Nesporazum Medvedeva i Putina?

Piše Bogdan Đurović

Predsednik Rusije Dmitrij Medvedev je prvi put kritikovao premijera Vladimira Putina zbog izjava o „krstaškom ratu“ u Libiji, nepune dve nedelje posle posete potpredsednika SAD-a Džozefa Bajdena

Godinu dana uoči predsedničkih izbora u Rusiji, između predsednika Dmitrija Medvedeva i premijera Vladimira Putina došlo je do prvog većeg javnog razmimoilaženja stavova. Povod je bila ratna operacija zapadnih zemalja u Libiji koju je Putin nazvao „krstaškim ratom“, dok je Medvedev odmah potom reagovao, rekavši da su takve ocene „neprihvatljive“ i zatražio da „pažljivije ocene“. Da li je ovo, iako prvi put tako jasno ispoljena, ipak prolazna razlika u gledištima dvojice vodećih ruskih političara povodom jednog izolovanog pitanja ili je reč o početku otvorene borbe za predsednički mandat? I da li je sve to u vezi sa nedavnom posetom američkog potpredsednika Džozefa Bajdena Moskvi?
Šta se zapravo u ponedeljak desilo? Putin je tog dana posetio rusku Republiku Udmurtiju i tamošnji grad Votkinsk, gde je imao sastanak u vezi sa sprovođenjem velikog državnog programa naoružanja do 2020. godine. Tom prilikom obišao je fabriku „Votkinski zavod“, gde je razgovarajući sa radnicima izneo svoje, kako je rekao – lično mišljenje o situaciji u Libiji, pošto se, kako je dodao, Vlada ne bavi spoljnom politikom, već „socijalno-ekonomskim pitanjima, rešavanjem tih problema“. Tu se odmah mogu primetiti dve stvari: da se vodeći ruski političar ogradio rečima „lično mišljenje“ i da je to mišljenje izneo baš u „Votkinskom zavodu“, koji proizvodi čuvene interkontinentalne nuklearne sisteme „Topolj-M“ i delove za nove rakete „bulava“. Radi verodostojnosti, treba obe izjave, i Medvedeva i Putina, navesti u celosti. Zanimljivo je da one traju tačno minut i po…

IZAZIVANJE CIVILIZACIJSKOG SUKOBA
Najpre Putin.
„Ni po jednom parametru libijski režim ne potpada pod kriterijume demokratske zemlje. To je očigledna činjenica i nema šta da se doda. Unutrašnjepolitička situacija dobila je karakter oružane borbe. Ali, to naravno ne znači da je nekome spolja dozvoljeno da se meša u unutrašnji konflikt i to oružano, braneći jednu od strana. To je jedan deo. Drugi se tiče rezolucije Saveta bezbednosti na osnovu koje se danas odigrava ovo mešanje, uključujući i oružano mešanje. Ova rezolucija je, nesumnjivo, falična i štetna. I uopšte, da znate, to me podseća na srednjovekovne pozive na krstaški rat, kada neko poziva nekoga da ide na neko mesto i nešto oslobađa. Zabrinjava ta lakoća sa kojom se donose odluke o primeni sile u međunarodnim poslovima danas. I, da kažem, u politici Sjedinjenih Država to poprima stabilnu tendenciju i trend. U vreme Bila Klintona bombardovali su Jugoslaviju i Beograd, Buš je uveo vojsku u Avganistan, na redu je Libija. Pod izgovorom zaštite civilnog stanovništva. Ali pod udarima bombi upravo i gine to isto civilno stanovništvo. Gde je tu logika i savest? Nema ni jednog ni drugog“, rekao je Putin.
Otprilike tri sata kasnije, pojavio se drugi snimak, ovog puta predsednika Medvedeva koji se novinarima obratio ispred svoje rezidencije „Gorki“. Ako bi se pravila neka analogija sa Putinovom izjavom u fabrici nuklearnih raketa, u slučaju Medvedeva treba primetiti da je bio obučen u braon kožnu jaknu (uniformu) sa oznakama vrhovnog komandanta. Ovakva odeća, koju šef države nosi na vojnim vežbama i prilikom poseta jedinicama Armije, nije bila uobičajena za obraćanja u dvorištu predsedničke rezidencije, gde je do sada Medvedev uglavnom pisao internet blogove. Adresa njegove izjave, iako premijerovo ime nije spomenuo, bila je više nego jasna.
„Sve što se događa u Libiji povezano je sa apsolutno bezobraznim ponašanjem koje je sprovodilo rukovodstvo Libije i sa onim zločinima koji su učinjeni protiv sopstvenog naroda. Vodeći se upravo ovim razlozima, Rusija je podržala Rezoluciju SB 1970 i dopustila je Rezoluciju 1973. I zato, ako danas pokušavamo da lupamo krilima po telu i da govorimo da, kao, nismo znali šta radimo, to bi bilo nepravilno. Mi smo svesno to uradili i to su bile moje instrukcije Ministarstvu inostranih poslova. One su bile izvršene. Nećemo uzimati učešća ni u kakvim operacijama zatvaranja vazdušnog prostora i nećemo slati nikakve kontingente, ako se ne daj Bože ove operacije ipak budu odvijale na kopnu. Što ja danas ne mogu da isključim. A to što u ovom trenutku na razne načine karakterišu ono što se događa, smatram da svi moraju da budu maksimalno pažljivi u ocenama. Ni u kojem slučaju nije dopušteno da se koriste izrazi koji suštinski vode ka sukobu civilizacija, kao što su krstaški ratovi i tako dalje. To je neprihvatljivo. U suprotnom, sve može da se završi mnogo gore i od onoga što se dešava danas. I to moraju da zapamte svi“, direktno je replicirao predsednik premijeru.
Zanimljivo je da je Putin, koristeći termin „krstaški rat“ samo ponovio ocenu koju je izneo sam libijski lider Moamer el Gadafi, koji je dan ranije, dakle u nedelju, u svojoj audio izjavi rekao da će biti „likvidirani svi koji budu sarađivali sa stranim agresorima“ i vojnu intervenciju nazvao „novim krstaškim ratom, bez presedana po svojoj podmuklosti“. U tom smislu, upadljiva je neka vrsta podudarnosti ocena Putina i Gadafija, kome je Medvedev lično zabranio ulazak u Rusiju, kao i članovima njegove porodice.

