!!

  2. Avatar

    Ma ne mrze Ameri Rusiju! Nego mnogo vole Sibir. Tamo je bogatstvo ove Kugle.Ni 2% nije eksploatisano.Od nemetala, plemenitih metala, dijamanta, do energetskih bogatstava.Rece jedna jednom prilikom:,,nemoze jedna zemlja sama toliko resursa da koristi,,…
    Bogatstvo pripada narodu ,koji su ginuli za svoju zemlju.Rusija je iz svoje urtobe iznedrila bogatstvo i svoje velike svetske umove, kao ni jedna zemlja na svetu.ZDRAVSTVUJTE BACUSKE!

  3. Avatar

    Mrznja i zavist,zelja da se uzme tudje,dase sve dobro pokaze kao zlo,da se sve istine izokrenu.toje samo jedan deo scenarija.Samo nisu Amerikanci sami u tome,njima pomazu poltroni koji dobijaju mrvice sa stola i time se zadovoljavaju.Amerikanci su za sto godina potrosili resurse koje su starosedeoci koristili vekovima,sada traze na drugoj strani.Oni umesanosti u konflikte po svetu opravdavaju nedemokratijom a svoje zlocine zastitom civila.Uspeli su uz pomoc svojih (poltrona)razrusiti kulture koje su od njih starije vise hiljada godina,sve pod izgovorom da pomazu narodima u borbi za demokratiju.Samo me jedna stvar zanima,zar niko nemoze sam da bira u kakvom drustvu i sa kime ce ziveti,od koga ce traziti pomoc.Molim se GOSPODU BOGU da me spase i sacuva njihove milosti(od nje pucaju i glave i ledja).

  4. Avatar
    Boban Stankovic

    Pre nekoliko meseci je neki visoki funkcioner americki, mislim da je rec o Hilari Klinton, izjavila da je nepravicno da jedna zemlja ( Rusija)raspolaze sa tolikim bogatstvom!
    Naravno ne bi bilo kad bi ta zemlja bila Amerika. Zato oni sirom sveta izazivaju ratove i pod velom borbe za demokratiju pljackaju tudje sirovine.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *