POLITIČKA KOREKTNOST „Izbavi nas od lukavog“… i tolerantnog

Piše Rodion Časovnjikov

Došlo je doba političke korektnosti. U rečnicima se veoma brzo prečišćavaju smisao i pojam. Samo besplodan i neiskren dijalog odgovara savremenim pravilima pristojnosti i uslovima novog licemernog jezika

U literaturi predrevolucionarne Rusije lako i neposredno se govorilo o svemu – o državi, o čuvarima reda, o susedima, o odnosima između polova, o nacionalnom ispoljavanju, o svakodnevnom i socijalnom stereotipu, o karakterima junaka (realnih i izmišljenih). U tim razmišljanjima i opisima nije bilo ni trivijalnosti ni gneva, ni dvosmislenosti zato što istina (uz miran i jasan stav prema njoj) otrežnjuje i rafinira naš odnos prema svetu koji nas okružuje. Samo je izgovaranje istine, iznošenje na svetlost dana neke drskosti, za razliku od njenog sakrivanja ili promene obojenosti, sposobno da prekine tu istu drskost.
Uzmimo, naprimer, rečnik Dalja. Čitamo: „Zalepiti ćušku… tući, udarati koga po licu, ćušati se – tući se, biti jedan drugog po licu“, ili „panj – … balvan; glup čovek“.
Danas se mnogo toga promenilo. Došlo je doba političke korektnosti. U naše vreme je čak i jezik alegorije ili basne postao suviše ujednačen. U rečnicima se veoma brzo prečišćavaju smisao i pojam, word podvlači crvenom bojom sve reči „sa nijansom neodobravanja ili negativne ocene“.
Samo besplodan i neiskren dijalog odgovara savremenim pravilima pristojnosti i uslovima novog licemernog jezika.

JEZIK ISTINE
Nećemo detaljno proučavati značenje višeznačnog i više nego dvosmislenog pojma tolerancija. Najčešće se on koristi umesto reči strpljenje. Ali, u koju svrhu strpljenje?
To je jasno iz konteksta. Često nam predlažu strpljenje prema agresivnosti protiv nas, strpljenje prema poroku, zločinu, nemoralu, nasilju nad našim dušama, nad zdravim smislom, nad istinom!
Pored ostalog u medicini se tolerancija definiše kao nesposobnost organizma da razvija antitela, kao opasno odsustvo suprotstavljanja bolesti, tj. propadanju. Navikavanje na narkotike takođe je – tolerancija.
Dakle, ovo „čarobno“ svojstvo društvenog organizma danas postaje i naša propusnica za blagostanje, za „vrednost“ novog doba!
A imunitet, to jest jezik istine koji omogućava da se stvari, događaji, pojave nazovu svojim imenom, ne samo da umire, već ga ubijaju.
Kao i svaka laž tolerancija ne može da živi bez takozvanih „dvostrukih standarda“. Naprimer, u naše doba u čitavom svetu moderno je govoriti o „ruskom“ ekstremizmu, a u napadima Kavkazaca na Ruse trebalo bi videti običan konflikt ili provokaciju tih istih, često, izmišljenih ruskih ekstremista.
Zašto tolerancija nije univerzalna? Očigledno treba biti strpljiv upravo prema onim drskostima ili pojavama koje preporučuju zapadni ideolozi…
Zašto bi, recimo, u okviru tolerancije trebalo dozvoljavati „homoseksualnim porodicama“ da „usvajaju“ decu, a ne kažnjavati ih po zakonu i od njih spasavati decu?
Od nas se zahteva strpljenje prema varvarima koji posežu na naše svetinje, na našu kulturu, na hrišćanski moral, na naše pravo da stvari nazivamo svojim imenom i da se na taj način prema njima i odnosimo?
Za vreme Drugog svetskog rata odsustvo tolerancije prema Hitlerovoj Nemačkoj (setimo se, na primer, pesme „Ustaj, zemljo velika“) bilo je jedan od uslova pobede našeg naroda nad tom antihristovom mašinom. A danas, u jeku informativnog rata, koji su davno otpočele Sjedinjene Države, mi smo obavezni da prema toj istoj njihovoj strategiji pokazujemo toleranciju prema bezočnim i agresivnim osvajačima.
Obavezuju nas da bez pogovora priznajemo ono u šta sumnjamo i da se plašimo da izgovaramo ono u šta smo sigurni.
Pri tom, učitelji zapadne „etike“ i propovednici zapadnih demokratskih vrednosti nisu krili i ne kriju svoje neprijateljstvo i mržnju prema Rusiji i netoleranciju prema svemu što je za ruskog čoveka sveto i dragoceno.
Dakle, primoravaju nas (ili poučavaju) da govorimo na jeziku u kojem je ukinuta istina. Nekome je veoma potrebno da se osvajanje zemalja koje poseduju naftu naziva borbom za uspostavljanje demokratije u tim zemljama, da nasilje koalicije jugoslovenskih muslimana i starijih, zapadnih prijatelja nad bratskom pravoslavnom Srbijom i njenim rukovodstvom, shvatimo kao pravedan sud nad „zločincima“.
Tolerantnosti, strpljenju i vernosti idealima demokratije odgovara samo slepa, dogmatska, bespogovorna vera u ona priviđenja ili mitove koji su dozvoljeni i preporučeni za upotrebu.
U takvim uslovima posebno samouvereno kreće se licemer i svakog obmanjuje svojom korektnošću i lukavim rečima. A on lično ne voli, ne saoseća, ne veruje, i hronično čini izdaju. Pored njega sedi skeptik u sivom okruženju svojih emocija i sve okolo kritikuje. I svima je loše. I nikom ne biva bolje. I nikakve perspektive se ne otvaraju. Samo ohola samouverenost i samouništenje. A liberalni demagog prorokuje da su svi ljudi braća. I ne pada mu napamet da izloži grudi pred metak ni za ljude ni za bratstvo. On se čak i reči konkretnih i određenih plaši.
Šta spaja ove tri slike? Svi oni su oličenje onih što pod raznim izgovorima dozvoljavaju sebi da izbegnu moralni izbor: častan i bezuslovan. Izbor, koji smo svi mi pozvani da učinimo. Ali, birajući dobro, mora se žrtvovati, stradati, stvarati, preuzimati odgovornost i Krst nositi. Da bi se to izbeglo treba svakog obmanuti. A pre svega – sebe. Oblici lukavstva su različiti, suština je – ista.

OSLOBAĐANJE OD MORALA
Vašu odlučnost ili čvrstinu principa i pozicije obavezno će uporediti sa agresijom ili ratobornošću. Privid sličnosti forme često se koristi za grubo poistovećivanje apsolutno različitih pojava, po sadržini čak i suprotnih. Ideja jednakosti religija i pogleda na svet često se dovodi do krajnjeg apsurda, do negiranja svakog pogleda na svet i njegove zamene tom istom famoznom tolerancijom koja je i sama već postala totalitarni ideološki sistem.
U pitanjima pogleda na svet neodređenost i indiferentnost su pogubni. Od shvatanja cilja i smisla života na zemlji zavise važne čovekove odluke: kako postupiti, kojim putem krenuti. Čemu težiti, od čega se odreći, šta i zbog čega žrtvovati?! Ove odluke bi trebalo donositi sada i ovde a ne u budućnosti, koja upravo i zavisi od našeg izbora.