KORAK DO POLITIČKOG HAOSA
No, ima tu i nešto mnogo važnije. Jer, Medvedev kaže da je rusko glasanje u Savetu bezbednosti bilo sprovedeno pod njegovom komandom i da je namerno izbegao korišćenje prava veta, čime je praktično dao zeleno svetlo za obe rezolucije koje sponzoriše Vašington – pa upada u oči da Putin baš to oštro kritikuje. I naziva te rezolucije „faličnim i štetnim“. Tako se može čitati da Medvedev, predsednik Rusije, u najmanju ruku nije sprečio (iako je mogao) nešto što je falično i štetno.
Sa druge strane, Gadafi, koji je na čelu Libijske Džamahirije duže od četiri decenije, ne može se nikako smatrati „novim licem“, niti nepoznanicom za Rusiju. Posle 20 godina od moskovskog susreta sa Mihailom Gorbačovom, Gadafi je u novembru 2008. godine posetio rusku prestonicu, o čemu je „Pečat“ tada pisao (br. 37), i tri dana i noći vodio duge i poverljive razgovore sa premijerom Putinom i (tada još novopečenim) predsednikom Medvedevom. Gadafi je još tada strepeo od američke invazije, pa je nudio Rusima da ustupi pomorsku bazu u Bengaziju (gde se sada vode borbe protiv pobunjenika), kao garanciju da neće biti napadnut. Želeo je od Moskve da kupi velike količine najnovijeg naoružanja, u vrednosti od pet milijardi dolara. Isto tako, Gadafi je vodio pregovore o kupovini velikih količina naoružanja i sa francuskim predsednikom Nikolom Sarkozijem, istim onim koji je prošle nedelje prvi bacio bombe na njega.
Takođe, u Moskvi je prvobitno preovlađivao stav da ne treba stati na stranu SAD-a i Zapada u invaziji na Libiju, već je zvanična pozicija bila slična onoj koju je u ponedeljak ponovo izneo Putin. I razgnevio Medvedeva. Šta se tu desilo?
Početkom meseca, 9. marta, tačno 10 dana pre početka napada na Libiju, Moskvu je posetio Džozef Bajden, o čemu je „Pečat“ pisao u prošlom broju. Tom prilikom, kako je objavila moskovska „Nezavisimaja gazeta“, a na svom blogu slično napisao i opozicioni proamerički političar Gari Kasparov, Bajden je od Putina zatražio da se ne kandiduje na predsedničkim izborima, već da propusti napred Medvedeva. U članku je još pisalo da je Bajden dolazio u Moskvu da pruži moralnu podršku Medvedevu koji se još kolebao da se otvoreno suprotstavi moćnijem Putinu. Da li ovo suprotstavljanje, uključujući i demonstraciju kožnih jakni, treba tumačiti kao uspešnu Bajdenovu misiju u sejanju razdora u do sada monolitnom ruskom državnom vrhu? I šta je sledeći korak?
Putin je 22. marta u Ljubljani izjavio da u Rusiji predsednik vodi spoljnu politiku, i da „ne može biti razmimoilaženja u stavovima“, podvlačeći da između njega i Medvedeva „postoji međusobno razumevanje“. Ta izjava sasvim je logična budući da se Putin nalazi na mestu predsednika Vlade, te će poštovati formalnu hijerarhiju, što je više puta pokazao. Kada bi se odlučio za sukob iza zavese, tada bi jedino bilo logično da Medvedev pokuša da ga smeni, na šta po Ustavu ima pravo. Time bi, međutim, posle decenije stabilnosti bio otvoren put ka političkom haosu, s obzirom na to da je Putin ujedno i lider vladajuće Jedinstvene Rusije koja ima dvotrećinsku većinu u skupštinama svih nivoa u zemlji.
Mada je Putin već odavno viđen kako se vraća u Kremlj, posle ovog obrta otvara se niz pitanja i nedoumica. Ipak, ne treba odbaciti mogućnost da je ovo samo prolazna kriza i da neće ostaviti većih posledica. Ili da je to samo još jedna od kombinacija Kremlja, oduvek poznatog po dramatičnom mešanju karata uoči važnih odluka i događaja. Šta je tačno posredi, u ovom trenutku samo dva čoveka pouzdano znaju odgovor.

