Почетна / Уводник / Okivanje slobode

Okivanje slobode

Piše Milorad Vučelić

Kažu da je Napoleon Bonaparta bio razočaran kada su mu posle Borodinske bitke javili da je Moskva napuštena. Nije bilo nikoga ko bi se poklonio velikom osvajaču. On je očekivao svečanu, gotovo obrednu kapitulaciju u kojoj bi bio spreman, kao velikodušni pobednik, da ne samo nametne svoj diktat nego da, možda, i pregovara o ispunjenju određenih uslova i nekih ustupaka pobeđenom. Umesto toga je morao da se ubrzo povuče iz Moskve koju su sami Rusi zapalili. Nastavak i kraj priče je poznat.
Da su Rusiju tada, kao Srbiju danas, vodile naše režimlije, stvari bi izgledale sasvim drukčije. Prvo ne bi bilo nikakve bitke, a pogotovo ne takve kao što je Borodinska, a drugo, odmah bi bila objavljena bezuslovna predaja koja bi bila oglašena prihvatanjem „novog sistema vrednosti“ u kojem nema mesta ni za slobodu, ni za suverenost, niti za nezavisnost sopstvenog naroda i njegove države. Bez „zrna baruta“ i „bez alternative“ pristalo bi se na sve uslove onoga ko dolazi da porobi ili nam otme zemlju. Oni bi se u vlasti svi odreda okupatoru kleli da su upravo to i hteli i da nema nikakve potrebe da se formira neka nova kvislinška vlada, ili okupaciona uprava, kada su oni već tu i na sve spremni. Sve dok nisu videli Džoa Bajdena i Hilari Klinton, i posetili neki NATO nosač aviona – nisu bili sasvim sigurni u svoja uverenja. A sada konačno jesu.
Najveći čovekov istorijski izbor između borbe za slobodu i dobrovoljnog prihvatanja ropstva, oni bi ismejali i „pobedonosno“ proglasili da je razlika između slobode i ropstva tek običan eufemizam. Zavisi s koje strane gledaš. Uživiš se u ulogu zavojevača i silnika i tako se ponašaš prema svom narodu, ostaješ na vlasti uz eventualno rešavanje nekih „tehničkih pitanja“. Otimaju ti teritoriju, razvaljuju privredu i kulturu, zatiru slobodu misli i izražavanja, a ti u tome zdušno učestvuješ i to tretiraš kao svoju pobedu, diplomatsku mudrost i kreativno rešenje na putu „bez alternative“.
Naše današnje režimlije se, navodno, protiv zla koje oni, inače, smatraju najvišim dobrom, a sve zbog „naše dece“, bore prekomernošću svoje pokornosti i snishodljivosti prema zavojevaču i okupatoru, s jedne, i već gotovo brutalnom osionošću prema svom narodu, s druge strane.
Našim režimlijama nije potreban neki naročit protivnik u vidu Imperije, ili slično, da bi se predali i prepadnuto podvili rep. Dovoljno je da im podviknu neki sumanuti i od đavoljih slugu obeleženi, a od Gospoda svojim grdilom kažnjeni lokalni vlastodršci iz Crne Gore, pa da srpski režim bezuslovno kapitulira. Srpska vlada usvojila je 21. januara ove godine, a posle višemesečne javne rasprave, Strategiju o odnosu prema našoj dijaspori u regionu. Između ostalog, tu je pisalo da „Republika Srbija treba da kao cilj svog nastojanja postavi priznanje političke konstitutivnosti srpskom narodu u Crnoj Gori, što podrazumeva činjenicu da do ispunjenja ovog važnog cilja srpski narod mora da uživa puna nacionalna prava“!
Crnogorski režim se zbog ovoga jako razbesneo i pridružujući se Zagrebu onako upljuvano i žvalavo izdrao na Srbiju. Pogotovo zbog toga što uskoro sledi popis stanovništva, pa treba obeshrabriti sve one koji žive u Crnoj Gori i znaju da su Srbi i spremni su da se tako izjasne. U crnogorsko Ministarstvo vanjskih poslova pozvan je ambasador Srbije i uručen mu je demarš ili pre bi se moglo reći ultimatum.
Srpski režim je bio zaprepašćen. Zašto? Pa zato što su oni u međuvremenu na „telefonskoj sednici“ Vlade (2. marta) već izmenili pomenutu strategiju i priznali da ne žele da Srbi budu narod. Povukli su i prepravili tu strategiju, i to obznanili u „Službenom glasniku“, pa je demarš bio izlišan. Srbija je već unapred, onako gmazasto kapitulirala. Ali tako je samo za sada, i nije dovoljno, jer razni i višestruko umnoženi Krivomozgići iz Podgorice ponovo poručuju sabraći Krivomozgićima u Srbiji da Srbija ne sme Srbe u Crnoj Gori proglašavati ni nacionalnom manjinom. To se smatra mešanjem u unutrašnje stvari Crne Gore, a Srbija se, kao što je poznato, ne meša, osim tehnički, ni Tačiju u unutrašnje stvari na svojoj teritoriji, na Kosovu i Metohiji. Čeka se nova telefonska sednica vlade i dosledno sprovođenje novog „sistema vrednosti“. Izvinjenje Crnoj Gori nam ne gine. Što se tiče Hrvatske i njenog protesta protiv toga da Srbi budu konstitutivni narod, tu će stvar već predvidivo rešiti. Zlikovcu i domoljubu Tihomiru Purdi kumovaće ne samo premijerka Hrvatske Jadranka Kosor, nego i kolektivno kompletna beogradska režimska postava, sa sve imenima i prezimenima, kako i dolikuje pravim kumovima. Za sada toliko, pošto su izvinjenja u ime Srbije već više puta zvanično izgovorena.
U pravu su svi koji upozoravaju da se „ništa ne može prevrnuti sa takvom lakoćom i nositi sa naličja kao čovekove predstave o socijalnoj pravdi, građanskoj svesti, boljoj budućnosti itd“.
S naličjem slobode je već nešto teže, i zato se lako može zapaziti napadno odsustvo ove najviše vrednosti iz javnog i političkog govora i života u Srbiji. Borba za slobodu je najbitnija odrednica srpskog naroda i njegovog identiteta. Ono najbolje u srpskom narodu se, kako kaže Njegoš, „ne hće u lance vezati“. I odlučismo „da junački amanet čuvamo, divno ime i svetu svobodu“!
„Za krst časni i slobodu zlatnu“ jeste ideja vodilja srpskog naroda u borbi za opstanak i slobodu. Ako je kada je krst bio u pitanju i bilo nekakvih lutanja i kolebanja, kada je sloboda zlatna u pitanju nikada nije bilo odustajanja od borbe za njeno ostvarenje i odbranu. Osim kod izdajnika države i naroda.
Kako već zakonomerno biva u režimima koji gmazovski puze pred svakim tuđincem, bio on mali miš ili Imperija, oni su spremni da se krajnje brutalno i fizičkom silom obračunavaju sa svima onima koji ne prihvataju njihov „nov sistem vrednosti“, kritički misle i politički opoziciono deluju. Nasilnom obračunavanju prethodi pokušaj korumpiranja i pridobijanja. Ima tušta i tma onih koji na to s radošću pristanu. Zaodenu se s večeri u „kap mirisa“ slobode, ponosa i prkosa, a osvanu u ljigi i sluzi gmaza, nekih srpskih Krivomozgića, počnu da služe i da se podaju „novom sistemu vrednosti“ i nežno brinu o Kosovu kao „tehničkom pitanju“, i to još smatraju svojom uzvišenom obavezom i zadatkom, pravim izborom i srećom i nastavljaju mirno i spokojno da žive užas svoje i naše stvarnosti, kao javu ostvarenja njihovog najlepšeg sna. Prosto im bilo ako u tome i dalje istrajavaju.