Čovek se ne može ni osuditi ni veličati zbog uverenja u pravilnost svog mišljenja i vernosti idealima. Važno je kakvi su ti ideali. Orijentišući se samo na formu i metode  neminovno ćemo pogrešiti u razumevanju sadržaja. Lukavi stalno podražava formu i metode. Nije slučajno da se tako naziva. Njegovi izumi spolja mogu biti nalik na dobro, a unutra je zlo. Da bi razabrali gde je istina, a gde laž neophodna je čista savest, jasni orijentiri, to jest čvrsta životna pozicija, izabrana po savesti. Uprkos rasprostranjenoj zabludi postojanje takve pozicije uopšte ne ograničava slobodu mišljenja i ne sprečava poštovanje tuđih uverenja. Glavno je da ima šta da se poštuje.
U odnosu na konkretno pitanje čovek može imati samo jedno stanovište, naravno, ako se sam konačno odredio. Teško da se može smatrati za dobro dugotrajna sumnja ili česta promena uverenja. Sretao sam ljude koji tvrde da ne treba imati nikakvo ubeđenje i nikakav čvrst stav zato što je to „nedemokratski“ u odnosu na druge. Po njihovom mišljenju trebalo bi da postoji jednaka mogućnost da se bilo koji stav smatra za pravilan. Za takve ljude pojam „dogmatizam“ je pogrdna reč. Reč „istina“ takođe nije iz njihovog leksikona. Oni smatraju da je sve relativno. Sebe nazivaju liberalnim, ljudima koji tragaju, širokih pogleda. Međutim, ovaj stav pre izgleda neprincipijelan, neodgovoran i ohol. Nemajući nikakav ideal tako „širok“ čovek se prihvata da presuđuje svim ljudima i uverenjima.  Pri tom, jedino merilo su – njegova osećanja, njegove pogodnosti i strasti. Rukovodeći se svojim izabranim pogledom na svet odgovorna ličnost donosi promišljene odluke, a skeptik-procenjivač ne preuzima na sebe odgovornost i daje sebi za pravo da ništa ne radi, da sumnja, da kritikuje i postupa po svojoj želji ne ograničavajući se moralnom „uslovljenošću“. Takav čovek je opasan. On se može ponašati nepredvidivo jer, pošto se odrekao od svojih pogleda on se oslobodio moralnog kodeksa. A ljudi hrišćanskog pogleda na svet, kao svetionik imaju najviši sistem moralnih vrednosti i nastoje da ga slede po meri svoje duhovne zrelosti. Ne može se čitavog života tražiti izlaz izbegavajući izbor, jer nam je život i dat radi izbora.
Još  jedno opako svojstvo o kojem treba posebno govoriti – jeste licemerje.

KULT LAGANJA
U naše vreme svuda je primetna laž, nekakav kult laganja. Goli kraljevi, naduvani autoriteti, do neba uzdignute „nule“ množe se i množe jedna drugu, javno se oduševljavaju jedni drugima i pozivaju na oduševljavanje, otimaju se za vlast i osvajaju je. Sve to tako je postalo obično da smo prestali da primećujemo majstorsko sredstvo za proživljavanje i oblikovanje mnogih od nas – licemerje i dvoličnost.
Licemerje je virtuozno lukavstvo, laž na veliko. To su lažne vrline, lažno saosećanje, lažna skromnost, lažna vera, lažna zakletva i neiskren osmeh. Kad licemer plače i tuguje, on, po pravilu, ne misli o onome kome je loše nego o tome kako je on lep u suzama. Takvog soja su ljudi koji ne vole istinu nego sami sebe kao oličenje i izraz „istine“.  Oni su uvereni da sve čine radi „pravednosti“ i spremni su na svaku podlost prema bližnjima smatrajući da je u tome njihova veličina.
Ovaj porok je veoma rasprostranjen i lako se maskira u vrlinu. Inficiran bolešću pritvornosti i licemerja sam veruje u svoj „svetli“ lik. Iz osećanja zavisti on piše denuncijaciju i uverava sebe da za društvo čini dobro. Ako neko otvoreno naziva stvari svojim imenom licemer neće propustiti mogućnost da ga optuži za osudu i, izigravajući čuvara moralnosti, još više će osuditi iskrenog sagovornika. Licemer nastoji da se uvek pridržava pristojne forme i ne gnuša najgnusnijeg sadržaja.  Pošto je jednom odenuo lažnu masku pravednika, on se na nju navikava, ne želi da se rastaje od nje, a možda se i sam plaši da vidi svoje istinsko lice. Licemerje je borbena veština života nečasnog čoveka, to je pancir efikasniji od grubosti sovjetske posluge. Zajedno sa ovim opakim svojstvom čovekove ličnosti obično se razvija usiljena važnost, glumljenje, osećanje sopstvene veličine i nesrazmerna patetika malog čoveka u oceni svojih malih dela. Sve to je teška bolest koja se teško leči, tim pre, kada je bolesnik ubeđen da je zdrav.
U stvari, zdravi su i lepi dušom oni ljudi koji jednostavno rade za dobro drugih, a ne galame o tome; govore direktno, konkretno, od sveg srca iskreno, a ne stiskaju usne u tajanstveni neodobravajući osmeh; svedoče o onome što sami slede, a ne odabiraju odgovarajuće citate. Prostodušnost je najizrazitija osobina ruskog karaktera. Ova crta je strana prevrtljivcu ili manipulantu. Za hrišćanina ona je razumljiva. Upravo za hrišćanina, naviknutog da sve u sebi i oko sebe upoređuje sa idealom, sa Jevanđeljskim idealom, sa poukom svetih, sa onim sistemom vrednosti koji nam danas predlažu da zaboravimo kao zastareo, a umesto ideala da izaberemo iluzije stvorene u skladu sa pogubnom realnošću i rušilačkim zadacima. Portret tih iluzija postao je američki osmeh.
Što više nastojimo da ovladamo tim neiskrenim, licemernim osmehom tim više se približavamo okruženju u kojem se ne sme govoriti debeo ili mršav, crne kože ili kosook, Jevrej ili Udmurt, bogat ili siromašan. O podvigu patrijarha Germogena ili Ivana Susanjina ne treba govoriti da ne bi uvredili Poljake; o zločinima Trockog ili Sverdlova – da se ne bi pročuli kao antisemiti, o ljudožderskim plemenima – da ne bi povredili predsednika SAD, Obamu, o nacionalnim vrednostima da ne bi posegnuli na mit o multinacionalnoj multikonfesionalnoj zemlji, koja po svim istorijskim i statističkim karakteristikama ima pravo da se predstavlja kao ruska i pravoslavna zemlja gde takođe žive predstavnici nekih drugih nacionalnosti i veroispovesti.
Da li neko od „demokrata“ osporava pravo Izraela ili Saudijske Arabije da se ne smatraju  multinacionalnom i multikonfesionalnom državom? Zašto se Nemci mogu nazivati Nemcima, Francuzi – Francuzima, Englezi – Englezima, a Rusi moraju da se nazivaju „Rosijani“, a ne Rusi?
Za razliku od Rusije u mnogim evropskim zemljama osnovna nacija i osnovna veroispovest odavno su prestale da čine brojčanu većinu!
U savremenom značenju tolerancija je – i uslov i posledica prestanka misaonog procesa i odricanja od savesti. Nemušta dresirana životinja je – ideal demokratskog „slobodnog“ čoveka, lišenog razmišljanja, sumnji i ocena.
Takvo, po razmerama i masovnosti, socijalno i duhovno ropstvo nije nudio nijedan totalitarni režim, nijedna sekta ili antisistem!
Toliko željen, za mnoge i lepo upakovan sistem zapadnih „demokratskih“ orijentacija jeste – sistem totalnog kulta laži, sistem straha i potkazivanja pod zastavom zaštite interesa opšte i lične slobode, sistem iluzija pod zastavom realnosti.
U informativnom ratu Rusija će moći pobediti tek kada istorijsku istinu pretpostavi inovacionoj laži!