6 коментара

  1. Avatar

    Putine-Srbine, ne daj se. Pa nece valjda mutavi Bajden da diktira kako se vodi politika u Rusiji. Ovaj Medvedev vise lici na nekog lika iz crtanog filma nego na drzavnika.

  2. Avatar

    Medvedev se ipak upustio u borbu za predsednika Rusije, ovi potezi Medvedeva su replika servilnosti Jelcina prema zapadu.
    Medvedev bi najradije smenio Putina a ima ta ovlaštenja, međutim on zna da bi u ovakvoj konstelaciji odnosa izvisio i bio on smenjen , odbačen sa političke scene.
    Kakve su šanse Medvedeva da postane predsednik Rusije u novom mandatu? Nikakve, ravne nuli, treba očekivati njegovu marginalizaciju od partije Jedinstvene Rusije, njegovo mesto će biti u nekoj “relevantnoj” evropskoj instituciji u kojoj će propagirati evropske vrednosti…Rusi ih se dobro sećaju, nisu ih zaboravili.
    Putin ga je doveo on će ga i odvesti…!

  3. Avatar

    Ne zaboravimo da je medvedev otkrio spomenik jeljcinu,dodijelio nagradu gorbacovu.Jeli to valorizacija njihove politike? medvedev bi da bude Petar Veliki u pogresno vrijeme sa pogresnim ljudima.Pretpostaviti je da ce Putin smiriti situaciju a nakon presjednickih izbora potpuno marginalizovati medvedeva.

  4. Avatar

    И Путин и Медведев су западне марионете. Разлика је само у нијанси. Кинези исто тако. И Русија и Кина настоје само да што боље продају своју сагласност за западно дивљање по свету. Класичан пример: Бајден дође у Москву; СБ изгласа резолуцију против Либије са два уздржана гласа Русије и Кине (пази мајку му уздржана а зашто нису противна) и онда инвазија крене. За то време се Путин и Пекинг “зграњавају” над западним дивљаштвом а они су им и дали зелено светло.

  5. Avatar

    Bajden je došao pre bombardovanja da utvrdi pazar i utvrdio je. Rusija je dobila Srbiju, kao i Kina, ostali ustupci nama trenutno nisu važni. To u prevodu znači da će zapadna okupacija sa hrvatskim prosrskim vodstvom nestati, dozvoliće se Rusima i Kinezima da uđu sa bankama i da pokazuju mišiće u ekonomiji. Zapad totalno zazvrat preuzima Libiske resurse i razara Afričku uniju.
    Narednih godina se može očekivati više proizvodnih, investicionih i bankarskih aktivnosti Rusije u Srbiji, takođe ostvariće se i strategija Kine da pored Mađarske kao trgovinske baze dobije zelena svetla po Srbiji za proizvodnu bazu.
    Sve ovo će biti praćeno i značajnim političkim promenama.

  6. Avatar

    Русија довила Србију од Бајдена! Можда и јесте ал нама Србима таква Србија без Косова и Метохије који иду под капу Каубојленда не треба. Можда Бајдену и Путину али нама не. То исто важи и за РСК и РС.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *