Nepoželjna prijateljstva

Piše Milovan Danojlić

Čovek u smrtnoj opasnosti bez dvoumljenja prihvata pruženu ruku i ne zaboravlja onoga ko mu je pritekao u pomoć. Dakako, normalan čovek, u normalnim okolnostima. Ako je suditi po našem odnosu prema dvojici nedavno preminulih Francuza, prijatelja iz godina najtežih iskušenja, mi ne živimo u normalnim okolnostima i ne ponašamo se kao normalna stvorenja. Direktori naše kolektivne svesti i savesti su nas ubedili da su neka prijateljstva politički nekorektna i nepoželjna, pa ih prikrivamo kao sramotu. Otuda neobaveštenost naše šire javnosti o ulozi koju su general Pjer-Mari Galoa i književnik Žan Ditur odigrali u godinama velikog loma 1990-2000, i dužnost da neobaveštenost, koliko-toliko, ublažimo.
Pjer-Mari Galoa (1911-2010) bio je avijatičar degolističkog Pokreta otpora, general Armije, geostrateški stručnjak, De Golov savetnik za sprovođenje nuklearnog programa, vrstan esejista i memoarista, u slobodnom vremenu i slikar, a Žan Ditur (1920-2011) plodan romanopisac i hroničar tekućih zbivanja, član Francuske akademije (besmrtnika). Prvi je autor tridesetak, a drugi sedamdesetak tomova krepke proze. Nas je general Galoa zadužio nizom pronicljivih rasprava i članaka gde raskrinkava prave pobude za vazdušne udare po Srpskoj Bosni i Srbiji („Krv nafte: Bosna“, 1995), razobličavajući tehniku laži i falsifikata kojima je vodeća vojna sila sveta pripremila agresiju iz 1999. godine. On podseća da pregovori u Rambujeu nisu mogli uspeti zbog klauzule o potpunoj okupaciji naše zemlje, što nijedna suverena država ne bi potpisala. U dvoipomesečnom bombardovanju agresor je prekršio osnove međunarodnog prava, postavljene na završetku Drugog svetskog rata. Prethodno je rasturena zajednička država Južnih Slovena, što Galoa ocenjuje kao istorijski revanš Nemačke čijim su se osvajačkim pohodima Srbi u dva svetska rata oduprli. Sjedinjene Države su, kao predvodnik nove krstaške ekspedicije, učvrstile svoj položaj na jugoistoku Evrope, a davanjem podrške balkanskim Muslimanima pokušale da poprave svoju nepovoljnu sliku u arapskom svetu. Pri tom su isprobale i neka nova, Ženevskom konvencijom zabranjena oružja, kao i primenu prava na ingerenciju u ime „humanitarnih ciljeva“ koji, sad znamo, uključuju i trgovinu ljudskim organima. Pomoć ugroženom, primećuje Galoa, često je skopčana sa opasnošću i ne donosi nam drugu korist sem zadovoljstva zbog čovečnog postupanja prema nevoljniku, dok upražnjavanje prava na ingerenciju nema drugog cilja sem gole koristi. Maskiranje pljačkaške radnje vrši se preko kontrolisanih medija. „Laganje se isplati, uvek nešto ostane“…Ostale su neizbrojne štetne posledice – političke, ekonomske, pravne, moralne, vojne, zdravstvene. One se, danas, otkrivaju i žigošu čak i u delu zapadne štampe, čime javnost agresora osvaja nešto moralne nevinosti, dok se upravo priznavanjem grehova učvršćuje svršeni čin. Po obavljenom poslu „bombašica Olbrajt“, kako general naziva američku ministarku spoljnih poslova, imala je tri čiste da predloži sastanak ondašnjem predsedniku Koštunici, što je on odbio. „Tome se mogla nadati“, kaže pisac, u čemu se, ipak, vara: samouverenost i cinizam svetskih silnika su bez granica.
U „Peščaniku stoleća“ (1999), u odeljku „Izvori balkanske tragedije“, general oživljuje uspomene na boravke u Beogradu i u Srpskoj Bosni, u godinama sukobljavanja, ekonomskog bojkota i izolacije zemlje, proveravajući na licu mesta tvrdnje antisrpske kampanje koja je „Memorandum“ SANU upoređivala sa „Mein Kampfom“. Pisac se potrudio da iščita sva tri teksta koji su odigrali ulogu u rasturanju Jugoslavije: Tuđmanove „Stranputice istorijske zbilje“, Izetbegovićevu „Islamsku deklaraciju“ i nesrećni „Memorandum“. U tekstu koji se pripisuje Akademiji, kaže Galoa, nema pomena o „Velikoj Srbiji“: dokument se zalaže za multikonfesionalnu državu, a što se tiče idejne osnove „u njemu nema ničeg što francuski socijalistički prvaci, od Bluma do Miterana, ne bi potpisali“.
Posebno je poučna epizoda sa ulogom P. M. Galoa u oslobađanju francuskih avijatičara zarobljenih u Srpskoj Bosni. Zamoljen od neimenovanih zvaničnika da upotrebi svoje veze sa vođstvom bosanskih Srba i izdejstvuje oslobođenje zarobljenika, general odlazi na Pale, potom u Kalinovik, na viđenje sa Ratkom Mladićem, koga kao vojnika visoko ceni. Mladić mu na okolišan način predočava da su avijatičari u životu i da će ih predati ako po njih dođe neki aktivni oficir Generalštaba, čime bi se pred neprijateljem potvrdio kao ravnopravan sagovornik. U veri da je došao do ključnog obaveštenja – zarobljenici su živi i to će biti javljeno zabrinutoj rodbini! – general hita u Pariz, gde nailazi na uzdržanost kod onih koji su mu poverili misiju: uspeh valja iskoristiti za ubiranje političkih poena… Umesto da se obrate Mladiću, zapadni zvaničnici vrše udruženi pritisak na – Miloševića. Svi glume plemenite čovekoljupce, dok roditelji i dalje strahuju, ne znajući jesu li im sinovi živi. Predsednici velikih sila se javno nadmeću u probijanju vrata koja je general Galoa tajno otvorio…
I Žan Ditur (1920-2011) je istupio kao bezuslovni prijatelj jednog od svih saveznika napuštenog naroda. Decembra 1996, povodom bombardovanja bosanskih Srba, održao je besedu ispod kupole slavne Akademije pod naslovom „Duh suprotstavljanja kao osnova vrline“. Ideja vodilja predavanja je tvrdnja da je načelno odupiranje, otpor bez posebnog razloga, „od izuzetnog značaja za intelektualnu i moralnu higijenu čoveka“. Široki narodni slojevi su svakodnevno izloženi bombardovanju informacijama, u kojima je teško snaći se i sačuvati zdravu pamet. Čak i ispravna shvatanja postaju pogrešna kad se puste u promet: ideja osiromaši, izgubi unutrašnju složenost. Istina se preobraća u svoju suprotnost, pravda u nepravdu. „Pravda je pobegulja iz tabora pobednika“ kako je, svojevremeno, upozorila Simon Vejl. Najbolje se laže poluistinama i istinama istrgnutim iz konteksta, u šta su nas uverili Račak i Markale, mrtvačnica u Temišvaru i izbeglički logori na severu Makedonije. Izmišljene optužbe koje do iznemoglosti ponavlja Televizija, podsećaju na argumentaciju staljinističkih procesa.
Jedan takav, međunarodno montiran staljinistički proces Žan Ditur vidi u propagandnom ratu protiv Srba. Isuviše je drvlja i kamenja bačeno na taj narod da bi se, smatra Ditur, kritički duh smeo povesti za hajkom. Duh vrline nagonski teži prema napadnutima i oklevetanima. Pošto su „sami protiv Sveta, Srbi su, silom stvari, u pravu protiv svih“. Pisac je, zatim, podsetio slušaoce da su Srbi „bili naši drugovi, braća po oružju, što je razlog da za nas budu neprikosnoveni. Duh vrline nas upućuje da prihvatimo njihovu stvar, čak i kad ona ne bi bila bolja od onoga za šta se bore ostale zaraćene strane.“
Reći ovo u „uho oholosti“, godine 1996, značilo je raspaliti negodovanje kod ispravnomislećih slušalaca, među kojima je, kao i uvek, bilo onih koje je De Gol zvao zastupnicima tuđinskih stranaka. „Onemoćali Zapad se, izgleda, davi u atmosferi zagriženosti, neprijateljstva, možda i mržnje prema Francuskoj“, pa osuđujući Srbe, „taj narod koji pokušava da preživi i to čini kako zna i može“, mrzitelji Srba, posredno, udaraju po Francuskoj. Antisrpska histerija se proširila po celom zapadnoevropskom prostoru: „svet nije pun vukova, nego ovaca“, a te su životinje, zbog svoje gluposti i povodljivosti, „opasnije od vukova“ .
O ovoj dvojici starovremenih i u godine zašlih galskih vitezova (Galoa je umro u stotoj, a Ditur u devedesetoj) srpska javnost malo zna. Naše zvanične ustanove (izuzimajući SANU u Diturovom slučaju, i SPC u slučaju generala Galoa) nisu im posvetile dužnu meru pažnje i poštovanja. General Galoa nam je davao podršku uprkos opomenama sa najvišeg mesta da bi, kao vojno lice, morao poštovati dužnost uzdržavanja. Naša dična „Politika“ je, u broju od 23. avgusta 2010, prenela jedan kukavan, kukavički izveštaj agencije „Beta“ o smrti generala; u tom članku nema ni reči o angažovanju pokojnika za srpske nacionalne interese. Ni o Žanu Dituru nije rečeno ono što je bio red da se kaže.
Da li smo mi, danas uopšte dostojni ovakvih prijatelja? Zašto ih se stidimo? Kao da nam je logika okupatora i neprijatelja bliža i prihvatljivija. Nju bolje razumemo.
Jedna germanska poslovica kaže da pšenica i osećanje zahvalnosti uspevaju samo na dobroj zemlji. Otkad je naše tlo postalo toliko neplodno?