Za one koji na taj izbor ne pristanu, ne prihvate okupacione zahteve i naloge, sledi javni linč, kontrolisanih, poslušničkih i u golu propagandu režima pretvorenih medija, kao i stroga kazna u montiranim političkim procesima.
Danas je u Srbiji na delu zlosutni pokušaj kriminalizacije opozicionog političkog delovanja, kritičkog mišljenja i svake ozbiljne nesaglasnosti sa postojećim režimom. U toj opakoj funkciji nalazi se novouvedeni pojam „političke pozadine“. Kritička javna reč protiv režima, borba za slobodu svog naroda i države, opoziciono delovanje i patriotizam, pretvaraju se, u očima instaliranog režima, tek u puku prethodnicu neke kriminalne radnje, pa je shodno tome u korenu treba saseći. Svaki pokušaj korišćenja elementarnog demokratskog prava na demonstriranje i ispoljavanje ljudskog i socijalnog nezadovoljstva suzbija se nasiljem i  bezakonjem u vidu hapšenja i zatvaranja. Srpska ministarstva se pretvaraju u ministarstva sejanja straha, laži i obmane. Taj pokušaj da se sve što nije u skladu sa voljom marionetskog i nenarodnog režima, nastalog nelegalno i nelegitimno, falsifikatom izborne volje građana, veoma je širokog opsega, od hapšenja na stotine mladih ljudi do prave necivilizovane odmazde prema članovima porodice Ratka Mladića, a sada i Gorana Hadžića. Ako ovoj primeni nasilja dodamo komadanje državne teritorije, potpuno i stvarno kriminalno, krvničko zaduživanje države i uništavanje privrede, kao i ekonomskog i socijalnog položaja većine građana, možemo s pravom govoriti o pravim masovnim represalijama prema stanovništvu koje se od strane porobljivačkih vlasti vrše jedino u pravim okupacijama.
Koliko sutra, ove iste režimlije su pripravne da, ako se to od njihovih imperijalnih gazdi bude tražilo, javno i s punim uverenjem upitaju: Srbija! Srbi! Šta to beše?
Na sve pomenuto iscrpno, argumentovano ukazuju u ovom broju „Pečata“ tekstovi i reči Koste Čavoškog, Nikole Vrzića, Uglješe Mrdića, Danijela Cvjetićanina, Marka Jakšića, Aleksandra Đaje…
U postupanju vlasti nema potrebe za traganjem za bilo kakvom političkom pozadinom ili bilo kakvim odgonetanjem ili učitavanjem nekog viška značenja, jer ovo je ogoljena i deklarisana politika srpskog režima. To se kritikom i javnim upozorenjima ne da popraviti, jer postojeći režim smatra da su njegovi neuspesi i katastrofe izazvani baš time što u svojim naumima nisu otišli do kraja. Umesto da stanu ili bar zastanu, i dalje srljaju putem „bez alternative“. Svaki glas koji ih upozorava da su na pogrešnom putu da nešto promene, oni pokušavaju da zadave, i onog ko govori da zatuku. Baš kao što su pridavili Srpsku akademiju nauka i umetnosti, a pre svega njeno vođstvo, na šta više nego osnovano, beskompromisno i tačno ukazuje akademik prof. dr Vasilije Krestić, rečima koje izgovara na Skupštini ove institucije, a koje možete pročitati u ovom broju „Pečata“ („Rukovodstvo SANU vodi protivsrpsku politiku“).
Našim režimlijama nezamisliv je bilo kakav oblik slobode ili bilo koji njen simbol ako nije u lance svezan. Kada negde ugledaju čuvenu sliku „Sloboda vodi narod“, čiji je autor Delakroa, ona im se ukazuje kao heroina u lance okovana, sa sve negvama i bukagijama. A najviše bi voleli kada bi kako mogli okovati i u tamnicu strpati predsednika DSS-a Vojislava Koštunicu.
Gromovi Imperije ne udaraju u busenje trave nego u najviše i najmoćnije drveće poput hrasta, pa se tako nacionalna vertikala Vojislava Koštunice pretvara u objekat paljbe ostajući i bivajući za nas simbol patriotskog otpora, državne odgovornosti i borbe za nacionalnu slobodu. No, na nesreću režimskih gmazova koji prebivaju u busenju trave, barama, ritovima ili močvarama gromovi se odbijaju od hrasta i prže ovaj režimski beslovesni živalj. Nije šteta jer će preostali gmazovi stradanje njihove sabraće označiti pukom „kolateralnom štetom“ i nastaviti putem „bez alternative“.
Ti udari izazvali su gotovo spasonosnu kristalizaciju slobodarstva koje se neminovno i beskompromisno javno budi. O tome najbolje svedoči zajednička izjava Dobrice Ćosića, Matije Bećkovića i Koste Čavoškog, iz koje je proistekla peticija sa impresivnim imenima potpisnika, a koju objavljujemo u ovom broju „Pečata“, uz napomenu da se iz časa u čas broj uglednih potpisnika uvećava.
Narod sve više shvata da još nije pobeđen bez obzira na trenutni odnos snaga. Prava žrtva ovakve režimske besprimerne hajke nije samo ličnost Vojislava Koštunice i politička stranka na čijem je čelu, već sama sloboda, istinska demokratija i naša vlastita koža.
Valjalo bi i druge i same sebe podsetiti na reči velikog pesnika: „Ono što oslobađa čoveka od optužbe za izdaju, ili još gore, od prenošenja taktičkog status quo u budućnost, jeste nada da će žrtva uvek biti dovitljivija, originalnija i preduzimljivija od zločinca. Otuda i šansa za njenu pobedu“. Ono što nam se danas čini kao lanac i okov, koliko sutra će biti samo sluz i ljiga koja će nas opominjati da na putu slobode i suverenosti više ne pokleknemo i ne posrnemo.
Ne može se samo slučajnošću objasniti poklapanje današnjih martovskih dešavanja u Srbiji u vidu hajke na Vojislava Koštunicu, sa pogromom nad Srbima i uništavanjem naših svetinja na Kosovu od pre sedam godina, 17. marta 2004. godine. Taj užasni bilans po Srbe na Kosovu je poznat, a bilanse ovih pokušaja pogroma nad slobodom u beogradskom delu Srbije tek ćemo napraviti i svoditi.
Dugo već neko nije tako bolno tačno i uredno napravio inventar nepočinstava i zlodela srpskog režima, kao što je to učinio Srđan Vujnović iz Zelenike u Boki Kotorskoj u svom pismu DSS-u, koje objavljujemo u ovom broju „Pečata“. Dokazujući na delu Njegoševe reči da se u Crnu Goru posle Kosova svilo sve ono srpsko, što je i pored svega, pa i izdaje srpskog režima, nemoguće u „lance vezati“, on piše:
„I pored svih medijskih, pravosudnih, udbaških i ostalih ‘alatki’ za modeliranje ‘novog čoveka’ kojima smo danas objekti, ovaj ‘sistem vrednosti’ Srbima se može nametnuti samo represijom. Ovaj višegodišnji, uporni progon, medijski linč i satanizacija Vojislava Koštunice, deo su te represije. Slagali se s njim politički ili ne, mislili ili ne da je mogao neke stvari da uradi bolje nego što jeste, dužni smo da ga podržimo u času njegove golgote. Ako želimo da ostanemo ljudi, slobodni i Srbi, u tome nemamo izbora“.

10 коментара

  1. Љубомор

    „Јасно није се“ (Јасно нам је све, кажу Македонци). „Наше вође“; Тадић, Шутановац, Чеда и остале Соње, Кандићке, воде Србију у НАТО, обмана и фикција, – доводе НАТО у Србију. Ко не верује у ту подлост нека мало обиђе БЈРМ и разговара са Македоцима (не Шиптарима) па ће видети колико их је „усрећио“ НАТО. О овоме се код нас не сме причати, а то је „слобода“ што нам донесе америчка фашистичка демократија.




    0



    0
  2. Bez obzira kolikim smo pritiscima izlozeni mislim da nas, starije, nemogu izmeniti. Plasi me jedino to sto stizu generacije koje se ni jednom u toku skolovanja nisu bavile temom sloboda, patriotizam, ponos… Ova vlast nije samo lopovska i nesposobna ona je toliko zla da nas sarezuje u korenu. Unistavaju i ono sto sami za zivota nece docekati da vide „plodove svoga rada“. To je gore od fasizma jer satiru svoj narod.




    0



    0
  3. Narod, ako je iole pametan, resice sve ovo na izborima, a oni uskoro dolaze, hteli mi to ili ne.




    0



    0
  4. Izbori dolaze a IZBORA ima li?Tadic ili KOstunica.Svima se njima LICE moze videti u ogledalu SLOBODANA.




    0



    0
  5. Prosto me cudi da se Kostunica povlaci pred ovim petokolonasima, Tadic bi zatro sve srpsko jer mu je u genima.Kako se je zauzeo za unistavanje vojne opreme, koja kad je pretopljena otisla u americke fabrike a radi se o vrhunskim celicima.Doveo je buzdovana na celo obrane onakav kakav je i sam bio.Takodje se nesme ocekivati nista ni od malog Ivice.Pa se cudim da potpisnici peticije ne izadju zajedno sa Kostunicom sa svojim programima konacno da ova GeY vlast ode u zaborav i po zatvorima gde im je i mesto.Srbi kazu zelim im sve dobro samo neka idu ja ne zelim da se tope u paklu devetog kruga.Da zamene restoran u skupstini za apoteku.Gde nestade ta nasa intelegencija koja prepusti Srbiju ovim zlotvorima mislim da ce istorija reci svoj sud. Koji ce ove staviti na stranice najsramnije istorije




    0



    0
  6. Izbori dolaze, a novih likova nema, svi su bili na vlasti, Srbiji treba *sveza krv*, i teska revizija *manijakalnog kapitalizma sa socijalnom tragedijom*.Sto se tice *nas starijih*..narod kaze,…*starija generecaija stvara, srednja koristi, a mladja prodaje*..znaci, treba, blagovremeno dati mogucnost mladima *da stvaraju*..da, ne bi morali njihovi mladji da prodaju. A, za tako nesto, u Srbiji treba smena vlasti, ne smena radi smene..nego, radi znacajne *revizije politike*, a, onda sledi *ono omrazeno*..*predjimo sa reci na dela*.Beda slama moral kod mnogih, strah, u zivotu cesto obraz kalja,ali , ima i toga, nije da nema…*pucina je stoka jedna grdna*..vrlo vidljivo, uporno glasanje *za svoga* a ne *za sve nas* !!




    0



    0
  7. Naše režimlije bi dodale fraze „novog sistema vrednosti“,„bez alternative“i“ pa to je realnost“.




    0



    0
  8. Izuzetan komentar urednika




    0



    0
  9. Дрина никада није била граница, нити ће бити. Дрина је наша кичма. Она протиче кроз центар Србских територија. О њој треба да певамоВесна Веизовић 12.03.2011
    +++

    бар онолико колико певамо о Морави . Знате ли како је настала Дрина? Од суза Србских мајки! Ово нису речи злочинца већ Србина Генерала Ратка Младића!

    Не знам више колико је паметно на сатиричан начин представљати политичку ситуацију и положај наше земље у свету, јер осим што нам се цео свет подсмева а наше комшије отворено и самозадовољно смеју како су и овај пут прошли некажњено и опрани у целом свету од свих злочина почињеним над нашим народом и уз помоћ “наших” хбрбољубивих председника комунистичке лозе кукавичјег јајета у Србији изврнули стварност и представили себе као жртве а нас као геноцидне злочинце.

    Како је својевремено Генерал Дража Михаиловић рекао “да не постоје Немци, Енглези би били најгори народ на свету”, ја верујем да којим случајем може да види данашњу ситуацију у нашој влади можда и гору од оне последње коју је он горко запамтио пре него што је од издајничких крвавих руку изгубио живот на правди Бога, да би све оне који су се клели пред његовом сликом испљувао више него природне непријатеље са којима смо били у рату.

    Како је пре два дана изјавио Вук Драшковић поводом хапшења пензионисаног генерала војске БиХ Јована Дивјака да само они који су национализам учили од Слободана Милошевића могу Дивјака сматрати ратним злочинцем, јер је он по Вуку само човек који је бранио свој град од Србске војске, односно Дивјак је симбол чојства.

    Код кога Драшковић, илити модерни Бранковић скупља бодове за овакве изјаве обичном народу није јасно, посебно родитељима погинулих младих војника за чији масакр је и оптужен Дивјак, који су као и сви разумни грађани Србије који нису учили национализам од Слободана Милошевића већ имају усађену љубав према свом народу осудили ову срамну изјаву .

    Издајника нашој земљи никад није мањкало ,па стога на речи Вука Бранковића, пардон Драшковића не треба се можда превише ни обазирати јер не кажу џаба Вук длаку мења али ћуд никад.

    Иако кажу гори је од оних глумаца, ваљда зато што је вечито причао о национализму и Србству а никад није ништа учинио осим што је издао наш народ и направио поделу између Срба која и данас постоји.

    Дванаести март је још један датум у Србији који дели Србе на два дела на оне демонкратске проевропски орјентисане који обележавају годишњицу смрти своје звезде водиље и друга Србија она националистичка Србски орјентисана која треба да слави рођендан свог највећег живог генерала и браниоца Србства на нашим просторима.
    Али да ли сме то да ради?

    Демонкрате дижу у небеса човека који је молио нашег непријатеља да нас бомбардује још који дан и убије ко зна још колико Срба , подиже му споменике , додељује имена улица, даје награде са његовим именом, обележава годишњицу његове смрти уз церемоније и приредбе.

    Док са друге стране у Србији демонкратској држави где је свако невин док се не докаже супротно , мада пре ће бити обратно, хапсе се Срби који носе мајице са ликом Генерала Ратка Младића, наводећи да се на тај начин потпирује национална нетрпљивост и вређају жртве рата због уздизања ратног злочинца. Ово је већ виђено јер су само Срби криви и пре него што се против њих састави оптужница.

    Сад бих се вратила на Вука Бранковића, односно Драшковића и иако његове речи ретко коме значе у Србији, јер шта год је рекао појео је то и велики број пута демантовао сам себе у само једном разговору. Па док још није, ја бих се запитала да ли он сматра Сарајево Муслиманским градом кад је Дивјак по њему храбри херој који је само бранио свој град од Срба, и ко је један Вук и на речима да приписује нашу земљи нашем вековном непријатељу , земљу за коју су часни Срби крв своју проливали и ко је тај један Вук да се тако некажњено попљује по гробовима наше деце која су ту изгинула , да без трунке кајања једног злочинца прогласи херојем а човека који је заиста бранио свој град и своју државу злочинцем и непријатељом?!

    Пуна је земља Вукова а у влади седе све Бранковић до Павелића, јер како Дучић записа гинули смо, жалили и прежалили али како сад да прежалимо кад у нашим министарским фотељама седе они против којих се наша војска бори на фронту. Ништа се од тада није променило , исти људи седе на истим местима , Срби се и даље прогоне, једино што су нам се границе земље видно помериле и још се померају.

    Срећом колико год издајника да има у нашој земљи увек је било више Обилића јер да није давно бисмо престали да постојимо, па док је и последњег Обилића наша земља биће Србска.

    Могу да нас хапсе због мајица, да нам блокирају интернет због непожељних слика, да нас називају издајницима, ми знамо ко смо, она Србија која ће сутра прославити рођендан нашег Генерала живог и здравог и слободног.

    Генерале срећан рођендан ма где био уз тебе је Србадија твоја!

    Весна Веизовић




    0



    0
  10. Jedina stvar u koju verujem je ta da neću sebi dozvoliti da imam GAZDU.Sloboda traži odricanja.Radim kao crv i nije mi teško.Ja sam levičar i ovakav stav je normalan.Ali imam drugara koji je ogorčeni protivnik onog starog i veliki zagovornik ovog novog.Zamislite i on ostao bez posla i kaže.NEĆU VIŠE DOZVOLITI DA IMAM GAZDU.To već nije normalno.Mora da prođe neko vreme da ljudi SAZRU,a onda nećemo govoriti o vlasti .Jert posle hapšenja Vučurevića samo je jedno pitanje.DALI su Turci seldžuci,Turci osmanlije ili Turci janičari.




    0



    0

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *